Upotreba reči zemlja u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

koju narodi za pokoj duše svojim mučenicima čine, mesto lavora, mesto slave, nađoše — okove, teške, krvave. Zemlja je pogorela i opustela.

Al’, evo, čovek često u nesreći želeo bi da i samu sreću zaboravi, pa, gle, gde ne može! Srce je masna zemlja, pa što se u nju poseje, duboko hvata korena; simo vešto u dubinu zaronjen ašov i najmanju joj žilicu kida.

Ali na njegovom grobu beše sve tužno: crna, skoro iskopana zemlja pokrivaše mrtvaca; čelo glave prost, neofarban krst, na njemu jedan venac od smilja, žut kao što mu je i čelo bilo kad

Ona četiri vlažna duvara naše sobe izgledahu mi tavni, hladni, baš kao zemlja na novoiskopanoj grobnici... Srce mi se steglo; iz očiju mi nije kanula nijedna suza; neobična tišina ovlada celim

Na devojkama zveče nizovi srebrnih i zlatnih novaca, a pod nogama čvrstih planinaca tutnji zemlja, rekao bi ljulja se... Već su se mnogi, oznojeni i umorni, pustili iz kola, samo još poneki momak i devojka igraju, ali

Srbija je rodna zemlja; vredan baštovan napravio bi od nje baštu, svet bi se čudio lepoti njenoj, a praznovernik zaklinjao bi se da je to raj u

Onake devojke nećeš naći ni usred Kragujevca...“ Pa zar misliš da je glave obrnuo? Jok, vere mi! Ćuti vam on kao zemlja, pa iz moje kuće, lepo, kradimice, sve pored potoka, pa u Sremčev voćnjak... Šta tamo rade, bog će ih znati!...

— reče zažareno devojče. — Ja kad sam kod tebe, a meni se čini da i trava o ljubavi pripoveda, da se i nebo i zemlja grle i ljube... Vidiš li one sitne kapljice što, udarajući u šareni šljunak, na obalu skaču?

Obradović, Dositej - BASNE

” „Και πάνη αγαθή γη αμεληθείσα χερσεύεται: I vesma blaga zemlja, prenebrežena, divjači”, govori Plutarh. Mužestveni i hrabri narodi bez vaspitanija i nauke, šta su?

Prirodni u njima lep razum, ostroumije prekrasno, ali je sve to kako dobra zemlja, no bez ruku zemljedjelca divja. Neka im se dade nauka, bićedu ukrašenije čelovečeskoga roda.

i među njima cvetuće doline same sobom bjahu nasađene i pokrivene preizrjadnimi plodovitimi drevesami koje anatolska zemlja rađa; tu su masline, smokovnice, finiki, šipci granatski i slatke narandže; potoci kristalovidni, svuda protičući, tuda

Odjejanije kad se izdrpa i izdere bacamo ga u đubre; telo koje kad ostari, oslabi i izgubi svu toplotu krvi, ide kao zemlja u zemlju: za njih se toliko staramo i mučimo, a za slovesnost, koja u nami misli i koja je sposobna Pravdi, Istini,

Kad ja lupam, da se ne samo nakovanj nego i zemlja poda mnom trese, tebi je to taman spavaća muzika! A kako se moje vilice počnu micaši, nama' ti skočiš, kao da ti sto

Nazianzina držati, koji ovako veli: „Παντί βροτώ ευϕρονούντι πάσα γη παράδεισος: Svakom čoveku blagorazumnom sva je zemlja raj .” Na ovi način i naš lepi Tamiš iz raja izvire. Zdravo i prekrasno mudrovanije ovoga učitelja!

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Krv se sa kneževa raširi u narod i, dublje nego mačem iz oblaka, rascepi se, raskoli srpska zemlja - na šta? - na petrovce i na milojevce!

TOBDžIJA SVOME KONjU NA KOME SE VRAĆA IZ RATA Da kolika je, svetica naša, zemlja! Izađe sunce iza Gojkove kovačnice, obasja lipu pred crkvom, orah pred osnovnom školom, ambar, opštinu, groblje i

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Veću čast moji’ sovremenika i drugova ’ladna je zemlja zatrpala, mlađi i veštiji ljudi preduzeli su one narodne brige i poslove sa kojima smo mi upravljali, otečestvo moje

puta jedno za drugim riknuo, i odma tu se zaustave i nasele, uverivši se po tome rikanju da tu mora dobra i plodna zemlja biti. Druga plemena, koja su imala zavet da se onde stane gde nađu pčele u grmu, otišla su u Mačvu.

to moj otac nosi 50 hiljada, to jeste pola na njegovu od Valjeva do Save knežinu, jerbo je u njegovoj knežini žitorodnija zemlja i žitorodna; sad onu polu deli Grbović i Birčanin na pole 50.

000, pa opet skine Grbović sa Birčanina deseti groš te ponese na svoju knežinu, jerbo je opet u njegovoj knežini bolja zemlja nego u birčanskoj.

upustimo janičare vidinske na ovako siromašnu raju, onda će sva sirotinja pobeći u Karšiju (Nemačku) i sva će careva zemlja pusta i prazna ostati...̓ — ,Tako je, tako̓ preseče mi reč vezir.

) Ispituj vinovnika, a ne osuždavaj sama Černago Georgija. u tako krajnjem nedoumeniju pomislim: nebo visoko, zemlja tvrda, a od Cesarije Turci vodu zatvorili, begati se nema kuda a braniti se ne možemo.

U tom pismu priklinjao sam vezira da prestane robiti i paliti; sav se narod razbeža. Šta će caru pusta zemlja, šta će Srbija kad sve Srbe iseku?

, biti unapređen VELČER, nem., lekarski pomoćnik, ranar. VEĆIL, tur., zastupnik VILAJET, tur., zemlja, oblast, zavičaj VITIJA, grč. rus., besednik VJAŠČI, rus. slov., veći VLADJEJUŠČI, rus. slon.

, imanje, blago, stoka MALIĆANA, tur., stara pronija, tj. carska zemlja data nekome na doživotno uživanje MASIP, tur., mesto službe MEZUL, tur.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Dušanka osta pred kućom — gledeći začuđeno za svojom majkom. Njiva iza laza nema više od dana oranja. Zemlja potakša; kad je dobra godina, rodi dve-tri krstine jarice. Ognjan taman obrazdio prvu brazdu, pa hoće da ovrati...

zimnica, zbrana letina zvonac — ptica što živi pored vode zbuhać — vidovit čovek; besan, nemiran vo zeman — vreme zemlja potakša — zemlja slabijeg kvaliteta zenđil — bogat zijan — šteta zujanćer — štetočina Izgambuljati — iskobeljati

letina zvonac — ptica što živi pored vode zbuhać — vidovit čovek; besan, nemiran vo zeman — vreme zemlja potakša — zemlja slabijeg kvaliteta zenđil — bogat zijan — šteta zujanćer — štetočina Izgambuljati — iskobeljati ized — ujed izeren

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Tako smo rekli! Lazar se menjao u licu. Gorela mu je crna zemlja pod nogama... — Hoćeš li, japane?... On nešto promrmlja kroz zube, pa okrete leđa i pođe.

— A ako ti nisi ubio Stanka!... Ako on bude živ, kud misliš onda?... Op oseti da mu se zemlja pod nogama giba... Ali se opre toj misli. — Ubio sam ga!... Ubio!... Dobro sam gađao!... Kuršum je udario u glavu!...

Marinko mahnu rukom. — Mahni! Kad me steže za gušu, ja rekoh ispadoše oba oka. Jaki je kao crna zemlja!... Nego, danas nam ne pođe za rukom. Okrete se, ojađenik, narodu pa stade besediti...

— upita Zeka, a krv mu juri u glavu. — Dok ne dogori! — reče Katić. — Ali kad se digne... onda će zemlja prokukati od krvi, ali se ratar neće smiriti!... Neće dati ni zelenoj travci da se javi — zgaziće je!

Iz luga se čula pesmica ptičija; vetrić je šuškao po lišću kao mali lopov... Oko Stanka se zemlja okretala. Već mu prekipe. Ciknu i baci Surepu ove reči: — Ti sedi... može ti se, a ja idem! — Ti nećeš ići!

— Ne brini! — reče on, pa ga nestade u česti. Nasta mrtvilo... Vetar je povijao dugu travu. Dok zatutnja zemlja... To vojska ide. Malo-pomalo raspoznavaše se sve više i više konjski topot... On je dolazio sve bliže...

Turci su išli bezbrižno. Nikom ni na kraj pameti da pomisli; e, ima busija. Dođoše sredini busije... Kao da se zemlja prolomi. Jedan plotun porazi Turke kao grom. Stadoše kao ukopani... Stanko se pribra.

Ta, ja sam te gajio kao dete!... Zaturi mu dizgine za unkaš, pa prileže zemlji da oslušne... Zemlja je tutnjala... Taj tutanj je odjekivao u duši njegovoj. Ali se on pribra. — Daleko su! — reče.

— Onda, pobratime, dobro mi došao! — I Zeka izdade nalog da se kreću... Propišta crna zemlja pod grdnim teretom... Turski buljuci nicahu sa sviju strana, kao pečurke.

Sve se utišalo, samo si mogao videti kako vetar ovde-onde povija suvu sparušenu travu po poljani... Ali zemlja potutnjuje od sile... Prisloniš uvo k zemlji i lepo razaznaješ topot konjski.

Jelica zadrhta. — Ne dršći, ne boj se!... Mi ćemo se tući do istrage naše ja njihove! Crna zemlja mora propištati pod teretom mrtvih, a od jauka ženskoga i bogu će uši zaglunuti!...

Žuto, uvelo lišće padaše kao paperak sa drveća. Ovde-onde prne po koja senica i tužno zacrvkuće... Zemlja ogolela, a ovde-onde vidi se po koji pramen suve i sparušene trave...

Dučić, Jovan - PESME

Tako noć prolazi tiho, jednoliko, Vetar mesečinom zasipa i veje; Spi nebo i zemlja; i ne dozna niko Tu pagansku ljubav sred mrtve aleje.

LIRIKA 1943 ČOVEK GOVORI BOGU Znam da si skriven u morima sjanja. Ali te stigne duh koji te sluti; Nebo i zemlja ne mogu te čuti, A u nama je tvoj glas od postanja. Jedino ti si što je proturečno — Kad si u srcu da nisi u svesti.

