Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Sa ljudima se vrlo retko viđao; pa i ako dođe katkad na sastanak, on ćuti, ili, ako zbori, on kao da sa vetrom zbori... O njemu su pričali strašne priče. Kažu da on ima jednu lađicu.
Sa ljudima se vrlo retko viđao; pa i ako dođe katkad na sastanak, on ćuti, ili, ako zbori, on kao da sa vetrom zbori... O njemu su pričali strašne priče. Kažu da on ima jednu lađicu. Na toj lađici on prevozi, mahom Turke, preko Drine...
Dučić, Jovan - PESME
A s ostrva tužno zvoni, zvoni, zvoni... JUTARNjE PESME PRIČA O plodu zbori cvet što padne, I reka o huci plimâ; O ognju sunca zvezde hladne, A suton o svitanjima.
Osmeh za slasti beskonačne, I krilo za prostor sveta; O večnoj sreći oči plačne; Pad zbori za trijumf leta. I mir gde zrnje mraka niče, Da sav šum sferâ taji...
— A ja za bedne, kaže druga. — Ja kraljevima, zbori treća. — Ja herojima. — A ja roblju. — Ja zaljubljenim! — A najveća: — A ja za dugu noć na groblju.
A noću nebu zavihori, Kad zna da bolno sve zanemlje — I zvezdama po svu noć zbori Gorke samoće ove zemlje. VETAR Prenu se kao ptić u džbunu Plašljivi prvi dah i struja; No tek što siđe brdo, grunu,
Taj eho kog jedva čuješ iz daljine, To još ona zbori u tebi duboko — U samotne noći, kad žalosno šume Reke pune zvezda, gore pune sena...
Kakva himna srca, ta reč nerečena! Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje! Kad tišina zbori mesto nas, reč njena Ima svu čistotu sna i bolne žudnje.
I caričin pažu Miloš Obiliću, Zbori sa zvezdama što nad gradom plove, I svaki glas zemlje on sluša bez daha. Ali od Kosova pođe li pram praha,
Samo buktinjama zbori se kroz tmine; U zrcalu mača budućnost se slika; Preko palih idu puti veličine; Slava, to je strašno sunce mučenika.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
(Novaković, S., SNZ, s. 41) — Grčić grčki govori, ni Grk ne zna što zbori. (Vrčević, V.; Novaković, S., SNZ, s. 41) — Šale se rađalo, zbilja plakalo, bogu u ljudima valjalo. (Novaković, S.
očima gledam, al’ ništa ne znam...“. Isto shvatanje iznose i zagonetke: „Grčić grčki govori, ni Grk ne zna što zbori“ i „Imam ruke, a ne radim; imam noge a ne odim...
Matavulj, Simo - USKOK
Petrovići, osobito gospodin Savo, rado se s njim šale. Vladika najradije s njim zbori, ali nasamo. Čuh vladiku gdje jednom reče da je ovaj Stijepo jedini Crnogorac, u kome nema ni truna kičeljistva, a
To, nebore, ne zbori kad je ljudi, nego kad smo nasamo. I ona je najviše govorila da nećeš doći! „Ne mari“, veli, „on više za nas koliko za
porazgovorimo kao pravi muž i žena, kad se tiče cpeće njihova djeteta, a vrijeme je već pošljednje da se ovo tršava! Zbori, dakle, slobodno, samo ne sramoti... Prije svega, reci mi, jesi li opazila da ovo dvoje ginu jedno za drugim?
koji bješe preblijedio, zausti nješto, ali mu Janko dade znak da ne govori i dodade: — U povratku nikome ni riječi ne zbori, dokle meni nasamo ne kažeš odgovor.
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
Zvuk sledećih stihova možda je previše patetičan, ali lažan nije: To su zbori, to su glasi Kojima se prošlost krasi, Što prodiru kroz svet mračni Sa grobova onih zračni'
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Ovdje već ne gledaš duha na ogledalo, ne gledaš slike njegove, nego njega sama; ne kazuje ti ga drugi, nego ti on sam zbori, on se sam s tobom razgovara...
Radičević, Branko - PESME
I suze je lilo Drago u samoći: „O ti višnja silo, Kad ćeš mi pomoći!“ Tako putnik tudi Tici maloj zbori, Po mladi mu grudi Silan plamen gori, Plamen, plamen sveti — Putnik suze roni, Tici da poleti Plamen njega goni.
“ Tako ljuba u molitvi zbori. Oh, jao je nama svima, jao, Kako Lazo na Kosovu pao, Al' onome jošte jedno jao Ko od puške svoga ne kopao!
