Ćosić, Dobrica - KORENI
kao nebo, a strah vuče konopac plašeći se tišine, neko ga ščepa za ruke otimajući mu konopac, tučana maljica preplašeno zatreska po bronzanoj čaši, pa se umiri. Po snažnim rukama i dahu oseti da je ona, on se nasloni na grede, suljnu leđima i sede.
U sredini te guste praznine guše se otkucaji nečeg malog, nevidljivog. Sam. Podiže se i zatreska pesnicama o vrata. — Donesi mi vode! — reče kad Raka otvori vrata. — Hoćeš li rakije? — Vode sam ti rekao!