Sprema se klasje sve da padne, I lišće pred noge panju; Da zemlja danas žudno znadne Za lepu smrt u sjanju. KIŠA Nedelju dana dažd rominja, Korito rečno puno mulja; Dosadno, gorko; i

Kanda u te dobi — Na pragu stoji vesnik kobi, A zidovi su puni zmija. OMORINA Prepukla zemlja žedna vapi, Od Ilin-dana oganj prži; Korito rečno prazno zjapi, Jedva se list na grani drži.

Presiti se zemlja od krvavog vala, Ali vam pobeda ne osvetli lice: Jer lavor ne niče s bunjišta i kala, On je za heroje a ne za ubice.

Znaće da je samo ona zemlja svetla Gde nikad još nije pala suza srama; Gde su deca na mač ime oca metla Što živi u himni i u molitvama.

Ona je dobro čula kada zatutnja negde zemlja preko koje je pretrčala neprijateljska konjica u pravcu grada. I čekala je žena ravnodušno da se pojavi požar njihovog

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

— Daj! — veli majci, a došao u licu kao zemlja. Mati pođe kovčegu, a noge joj klecaju, sve se navija. Onda ja videh, ispod jorgana, kako se onaj moj veliki otac

Svaki je dužan svojoj zemlji, zemlja nije nikome ništa.. — E, znam i ja te vaše filozofije! Znam ja, ako ćeš, i „zemlja jesi, u zemlju otideši”!

Svaki je dužan svojoj zemlji, zemlja nije nikome ništa.. — E, znam i ja te vaše filozofije! Znam ja, ako ćeš, i „zemlja jesi, u zemlju otideši”! Ali daj ti, brate, štogod u živa usta! Vidite: to je čisto... kako da kažem?...

Pop je već davno bio u gradini i svaki čas se vraća da vidi je li Mara ustala. Pred zoru je bila laka kiša. Zemlja bješe svuda vlažna, a sa duda spram vrata još nijesu isparile kišne kapljice, pa ga obasjalo jutrenje sunce, te se cakli

Dakle ja sam sve svršio, ja imam ženu koja me voli. A moji: moja mati, moj pobratim, moja zemlja? Osetih se ostavljen od sveta i pljunuo na sve što sam dosad voleo. Sam samcit, s njome u mom zagrljaju.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Ono je devojka, — fali je gospoja Persa. — Kad korači, sve se trese zemlja pod njom! A ova moja k’o neka balska lepeza; da je duneš, zaustavila bi se negde na tarabi ili na bagremu, kako je laka!

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Nikolu. A to je onda kad počnu prve trešnje da zru, i kad zemlja onako već uveliko zelena, počne da diše novim, letnjim životom.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

— I vi ste ga obarali, i mi smo ga obarali, a zemlja mora da propadne? — Zašto mora da propadne? Šta govorite? — Zato, što je našoj rasi malo jedna Albanija.

Kroz nekoliko godina on će biti velegrad. Zapamtite: kroz nekoliko godina ova zemlja biće raj. Šta na to kažate? A Jurišić preneražen, zinulih usta, široko otvorenih očiju, radostan kao u sred nekog

Jedini ja bunovno idem i gazim nesigurno kao tek što se ova trošna zemlja, pod mojim klecavim nogama, ne odroni i surva negde bestraga u crni užasni bezdan.

Afrika

„Ne, ovo nije još vaš prvi dodir sa Afrikom. Dakar nije Afrika, zemlja oko Dakara nije zemlja Afrike. Još pre trideset godina tu je bilo samo dve–tri kuće.

„Ne, ovo nije još vaš prvi dodir sa Afrikom. Dakar nije Afrika, zemlja oko Dakara nije zemlja Afrike. Još pre trideset godina tu je bilo samo dve–tri kuće.

I ono beše spremno da i samo začas pređe u opšti san. Njegova zemlja, kao i zemlja ostalih, mora da je bila takođe purpurna.

I ono beše spremno da i samo začas pređe u opšti san. Njegova zemlja, kao i zemlja ostalih, mora da je bila takođe purpurna.

Ogroman smeh. Kejovi nepopločani, neograđeni, zemlja zasađena drvima, svakako beskrajno blatnjava u vreme kiše. Kuće iza keja su drveni bengaloi: na dva sprata, sa

Zemlje crveno zarđala, ona što boji prste kao šafran, crvena kao zemlja arhipelaga Los, ili Konakrija, pokrivena je gustim zelenilom.

Neka od njih, zahvaćena sasvim plamenom, gore kao buktinje. Zemlja pod nogama, kao u pesmi o Zaspalome Bozu, još meka od poslednjega Potopa.

Nisam mogao pretpostaviti da je zemlja ipak puna, ne toliko reptilija, koliko mrava, da su grane visoke, nezgodne i čvornovate, ili kratke, i slabe, da je

Onaj ogromni prostor, od zapadne do istočne afričke obale, koji se zove Sudan, mogao bi se zvati savanom. Njegova je zemlja crvena, trava žuta a drveta i zelena i crvena.

gorčinu i tragediju na svojim ustima, svojim očima i u svom srcu kao i svi crnci što su je osećali oko mene; kao zemlja koja je natopljena njom, nebo koje je tako često mutno od nje.

Otad ga je suviše peklo afričko sunce, suviše kvasile afričke kiše, od kojih se zemlja pušila, a da se ne bi uverio da ono što u njemu nosi tako slavno ime najsporednije je na svetu, a da je ono drugo

Kad mu se odredi zemlja koju će obrađivati, crnac najpre popali gusto savansko rastinje, zatim kopa jednim malim ašovčićem, nalik na naše

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Polk je udarao nogama, kao da se zemlja tresla, i savijao se oko paviljona kao neka, džinovska, skazaljka. Garsuli je glasno odobravao, kao da je to bila njegova

Mi smo privilegovani nacion! Krv naša je rasuta širom Evrope. Ovo je naša zemlja, na sablji dobivena – mit dem Säbel! Iako nisu svi znali da to tako jasno, i glasno, viču, svi su ti oficiri carice, i

Tvrdio je da će biti lako – a nije smeo ni sam sebi da prizna, da će biti teško. Ne pamti se zemlja, kroz koju se projaše, goneći, u snegu. Trandafil se Isakoviču smejao. Isakovič, kaže, stalno, jaše na nekom oblaku.

Rođak je pukovnika Horvata. Nego, prema njegovom mišljenju, carstva su sva jednaka – zemlja kao zemlja, jedna kao druga. Ni naš nacion, koji Pavle toliko veliča, ne zaslužuje suze čoveka.

Rođak je pukovnika Horvata. Nego, prema njegovom mišljenju, carstva su sva jednaka – zemlja kao zemlja, jedna kao druga. Ni naš nacion, koji Pavle toliko veliča, ne zaslužuje suze čoveka.

Odrastao je kod konja. Čudovište. Lud je i zaljubljen u ženu, koju pokriva zemlja i trava. Ona se bila obradovala, odmah, kad im je ušao u kola.

Gut! Jawohl? Abtren! Kad Austrijanci odoše, mrtvačka glava nestade, a Pavlu sinu zemlja njegova, u bojama plavim, zelenim, zlatnim, rumenim.

Pavle mu onda, ustajući, kaza da njegovo visokoblagorodije ne treba tome da se čudi. Servija je planinska zemlja, u njoj su udisali čist vazduh, a majka im je pričala da ni jedan Isakovič nije savijao šiju, ni pred Turcima.

On ima izveštaje ruskih oficira, da je Črna Gora golo stenje, siromašna zemlja, a vladika priča o lepim, širokim, poljima, plodnoj zemlji.

je osećao da neznanje, prostota, nepismenost, koji su vladali u njegovom zavičaju, nisu dobri, i da je prosvećena zemlja bolja, iako u njoj nije sve odobravao, i video mnogo štošta, što je bilo i gadno i glupo.

Čuju da je za njih zemlja već izabrana, na reci, koja se zove Donec. Oni ga Dunavac zovu! Ništa drugo oni ne traže. Višnjevski se Pavlu smejao.

Ti ljudi su naseljeni brzo i zemlja im je bila dodeljena, već u februaru, na Donecu. Međutim, nekako se posle raščulo da je u Kanjiži vladala kuga.

Teodosije - ŽITIJA

A mladić, slušajući ovo i kao dobroplodna zemlja seme primajući u srce svoje reči starca, ridanje k ridanju dodavaše. A starac se divljaše vreloj ljubavi njegovoj pre ma

se starac sa ljubavlju za njih brine, srcima svojima umiliše se, pa mišljahu da će ih oganj sa neba pojesti ili da će ih zemlja žive progutati ako pomisle što lukavo prema njima.

I kada je došao sa učenikom svojim na označeno mesto, malo kopnuvši, i gle kao da zemlja rukama izdavaše ono što je čuvala, i nisu nimalo promašili otvor jame u kojoj skrovišta behu položena.

Jer svima se sav nalažaše. Jer nikada ne oskudevaše u njega riznica Hristova, jer mu i zemlja otkrivaše svoja skrovišta, kao što ispričasmo.

U takvom neprijateljstvu i preganjanju između braće bila je srpska zemlja u velikoj nevolji, kao u nekoj teskobi, opustevši od mnogo plenjenja i prolivanja krvi, propadajući do kraja od gladi zbog

Jer kada ste vi otišli od nas zemlja se naša bezakonjima najšim oskvrni, i ubijena postade krvlju, i u plen inoplemenicima padosmo, i neprijatelji naši

U nedoumici sam, Hriste moj, kako da ti odam hvalu, jer sam zemlja i pepeo, diveći se tvojoj milosti!“ I odmah uzevši svetitelja svojega sa prepodobnim crnoriscima, i sa svim klirom

I svi protivnici, videći bratski život u zajedničkoj ljubavi, pristupahu k njima s ljubavlju. Pošto je srpska zemlja tada bila veoma prostrana, blagočašće vere širilo se svuda po njoj molitvama svetih otaca naših Simeona i Save.

I beše sin divan ocem, i otac hvaljen sinom. Takvim svetilima svetljaše se tada srpska zemlja, takvim muževima ukrašavaše se, da i ostali vladari, slušajući o divnim čudima koja su sveti činili moljahu da budu u

Takvim se bogosvetlim svetilnikom prosvećivaše tada srpska zemlja, takvoga predstavnika kod Boga imajući, i u miru molitvama njegovim srećna radovaše se.

Izuj obuću sa nogu svojih, jer mesto na kome stojiš zemlja je sveta“. Zato, dakle, i do sada jerej sa bosim nogama svetu i božastvenu službu na svetom mestu tom svršava.