Je l' sretniji kogod od meneka?“ Tako zbori detić ovaj vrli, Pa dovati sa zemlje jerove, Pa i ljubi, pa i sretan grli, Pa još zbori reči ovakove: „O jerovi,
“ Tako zbori detić ovaj vrli, Pa dovati sa zemlje jerove, Pa i ljubi, pa i sretan grli, Pa još zbori reči ovakove: „O jerovi, moji sokolovi, Deco moja, moja velja snago, Sjajno moje vi kamenje drago, Kuda otac sa vama
“ Tako zbori, pobra s puta svraća, Pa sa njim se stranputice laća. Laki konji, a prelepo doba, Ala lete pobratima oba!
— Al' je nešto čudan Radivoje, Vas se nešto junak promenio, U misao neku zaronio, Baš u neku mutnu i nemilu, Malo zbori i to kâ na silu, Mučno jezdi ukraj pobratima, A sve žešće unapred se prima, Kâ od njega da bi umakao — Spazi Gojko,
“ Ovo zbori, ljulja se da pane. Prihvata ga, s konja mu pomaže, Na zemljicu Gojko ga polaže, Polaže ga, a mozak mu gori: „A Moj
I ako je kao što se zbori, Onda bogme u čas ponajgori, E đauru nije još do mira, Vojsku kupi, sve najbolje bira, Gradi sprave, kakve još
nije još do mira, Vojsku kupi, sve najbolje bira, Gradi sprave, kakve još nikada, Kô da hoće baš amo na grada, Tako zbori i tako se sluti, A Turcima u srcu se muti, Svak se boja poslednjeg spominje, Te poneki vako započinje: „Vala, kardaš,
“ Veli njojzi Milun četovođa, Riječ zbori, jedva izgovara: „Umri, Fato, umri, dušo moja.“ „Hoću, hoću“, Fata odgovara.
kako je pusto veče, Kako l' cveće lepo miri, Kako l' vetrić tio piri, Kako l' reka ta žubori, Nemoj jošte kô da zbori, I on uze vrulu glasnu, Ode svirat pesmu jasnu.
primače, pogleda ga Kako teče, kako s' vije, Međ cvetići kako s' krije, Kako šapće i žubori: „Pi me, pi me“, kanda zbori. On se naže, piti ode, Al' tek što se napi vode, Za srce ga tuga vati, Ne mož' doma da se vrati.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
— Ako nisam bila kuma i starojkovica, a drugo sve znam. Ali, što ja... Eto, plače, moli: „Majke, zbori ona, nemoj slatka majke. Zar sam ti toliko nakrivela, te to hoćeš...
Kostić, Laza - PESME
mame, drugi prose, jedni prete, drugi tuže; — »Oj, davori, jadni sluše, »bela vilo, oj davori, »od kud zvuci, zbori, zbori!
mame, drugi prose, jedni prete, drugi tuže; — »Oj, davori, jadni sluše, »bela vilo, oj davori, »od kud zvuci, zbori, zbori!
sve bi muke na me sele. Al' ovako, sve jednako, dok se mlađem pehar peni te mu zbori: „Žen' se, ženi dokle ti se svet zeleni!” ja, osaman u seleni, od jeseni do jeseni pevam srcu: mirno veni! Blago meni!
u nakit umetne kose umenja svoga sklopove nose, ko čele s cveta: Talije blage hvalisav sine, što mu pod rukom i kamen zbori, što šarnu rumen otima zori, da likom sine; Pa namet-pleme Nemice krute, u kog i topa gromovna usta, što tamo zjape
mu s' ruke, ogranci goli, rekô bi višnjeg preklinje, moli, il' vetar samo suhim granjem ječi, jaukom dugim kô da zbori reči: bože večnosti, bože trenutka! bože 'seljene i svakog kutka!
jedan konjanik iz dvora, rekô bi trkom pregazit je mora, izleti i brzo nestade u gori, cura se krsti, u sebi zbori: „Da crna konja, da crnja junaka, iz svetla je doma, al' je čedo mraka!
” Tako zbori cura, pa se čudom krsti, u krst se već slažu nehotice prsti! Dok se tako krsti bula, u tom času u crkvi maloj na ikonos
” Tako majka od milina junačkoga kara sina, diva sviju junačina; divak sinak zbori njoj: „Zar muževi? — Sram je reći! — što ih tisuć bega pseći od vilica magareći' kad zamahne sinak tvoj? To muževi?
