Matavulj, Simo - USKOK
Vidje kako Milica preblijedi, kako joj pod grlom zaigra, ali joj glas malko zatreperi kad reče: — Šta mi to zboriš, tata!? Zašto me tako gledaš!? Zašto misliš da sam kriva? Šta hoćeš od mene? — Hoću čistu istinu!
Djevojka obori glavu, pokri lice rukama i zajeca: — Tata moj, zar ti meni tako zboriš!? Ti meni!... Ti meni!... Ti meni!...
Radičević, Branko - PESME
On sve dalje, ona bliže... Vide gosa pusta jada: „No, no“, reče, „šta je sada?“ 140. „Pa još zboriš, zla ti sreća!“ Ciknu gospa, pa ga turi, Iz ruke mu pade sveća. On s' kâ dulek o tle sjuri.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
— Eh, gospodin-učitelj, — reče ćir Đorđe, a oči mu zaigraše kao pacov kad se uhvati u kljusu — za zdravo lepu stvar mi zboriš, ama nema mogućnos’; ti zboriš, ama selo što zbori? — Ama i selo to isto veli! Razgovarao sam ja već s mnogima.
ćir Đorđe, a oči mu zaigraše kao pacov kad se uhvati u kljusu — za zdravo lepu stvar mi zboriš, ama nema mogućnos’; ti zboriš, ama selo što zbori? — Ama i selo to isto veli! Razgovarao sam ja već s mnogima.
Da ga napišeš: toj vi se pozdravio predsednik Đorđe iz Prudelj. Tol’ko! — Ama čuj me... — A od pare da mi ne zboriš, gospodin-daskalo, ič, zašto sum čovek krvnik!
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
Svako gleda što će čut od tebe, a ti si se nešto zamrsio: nit' što zboriš niti nas otršaš, u obraz si kao zemlja došâ; sam se šetaš poljem bez nikoga, nit' što jedeš niti zaspat možeš.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
“ „E ma lijepo li zboriš, Janko! Ne čuh te tako do sad!“ prekide ga Spasoje. „A, moj brate, ćaše ovako zimus u mlađupnici.
A Crnogorcu svakome, milije je kad mu za stare njegove lijepo zboriš, milije mu je to po sto puta, no da njega hvališ. I gosti se odužiše serdaru, pominjući viteška djela njegovijeh, a
Videći e joj je zaludu otimati se, prisloni glavu na očeve grudi i briznu plakati, rekavši: „Tata moj, šta mi to zboriš?“ Suze je zagušiše.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
za trista šezdeset i pet koji su u godini!“ On se ustegne i ne videći nikoga upita: „Koji si ti što sa mnom zboriš? da se vidimo, pak kad čuješ jade moje, ne ćeš mi smetati da sebe ne samodavim.
Ćosić, Dobrica - KORENI
U poslu?... Za šta Mi služe nove sanke i konji — ale? A Mijat dna jutra uprezao konje. — Pravo zboriš, Vukašine. Obojici bi neprijatno kad Simka unese lampu. Aćim ne savlada želju da pogleda sina. Šta li mu se dogodilo?
— zakikota se zlobno. — Varam ja vas. Puna kesa je jedini bog na zemlji. Dukati su njegovi sinovi... — Pametno zboriš, gazda-Đorđe! — reče jedan sa obešenom glavom. — Svi ste vi golokotre! Oklamiši, čankolizi... Varoško bunjište.
— približi mu se i šapnu Anđa. — Takve kao Simka ne umiru. A ti ne bi morala to sada da zboriš. — U njenim godinama nije jedna umrla na porođaju. — Ako ne zaćutiš, iščupaću ti nos! — Kratka ti je ruka za mene.
Nije na tebe rastom. Nije na vas, Katiće. Bacio se na neku drugu sortu.“ „Bolje da bude visok.“ „Pravo zboriš. Gazdinski hleb jede. Ne valja da je konjanik mali, pa da se ne vidi od konjske grive.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
S kima te veza veže, tima si rekô ljut: Ovako s’ dalje ne sme, to nije srpski put! Zboriš im kome škodi stranačke strasti zor, Pokazuješ kud vodi zahukan nerazbor.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
Što stojiš?... Idi!... VUJO: Mogu ist’ — i ’nako ti bo’zna bešjede ne žnavam; kâ i da ne zboriš srpsku, ne šće mi godit pameti. (Vujo odlazi.) JELISAVETA: Kad bi pameti imao.