Jer ja, stradalnik, trebalo je da budem ognjem sažežen od Boga ili predan besima da me muče ili da me zemlja po zapovesti njegovoj proguta, jer sam mnogim pićem nesvesno na sveti tvoj grob legao i spavao, a ti mesto kazne

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Veliki broj članova omogućava zadruzi, da iskoristi razne izvore koje daje zemlja i da pribavi sebi sve potrebe za život.

Većina malih varoši, ekonomskih centara pojedinih krajeva, skorašnjeg su porekla. Šumadija postaje najnaseljenija zemlja na Balkanskom poluostrvu: kao što smo videli, gustina stanovništva u nekim krajevima dostiže do 100 stanovnika na km2.

Do 1842. god. novi su doseljenici mogli iskrčiti šume i iskrčena zemlja pripadala im je bez ikakvih formalnosti. Čak i posle 1842. god.

Više od polovine doseljenog stanovništva činili su stočari koji su se morali prilagoditi zemljoradnji. Ukoliko se više zemlja krčila, doseljenici su svi postali zemljoradnicima, katkad ne bez mučnih napora, kao što smo to videli na slučaju sa

Tek što je zemlja oslobođena, pa i pre, za vreme dugog rata za oslobođenje (1804—1815) sazvana je Skupština, pa je i dalje sazivana ne

Srbi iz drugih krajeva su još u početku Ustanka u Šumadiji osetili njen izuzetan značaj i shvatili da će oni postati zemlja nacionalne misije.

vrste žita, u oblastima crnogorskih plemena nema drugog zemljišta za obrađivanje osim uskih dna vrtača i uvala, gde se zemlja obrađuje samo motikom i gde su krompir i kukuruz gotovo jedine biljke za ishranu.

Ovo je dinarski kraj u kome se najmanje peva i igra, zemlja u kojoj su običaji najprimitivniji. Nema intimnog života, nikada se ne govori o ljubavi, osim ako im se ta reč u snu

Svaki je čovek bio vojnik. Sve je utvrđivano naredbama: i kako da se zemlja obrađuje, i kada da se usevi seju i žnju, gde i kada da bude pazarni dan i gde da se crkva podigne itd.

Pošto su se otreznili od dinastičkog i vojničkog pijanstva, videli su da im je zemlja jako unazađena, da nemaju nikakvo stvarno vaspitanje i da se njihov vrlo nazadni mentalitet ne poklapa čak ni sa

toga je vlada, koliko je god bilo mogućno, štitila ekonomske interese muhamedanaca i usled toga je Bosna bila jedina zemlja na Balkanskom poluostrvu gde se je održalo agrarno uređenje turskoga doba.

Ovo je doprinelo da se u njemu održe i još više razviju krepkost i snaga dinarskih starinaca i doseljenika. Zemlja je puna sunca i svetlosti.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

čiste Rasti dalje kako nam je volja Šta ćemo posle Ništa ići ćemo tamo amo Bićemo večna koštana bića Pričekaj samo zemlja da zevne V.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Pred Novu godinu je umro. Vesna i ja posmatrali smo skriveni iza kapele kako grobar Milentije kopa raku, i psuje. Zemlja je bila zamrznuta a vazduh pun snega.

Zastala je i pogledala me, a oči su joj bile velike i svetle. Na nasipu je zemlja počinjala da podrhtava. Videli smo kako Rašidin otac spušta rampu i, izdaleka, ružičastu perjanicu dima.

Sada je zemlja podrhtavala i ispod naših nogu tako da nam se činilo da i mi putujemo s onima koji su odlazili u Atinu, Istambul i još

teoriju o nastanku i nestanku materije, i ma da mi je bilo jasno da su ovi nspod naših nogu sada samo nešto plodnija zemlja, nešto u meni odbijalo je da to i prihvati.

potiljku, kao kad se razvija film, video sam Melanijino prvo zračno i rascvetano lice, zatim to isto lice potamnela kao zemlja, pa ono nešto u njenim očima kad je skakala u Tisu. To je bilo ono što me je progonilo.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Dubina, kroz koju protiče reka, mutna je i neprohodna. Zemlja je tamna, nevidljiva i kišovita. Šumi i huji baruština iza mraka.

Izmače leleku i dreci i prokasa kroz vlagu drveća i granja. Kiša je prestajala da pada, ali se zemlja ronila pod konjem, kad počeše da se spuštaju.

Naselio se u Galcu, terao svoje šlepove do Beča, pa ipak izgubio sve. Zemlja i njegova stoka, bolest dečija, plač, sve je bilo uzalud. Morao je svaki čas da ide onamo kuda nije hteo.

veliki, crveni pečati, pod zastavom, uz lupu doboša, osuđeni je zgrčenih kolena ležao na zemlji, taman u licu kao zemlja. Oficiri metnuše klobuke na glavu i pojahaše konje.

Inače, poverova se, najposle, u celom polku da ne idu na Turke, kao pre, te im se zemlja kojoj su išli, učini, zbilja, tajanstvena i neznana. Nastupila je tada duboka potištenost.

Kad se izmeni drveće, prvo na obronku vidika, pa zatim i u okolini, kad im se promeni i zemlja pod nogama i vazduh, koji je postajao zračan, hladan, oni se snuždiše sasvim.

Behu se opili od vazduha. Zemlja u kojoj su stanovali, široka, barovita, sa maglama i vrućim isparenjem, sa nepreglednom šumom i talasanjem trske i

Ova nova zemlja, sva zelena i hladna, tamnih šuma, sa proplancima nad kojima je nebo treperilo kao duboko, providno jezero, bila je sa

patnje i veselja tuđeg, kad ih po selima dočekaše gozbe, pečeni jarići, udaranje u zvona crkvena i čitavi kotlovi vina. Zemlja njina, kao iz sna, javljaše im se sve ređe u mislima sa svojim tromim, mutnim, ustajalim rekama, ostrvima zaraslim

je kod svojih komšija u logoru konjicu i puštao je na svoj puk, sa isukanim sabljama, pobesnelim konjima, tako da se zemlja tresla od kopita. Sa batinom u ruci jahao je onamo, gde bi među vojnicima nastao metež i odstupanje.

Mada je sa one strane Rajne bio njegov zavičaj, zemlja njegove porodice, on se bio toliko navikao da misli austrijski, da je vrlo slabo osećao nostalgiju za lovištima,

Nepoznata zemlja, po kojoj je ratovao, sasvim ga je zamorila, a imao je i mnogo mrtvih. Sastanak sa onom matorom Princezom grizao ga je

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

). Simboli plodnosti su: jaje, zemlja, jabuka, višnja itd. Vreme izvođenja ljubavne magije takođe je povezano sa osnovnom metaforom, a to je promena, odnosno

nose htonska, demonska obeležja: delovi nečistih životinja (slepi miš, žaba, zmija, mravi, krtica), smrtna sveća, zemlja s groba, mrtvački prsten, smeće, olovo itd.

Logika imitativne magije stoji i u osnovi korišćenja brojnih predmeta koji su povezani s mrtvacima (prsten umrlog, zemlja sa groblja itd.

Ljubavna žudnja, izgovorena šapatom pod okriljem tamne noći deluje moćno: „Mrak mrači, put puca, nebo ječi, zemlja zveči, streha njišče, voda huči, gora puči.

“ A zatim: „Niti mrak mrači, niti put puca, niti nebo ječi, niti zemlja zveči, niti streha njišče, niti voda huči niti gora puči, već moj dragi N.

⁵⁹ Takođe nije dobro da ona pređe preko sekire, jer će dete biti „pojedeno“.⁶⁰ Osnovni praelementi, vatra, voda, zemlja, takođe su u nekim svojim vidovima opasni, pa je trudnici zabranjen dodir s njima.

⁶⁴ A ako prosipa vodu preko praga, dete će joj povraćati.⁶⁵ Zemlja, moćni izvor snage i plodnosti, takođe može biti i izvor zla za trudnicu i njeno dete.

ko nosi kući „vodicu“ mora dobro da pazi da nigde ne spusti sud sa molitvenom vodom, jer ako njime dodirne zemlju, može zemlja uzeti dete pre vremena.

POVIJANjE Dete se prvi put obredno povija na zemlji da bi bilo jako kao zemlja.²⁴ U vranjskom Pomoravlju, prvo povijanje deteta obavlja se u „paškulji“ (delovi očeve košulje i majčinog skuta).

⁵⁸ Nekada se, pričaju stari ljudi, pred kumom padalo na kolena, ljubila zemlja, a kapa se skidala „kao pred ikonom“. Najsvečanija zakletva za mnoge je: „Nijesam kuma (kumstva) mi!

ona onda, kad nameri da se vrati, uzme busen zemlje i baci ga za njima izgovarajući u sebi tri puta: „Koliko ova zemlja daleko od neba, toliko od mog djeteta svako zlo i nesreća, pogan i plač.

Zadružna svojina (zemlja, stoka, kuća, oruđe itd.) je zajednička, odnosno svi članovi zadruge mogu se njome koristiti, ali je ne mogu deliti i

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

ZA ZEMLjU KUDA VOJSKA PROĐE Sare dušane, tražim pomilovanje za zemlju ubogu kuda vojska prođe, jer zemlja je takva, ona voli kad je obraste trava, kad u polju čuje govor čoveka, ona ne voli da ostane sama, ona voli da je

polju čuje govor čoveka, ona ne voli da ostane sama, ona voli da je budi mukanje krava, da je uspavljuje jaganjaca bleka. Zemlja je takva, ona se guši od baruta i metana, ona voli da se greje uz ognjište gde pastir granjem potpiruje plamen, zemlja

Zemlja je takva, ona se guši od baruta i metana, ona voli da se greje uz ognjište gde pastir granjem potpiruje plamen, zemlja društvo čoveka ište, zemlja kao rodna grana voli da joj čovek spusti ruku na rame.

od baruta i metana, ona voli da se greje uz ognjište gde pastir granjem potpiruje plamen, zemlja društvo čoveka ište, zemlja kao rodna grana voli da joj čovek spusti ruku na rame.

granjem potpiruje plamen, zemlja društvo čoveka ište, zemlja kao rodna grana voli da joj čovek spusti ruku na rame. Zemlja je takva, ona traži da je čovekove ruke gnetu, ona voli da se seme u nju baca, da je zapahne miris zobi i raži, voli

voli da se seme u nju baca, da je zapahne miris zobi i raži, voli da s proleća osvane u cvetu trešanja i jabuka, zemlja čezne da je stogovima sena i slame zimi utopli ljudska ruka.