Jer onda bi tek delila tog ostatka vredna bila, desna ruko, tvoga mila, medna usta, vas, oh, vas!” Šesta noć se tako zbori, šesta noć se tako gori, šesta noć se tako mori, šesta noć: od naslade i miline verne strasti Deliline u junaku većem
Hanaan je jedno groblje, tvoja majka jadno roblje!” tako dalek zbori glas. A čuje li tog pozdrava, tog pozdrava smrtnih strava, izrailjskom rodu glava? — Samson spava.
Al' onaj gore, taj ga ne čuje; već otvara Filišćanima sves', čuje ga mladi askalonski knez te zbori lepoj svojoj nevesti: „Delilo, dušo, slatki savezu, čuješ li taj priželjak nebesni slavuja slepog u tom kavezu?
” „Čuvare bedni,” zbori sužanj div, „čuvare budni slepog jada mog, daj amo gusle, amo lucanj kriv, nadapeste l' im odrezan mi vlas?
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
ništa ne manka ođe do samo tri stvari: tica što zbori, drvo što pjena i voda zelena. Ovo bi žao jednome od ova dva brata i reče: — Odoh tražiti ove tri stvari, da baš
Lalić, Ivan V. - PISMO
A više im krv po volji: Odiseju, ovna kolji — u groznici čelo gori, To na moja usta zbori Elpenor u noćnoj mori — Dane, zorom progovori!
3 I na komodi, umanjen u model, Ko insekt krhak, u razmeri tačnoj, O metamorfozi zbori mnogoznačnoj: Brod se boji mačke, prašine i vode. (12.
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
božjih namera, čije obrise dahom rasprhnem: da u opseni, u rasprsnuću, zvuk me proseni da kriknem rečju što ne zbori se! A boljku ovu što me sludila, pozlati pčelom ruža Budima.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Platno je prava njiva, po njemu četkom ori, zelene mrlje posij, nek boja prosto zbori, nek slika kupus-bašte pred svakim okom gori. Vrt nam izradi bujan i rečit, posadi kupus večit.
Zar neko to da glođe? Čak bi i prase kazalo: — Gubi se, smešno mazalo!“ Uskoro evo vola, ne zbori baš ni reči, očurde samo beči, a zatim sliku liznu i muknu: „Pamet jaka, naoko — pravi kupus, na jezik — komad džaka!
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
Vazdušna bića na stazama oblaka karaju zveri nepokorne. I teškim rečima ruži svoje anđele onaj što gromom zbori. Odozgo do dole prekori se kotrljaju kao ljuti vodopadi.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
— Jer on je, znaš, malo, onako... starinski čovjek. Kod njega ti nema mnogo. Ne da on da rogovi prođu mimo uši. Malo zbori, ali što naredi, to mora da bude ka’ na tetiku!
« A Sveti Nikola mu pa zbori on: »Ja će pomognem, će pomognem, reče, to mi je dužnos; ama, reče, i ti da mrdneš, reče, malko s ruke!
zaigraše kao pacov kad se uhvati u kljusu — za zdravo lepu stvar mi zboriš, ama nema mogućnos’; ti zboriš, ama selo što zbori? — Ama i selo to isto veli! Razgovarao sam ja već s mnogima.
si odnekud, pa ga ne znaeš ni ko je ni što je, jedan takav iz Jevropa so pućet, pa ha pred domaćina se pokloni, pa zbori: »Eli može, gazda Đorđe, da igram sas vašu domaćicu; da gu malko za kef obrnem po jevropejski?
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Isprsi se delija, Zavrte se kao zvrk: „Dede, stara, ti i ja Da probamo jedan trk!” Zbori, a oko mu sija, I drhti mu levi brk. „Kud i zašto da trčimo?” „U Mokronog, Bor, Šentilj!” (Ti cilj izaberi, rimo!
— Na posletku ništa ne bude! Viče kroz pojačalo Vuka Maždruka Kao da iz mrtvačkog zbori sanduka: „Prodajem ćutuke i unuke, Praunuke na buljuke, bele pčele, Čitluke, utuke, protivutuke, Načela, počela,
— Zbori, a u očima joj gori fosfor. „Bilo je to vrlo, vrlo davno — Ah, vek provedoh sa prošlošću! — Počelo je nežno i uviđav
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
Bič sam boži ja spleten za tebe, da se stavljaš što si uradio!“ MNOZINA Mićunović i zbori i tvori! Srpkinja ga jošt rađala nije od Kosova, a ni prijed njega.
