Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
i sad tamo po vas dan uči decu srpski, i to niškim dijalektom, koji se njemu naročito dopao kad je prvi put gledao Zonu Zamfirovu.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
kad god je ko — u vreme ove naše pripovetke — zapevao tu pesmu, uvek je mislio samo na jednu Zonu, na lepu Zonu, Zonu Zamfirovu. Zona je bila kći čuvenog čorbadži-Zamfira, bogatog i uvaženog čorbadžije, silnog negda čorbadžije.
svaku pesmu u kojoj se samo spominje devojka i ljubav kad bi tada zapevali, mislili bi svi, uvek, samo na Zonu hadži Zamfirovu.
!...“ A bacao je oko — nije šala, toliki trijumfi! — i na Zonu Zamfirovu, ali još nije preduzimao ništa. Nalazio je da nije vreme još.
Sedoše u jedna kola i udariše opet drugim sporednim ulicama i uputiše se u čorbadži-Zamfirovu ulicu, koja je nešto življa bila, jer je s druge strane, malo podalje, na uglu ulice, bila česma; nadaleko čuvena sa
Kola Stavre Jareta uđoše u hadži-Zamfirovu ulicu malo dublje, pa stadoše. Iz mraka priđoše još dve prilike i razgovarahu nešto tiho s Manom, koji je sišao bio s
vek čitav za Zonu, na koju sva rodbina popreko gledaše — čak i oni dalji, koji davno već ni pristupa ne imađahu u hadži Zamfirovu kuću, — i oni je napadahu i odricahu se srodstva s njom. A tek kako je bilo Zoni i onima što dolažahu!