Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
Dete je ovom pretnjom u velikoj meri zastrašeno jer zna da će se, ako prekrši neki propis, desiti nešto neodređeno ali strašno.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Bojažljivo sam se kretao i gotovo zastrašeno priđoh stolu za kojim su sedeli poručnik i narednik. Nisam zaboravio da im prvo kažem čin. Opet me uputiše dalje...
— Življe, življe!... U zaprežnice! — čuo se glas potporučnika Aleksandra. Seljaci, već premoreni, zastrašeno su odmicali i ostajali pokraj puta... NA DUGOM MARŠU Bili su topli dani jula meseca.
Malo pogureni, vraćali su se u stroj, gledajući tupo preda se. Ostali su zastrašeno posmatrali scenu. A sutradan, na maršu, vozari su na svakom zastanku brisali oči i grudi u konja.
Bilo je vojnika oko dve hiljade. Stajao sam na obali... Kao zastrašeno stado nagrnuše u gomili, i ona masa udari na mene. Odupirao sam se očajno da ne padnem u vodu, htedoh da legnem, ali
Odnekuda, sa pustih strnjika, naleti prepelica, zapućpuriče iznad naših glava, pa zastrašeno prhne u visinu. U okolnim barama razleže se jednoliki i uspavljujući kreket žaba.
Srce je snažno udaralo. Zastrašeno podigosmo glave i nemo se pogledasmo. Bez ijedne reči brisali su vojnici zemlju sa ramena, a nišandžija skide šajkaču i
Bilo je hladno i mračno. Legle smo odmah. Ali kroza san čuh neki krik. Trgoh se. Sestra me zapita zastrašeno: „Šta je to?“ Opet se ponovi... Verujte, čula sam udare njenog srca. Bila je kao izbezumljena.
Bili su žalosna izgleda. Lica im zarasla u bradu, bleda, obrazi upali, a oči zverale zastrašeno. Odelo im uvaljano u blato. Čak i lice i ruke. Bili su mokri do kože. Zaustavih naglo konja.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
I tako su naleteli na prvu ulicu. Narod, čuvši topot konja iz daljine, sklanjao se s puta i bežao zastrašeno iza kapija. Gomila se sručila na pijacu. Odatle je podnarednik skrenuo kroz široku ulicu, gde je glavno šetalište.
Masa se uskomeša. Pripucala je i neprijateljska artiljerija. Pešaci kao zastrašeno stado rasturiše se na suprotne strane. Poljana osta pusta.
Mene podiđe neki žmarac niz leđa, a oči kao da mi se zamutiše. Zapitao sam ga zastrašeno: — A šta ću vam ja tu? Na jednom kraju usana kapetana Stojanovića javi se jedva primetan, ironičan osmeh: — Sasvim,
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Dva vojnika u iscepanim šinjelima plakali su. Potpukovnik Petar priđe detetu i pomilova ga. Ono zastrašeno okrete glavu i pritrča majci.