Da ptice nebeske ne padnu u zaborave. Zemlja i voda kad vrata pozatvara, kad glavu napolje ne pomaljaju ni trave, da crkva u oltar pusti goluba, da ne razgoni

jezeru skrivenom u ariše mesečinu sa vode razagnale, dok se sove nisu od dana skrile, a na sunce izašle kamenjarke, dok zemlja ko dete okupano diše, dok ne navuku oklope fazani, dok se kreje ne stanu da oblače, dokle jelen rogove ne razmrsi iz

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

sa glavom na kredencu, na Čuburi, u Beogradu, u Srbiji, u Jugoslaviji, na Balkanu, u Evropi, na planeti koja se zove Zemlja, u sunčevoj galaksiji, u svemiru kroz koji plovi ta planeta, hladeći se...

Onda oni otputuju na more; kad su već tu zbog sahrane, da obave sve o istom trošku. Daleko je zemlja u kojoj su uspeli! Dug je put do nje. I, evo, ispunjavam obećanje.

Bio je to velik krug ispresecan znakovima čiji smisao nisam mogao da odgonetnem. Zemlja se meko ugibala pod stopalima dok sam kroz visoko šiblje prilazio mesečevom zidu.

Tamo gde se plaća čak i cveće. Ponovo mu je pod stopalima tvrdo nabijena zemlja zarađena na pušku, krov iznad glave i lavež pasa napolju.

Mitar je ležao na slami i gledao svet. Svet je bio golem. Pričalo se da je njihova nova zemlja s onu stranu reke i da će ih prebaciti sa dva broda. Sa slavonskim i bosanskim.

Isti odnos neba i poorane, podatno rastresite, masne crnice, koja se puši očekujući da je prekrije noć. Njegova zemlja. Zemlja. Zemlja. Zemlja gde te čak i carinici ljube i plaćaju ti piće. Odlučio je da ostane u »Mažestiku«.

Isti odnos neba i poorane, podatno rastresite, masne crnice, koja se puši očekujući da je prekrije noć. Njegova zemlja. Zemlja. Zemlja. Zemlja gde te čak i carinici ljube i plaćaju ti piće. Odlučio je da ostane u »Mažestiku«.

Njegova zemlja. Zemlja. Zemlja. Zemlja gde te čak i carinici ljube i plaćaju ti piće. Odlučio je da ostane u »Mažestiku«. Zapamtio je taj hotel kao

Njegova zemlja. Zemlja. Zemlja. Zemlja gde te čak i carinici ljube i plaćaju ti piće. Odlučio je da ostane u »Mažestiku«. Zapamtio je taj hotel kao

Matavulj, Simo - USKOK

Najmanje je smrti od gladi! Ako se sad smirimo među sobom, kao što se nadam, biće opet plijena dosta. Turska je zemlja ostala!... A sada da ti pokažem naše kuće.

Kad sunce granu, Cetinjsko polje bješe pravo jezero; ali nakon dva dana voda se ocijedi i zemlja se isuši, te po podne i vladika izjaha na svome Bijelcu, praćen pisarima na konjma i vojnicima.

Dvije puške zagrmješe i Janko pade nauznak. Stijepo i Gruban dotrčaše i vidješe da je Janko pogođen među oči, ni zemlja ga ne dočeka živa!

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Umeo je da se prepusti igri, bez koje dečja pesma ne može: Kreknu žaba, — sunce se pomrči. Pade klupče, — zemlja se potrese. Starac kresnu, — more se osuši. Baba kinu, — nebo se provali.

Svakako sa ratnim godinama: A zemlja se sve više zdivljala i otimala obnejačaloj čovjekovoj ruci. Zarastale su staze i nogostupi, u travuljinu tonuli i

Ćopić je majstor lirskih atmosfera: i to su gotovi, davno zaokruženi utisci, koje on žudno, sa strašću oživljuje. Zemlja je puna čudesa: svako godišnje doba, svaki trenutak dana i noći, imaju svoju meru prostiranja u večnosti i u duši.

Suton se hvata, još je pustije nego obično, a glog je tu, osamljen i tužan kao kakav čovjek. (Prijatelji) Zemlja se daje čulima kao iskonska radost i ushit: svaki kamen je beleg njene duge povesti.

Svuda sunce jednako grije starost i svejedno je gdje ćeš sklopiš oči, primiće te uvijek ista dobra zemlja. (Glas iz djetinjstva) Istim vrtlogom zahvaćena su stara i nova zbivanja; u mrtvom i prohujalom prepoznajemo svoju

Sve je na svijetu tužno i ničemu se ne vidi pravi lik ni jasan izvor. ( Pusto bostanište) Zemlja je lepa jedino kao kolevka za snevanje nečeg uzvišenijeg.

Uprošćeni kanoni dečje pesme oslobodili su Erića prisile da zloupotrebljava svoj dar: svoj na svome, prirodan kao zemlja i kao voda, on nudi čistu, golu, oslobođenu sliku. Valjda je pomislio: da deci „više” ne treba.

Ako išta, Zemlja zaslužuje podrobno ispitivanje; svaki njen kutak dostojan je obožavanja i ljubavi. Pre četiri stotine godina, u vreme kad

Robinson na pustom ostrvu, to je, u malom, istorijat čoveka na ovom velikom otoku koji se zove zemlja, na ovom otoku koji pliva u kosmičkom okeanu, to je istorija ljudske borbe i mučnog uspinjanja, istorija našeg strpljenja i

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

naziva se: »mnogogrešni«, »nepotrebni«, »ludi«, »skudoumni«, krije svoje poreklo i mesto rođenja, i piše: »otečestvo mi zemlja, mati že grob«. Kada je pisao svoja dela bio je »v starosti glubocej«.

Učeni ljudi i pisci počinju se sticati u njemu. Pred 1840. on ima na 10.000 srpskih stanovnika, trgovina i zemlja su u srpskim rukama, nacionalna svest je vrlo jako razvijena.

Milićević, Vuk - Bespuće

I počimaju kaplje koje se rasprskavaju o stvrdnutu, ispečenu i ispucalu zemlju, jače i bujnije udaraju mlazovi, zemlja željno upija vodu, a on sa skinutom kapom pušta neka ga bije kiša po licu i po kosi, neka mu se cijedi niz vrat i niz

Sremac, Stevan - PROZA

— reče Maksim i okrete leđa. Nije ga ni prekorevao, ali je okrenuo leđa i izišao napolje. Ali kako je naša zemlja uređena i u njoj vladaju zakoni, to je predsednik učinio svoje.

Radičević, Branko - PESME

pod nebo s' uzvila, Kamen pusti kamen je nagnao, Za oblake rujne se vatao, Kô da oće na ljubavna nedra Da nebesa zemlja svuče vedra, A nebo se divno zaplamtilo Pa krasote svoje isturilo, Plamti nebo kao živi plamen, Plamti nebo, a

Pirnu vetrić, zemlja se napuni, Vedro nebo uma se natruni Divnim trunjem, zlatnim oblacima, Sve zlatnima i sve rumenima.

te teo, Al' kad mi se veće smrći mora, Nek se smrkne izmeđ ovi gora, Tu nek mi se ladna kopa raka, Tu će mene zemlja biti laka.

Zato, braćo, budimo veseli, Blago onom kom se dan još beli! Grobnica je kućica opaka, Zato mrtvim budi zemlja laka. Ao Simo, ču li, dragi Simo, Zar sa suzam' da se oprostimo?

Slava, slava svuda naokolo, Svirac svira, a vata se kolo, Noga veze, duga kosa leti: „Žena bio ko se ne osveti!“ Zemlja tutnji, zveketa oruže: „Crn mu obraz ko pred Turkom struže!

Oh oluje, ao grmljavine, Pognale se nebom oblačine, Posuktale one munje lake Pa razdiru nebo i oblake, Dršće zemlja, pomiče se stena, Vihar čupa drvlje iz korena, Mrak je sada, sve sad opet gori — A moj Bože, sveta ne umori!

A što malo potamne mi lice, Svoje sam se setio sestrice, Nju, kâ znadeš, zemlja već pokriva, Ja pomislih: da je sada živa! Krasna l' beše kad beše na svetu, I na tvoju dosta nalik Cvetu.

tebe sad bratimim, Da sa srca malo jade snimim: Ja imadoh brata rođenoga, Rođenoga brata jedinoga, Crna zemlja meneka ga uze, Ja za njime prolih gorke suze, Al' sve zaman — ništa ne pomogoh, Iz groba ga podići ne mogoh.

“ to samo izusti, Pa konjica u kob Gojku pusti. Dočeka ga Gojko — udriše se — Poda njima zemlja se zatrese, A nad njima sablje se sretoše, Ali Turčin beše sreće loše: Živo odbi, življe Srbin manu, Obori mu glavu

oka vrli plamen, A prekovana misô je o kamen, O kamen sinji tužna, bedna, gladna, A rana joj je zemljičica ladna, O, zemlja ladna nema nikva soka Da misli da života vedra smoka.

Nekada sam imô jošte jedno, Zrak je njegov već odavno sednô, Majci srce u grudi ne bije, Tavna zemlja nju odavna krije, Ti i bratac, to je sada sve Štono osta srcu mom od pre.

O, kad mora te zemlja da pokriva Tako mlada, a tako zelena, Zašto kopljem po sred srca živa Ne čuh tebe, brate, ubijena?

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

ti ga obuvena i potpasana, ljubi se s djedom i utješno prorokuje: — Brzo ćemo se mi opet sresti, pobratime, okrugla je zemlja. Jedne godine tako, rastajući se s djedom, on mu pruži povelik izlizan džepni sat.

Jedna granata zvijuknu stravično iznad partizanske baterije, podskoči upropanj nesigurna majka zemlja, a iz obližnjeg voćnjaka sunu uvis mrka lepeza i razraste se u grdan tumbas dima. — Oho-ho, alaj nagariše naši!

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

i ciglari, i kamenoresci, sva kola i svi volovi, sve kiridžije, skeledžije, sakadžije, rabadžije, kuvari, i ponajbolja zemlja! Ali ni jedno žensko! A meni ništa, samo najgora ledina!