Ko je ovaj plamen raspalio? Otkud dođe ta nesrećna misâ o prevjeri našoj da se zbori? Nijesmo li braća i bez toga, u bojeve jesmo li zajedno? Zlo i dobro bratski dijelimo.
RIDžAL OSMAN Kakav fišek na poklon veziru, samovoljni kavurski hajduče! Ne zbori se tako s vezirima, no đe dođu donose groznicu, suze skaču same na očima i zahuči zemlja od kukanja!
Evo vidiš kako smo daleko, i opeta ona teška vonja od nekrsti ovde zaudara. MRTVO DOBA NOĆI, SVE SPAVA. NEKO ZBORI KROZA SAN. DIGNI SE KNEZ JANKO I KNEZ ROGAN DA VIDE KO JE, KAD ONAMO AL' VUK MANDUŠIĆ GOVORI KAO NA JAVI.
KNEZ JANKO Ne, Rogane, nemoj ga buditi, e on u san kâ na javi zbori; e ćemo ga štogod raspitati, da se barem dobro ismijemo.
SERDAR JANKO Ne zbori nam, kneže, za te jade! Ni ovakve jošt nije žalosti na mnogo se mjestah događalo; no joj puče srce u prsima a obrnu
ISTI CUCA Evo smo je doveli sa sobom da pred vama ovo posvjedoči. Ona zbori da će sve kazati; i kažuje, Bog je posjekao, kâ da čovjek sve očima gleda. IZLAZI PROROČICA I VJEŠTICA.
MNOGI IZ GLASA: Zbori, oče, svi ćemo slušati koliko te god volja, ako ćeš do ponoći. IGUMAN STEFAN Ja imadem osamdeset ljetah.
I NEŠTO U SEBI ČITA; A ONI, KAKO SE KOJI DIŽE, TAKO MU PRISTUPA I LjUBI GA U RUKU IZ UVAŽENIJA RAŠTA LIJEPO I MUDRO ZBORI. SERDAR IVAN Ti nijesi slijep, igumane, kad si tako mudar i pametan.
Pandurović, Sima - PESME
Čeka pred grobom i zbori još tavno Tugu života i ljubav spram njega, I čeka svoje. Kad dopade muklo Sve crno društvo, užasno i divlje, Do nje,
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
„Pri tebi zaboravio bi on i na večeru!“ doda onaj stari. „Čuješ, Stane! Ovaj naš vidar sve o tebi nešto zbori!“ „A šta, striko?“ „Bogme, udovac je, pa... već znaš. Zagledao se u te. A zgodan je vidiš iako je postar.
Fala nek je Bogu...“ „Ama, čoče, može biti da te i mine tavnica!“ „Ne zbori o tome molim te... Ne znaš ti što bih je pretrpio, gore i sto puta gore od tavnice. Ne znaš ti ko su oni...
“ blažaše ga serdar, pa da prevrne govor na drugo, zapita: „Ama kako veliš da je taj čovjek iz tvoga mjesta, a ne zbori onijem jezikom što nalikuje našemu, kao što si ti s početka zborio?“ „U našoj zemlji pomiješani su Česi i Njemci.
Stoga ću ja njemu: „Nijesi ugonenuo ne zbori više, ne troši riječi, jer ti je uzalud.“ — „Ama ti meni obraz ocrni! pred Gospodarem i pred onolikijem zborom!
“ Ona duboko uzdahnu. „Sad lijepo, po tenanu da se razgovaramo. Hoćeš li?“ Ona mučaše. „E, bogami, zbori, jer je red da se to prekida, da otpada što visi. Tako jali ovako... Eto, povoljio sam ti o Ćurđevu dne!
Da te čujem i sad. Ko zna! Ako ne ušćeneš sad zboriti, ja te drugom neću slušati, znadi lijepo... Prošao me ijed. Zbori slobodno, samo ne sramoti. Svaku ću ti čuti. Ti reče da ti je nevolja. Da čujem, ženo, kakva?
S toga li zar? „Lako je za tu bruku, ali ne bi bilo za onu te ti započe, kad reče Stani da je kučka!“ „Ne zbori mi više o tome, Pejo... Nije ona kučka, no golubica, no moje jagnje... A đe nam je, da je zovnemo, da joj...
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
— Gvozdena vrata zlatna ruka razbija. — Novcu se svugde klanja. — Zlatan ključić carev grad otvori. — Zlato ne zbori a čuda stvori. — Gde zlato gospoduje, razlog se ne čuje. — Zlato je čisto i u prljavoj kesi.
