Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Ražalošćen njenom mladošću, Isakovič joj onda, tužno, reče da potera ima da krene i da će stići sigurno Zekoviča. A ona mu se pribi uz grudi, moljakajući da samo danas ne kreće potere, a sutra može koliko oće. Ko te vidi, naka?
Otkud štuc u Zekoviča? Na to mu čak i voktmajsteri doviknuše da su oružje krili u ognjištima, a olovo u nedrima žena. Da ga je uvek bilo u
Okrenuvši se Ani i Varvari, valjda u nadi da će ih dirnuti, poče da tvrdi da im je Đinđa Zekoviča rod, pa da rođaku treba braniti.
nije dao mira, zapita onda, glasom novorođenčeta, Trifuna, da li se i gospoža Kumrija i ta njihova rođaka, udovica Zekoviča, spremaju u Rosiju? Za trenut nastade tišina.
Za trenut nastade tišina. Trifun, međutim, reče, na to, nekim glasom, kao iz bureta, da je ta njihova rođaka, Đinđa Zekoviča, iako je izgubila muža, široka, vedra, priroda, kao što je žito puno bulki, kad se talasa.
Šta je ona mogla? Da viče? Mislila je da od toga zavisi život njenog muža – ubice, Zekoviča. Tako joj i Trifun kaza. Zanela ga je, kaže. Pustiće Zekoviča, a onda će, za njim, i ona. Ako bude ćutala.
Mislila je da od toga zavisi život njenog muža – ubice, Zekoviča. Tako joj i Trifun kaza. Zanela ga je, kaže. Pustiće Zekoviča, a onda će, za njim, i ona. Ako bude ćutala. Nije joj rekao da joj ubiše muža, dok nije legla.
Nikud iz ovog kućerka Ananija. Napolju su žita, pesma, Mahala, ljudi, ali njoj povratka nema. Nema više ni kućerka Zekoviča. Trifun joj preti – ne bi nikad stigla do Drniša. Ene, eto, nek oni pitaju Trifuna.
Ali se ona tužno osmehivala. Čudi mu se, kaže, što joj, i on, oficir, gospodin, rođak Zekoviča, naređuje da se prosto otrese Trifuna, kao kokoš, što trese krilima, kad iziđe, ispod petla, sa đubrenjaka.
Ona je u Zekoviča bila nerotkinja, ali eto, u Trifuna, zanela je odmah, a kako joj baba Ananijeva tumači, rodiće, kroz sedam meseci.
Ona mlada žena, Đinđa, koju je u kuću doveo, a čijeg su muža, Zekoviča, potere ubile, u vrbaku, na Begeju, otišla je jedno veče i nije se vratila.
Pred oči mu iskrsnu Đinđa Zekoviča, koju je u Begej oterao, kad je, tako, i njenu ljubav, prejudicirao. Ustuknu, dakle, kao oparen, a zatim uze gospožu