Pa kad je prošo Kurban-bajram, a Zemlja osvanula zdrava i čitava, ni komete, ni propasti, taj zvezdočatac da se ubije! Nisam vido nesrećnijeg čoveka!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Nikad se ne osećah tako čio, svež, lak, da bih mogao da se utrkujem a da poda mnom zemlja tutnji, da kličem gledajući u sjajno, modro nebo; da me opija i zanosi sveže zelenilo i da me istinski razdraga ševina

Jer on beše usahnuo, drveće isečeno a zemlja gola, trošna i smrznuta. Pogledah ka tvojoj kući iz koje se još ništa ne viđaše i kretaše.

Ah, ti dani! Odu na njivu, da filize1 duvan. Korenje ih pokriva do pojasa, pod bosim no gama krši se i roni suha zemlja, a oko njih, svuda, u nedogled, zelenilo i bujnost. Svež, čist i sjajan zrak greje ih, te im krv brizga u jedre obraze.

I za njena bolovanja ni kapi pića ne okusi. Ali, čim se ona pridiže, ode i napi se kao zemlja. I stric je pio. Beše, istina, bogata kuća, izobilna svačim, ali nemaše sloge i ljubavi. Sirota strina!

U VINOGRADIMA Miriše mi zemlja na ispucano grožđe, a magla hladna i mrka već počinje da se ne diže tako lako. Sa sviju strana samo lupa od opravaka na

Nebo je sivo, tmuro. Brda i bregovi crne se i nepomično ocrtavaju. Cela je zemlja vlažna i mrka. Pokatkad proleti jato gavranova, ali ne grakće, već samo šušti i brzo se izgubi u mrku daljinu i maglu.

Vile su se uza stabla, granje, te činile zaklon, kao kolibu. Bile su to „gavranice“ i „drenovke“. Tu je bila zemlja uvek suha. Htedoh da prođem, kad — ona, Lenka! Zaobišla i stala tu. Čeka me.

Gledate, gledate, pa... More, i zemlja je tamo druga! Ležite i pružate se slobodno i poverljivo po njoj kao pored majke. Pukne li leto, u kuću se ne zaviruje.

“ Pa jedva ako se izgubi u jeci zvona i prangija što jednako napolju gruvaju, te se smrznuta i gola zemlja potresa. Naforu nikako da dobijem od sveštenika sa amvona. Moram da se zadovoljim onom što je daje tutor s diskosa.

Ako ga posao zadrži, po nekoliko momaka šalju za nj. I pođemo. Magla pala, zemlja vlažna, mrka, kaljava. Još samo sneg što ne pada. Napred ide šegrt, nosi fenjer, osvetljava nam put.

nije hteo ništa da uzme, nego sve braći ostavio, a on se digô sa ženom i sišao ovamo dole u „nove male“, gde je zemlja bila jevtina. Otvorio tu bakalnicu i, malo po malo, sâm, jednako radeći, stekao kuću, vinograd.

više uplašeno što se ona nikako njemu ne okreće, počne na sav glas da rida, i kad bi od njegovih krupnih suza već počela zemlja da se vlaži i lepi po njegovim obraščićima, tek onda bi se ona osvešćivala, trzala, dizala ga gotovo onesveslo od

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Nije manja čast sveta u kojej se slavenosrpski jezik upotrebljava nego zemlja francuska iliti | ingleska; isključivši vrlo malu različnost koja se nahodi u izgovaranju, koja se slučava i svim drugim

Kostić, Laza - PESME

Badava, što je zemna površnost! Pa ti da pojmiš poziv čovečji? Ni osnove mu nisi nazro još! Planeta ova, zemlja, zemlja je; pa kako poziv svoj da postigneš, u njojzi, slepče, il' na njojzi zar? Je l' bole srce, ili ljuštika?

Badava, što je zemna površnost! Pa ti da pojmiš poziv čovečji? Ni osnove mu nisi nazro još! Planeta ova, zemlja, zemlja je; pa kako poziv svoj da postigneš, u njojzi, slepče, il' na njojzi zar? Je l' bole srce, ili ljuštika?

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

ALA Bio tako jedan čovek ubiti siromah, pa imao neku livadu na jednom bregu, koja od pamtiveka nije rabotana. Zemlja beše mnogo arna i za svaki rad zgodna, ama je seljak nije nikako ni orao ni kosio. Ležala je tako i đubrila se.

— reče, pa okrete šešir oko glave. Kad ti zagrmlješe topovi, moj brate, sve se zemlja trese, i zamalo pa od one gore ne bijaše ništa, sve srušeno. Putnik ponovo okrete šešir i sve se na jedan mah umiri.

— E, moj gospodine, — reče mu seljak — počinuo bih ja, ali onaj čija je zemlja ne dâ da se počiva. — Pa što, zar nije to tvoja zemlja?

— Pa što, zar nije to tvoja zemlja? — Nije, gospodaru, bogme, nego tuđa; a ja radim vazda na nadnicu, jer svoje zemlje nemam.

Pa nastavi: — Ne čudim se Turčinu, jer je turska zemlja, niti Vlahu, jer je on naš čipčija, nego se čudim Ciganinu, od koga nema koristi ni bog ni šejtan, jer ne radi ni agi

Šta uradi, bona? — Evo zlo da mi je! Štogod sam bila sirota stekla idući, evo sve zemlja radova, i sve bih oprostila ali crvene ćurdije nikako ne mogu. I VRIJEDI!

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Reke su tu samo primorne, i mororazbojstvo je poznato. Poznat je i Tunis sa lepim dvorom baja i kasarinama. Zemlja se osim Algira deli na tri bajatstva. ISAJLO: Pa u kojoj ću berbernici kupiti to što kažete.

ŠALjIVAC: Ako mi dobro platite, ja ću vam pokazati jedan alat kojim se zemlja može skroz probušiti. Pa ćete moći naći i duševnu ranu.

Ali pravo, čovek je po Svetom pismu stvoren od zemlje; nego kako je podnebije čast Zemlje? DOKTOR: Jer se Zemlja deli na podnebije, proizvod itd. MANOJLO: Proizvod je i magarac, dakle i magarac je čast Zemlje.

stepena. MANOJLO: To mora da je lepa nauka, škoda što je niste učili. DOKTOR: Zemlja osvim dviženja oko sama sebe ima drugo oko Sunca. MANOJLO: Šta je to: oko sama sebe? DOKTOR: Oko sebe.

Na primer, konj se deli na tri carstva. Konj nije ni za jedno carstvo, a kamoli za tri. dosta mu je, siromaku, što se Zemlja na njega deli. DOKTOR: Nije slobodno izvrtati kao pijan torbu.

MANOJLO: Pa kad je tamo opširnije, šta ćemo sad nanovo da se mučimo? ti? DOKTOR: Znaš li, koja se zemlja deli na tri narodnos MANOJLO: Otoič se Zemlja delila na konje, ljude i magarce, a sad opet na narodnosti.

ti? DOKTOR: Znaš li, koja se zemlja deli na tri narodnos MANOJLO: Otoič se Zemlja delila na konje, ljude i magarce, a sad opet na narodnosti. DOKTOR: Ono je Zemlja, a ovo je knjažestvo sedmogradsko.

DOKTOR: Ono je Zemlja, a ovo je knjažestvo sedmogradsko. Vlasi su brojem najveći, no zaludu. MANOJLO: Moja je najmilija naklonost zemlje

MANOJLO: Je li to daleko, g. doktor? DOKTOR: U Afriki i Ameriki. MANOJLO: To je neka čudna zemlja. Kod nas se bojadišu žene, pak se jedimo. A šta bi bilo, kad bi vidili ljude bojadisane?

ŠALjIVAC: Srećna zemlja, kad i vodenice imaju posla s dragim kamenjem. No poslušajte! Ta je čaša, kao što se izvjesno zna, od Aristotela

od juga na Makedoniju, od zapada na Hercegovinu i Bosnu, Drinu, a od severa na Savu i Dunav, to je svakome poznato. Zemlja je brdovita, ima reka, od koje Morava desno rame k Nišu pruža i preko koje jedna ćuprija ide.

000 manje. PUTNIK: Dakle vi natraške idete. ŠALjIVAC: Jedno zemljeopisanije ide napred, a sve drugo zadnjači. DOKTOR: Zemlja je brdovita. Planine su Miroča. MANOJLO: Nije Miroča nego Miroč. DOKTOR: Omolin. MANOJLO: Omolje.

Lalić, Ivan V. - PISMO

Da li je ova zemlja obećana Amfibijama i tumačima dvojstva? 3elena spužva pomno iscrtana Srebrom kanala, za ljubav spokojstva Onih što

Da lije ovo zemlja obećana 3a one koji vole spore kretnje, One što krote svakodnevne pretnje Sklopom nasipa, ustava i brana?

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Najpre „Amerika i Engleska biće zemlja proleterska“, pa „Džinglbel“, pa pesmu o Natali, znate, to je ona pesma o Crvenom trgu, koji je iznenada postao beo

Takva smo mi, oću da kažem, zemlja. Male Beograđankice rastu, zaljubljuju se i udaju, a njihovi matori nisu u stanju da im pruže ništa više sem onog

Svi su toliko ozbiljni da te spopadne muka! Ako baš želite da se slikovito izrazim, osećala sam se kao zemlja u saksiji kada je, radi ulepšavanja grada, okače o banderišku visoku deset metara, pa tako visi u vazduhu, daleko od

Tada počinje čuveni monolog o tome kako, sem njega, cela zemlja uglavnom krade! On je, po toj teoriji, jedini pošten tip koji živi od svoja dva prsta. Zašto od dva, a ne od deset?

O starom Njutnu kome je jabuka pala na glavu, o onom, kako se ono zvaše, koji je tvrdio da se zemlja okreće, o onom plejboju — Arhimedu, koji nije izlazio iz kade — a šta se dešava, dame i gospodo?

svakako za pokojnog Luku Ćelovića, koji ostavi onolike zgrade otačestvu i Beogradskom univerzitetu, neka mu je laka zemlja! (Sule se pobožno krsti pred zapanjenim skupom.) šta je radio pokojni Luka Ćelović?

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Vene dušin integral. - Poskoka, kobru uvijaš u se, Kruno od uma orkestre žurni naprslih struna. Četvrto pevanje Zemlja je miris bratoubistva, pletivo jeze koje se para. Poredak njen je pismo nepisma. Odiše s njiva zlokrv ratára.

Prvi se glasne s travke nebića: „Bićemo večna kòštana bića.“ „Pričekaj samo zemlja da zevne“ Sedmice lepa! Stišaj, uspori pupoljke žurne: šum će da krene s livada Gornjih, s lipe u gori.