— Bolje je nepravo trpljeti nego nepravo činiti. — Krivo sjedi, a pravo besjedi (reci, sudi). — Zbori pravo, sjedi đe ti je drago. — Teško pravom, dok se kriv ne nađe. — Ko kriva žali, pravom griješi.
(Slovo „i“) z — Grčić govori, ni Grk ne zna šta Grčić zbori? (Dete koje „grče“) 4 — Zec je, a na dvije noge? (Čovek s prezimenom Zec) 5 — Ide pop, za popom pas. Šta je pop psu?
(Kožna obuća) 78 — Žuta jarad u more skaču? (Kolačići) 79 — Zbori bez grla, čuje bez uva, živi bez duše? (Gusle) 80 — Zemlju rije, a živ nije? (Raonik) 81 — Zijeva, a jezika ne ima?
(Senka; — hlad) 211 — Da kupiš sto godišta, ne bi krčag nakupio? (Rosa) 212 — Živo bez duše, čuje bez uha, zbori bez grla? (Odjek) 213 — Zvijuknu baba iz Dunava, pomete hodžu navrh mukora?
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
” Šćer mu se stane čuditi šta zbori, i kao za luda i nesvijesna čoeka cijeniti ga, ali nakom dugoga prepiranja viđe već da nije kuđ kamo, te ona šta će, da
ništa ne manka ođe do samo tri stvari: Tica što zbori, drvo što pjeva i voda zelena.“ Ovo bi žao jednome od ova dva brata i reče: „Odoh tražiti ove tri stvari, da baš ništa
“ Čujući ovo carev sluga, prišapti svome gospodaru, carevu sinu, da ništa ne zbori, da će joj ga on ukrasti, te tako i bude: nekako ga ukrade i carevu sinu odnese, a ovi njega dobro daruje i obeseli se,
Ćosić, Dobrica - KORENI
To samo ja znam. Gde li je tome grob? nekad ćeš morati da pitaš. Nema groba, a tako lepo zbori. Ruku mi mojih, mnogo lep glas imam. Da su ludi knjaza Srbijici po glasu birali, ja bih, sigurno, postao knjaz.
Pričam da ne bih baš sasvim umro. Hoću da čikam lude. Groba nema, a još zbori. Ne mogu da se nauživam miline kad čujem kako ljudi, i kad tebi budu moje godine, slušaju šta zborim.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Ne! S teškom kotvom ne srljaj duboko, Ranjeno srce drukčije nam zbori! Niti u pustoš puštaj žudno oko, Da te nespokoj za saznanjem mori.
“ „Kud ja nisam - ti ćeš doći!“ „Što ja počeh - ti produži!“ „Još smo dužni - ti oduži!“ To su zbori, to su glasi, Kojima se prošlost krasi, Što prodiru kroz svet mračni Sa grobova onih zračni', Spajajući gromkim
I ja kom ne zna imena ni lica Sve njene misli ispunjavam tade. Vernost joj zbori sa bledih usnica, Slika k'o samrt, k'o ljubav bez nade... Ah!
Ja čujem: naša srca biju tiše, Tvoj stisak ruke nije onaj pravi; Hladan, bez duše, bez vatre i krvi, K'o da mi zbori: nema ljeta više!
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Oba, onako podražena i uzbuđena, priđoše k njemu. Mlađi uze riječ i ukratko sve ispripovjeda. — Pa eto, — zbori na svršetku, — sad taj skitač, zao čovjek, — i pokaza kretom glave na nj, — xohe da ga osveti, a bratu mi pri glavi
—Nije ona za me, — govori Spasoje kao u šali. — A i ne mari za me: vidiš da neće da zbori... —Što ću da zborim? K tebi sam došla... —Nijesi ti za me! — ponovi on odlučnije— A i što ćeš mi? —Što govoriš?
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
obliku dato kao dvostruko, dakle kao ukršteno ili hijastičko (poslepre, preposle, poslepre, preposle): O plodu zbori cvet što padne, I reka o huci plima; O ognju sunca zvezde hladne, A suton o svitanjima.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
— Jesam. — Beše li toj neki put na nečare? — Ne znam, aga... — Ne, ne — zbori pravo. Ako si ti Spasa Čemerikić od Prizren?... Teško beše jedan put i Sulj-kapetan vo Gora. Rezil će se napraveše.
— Bogdana, čuješ li, ne zbori više, Turčin sam i već turski sin, la ilj-Alah, Alahu ećber! Tur-čin, ženo, do vijeka i amina, ako ti oči pomažu!...
