Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Govorio je slobodno, otvoreno. Na prvi pogled dopao se harambaši. — Dobro, dobro... A kako ono ti bi ime? — Zeko. Hajduci se zgledaše. — Kako mu je to ime! — reče gotovo glasno Zavrzan.
— reče Surep. Ta Surepova reč vredela je Stanku toliko koliko kad bi ga i gusle pevale. — Lijepo — reče Zeko — bog će dati da i mene vidite u okršaju!.. — Dobro, sokole, primam te! — reče harambaša.
Zavrzan isuka jatagan, pa se zagleda u one šare ispisane po njemu. — Zeko! — reče. — Čujem. — Jesi pismen? — Jesam, u dlane!... A što pitaš?
— reče Latković. — Slota, bogami! — I ja htedoh skakati, ali... bolje da se ne brukam! — reče Latković, pa sede. — Zeko! — viknu Zavrzan. — Čujem. — Hajde preskačite Klempu! — Kog Klempu? — upita Zeka naivno, a svi se zasmejaše.
Zeka je govorio lepo, rečito... Čisto se otimao pogled čoveku da ga gleda. — Tako je, Zeko — reče harambaša. — Tako je, ja!... I kad bi mi ko drukčije tvrdio, ja bih mu rekao da ne govori istinu!
— I ja, koji se šalim sa životom, što je najpreče, što da se ne prošalim s nadimkom!... I, najposle, reci mi pravo, Zeko, šta sam ti ružno rekao?... — Ništa. Ništa, tako mi boga!...
— Neću, brate! Ja sam te samo pitao kako ti je kršteno ime, jer mislim da Zeko nije kršteno. A ako te to ljuti, neću te više nikad zapitati! Večera prođe u tišini. Niko više reči ne reče.
Svaki je premišljao o Zekinim rečima i davao mu za pravo; čak i sami Zavrzan uvide da je preterao šalom i da je Zeko bio u pravu da mu onako kaže. Mesec odskočio s koplja, a hajduci su sedeli i ćutali. Dok reče harambaša: — Nogiću!
Sad, junaci, laku noć!... I spusti se na zemlju. Zapovest bi izvršena. Hajduci polegaše jedan do drugoga. Zeko se spusti pored Stanka i prebaci ruku preko njega. Nasta tajac.
Onda se okrete družini: — Spremajte se! — reče. — Spremni smo! — Polazi! Zbogom, Surepe, Nogiću, Stanko, Zeko... Zbogom!... — Zbogom pošli! I za nekoliko trenutaka nesta hajduka u gori. Jovan i Jovica se stadoše praštati.
I za nekoliko trenutaka nesta hajduka u gori. Jovan i Jovica se stadoše praštati. — Sad ćete! — reče Zeko. — Valja nam stići družinu... Zbogom!... Daj bože da se vidimo... — Daj bože!...
Pa ustade. Stanku se nemade kud nego se diže i on, a već Zeko beše gotov i u vatru i u vodu sa Stankom. Pozdraviše se sa Surepom, dok tek Zeko reče: — A vatru? — Šta?
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Zar u njega nema sestra? Prišla mu je, kaže, sa tim tužnim osmehom i pomilovala ga. Da je Zeko živ, otišla bi ona, i kad bi znala da će se iskriviti od batina. Ona je legla da spase život svog čoeka.
Matavulj, Simo - USKOK
oružja, na kamenoj klupi, nalažahu se: vladičin poslužitelj Milo Savov Njeguš, kuvar Lazo, konjušar Miraš Bjeloš, govedar Zeko Ugnjanin i sedam đaka, nejednake dobi, bilo ih je od dvanaest do sedamnaest godina.
Tako, šjor kapetane! — Ama, lijepo moj šjor amiralju, Miraš i Zeko jedva će odoljeti da nose i cijepaju drva, da donose vodu, da stružu krtolu, i trista drugih poslova, kao kad se gotovi
Radičević, Branko - PESME
Jutro beži, podne se primiče, Iz gorice beo dvorac niče: „Moje sunce eno sjaje onde, Dede, zeko, još ponesi donde.
potoku, Veće stiže i već eto Obode ga k lakom skoku, Sinu, skoči, ode preko, Ali samo sa prednjima U potoku osta zeko, Osta jadan, sa prednjima, I mal' što se ne izvrnu, Gospodar mu vas pretrnu.
IX „Ao zeko, a moj jade, Kud dobrota tvoja ode? Šta bi ovo nuto sade?“ Pa ga stište i obode, Konjic naže već dva puta.
Gle i treći, — sad prepe se, To bijaše muka ljuta, Od gneva se junak trese: „Nuto, srećo, nuto, zeko,“ — Pa ga savi opet preko. H Konjic skoči — to valjade — Ajde opet — nikad bolje, De i sade — pa i sade!
Ali Cveti na jade se dalo, Volija bi daje lošij' malo, Pa se moli u sebeka Bogu, Ne bi l' zeko salomio nogu, Da joj zlato vrati se nazade.
„Moje sunce eno sjaje onde, Dede, zeko, još ponesi donde!“ Kod Rajka su obojica bili, Častili se, rujno vince pili, Uzjahali te konjice mlade, Vratili se
vitez, gospodar viteže, Mač kaljeni divno l' Turke reže, Četir bega i pet ljuti aga Polomila ta srbinjska snaga; A zeko mu zgazi dva Turčina, Dva Turčina, dva begova sina, Ta baš one klete poturice Murto-bega, ljute izelice; Mladi
I bi bilo jada od Srbova, Al' pomože zeko i potkova: Ostaše im ljube verenice, Ostaše im jadne kukavice, Jedna od nji jedva naljubljena, Druga, kažu, i
spopada, Pa Mileti u prsi je pali, Al' ga s konja ne može da svali, Promaši ga malo podaleko, Al' je tebe pogodio, zeko, Nogu ti je prednju salomio U kolenu, Bog li ga ubio.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Onoga ko se na jelo duri, pečeni zeko po selu juri. Samo je Žarko mrštio čelo, pekla mu dušu potajna tuga, nisu ga vukli piće ni jelo, željan je bio