) Hitri jahači Apokalipse smiruju konje. - Lozice, vij se! Vijugo zlatna làganih misli: nebo je sofra, zemlja je ležaj, mekotan, topal. (Bili pa svisli grehovi teški.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

JELICA: Um Gotteѕwіllen, gospodin baron, carica! ALEKSA: Morate jošt znati da je njena zemlja vrlo mala, da joj prihodi nisu ni kao moji.

Vaš zaista nježni sostav mora veliki ušterb terpiti. Šta je strana, šta je daljna zemlja? Učilište mudrosti i iskustva. U tuđoj zemlji može čovek viditi što nije nikada vidio. JELICA: Vi imate pravo.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

„Pobogu brate, jesi li živ?!“ A Pijetlić reče: „Umakoh smrti, samo se zemlja poda mnom vrti.“ „Tako ti treba! — Mačak će strogo — Čuvaj se Lisca, jesam li reko.

Vječita sreća tu se skriva i trepti radost sunčana, živa, čitava zemlja cvjetni je vrt. Crveni Vrabac hiljade ljeta po zemlji ovoj bezbrižno lijeta i ne zna šta su tuga i smrt.

— miševa more! Poskoči mačak brže od žapca: „Ovo je zemlja Crvenog Vrapca!“ Vazdan je mačak mjerio polje, sve mu se lice u sreći kupa: „Gdje li ću naći lovište bolje?

“ A deda Trišu spopada strah: „Pogledaj svuda od brašna prah!“ Pred zoru magle nestade sinje, pokri se zemlja mrazom n injem, cakle se okca neravna druma, biserom blista nevesta šuma, pa čak i mesec odozgo gleda, okružen

“ Kod pete čaše dedica Triša pijano bulji oči: stolica igra, vrte se čaše, riba iz lonca skoči, ljulja se zemlja kao da brodi, kupa se Mesec u Japri vodi.

Kad fenjer-mesec obasja svod i zemlja cela u srebru pliva, volovski motor uspori hod, pa legne mirno i — preživa. Deda je jahȏ, zavidim starcu, na

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— Ali dotle, dok to ne dođe, jedna zemlja ne može dopustiti da je druge ugnjave, jedino što čeka da dođe vreme pravoga mira. — Sigurno...

Ne mogu da pojmim kako se onda mogu naći dva čoveka da se ubijaju, mrzeći zemlju jedan drugoga i misleći da je to zemlja koja mu želi zla. — Nećete ipak reći da nema nikoga koji mrzi našeg čoveka i koji mu želi smrt. — Možda!

mnom se širi jezero osvetljeno mesecom i njegove su granice tamo gde je noć spustila svoje zavese, a ne gde počinje zemlja. Samo ja ne vidim pre svega pred sobom vodu nad kojom vlada noć, ni svetiljke jezera.

On sisa vlagu iz vode, kroz vlagu projektuje mesec, duguljasto izdužen. Zemlja je crna, i zvezdana kola, kroz ogromne prostore oko nje, i putuju ne narušavajući nepojmljive zavisnosti u bezmernim

Akvatični susret u noći na čamcu. Susret dveju sudbina. Svud oko mene, do u beskraj, jedino voda, vazduh, zemlja i nebeski ognjevi. Ptice i slepi miševi koji lete između toga. Ribe koje proplivavaju.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Al' kuda? i kamo? Nit' razum kaže, niti srce zna! Počiva zemlja, počivaju ljudi, Osećam čisto kako diše noć; Al' moje srce, ali moje grudi Spokojstva slatkog ne poznaju moć.

Venulo je malo dete, što mu zemlja majku krije, Nestalo ga jednog dana i nikada došlo nije... Kud se delo? Šta je s njime?

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Drugi nek idu bogu na istinu, meni je moja rupčaga dobra, zemlja je ko runo i kosti u potaji pevanjem se plode. LOV Brata sam poveo u lov zorom u goru, dobre smo konje imali i

KNEŽEVA VEČERA Ribe su velike na trpezi, po krljuštima polja i proplanci i jezera u crvenim očima, — zar tako naša zemlja izgleda pitaju junaci na poslednjoj gozbi kad ribe ostaju netaknute i govor se njihov više ne govori.

OPLAKIVANjE SMEDEREVA Ostadosmo bez grada i bez zakona, grad je pao. Ne znamo gde nam počinje zemlja, a svuda je kraj. Zidine s imenima našim padoše, reka ih odnela.

raskrojio i želja da se popne na presto, mislio je, jedina vredna stvar jeste da se Bogu postane zet i da čitava zemlja pod njim bude u njegovoj spavaćoj sobi. Tek onda se može biti dobar a da se sebi ne naškodi.

sprude da se ne češemo o njega koji je nekad bio strašan sada trom pruža nam ruke i pita glasom smernim da li će zemlja dobro da rodi.

Kavga se zače i bitka je hram podignut brzo u ništavilu neba, dvojnika susresti s mačem treba da ne postaneš zemlja, da ne ostaneš sam. Sad biraj, carstva ti se nude, bitka se i kroz oblake vuče.

pušta da ga pred njegov čador vode i zadivljeno gleda tog azijskog pastira mišica dvostrukih i kože ko pečena zemlja: tu se prepoznaju dva junaka i jedan drugom u zagrljaj padnu, jedan bez glave, drugi bez stomaka.

Zidovi su mirni, zemlja se ne miče, zvezde ne vidim. Sedim na tronošcu, zgrčenih pesnica na stolu, zarastao, smešan. Kad sam ozbiljan, smešan

neće da vide majku kažu ovaj svet ne vredi jezik to je trula hrana na ovoj zemlji za njih nema stana ne znaju da zemlja nije ženskog roda ona je sve za svakog polazno mesto daha zemlja je najluđa prerađevina ima nežno lice za svakog

na ovoj zemlji za njih nema stana ne znaju da zemlja nije ženskog roda ona je sve za svakog polazno mesto daha zemlja je najluđa prerađevina ima nežno lice za svakog ludaka i mrtvaca što trune kog niko da pogleda neće ona nežno

prerađevina ima nežno lice za svakog ludaka i mrtvaca što trune kog niko da pogleda neće ona nežno uzima u nedra zemlja je najveća pokroviteljka uvek pristaje da bude odozdo al njen pol je tajna inače bi svako mogao da je ima ona se

Ona mi prikazuje jutro iako nije prošlo ni veče ulazi zemlja kao jato lađa u luku bez gneva narod jede samo laku hranu i pije rakiju hladnu iz bunara na vrhuncu svetskog doba

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

AGATON (prekrsti se, služi se): Bog neka ga prosti! TANASIJE (prekrsti se, služi se): Laka mu bila crna zemlja! VIDA (prekrsti se i služi se). GINA (kad je žito došlo pred nju, zaplače se).

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

158 BILO JE TO DVADESETOGA NOVEMBRA 167 RELEJ 177 „NAZDAR... NAZDAR“ 184 NAŠA ZEMLjA JE SLOBODNA 189 POD KRSTOM 193 POZADINA SLAVI NAŠE USPEHE 194 SMRT, ŽIVOT...

IDU NAIZMENIČNO 197 U ZATIŠJU 207 TOČAK 210 OTMICA 217 ZEMLjA JE UZAVRELA 224 NE, BOGA RADI! 229 ROVOVI SU OSTALI PRAZNI 232 SRPSKA TRILOGIJA KNjIGA

A koliko je tek mrtvih pred nama. Pri svakom ovom pucnju, od kojeg zemlja trepti, padaju mrtvi i ranjeni... I celu ovu masu zdravih i snažnih ljudi vode na gubilište.

Sa te baš strane dopirali su pucnji. Ne znamo da li to gađaju naši ili njihovi topovi, tek zemlja je drhtala. Ljudi se nevoljno okreću, sećaju se rodnog kraja i tišine domaćeg ognjišta. Još čisto ne veruju.

Jedna munja svitnu, pa odmah potmulo zagrme. Topovi su treštali... Srca su drhtala, a i zemlja pod nama kao da je stenjala...

Ispred jednog drveta, pored puta, nalazio se u sedećem stavu leš austrijskog vojnika. Pocrneo kao zemlja, naduo se, pa se pokidala sva dugmad na bluzi... Oko krvavih usana rojevi mušica. Težak zadah nas zapahnu.

Kada smo krenuli, sunce se već klonilo zahodu, a hladnjikav povetarac je pirkao. — Bre, pa velika ni zemlja — čudi se Miloš, srednji vozar. — Ja sve mišlja, ete tu SMO, na graNici. Kad se ono oteglo mnogo!

Poslužioci su otkačinjali zadnjake i rukama gurali topove preko jednoga nasipa u prokop, odakle je vađena zemlja za nasipanje ovoga bedema. A pred nama, ispred visokih kukuruza, prašte puške... Komandir otrča napred.

Pozadnji sve jače pritiskuju, ljudi se već dave, još malo... zemlja se poda mnom oburva i, kao potkovana lesa, sručismo se u vodu...

Naše raspoloženje umuče kad negde u blizini našoj ruknuše eksplozije razornih zrna, da se zemlja zatrese. Zasu nas sitno komađe zemlje sa nastrešnice. — Poče razornom... kopaj zemlju i bacaj gore! — reče Trailo.

Sad je na nas red... Zloslutni i jezivi šum... užasni fijuk, sve jeziviji i strašniji. Mi sabismo glave. Zemlja zadrhta i prolomi se urnebesni prasak. Slušamo još tupe udare izbačenih busenova...

Ćuteći smo posmatrali kako lagano umire. A nad glavama našim suklja dim iz šrapnela, zemlja se od potresa stalno roni i pada na zavoje išarane crvenim pegama.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

“ 102. Ili grmi, il’ se zemlja trese, Ili bije more u bregove? Niti grmi, nit’ se zemlja trese, Niti bije more u bregove, Već to jezdi Jablanova

“ 102. Ili grmi, il’ se zemlja trese, Ili bije more u bregove? Niti grmi, nit’ se zemlja trese, Niti bije more u bregove, Već to jezdi Jablanova moba: Pred njome je Jablan na konjicu, U ruci mu struk bela

Opas’o se pasom mukademom, Mukademu rese objesio; Kad mu vidim mukademu rese, Poda mnom se crna zemlja trese. Kad ja vidim svoga draga oči, Ev’ umrijeh, evo duša skoči.