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Tek u vremena pozna, Kad više nije mlad. Pa njemu kad ne vajdi, Drugima zbori tad: Slađi je dugi nâd Neg’ kratki iznenad. »Javor« 1884. HUKA... TRESKA... Huka... treska... zveka... jeka...
Kretô sam se štakrat sekirom u ruci: „U koren je udri, sruši je, utuci!“ Ja podignem ruku, ruka klone sama, — Zbori nešto, zbori u njenim žilama. „Razumem ti srdžbe, srdžbe nezlopake; Al’ ja nisam kriva, godine su take.
“ Ja podignem ruku, ruka klone sama, — Zbori nešto, zbori u njenim žilama. „Razumem ti srdžbe, srdžbe nezlopake; Al’ ja nisam kriva, godine su take.
Lekovito se ori tvoj muški srpski glas, Na tvoja usta zbori Srbije drage spas. I to me k tebi vuče iz moga zlobola, — I ja bih čisto hteo sokolit’ sokola.
Danaske nam braća na prelomu pate, Teško im je reći: pomozi nam, brate Al’ mi razumemo i ko zbori nemo — Budućnosti našoj mi to dugujemo.
Kakav je venac što ti na grob mećem? Iskićen je samo prirodnim cvećem. Uzdišuć’ mirisom, cveće zbori tio: „Čovek si bio!“ Imô si srca, imô osećanja, Uz koje sreća nikad ne prianja.
“ Zdera ruho s grudi... časa ne počasi... Dževerdar opali... svoj život ugasi. Eto to se zbilo. Al’ neko mi zbori: „Ta to retko biva i u Crnoj Gori.
»Starmali« 1887. IZ KNjIGE PRAKTIČNE MUDROSTI (Po M.) Kad svi ćute, i ti ćuti; Kad svi zbore, zbori i ti; Međ’ mudrima nemoj luda, Međ’ ludama mudar biti.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
ga je prognao iz njegove lepe domovine, osveta Moskovu — i svemu što je Moskovu srodno, što se krstom krsti i slavenski zbori.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Načini su naši grubi, surovi nam pravi, Krupan jezik, ko ga zbori, hoće da g' udavi. Ona voli inorodnim, roda se svog stidi, I, da može, svukla bi se, sva joj koža bridi.
gospodu, i staru i mladu, Gdi zajedno za astalom sede, I po danu i u zimnoj noći, Rekao bih da nemaju moći (Nit, tko zbori, nit’ pije, nit’ jede), Već ti tako neprestano čame Zamišljeni, namrđeni, ružni, Ukočeni, zaslepljeni, tužni, Kao da su
Iz svačije povesnice Zna kazati do ižice Sve staro i novo, Samo o svog lista gori Ne zna, kad se o tom zbori, Ma ni jedno slovo.
Kano pesme daljnog zvona Nepostojan glas je bake, Jeca ona, zbori ona Starim glasom reči ’vake: „Moj porode, sav moj rode, Rano slatka, gorka muko, Nezgodo i desna ruko, Moji
„Radomire, dragi brate,” — Mlad Radivoj bratu zbori —, „Sad u kamen srce stvori, Nemoj brate, vile da te Sa našega puta svrate!
Jakšić, Đura - JELISAVETA
STANIŠA: Pa ko sme reći — Da na Latinke rubin-usnici Pritvorstvo leži srca lažljivog, Kad evo suštu zbori istinu!... (Baca joj pred noge donesene darove.) Evo! I uzmi, naša nesrećo!
“ I to za kog? VUKSAN: I zašto? KATUNOVIĆ: Za sebe. I za buduće svoje prijatelje. VUKSAN: Ha! ha! ha! Šta čovek zbori: — za prijatelje? VL. VAVILA: Za saveznike...
(Spolja se čuje razgovor.) Al’ ko to zbori? BOŠKO (spolja): Ima li koga tu? Otvori, hej! RADOŠ: Ma ko ste vi? (Za sebe). Još pitam ko?
Bojić, Milutin - PESME
Ali, vaj, ja danas spazih binske daske I tamo gde mišljah iskreni su zbori, Gde istine zublja neprestano gori, I s prezrenjem gde se prate svetske laske.
XII Čuj kako je noćas šum cvetova rečit, Zbori nam o Novom s puno slasti mamne, Prepun nesitosti, prepun čežnje plamne. Iz svakoga cveta hoću po kap jednu.