MIRA: Jaoh, Staniša! Nemoj da zboriš tako pakosno — Ja mrzit n’ umem, samo ljubiti, — Pa bi me pakost mogla ubiti...
JELISAVETA: Ne mogu, kneže, ’Vako ću lakše dočekat dan: — Poslednji možda — ako dočekam? KNEZ ĐURĐE: Šta zboriš, čedo, Poslednji dan? JELISAVETA: Ja rekoh — Jer ove noći Tako mi bednoj kazuje san... KNEZ ĐURĐE: San?...
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Žnaš, dok ti iskočismo, božja mi vjera, malte ih sručismo u more. — A nu, što zboriš, čoče! — uzvikuju razdragani Crnogorci. — Ovoga mi! — i podiže čašu.
Tek Crnogorac razrogači oči. — Ma što zboriš, čoče? — To što čuješ... — Ali i oni je čovjek, kâ ti, i što će ti on ložit vatru?!
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Da ostade jošte turcko, ćaše, dve mi oči, zaradi njuma zulum da se napraji na vêru ni!... E, što mu, Jevdo, ne zboriš, ete za njuma? — E, šta da činim?! — veli Manina majka. — Zašto da mu zborim? Što da ga karam? Karanje nema!
Sve su to bile lepe prilike za Manču. Priznaje to Jevda i kaže da će govoriti Manči, sinu svom. — Da zboriš, Jevdo, — reče joj tetka Doka. — Da mu zboriš, em poviše da mu zboriš za tija devojčiki!
Priznaje to Jevda i kaže da će govoriti Manči, sinu svom. — Da zboriš, Jevdo, — reče joj tetka Doka. — Da mu zboriš, em poviše da mu zboriš za tija devojčiki! Što da si sedi neženat, ta da si gubi vek i godine?!
— Da zboriš, Jevdo, — reče joj tetka Doka. — Da mu zboriš, em poviše da mu zboriš za tija devojčiki! Što da si sedi neženat, ta da si gubi vek i godine?! derviš li je, kaluger li je ta da si samotuje?!
— ’Adje ćuti si, nesrećo! — obrecnu se Jevda na nju. — Neje te ni sram?... Kako zboriš to?!... — Eto što?!... čudi se i brani Doka. — Što si lošo zborim?...
!... — Ama, de, javaš, nane! — smeje se Mane. — „Što će da činim?“... Pa ću si uznem jednu! Što mi ti pa sag tol’ko zboriš kako da do godinu neće pa da iskoče novi devojčiki, i jošte može poubavi i pokrotki devojčiki da bidnu odi ovija
— Što će načinim?! ’Ajde i ti pa, nane, kako si toj pa zboriš!? — reče prekidajući razgovor. A zatim metnu šubaru na glavu i ode ljutito. — Nije bez ništo!
Ta i sas teb’ i Mitka ti alis ta si je rabota! „More, Tače, reče, ne znaješ moju muku, pa si zboriš tako. A, istin’, reče, ja sam kabaet, mnogo sam, reče; kabaet! Ete veće dve godine i poviše!...
Što raboti? — Pa, sedi si... — Znam de... Može i da leži. — Hehe, — osmehnu se Vaska. — Lele, bata-Mane, kako zboriš pa i ti!... — Što si zbori? Zbori li? — Zbori kad gu pituju... — Ćuti si?... — Pa ćuti! — A što misli kad si ćuti?
— Što sam ti ja teb’ ti, a bre, magare?!... — De, more! — čudi se Mane. — Ešeku nijedan! A što mi ne zboriš?!... — Što da ti zborim? — pita je Mane. — Ono da mi zboriš što si je za zborenje! — E, što si je za zborenje?
— čudi se Mane. — Ešeku nijedan! A što mi ne zboriš?!... — Što da ti zborim? — pita je Mane. — Ono da mi zboriš što si je za zborenje! — E, što si je za zborenje? — Ja što sam ti? Tetka li sam ti, što li sam?!
— Kako za malko? — Pa do „golem nišan“, a posle koj da zbori... i što ima da zbori? — veli Doka. — Bre, kako to zboriš? — viknu užasnuti Mane. — Kakav „golem nišan“?... — Što, zar ćeš sal da gu gledaš? Da ližeš med kroz šiše?... Toj li?