Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
— ’Bro veče! — veli tiho, pa kad te vidi zaspalu, sa opuštenim rukama i zavaljenom glavom na materinu krilu, ona se prepadne od tolike tvoje smelosti pa prilazi i uzima te od nje.
— odjednom se ču ispred naše kapije. Majka skoči. Suza joj se skotrlja. Na našoj kapiji uđe zanoseći se, sa zavaljenom šubarom, naš č’a Jovan, ortak i pobratim pokojnog oca, a za njim, tiskajući se, svirači.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
I svi se tiskaju oko njega. A on u sredi, sa zaogrnutom kolijom, zavaljenom šubarom, razgrnuta vrata i prsiju, te mu se beli nova, svilena, sa čipkama košulja, sigurno Sofkin dar.
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Njega zove. On ode. Ležala je kao i pre. Pretrpana jastucima, jorganima, sa izbačenim rukama preko jorgana i zavaljenom, okrenutom ka vratima glavom. Čim Mladen uđe, njega porazi onaj pogled i osmeh kojim ga je dočekala.