U tebi će srce ispucati Kano ljeti zemlja od sunašca, Bog će dati i kiša će pasti, Crna će se zemlja sastaviti, A ti, dragi, s mojim srcem nećeš — Sve s

U tebi će srce ispucati Kano ljeti zemlja od sunašca, Bog će dati i kiša će pasti, Crna će se zemlja sastaviti, A ti, dragi, s mojim srcem nećeš — Sve s dušmana, da od Boga nađu!“ 201.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

MAJCEN: Ako nemate dozvolu, znači radite ilegalno! Čoveče, ovo su ratne prilike! Vaša je zemlja okupirana! Ovde vladaju okupacijski zakoni! Ratni zakoni! VASILIJE: Ako vi mislite da je to tako preko potrebno...

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Nećemo ni pobedu ni sjaj. Da nam ponude raj, sve zvezde sa neba skinu. Da nas zagrle koji nas more, i njina zemlja sva izgore, i kleknu pred nas u prašinu.

Kad mi na tebi svaki zaglavak vreo od slasti poče da trne raširila si se, i uzdrhtala, ko zemlja ispod grana trulih. U crnom dugom svilenom plaštu po svetu bludim.

Nikad me nisu svet, ni blud, slatko opijali, već ta zemlja koju se umaram da razgalim! Ni svila, ni strast, me nisu tako uvijali, kao zagrljaj bolan tih mrtvih, telom palim.

Prvi put sam osetio da zemlja, na Suncu, posle kiše, drhti. Ceo dan nikog oslovio nisam. Uostalom, ovde je sve ćutljivo.

To sam došao da vidim. Drveće je ovde sve ređe a, u daljini, ima još samo ljubičastih, obrstenih od vetra, žbunova. Zemlja se ovde razgolitila moru. Mir nad kršem maglovit je i pust. Ja pružam ruke i milujem svu obalu.

I ta su polja bila isto ovako modra, uveče, kao ova zemlja. Sve je u vezi i sve se sliva. Sve se sliva u beskrajni vidik i mir.

Zvonce tramvaja zvoni kroz ovaj krš tako ludo. Poći ćemo kroz neku neizmernu pustoš. Sva je zemlja kao preorana. Tek ponegde poneka kuća. Ponegde je još zasađen kupus. U daljini sam krš, nisko žbunje, i modro nebo.

Ribari se osvrću za mnom i gledaju me mrsko. Ne vidim mesto, sakriveno u pristaništu; crno je kao užasna zemlja, i sve, već šest dana, mokro. Čega god se taknem, sve je ledeno i vlažno.

One su jedine bleđe i svetlije šare u mraku. Iza njih, kao ogroman grob, diže se zemlja, i nigde stabla, nigde ni žbuna. Sva se savila na istok, prelomljena od bura.

Pijem ga, izgovarajući često najlepši Miličićev stih: „a Zemlja, neka je srećna, sirota naša sestra, Zemlja“. Sâm sam, daleko od svojih, i od obešenjaka.

Pijem ga, izgovarajući često najlepši Miličićev stih: „a Zemlja, neka je srećna, sirota naša sestra, Zemlja“. Sâm sam, daleko od svojih, i od obešenjaka. Nisam pesnik, nisam učitelj, ničiji sluga.

Posle smo govorili o mrtvima. Tihi i blagi, oni su pognuli glave nad gradom, i sve se smirilo. Da, ovo je jedina zemlja gde se zna da mrtvaci nisu đubre da nagnoje zemlju, i gde tuga dugo ostaje tuga, kamenje pocrni, i ljudi nose svoj gorak

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

anđela i slušao pesmu njihovu kojom su veličali dela njegova, „Svet, svet, svet je Gospod Savaot; puno je nebo i zemlja slave njegove!

“ Pesma se njihova orila i ispunjavala svu vasionu: nju su slušali sunce, mesec i zvezde; slušala je zemlja i bila očarana. A kada je prestala pesma njihova, progovori Gospod.

I on posla velikog anđela svoga Gavrila da Mu donese jednu grudvu zemlje. Zemlja se plačući molila anđelu da je ne dira. Anđeo se sažali i vrati se.

Tada Bog zapovedi Anđelu smrti da siđe na zemlju. I njemu se zemlja u suzama molila da je ne dira. — Ne plači, zemljo, i ne žalosti se! Ja ću ti ovaj prah vratiti!...

Njivu je rđavo orao, prljkao samo po površini, ostavljao oplazine i zubača se i dalje širila i zemlja ostajala neplodna. Dođe mu jedan čovek pa mu kaže: „Prijatelju, ne valja ti radnja.

ih obuze čudan nemir, drhtavica neka uđe im u noge, i noge — hoćeneće — počeše same da se podižu, kao daje pod njima zemlja gorela i pekla ih.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

mnogo slobodoumnih zakona, a nimalo slobode; držali se govori i pisale knjige o privredi, a niko ništa nije sejao; cela zemlja pretrpana moralnim poukama, a morala nije bilo; u svakoj kući pun tavan logika, al' pameti nije bilo; na svakom koraku

On mi mnogo pričaše o svojoj postojbini, o junacima i velikim karakterima kojima kipti naša zemlja, o velikom rodoljublju i o krvavim ratovima za slobodu, o vrlinama i poštenju, o velikom požrtvovanju za spas zemlje, gde

mi amanet: „Sinko, meni smrt ne dade da umrem u mojoj miloj otadžbini, sudba mi ne dade da mi kosti primi ona sveta zemlja koju sam krvlju svojom natapao da bi slobodna mogla biti.

“ — Sve nemo, sve ćuti, a meni kao da neka slatka slutnja, neki tajni glas veli: „To je zemlja koju toliko tražiš!“ Najedared, trže me neki šum. Kraj obale, malo dalje od mene, ugledam nekog ribara.

On me pogleda ćuteći, pa odmah skide pogled s mene i produži svoj posao. — Koja je ovo zemlja preko vode tamo što se vidi? — upitam, a sav treperim od nestrpljenja šta će odgovoriti.

Onaj sleže ramenima i raširi ruke u znak čuđenja, pogleda me i procedi kroz zube: — Jest, to je zaista neka zemlja. — Kako se zove? — upitam. — To ne znam. Vidim da ima tamo neka zemlja, al' nisam pitao kako se zove.

— Kako se zove? — upitam. — To ne znam. Vidim da ima tamo neka zemlja, al' nisam pitao kako se zove. — A odakle si ti? — pitam. — Pa, eto, tu mi je za jedno pola časa kuća.

— pitam. — Pa, eto, tu mi je za jedno pola časa kuća. Tu sam se i rodio. ,,Čudnovato, to onda nije zemlja mojih predaka, moja domovina“ — pomislim, a glasno zapitam: — Pa zar ti baš ništa ne znaš o toj zemlji?

Posle dugog ćutanja reče: — Kažu da ima u Toj zemlji dosta svinja. — Zar je samo zbog svinja čuvena ta zemlja? — upitam začuđeno. — Pa ima i budalaština mnogo, al' to mene slabo zanima!

Ja ti govorim što sam od drugih čuo. Niti sam ja tamo bio, niti znam sve to pouzdano. ,,To već nije zemlja mojih slavnih predaka, jer ona je čuvena junacima, velikim delima i sjajnom prošlošću“ — pomislim, ali me ribar čudnim

Kad tamo, kakvo iznenađenje! Na mermeru urezane reči: „Dovde se na sever prostire zemlja slavnog i srećnog naroda kome je veliki Bog podario veliku, retku sreću da se u njegovom jeziku, potpuno pravilno

„Jest, to je jezik kojim je govorio i moj otac, i njegovi stari, i ja, ali nije ta zemlja; on mi je pričao o sasvim drugoj zemlji.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Sve kao besno, kao ostrvljena zver, jurnu za beguncima... Samo osećaš kako fijuče vetar pored ušiju i tutnji zemlja, a na oči sve više nailazi krv... Sve se stopilo u jednu brzu i besnu masu...

se pesma po kitnjastim palanačkim bašticama ili po ravnim dubravama, grmila je svirka, teklo je rujno vino, tutnjila je zemlja pod nogama lakih igrača, a vazduh se prolamao od uzvika i veselja...

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

SVI: Tako je! Tako je! JEVREM (pao u vatru i sad sve slabije čita): Naša je zemlja, braćo, zadužena i razrivena, zakoni su osramoćeni i proigrani, a narod je ogolio i obosio... SVI: Tako je!

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

! E, što će čini onaj drugi svet, seljaci na priliku, kad mi tako pravimo!« — E, pa ne može ova nesretna zemlja da digne glavu s takvija sinovi! — veli Đorđe.

Ne drži ga zemlja, nigde ne može da se skrasi. — A-ja, ne dam ja da to tek tako razvlače mal gazda-Đorđev; ima u ovoj zemlji valjda suda

— »Ovo je ustavna zemlja, i ja plaćam porez ka’ svaki podajnik! — Nisam ja«, veli on, »jedan gurbet i niko, ja sam jedan čovek radenik,

Ne znaš ko je zadovoljniji, da li Sreta ili ćir Đorđe. Ovaj usitnio samo koracima po mehani; ne drži ga zemlja, nigde da ugreje mesto. Prima čestitanja i daje čast. Zadovoljan, bože, pa od zadovoljstva i ne zna šta radi.

Pune okanice i glave. Tutnji zemlja, nebo se prolama oko ćir-Đorđeve mehane; sve vrišti i kikoće se. A Mića »Oficir« (e, baš je nesretnik!

Zar nije bolje da ga učimo kako se racionalnije radi zemlja, kako se podiže voćarstvo, pčelarstvo, svilodelje; da ga poučavamo kako će da čuva zdravlje svoje i svoje dece; a da se

Zvoni ono školsko zvonce, pa ne zvoni nego sve kevće kroz onaj mrak! Kolo se okreće, zemlja tutnji, a kolovođa Mića »Oficir« ne dodiruje, misliš, zemlju. On je među prvima bio tu.

— Gukni more, Mićo, jednu onaku! — viknu mu Sreta. A Mića poče: Crna zemlja, Nebo plavo; Braziljanci Zadobili pravo! Kaaaži! S-s-sss!

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

KRAJ REKE 237 OKLOPNICI 239 POSLE KIŠE 240 NOĆ POSLE KIŠE 241 U LETO I U ZIMU 242 ZEMLjA U PONOĆ 243 ŽIVETI KRAJ DOBRE PIJACE 244 OGLAS 245 JESEN NA PIJACI 246 PIJACA NA KRAJU GRADA 248 LONAC

Svakakve ljude ova zemlja rađa. Bilo je, bogme, i težih krađa: Deda Vuin, onaj što je imao kosu kao plast slame, I stanovao u gustom šipragu

Još juče, kraj potoka, zeleni struk tonuo je u težak muk: zemlja je kroz četvrtasto, šuplje vreteno šiknula u zeleno i u crveno, na stabljici — takva se stvar desila — našlo se po

VETROVITO JUTRO Sunce tuče u bogaze, Sjaj kroz lišće pljušti. Duva vetar, a zora se Na konopcu suši. Zemlja škripi kao lađa, Zaglunuše uši: Ne znaš da li sve se rađa, Ili se sve ruši.

