Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Međutim, slike brda, sena, šuma, nastavljale su se, i dalje, u mraku, u bunilu, kroz zaspalog, i polubudnog Isakoviča. Vraćao se u svoju Serviju, sve dalje i dalje. Vide sebe i u poseti kod svoga dede.
Lalić, Ivan V. - PISMO
pena na rubu praznine — Da, možda je to bila ona Ana; Ana iz knjige koju vetar lista u travi, pored zaspalog čitača; Ana iz raja što naknadno blista Udaljen iza plamenoga mača; Ana, kneginja ograde balkona Nad jezerom, u čipki
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Pogledaj, Blagi, kudelje magle, tmurne vidike. Svaka je stopa zverinja loga. Budi li išta zaspalog Boga? Centar je tesan - cvili Četvrtak. Sredica tek će: Utorče grubi, krpaš mi jutro, mutiš mi vrutak.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Jer, kada se većovoliko preplatilo, onda bar neka bude potpuna patnja i muka! I zato bi zaspalog Tomču, plačući, grlila, ljubila.
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
O miso rije Moj duh i kao smrt me gleda: Sve to što biva — da san nije Zaspalog nečeg usred leda? Taj mrak — da nije bolest sjaja? O sjaj su samo vrata kraja.
Ćosić, Dobrica - KORENI
i nahranila, njega toplom večerom ponudila, obuću mu izula, i noge oprala, kao dete smestila u čist krevet, i posle ga zaspalog privijala pod mišku.
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
„E baš je pravi sibarićanin!“, reče Pitagora, a kad učenici htedoše da probude svog zaspalog druga, on ih zadrža: „Ne budite ga! Bacite đon njegove podnožice daleko, dole niz breg!
Petković, Vladislav Dis - PESME
Jedna lepa glava. Mre postelja bela, Nameštaj, svi znaci ljubavi i pošte. Uzdah kao straža zaspalog opela, Poginulog doma nije umro jošte. Je l' to buna mrtvih, stvari i poretka? Il' se zbilja ovde i sad neko krije?
Miljković, Branko - PESME
peščano podne sam odbolovo al topli hleb tvog imena još mrvim ptico među predelima, Stražilovo zemljo preko moga zaspalog uma dok list po list umire šuma Dete sakriveno u jednom poljupcu pati sutra rođeno.
se maglom preko sveta Nema uspavanke za srditu joj rosu Jača od sveta noć tajnih prepleta Očara prazninu zaspalog tela što se osu Zvezdama kad san ti sadi u potiljku lozu I ptice sleću u kamen sa dleta Nek šuplja senka nestanak tela
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
je bio izgubio svaku nadu da će išta otkriti i umorno razmakao granje na jednom žbunu, spazi pred sobom u travi nekog zaspalog dječaka. Kako mu je šešir bio namaknut na lice, poljar ga nije mogao prepoznati.