Radičević, Branko - PESME
“ — Ovdje riječ drugi glas prihvati: (Drugi, brate, ama kakav tužan, Od miline i od tuge žive U hajduka srce zatrepeta.) „Nije blago ni srebro ni zlato, Već je blago što je kome drago.
“ Tako putnik tužit ode: „Od' na bele, odi ruke, Odlani mi teške muke!“ Jadna moma zatrepeta, Lednoj reci bliže šeta; Eto već je na kraj breg(a), Da je samo bliže njega. Beži, beži, čedo krasno!
Tuda šeće jedna bela; On iz vreže virnu: „Jao, vrežo, dela, dela, U srce me dirnu!“ Začu cura, zatrepeta, Ćaše uteć lepa, Al' je veće vreža kleta Za nožicu ščepa. „Puštaj, vrežo“, cvili jatka, „Puštaj, teški jade!
Već do brega stiže!“ Glednu — on je, on je! Ao njeni jada! „Bože, strašni Bože!“ — Povrisnula mlada. Onda zatrepeta, Pa s obale klonu, Te dragome svome U vodicu tonu.
Ne nadaj se njemu mlada: Druga njega grli sada!“ Kroz srce je udri strela, Zatrepeta moma bela, Na kolena o tle pade, Pa mi studen kam postade, Studen kamen, krasan, beo, Niko beljeg ne video.
Ti bijaše svet moj celi, Brzo l' mi se, brzo ote!“ Tu umuknu, zatrepeta, I preblednu kao stena, Oči k nebu ona šeta, Tamo na kraj od grebena, „Bože, suče svetu svemu, Prost' mi, prosti,
još ne biše, Kao kogod da tu gine, Kô na smrti da uzdiše, A to lisje sa drveta Da čudno li zažubori, Zažubori, zatrepeta Kâ da s' kogod s dušom bori, I duša mu k njojzi ode I kâ nož ga sad probode.
Eto, eto već jednoga, Eto za njim i drugoga! Beži, beži, silan Bože! Promili mu ispod kože; Zatrepeta, planu okom, A poskoči lakim skokom, Ona za njim, no zaludu, Već na stenu pope s' udu; „Uroš! Uroš!