Jakšić, Đura - PESME
“ Tako zbori buljubaša I za nož se rukom maša. Dalje tvrdi stražar stari: „Braćo moja, graničari! Imam jednog pobratima, A u
Ilić, Vojislav J. - PESME
1889. SA FORUMA Čuj, sa foruma, eno, vika se radosno hori, Pred silnom svetinom rimskom to Tiverije zbori. Šumno se pljeskanje širi podobno burnome moru, Hrabreći mladoga Graha...
Čuj, sa foruma, eno, vika se radosno hori, Pred silnom svetinom rimskom to podli Nasika zbori. Prokletstvo s foruma grmi. I šuma kopala njini' Preteći k nebu se diže i blista na visini.
Tamo mirta u večeri kasne Slatkim šŷmom o ljubavi zbori Pesma grmi uz santure glasne, I usklik se po pustinji hori. Tu istočnik hladnom strujom teče, I ružica sladosno
I tavni spomen sreće zle Žalosti suzu sprema, I tajnom rečju zbori sve: Jakšića ovde nema! Parnasa našeg Tirtej sêd, Glavaša pesnik dragi, Uvelih dana tavni rêd U sanak prima blagi.
zboru narodnih otaca Razgovor njegov pristojno žubori; Da, on je jednak i kad kletve baca, I kada reči blagoslova zbori.
A daleko tamo, gde se gora diže, Okićena cvećem, plavom nebu bliže; Gde zanosno slavuj o ljubavi zbori; Gde potočić tiho žubori, žubori, Snevajući rajske čari i milinu, Zagledô se pastir u daljnu daljinu.
S bazara negovih šumnih večita vika se hori, Sve se tu žuri, kliče, pogađa i živo zbori. S dalekih obala nilskih i drevnih japanskih strana K Benari stizahu lađe i mnoštvo karavana.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Poslovica lepo kaže: „pravo tvori, a istinu zbori.“ Ali, kao svugde, ima i ovde izuzetaka: i dobro smišljena laž nije, u izvesnim slučajevima, toliko na odmet koliko to
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
I suze je lilo Drago u samoći: „O ti višnja silo, Kad ćeš mi pomoći!““ Tako putnik tudi Tici maloj zbori, Po mladi mu grudi Silan plamen gori, Plamen, plamen sveti – Putnik suze roni, Tici da poleti Plamen njega goni.
MOJE SELO STEVAN POPOVIĆ (ČIKA STEVA) Za gorom je selo, Srbinstvo je tamo, Srpski zbori samo; To mi omilelo, Milo moje selo, Budi mi veselo!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— viknu jedan. — Živeo! i podnese mi čašu vina pod nos. Zahvalim mu se i rekoh da tražim komandanta. — Ma ja sam, zbori, čoče! Ja zauzeh stav „mirno“. — Gospodine... — Ela, boga ti, kad ti kažem — poče opet onaj sa vinom.
Petrović, Rastko - PESME
Lorenco juri po gori, Ljubavi mnoge ga podsećaju drumi, Iz manastira ishode bele duvne. Mediči, Loro, ovakve reči zbori: Dі doman sago, sago po s'ѐ certezza.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Sluza ne pomaga! (Kleče do nje i diže joj uplakanu glavu.) Slušaj, batka šta će da ti zbori: Batka dete neje. Batka je mlogo videja, mlogo preko svoju glavu prefrljija. (Pokazuje na zemlju.
Šantić, Aleksa - PESME
Gdje li je rasla ta ruža što gori? Visoko, tamo gdje se jelen krije, Gdje vjetar tiho s jasikama zbori I bistra voda iz kamena bije. Odar su njezin široki velenci Od modrih trava.
Ja čujem: naša srca biju tiše, Tvoj stisak ruke nije onaj prvi; Hladan, bez duše, bez vatre i krvi, Kô da mi zbori: nema ljeta više!
15 Taj svet je glup i slep je sasvim, I svakog dana je gori, O tebi, moje lepo dete, Rđavo sudi i zbori. Taj svet je glup i slep je sasvim, Ne zna te dobro jošte; On ne zna kako slatko gori Tvoj poljub pun milošte.
On o jednoj palmi sanja Sred istočne daljne strane, Što samotna nemo tuži Navrh stene usijane. 34 (Um zbori:) O, kada bih podnožica bio Kuda hodi moja draga ljupka! Tužio se ne bih, pa vek cio Da me gazi i nogama tupka.
Tužio se ne bih, pa vek cio Da me gazi i nogama tupka. (Srce zbori:) O, da sam joj jastučić, kraj stola Gde joj igle zabodene stoje, Kada bi me ne znam kako bola, Bod bi bio
(Glas pesme zbori:) O, kada bih list hartije bio Pa da služim za papijot njeni! Na uho bih šapnuo joj ti'o Sve što živi i diše u meni.
