Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Toliko se beše smirio, posle onog što dožive u Virtembergu, da je sa svojima jedva i govorio; pa i kad je govorio, zborio je nekoliko reči.
Matavulj, Simo - USKOK
Kad je knjaz Dolgoruki dolazio da svrgne Šćepana, pa ga priznao za cara, mniš li da je jedanput sa mnom zborio? Pa mletačka gospoda, pa poslije onaj ćesarski đeneral Vukasović, pa ko zna koliki još?
Radičević, Branko - PESME
“ Tako Mila, — zaman je zborio, Uzaman je njen Stojan korio, Ona opet: „Nikad, oh nikada Više mi te ne ima nazada.“ Od po noći tako procvilela,
Vrti mu se taj mozak viteški, Celi svet se oko njeg' okreće — Čini mu se ni đavo ga neće. Zborio je što je lepše znao, Činio je što bolje mogao, Al' kad vide da ne može tako, Domisli se, obrte inako, I naredi
Na vratima nešto belo — Krv mu stade, kad ga zgleda, Znoj mu ledan probi čelo; Teo b' ustat, al' se ne da, Zborio bi, oće usta, 670 A im nema glasa pusta. 113.
Pa stoga sam malo neveseo, Eto, brate, što si znati teo.“ Taku reč je Radivoj zborio, Mutno lice malo razvedrio. Beše l' setan baš zato zaisto? Je l' mu srce kao lice čisto?...
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
kako veliš da je taj čovjek iz tvoga mjesta, a ne zbori onijem jezikom što nalikuje našemu, kao što si ti s početka zborio?“ „U našoj zemlji pomiješani su Česi i Njemci. Česi su Slaveni, znaš, to će reći otprilike kao Rusi.
Svi pogledi bjehu sad uprti u vreću i u prste onoga; niko zborio nije. Momče izvadi iz vreće nekoliko ledenica i jatagana, pa sve to metnu u gomilu preda se.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
— „prva je moja misao bila da mu cela Mladež Srpska veličanstven spomenik podigne, koji bi i docnijem naraštaju jasno zborio: Ovde leži mladi Srpski Pjesnik kojega je Mladež umela ceniti!” (Javor 1892, 561). Svetozar Miletić je već ranije, 13.
Ilić, Vojislav J. - PESME
behu ličnosti važne, idoli javnoga mnenja, Čuvari svakoga dobra, i časti, i poštenja, Slepčević, čuveni pesnik, celo je zborio veče, I najzad, promuklim glasom, sa suznim očima reče: „Istina to je jasna, kô sunce s vedroga neba, Da mladom narodu
Sećam se jednoga dana, - opet je pri čaši bilo, I tu se prilično jelo, al' mnogo više pilo Svaki je zborio glasno o stvari kojom se bavi, Dok se od svega toga ne stvori urnebes pravi!
On se je sećao svega, I stid ga toliko uze: dođe mu da čisto bega! Ta, pijan da nije bio, on ne bi za carsku cenu Zborio onake reči, da kmetsku zavodi ženu I domaćicu česnu.