Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Marinko se najedanput osvesti. On vide šta ga čeka i stade se otimati. Ali ga stegoše čvrste Zekine mišice. On stade ujedati... — Ta daj ga ovamo!... — reče Zavrzan, pa ga dokopa po sredini i prinese bliže drvetu.
Pa izide besno iz šatora i ode međ svoje golaće... U šatoru beše tišina kao u grobu. Svima su u ušima zvonile Zekine reči... Čupić prvi dođe k sebi. — Rekosmo li? — upita. — Rekosmo! — povikaše.