Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Išli smo jedno vreme ćuteći. Otac kao da se mučio, hteo je nešto da mi kaže. Na izlazu zastadosmo. — E, sine da se rastanemo. Ali... hoću da ti nešto kažem. Naš rastanak možda će biti duži. Ti ćeš doći... ne sumnjam..
Ljudi su potrčkavali da u mraku ne izgube vezu, a municija u fišeklijama je kloparala. Zastadosmo... Negde je zagušilo. Čujemo kako treba propustiti seljačka kola, sa izbeglicama.
— Ne dao ti bog! — Iz koga ste puka? — Petog prekobrojnog. — Kako je tamo? — Ne pitaj, sve izgibe. Onda opet zastadosmo. Vidimo kako napred jure ordonansi. Pozvaše i potporučnika Aleksandra u izviđanje. Vojnici ćute.
Onda se zalepi za suprotan breg iskrivljena, raskrečena, kao užasnuta prilika, i zamače nekud iza vrha. Opet zastadosmo, jer se isprečili neki konjovoci koji sprovode pešačku municiju.
A ipak, cele noći gurali su topove. Išli smo kroz neku šumu, silazili, peli se, i tako do zore, kada zastadosmo na nekom kamenjaru. Više se nije moglo dalje.
Naiđosmo na jedno ušoreno selo i na raskršću se sakupili seljaci, starci i žene. Tu zastadosmo. Pričaju seljaci da se vodi velika bitka oko Šapca, i da je silna vojska otišla na tu stranu...
Od raskrsnice skretosmo desno... Vidi se silueta neke građevine, sigurno škole, a malo zatim zastadosmo. Čuju se glasovi: „Pešadija napred!“ Odjekuje klopot fišeklija i bat nogu...
Mostovi tren je prošao. Kretosmo i mi lagano. Opet zastadosmo pred jednim selom. Bunovni seljaci, onako u košuljama, gledaju preko plotova. Rekoše nam da se selo zove Uzeće.
Zapeše rudni konji i njihove kopite zariše se duboko u pesak. Ali najednom zastadosmo zaprepašćeni... Na suprotnoj obali, kod onog bataljona u rezervi, zasvira truba, onda nastade neki žagor, pripucaše
Išli smo prvo glavnim putem, onda skrenusmo, zatim preko nekih njiva, lagano, i zastadosmo u jednoj oranici. Okolo nas su praštale puške, pa nam se čini kao da pucnji dopiru iza one vrzine koju je dva naziremo.
Pešaci hitro uglavljuju mitraljez između prošća i od zaglušne huke mitraljeza drhti vazduh. Na raskrsnici zastadosmo. Bila je tu neka viša komanda i ordonansi neprestano odlaze.
Posle pola časa baterija skrenu uzbrdo, zađosmo levo i ispred jedne vrzine zastadosmo. Dođe i komandant diviziona i reče da će ovde biti položaj. Pred našim očima otegla se beskrajna ravnica.
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
Neke bare nam se preče. Još teško nam je da priznamo da je veče Iako se mešaju blizine i dalj. Mi zastadosmo (tek za puki tren) Al — evo gde stojimo. Tama nas presvlači U drugu rizu i mi postajemo sen.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Na vrhu zastadosmo. Naredio sam im da prilegnu. Pred nama je bila neka udolica, a preko nje produžetak onog rebrastog brda na kojem su
Ona pođe napred, mi za njom. Penjali smo se uz slabo osvetljene stepenice, gotovo do na vrh i, već zadihani, zastadosmo pred jednim vratima, gde ona zazvoni. Iskašljivao sam se kako bih prikrio zamor od napornog penjanja.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Kao da čujemo vrisak žena i dece. U prolazu vidimo pobijenu zapregu, mrtve vozare. Tek iza sela zastadosmo da se prikupimo. Konji su brektali. No, hvala bogu, živi smo i živećemo još celu ovu noć. Padala je jesenja kiša.
— Ovaj se narod ne može krenuti milom, već samo silom! — čujem gde Luka govori iza mojih leđa. Pred jednim mostićem zastadosmo... Isprečila se neka kola, pa niti mi možemo tamo, niti oni ovamo. — Zar tu nađe da zastaneš?!
Šinjeli se na nama zamrzli, pa izgledaju kao da su od bleha napravljeni. Dalje se nije moglo. Na samom prevoju zastadosmo, dok kijamet mine. Vetar je kovitlao, dižući čitave vihore snega i zasipajući ljude i stoku.
Pređosmo prugu. Izdužene šine, kao opružene mrtvačke ruke, ostadoše puste. Pred Mitrovicom zastadosmo, da odiđu malo trupe koje su nailazile i sa severne strane. Kroz varoš se jedva moglo ići od silnoga naroda.
Kotrljaju se topovi i ljudi gamižu za njima, ili se drže za štitove topova i odmiču sve dalje. Negde u blizini granice zastadosmo. Duvao je hladan vetar i olovni oblaci se stopili u beskrajni sivi zastor, skrivajući planine i zemlju koju napuštamo.
— Jok, Đuro, nego velim, što ne znadosmo još kod Smedereva za tebe!... — E viđećete... Pred kulom zastadosmo. Đuro udari kundakom u vrata.
Zato vojnici idu zaobilaznim putem, kroz šumu, prteći staze. Malo niže zastadosmo. Čekali smo dugo. Zatim se lagano pomerali. Sigurno je neka velika prepreka pred nama...
Poručnik Branko se omače i udari čukljem noge u ivicu kamena. Stisnuo je samo zube i stegao rukom nogu. Zastadosmo... Pitamo da li ga mnogo boli... A on psuje šta mu na um padne.
Pođosmo svi. Vidimo kako blagajnik i veterinar sede u šatoru pri zapaljenoj sveći i pišu. Mi zastadosmo, a Dušan uđe. — A, evo ga!... Što nam napravi ovaj maler? — pita blagajnik. — I sebi sam... — Ništa ja ne znam.
Vetar dunu i masline zašumeše. Mi skretosmo levo, uz strmi breg, i malo zatim zastadosmo. Komandant reče da će ovde biti naš logor, između maslina.
— Vala, da su prešli Albaniju, to im ne bi palo na pamet. — Besni su i siti... Zastadosmo pred jednom poslastičarnicom. Gledali smo ushićeni one šarene figure od šećera i voda nam udara na usta.
Začudo, poznat mi je taj lik. Posmatra i on mene, pozdravi me i kao da se nasmeja. Zastadosmo. — Zar me ne poznajete? Ja se sećam jednoga takvoga lica, ali taj je...