45 U svetloj letnjoj zori Po bašti usamljen grem; Cvet svaki šapće i zbori. No ja koračam nem. Cvet svaki šapće po leji I bolno šalje mi gled: ''Ne budi zao nam seji, Ti turobniče bled''.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Da kakva je Roksanda đevojka, onakove u Srbina nema! Dobro zbori kralju Mijailo: po đevojku kada tebe drago, svata kupi koliko ti drago; samo te je kralju pozdravio: da ne vodiš dva
— preboljet ne mogu, već ti zbori mlađoj jetrvici“. Ona ode mlađoj jetrvici: „Jetrvice, mlada Gojkovice, nešto me je zaboljela glava, — tebe zdravlje!
ćeš sade sablju povaditi, da ćeš satrt pola caru vojske, nevjere ti učiniti neću, ni Turcima prokazati tebe“. Zbori bane, pa podrani otlen, obraća se sa konja Ćogina: „O moj brate, starišu dervišu, pojiš konja jutrom i večerom, pojiš
Znaš, sestriću, ne znali te ljudi! Dosta mi je i muke i ruge: nasmija se sva gospoda naša, a šapatom zbori sirotinja, đe mi sjedi snaha isprošena i kod baba i kod stare majke, a đe sjedi za devet godina.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
!... Pote ćuti i češe se po glavi koja bridi, pa mu to češanje čini neko osobito zadovoljstvo. — Od koga si gu, zbori, bre, naučija?! — opet ga pita kalfa Kote, ali ne dobija odgovora. — Ti li će za Zonu pesnu da poješ?!...
!... Hm, — huknu i duhnu ljutito na nos i zavrte glavom Kote. — Kude si gu videja? Zbori, kelčo nijedan. — Nesam gu videja, bata-Kote, — veli stidljivo, šapatom, šegrt Pote — kude smem ja pa da gledam
lepu Cvetu, pa i sada se još peva pesma: Gospodar mi sedi na sandalija, gospodar mi pije ljuta raćija; gospodar mi zbori, Cveta ga dvori, gospodar se smije, Cveta se vije! Čorbadži-Zamfir je čuo i znao za tu pesmu; nije se ni ljutio na nju.
Bećarl’k džibi sultanl’k olmaz“, reče, i tol’ko! Ne ’tede više, kuče, ni da si zbori s mene, a i ja ga — kad vido’ što je brljiv — batali!...
?... A kad bude ništo zort, ja ću se tepam i karam zaradi našega Manču, a vi jok! — Ja-gu, što si zbori! — kara je Paraškeva, a spustila glas malo od straha. Esnafska žena, pa kakva si je!...
Kad si tatko sedi, sin mu stoji; kad si tatko praji cigaru, sin si već čeka sas mašice i žar; kad si tatko zbori, sin si ćuti, sluša, ne sme da zbori! Pa se znalo, bre brate, kad je dan, a kad si je pa noć!
stoji; kad si tatko praji cigaru, sin si već čeka sas mašice i žar; kad si tatko zbori, sin si ćuti, sluša, ne sme da zbori! Pa se znalo, bre brate, kad je dan, a kad si je pa noć! Po-za domaćina smejaše li koj da ulegne u kuću?!
— E, e! Tuj mi se uvrte, — reče Jevda i pokaza čelo — ete, taj Mitka!... Pa što zbori Petrakija, dve ti oči?!... — Lošo zbori, mnogo lošo zbori. Daviju mi pravija!...
Tuj mi se uvrte, — reče Jevda i pokaza čelo — ete, taj Mitka!... Pa što zbori Petrakija, dve ti oči?!... — Lošo zbori, mnogo lošo zbori. Daviju mi pravija!...
Pa što zbori Petrakija, dve ti oči?!... — Lošo zbori, mnogo lošo zbori. Daviju mi pravija!... Da sam učija neke čkole, ta da ispišem, ete, tol’ku knjigu — veli Tasko i odmeri rukom jednu
? More će poneseš, pa kako selska nevesta će gi obučeš i odiš u nji. A on, kuče, — i koj ga, bre, nauči da si tako zbori? — reče: „Neću da gi nosim; bos ću si idem, eli u selski op’nci, a da gi nosim, reče, — neću!...“ E, zašto nećeš?
“ E, kud se naučilo teja reči da zbori?! Vide li, more, kako se kučište naučilo da zbori jošte u čkolju!“ — Ti što mu napraji? zapita’ ga pa ja.