IZVOR Na raskršću kiše i vetra, Gde zukva buja i ljutić cveta, Zemlja je zinula, ali joj onda Usta ispuni bistra voda.

U leto nam se čini da bismo mogli spavati gde bilo, A u zimu nam je hladno i kraj furune... ZEMLjA U PONOĆ Ponoć katkad zašumi, ko da zemlja otvara Neka šaptava usta; zašušte krila noći...

ZEMLjA U PONOĆ Ponoć katkad zašumi, ko da zemlja otvara Neka šaptava usta; zašušte krila noći... To se vetar s drvećem i lišćem dogovara Na koju će stranu sveta

Reka presušila, znoji se dviska, Od letnje žege spaljeno brdo, Nebo visoko, zemlja niska, A u duši crno i tvrdo... Pa da je barem bukova daska Na stovarištu Gradskog otpada, Lakše bi mu bilo!

Ostaje mu utabana, ničija zemlja apstrakcija, i komunalnih problema. Počeo sam slati dopise nedeljnom listu „Republika”; neki su i objavljeni.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

ravnica, z a koju smo, kad smo pre šest godina ovuda prvi put naišli, gledajući je izdaleka, mislili da je to suva zemlja. Ovoga puta smo već bili dobro obavešteni o tome šta je to u stvari.

). Ostrva, prema popisu od 1925 god., imaju ukupno 242.000 stanovnika. To je za tamošnje prilike prenaseljenost, jer zemlja nije za gustu naseljenost, a najbolje zemlje su svojina bogatih posednika koji žive u Lisabonu.

Rakić, Milan - PESME

svi Gaskonjci nisu iz Gáskonje: Ima ih, Gospo, širom celog sveta Što ljube, pišu pesme, jašu konje, — Puna je zemlja gaskonjskih kadeta. No ja sam ipak retkost među njima: Ne ističem se rado.

Vodoskok smrznut ćuti, ko da sneva. Zemlja je puna tajanstvene strave; Ko voštanica koja dogoreva U hladnoj sobi, mrtvacu kraj glave. Mesec se gasi...

KAO BAJKA Hteo bih jednu noć kad mesec kunja, Plačevan, kržljav, bez sjaja i boje, A zemlja ima setan miris dunja Što mesecima u prozoru stoje; I sve da bude tužno, sve da bude Kao da svuda ječe bolna

U poljima snežnim rođene ti grude, U hudome grobu pod ubogom jelom. Spavaj! Nek ti zemlja nežna majka bude, Truni, dobra dušo, u pokrovu belom.

No ja, draga Gospo, ja baš slabo marim Da li će mi tuđa zemlja kosti kriti, I, nimalo zanet ubeđenjem starim, Ja znam, ma gde da su, šta će s njima biti. Ali sad! Još jednom!

vam, Gospo, iz malene izbe U Ministarstvu inostranih dela, Misleć na ljubav Pirama i Tizbe, Leandra, Here, — što zna zemlja cela.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Što je ovo evo neko doba te su naše gore umučale, ne razležu ratnijem klicima? Počinu ni rđa na oružje, ostade ni zemlja bez glavarah. Nekršću se gore usmrđeše...

Svako gleda što će čut od tebe, a ti si se nešto zamrsio: nit' što zboriš niti nas otršaš, u obraz si kao zemlja došâ; sam se šetaš poljem bez nikoga, nit' što jedeš niti zaspat možeš.

Bijesna se bratstva isturčila; Tek domaće napadnemo Turke, svoj svojega nikad puštat neće; razluči se zemlja na plemena, krvava se isklati plemena, vrag đavolu doći u svatove te svijeću srpsku ugasiti!

Nego udri dokle mahat možeš, a ne žali ništa na svijetu! Sve je pošlo đavoljijem tragom, zaudara zemlja Muhamedom. VOJVODA BATRIĆ (knezu Radu) Imaš razlog, ali ne toliko.

Krv pravedna dimi na oltare, ćivoti se u prah razvijaše. Zemlja stenje, a nebesa ćute... Luna i krst, dva strašna simvola — njihovo je na grobnice carstvo.

VOJVODA BATRIĆ Turci braćo, — u kam udarilo! — što ćemo vi kriti u kučine? Zemlja mala, odsvud stiješnjena, s mukom jedan u njoj ostat može kakve sile put nje zijevaju; za dvostrukost ni mislit ne treba!

Što će slabo raskršće lipovo pred ostrotom vitoga čelika? Svetac pravi mahne li topuzom, od udara zaigra mu zemlja kako prazna povrh vode tikva. Malo ljudstvo, što si zasl'jepilo?

Vjera turska podnijet ne može da se haba dokle glava skoči. Iako je zemlja pouzana, dvije vjere mogu se složiti, kâ u sahan što se čorbe slažu.

Ne zbori se tako s vezirima, no đe dođu donose groznicu, suze skaču same na očima i zahuči zemlja od kukanja! VUK MIĆUNOVIĆ Da nijesi u kuću došao, znao bih ti odgovorit divno; ema hoću nešto svakojako.

teško njemu! Proste tvoje ljute rane, Moj Batriću, al' neprosti grdni jadi, kuku rode! e se zemlja sva isturči, Bog je kleo! Glavari se skamenili! kam im u dom!

Ja sam mnogo obišâ svijeta. Najsvetije nebesne hramove što je zemlja nebu podignula ja sam redom svaki polazio, nasrkâ se dima s žertvenikah.

Što je čovjek, a mora bit čovjek! Tvarca jedna te je zemlja vara, a za njega, vidi, nije zemlja. Je li javje od sna smućenije?

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Naročito kada se moralo sa seljacima i čivčijama da raščišćuje, da se zna čija je zemlja: da li gazdina i turska, da li njihova. Tada se videlo da im, posle svega, od njihovog imanja neće ostati ništa.

uzeli da rade tobož na ispolicu, a u stvari više davali nego što od nje dobivali, kao znak blagodarnosti što im je zemlja, koju su pre kao čivčije držali, sad postala njihova.

i ostali seljaci, pređašnje njihove čivčije, i dalje su kod njih dolazili, uvek donoseći po nešto, nikad ne spominjući da je zemlja sada njihova, te se zbog toga u prvo vreme nemanje nije baš tako jako ni osećalo.

To je sopče bilo malo, snisko, gotovo zagušljivo; pod nepatosan, gola zemlja, te novi ćilimi od dugog nevetrenja (jer sem njega niko u to sopče nije smeo da uđe) gotovo zemljosani.

Ona neka ostane, a ti se vrati. To je bilo dole u kujni, gde je još bio mrak, vlažna zemlja, skoro počišćena, gore od čađi crne grede, a sproću po polici one žute tepsije.

mogući više izdržati, a ne znajući šta će od radosti i sreće, skoči i, sa rukama pozadi, priđe Alilu: — Alile, bre, zemlja da igra, tako da sviraš! Alil, čisto kao uvređen, odgovori: | — Gazda Marko, svirka moja, obraz moj!

I tako i bi. S proleća već je bila uveliko bašta prekopana. Izvađene i nabacane uza zid belele se gomile kamenja. Zemlja se crnela meka i izrivena.

Pandurović, Sima - PESME

fijuk Glomaznog, crnog i dimljivog vlaka Što će te vući u daleke kraje, Ravnici snega i predelu lednom, Gde kao zemlja zaborava da je, Što će nas večno rastaviti jednom.

zrna, Gde potmulo grmi strašna kanonada, I zastava smrti leprša se crna; Gde zlokobni jaram još robove tišti, A zemlja od kiše i od krvi pišti. Preci će se naši iz grobova dići Za poslednju borbu!

Krvave su senke projezdile tuda K’o aveti mraka pred kapijom pakla; I tresla se zemlja iz dubina svuda, Kad je carstvo palo k’o kula od stakla.

zadnji odjek, potmulo i divlje, Borbe što se s mržnjom i očajem vodi, Dok u mraku budno, sve življe i življe, Diše stara zemlja u novoj slobodi.

SONET Šta je to? Urlik pobesnelih rulja? — Ne. Studen vetar bespoštedno duva; Oči pune suza; zemlja nam je suva; Naš se svet snova iz temelja ljulja. A orgije besne dželata i hulja. Ko kapije naše i svetinje čuva?

Iste ptice poju. Jer i zemlja svaka Ima svoje vetre, mirise i boju, Svoje sunce, svoje senke od oblaka; Jer svaka, najzad, ima dušu svoju, I,

Samo jedna ljubav ne čili u pari Prolaznosti; samo jedna se ne menja; Samo svoja zemlja ne leži u bari Dosade; i pored sviju iskušenja, Sve se više voli što se većma stari.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

A pustićemo od mora vjetrove i suncu ćemo narediti da ranije prigrije, pa će zemlja okopniti na vrijeme!“ „Osim toga“, nastavlja Gospod obrativši se sinu, „ovu lomnu goru pod nama, gdje te lako veselo

sinko, nju će ovaj snijeg, bar za njeko vrijeme, odbraniti od njenijeh krvnika; mirni će biti ti mučenici barem dok se zemlja ne zaodjene listom...“ Nebo se razvedri a snijeg se sleže. Za mutljavim danom nastade čista noć.

Pošto se zemlja umiri i sasvim potpade tuđoj vlasti, Janova obitelj životarila je baveći se poljskom privredom. Po staroj ustanovi

Kad se svi izrediše i pošto zvono presta, Vladika progovori: „Bajice! Zemlja je zinula da popije krv jednoga vašeg brata!

S dana na dan nebo se to bolje čistilo, sunce je jače prigrijavalo, a zemlja se zaodjevala zelenju. Mlađi narod veseo u svježini i u blagoj toploti, klikovaše: „Bogu fala te zima prođe!

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Tako me braća ne izdala! Tako me grom ne ubio, a vi svi zdravo i veselo! Tako me živi oganj ne sažegao! Tako me zemlja suncu ne otela! Tako me konjska kopita ne satrla! Tako me konjski repovi ne vukli!

Đavo ti čorbu posrkâ! Živeo, dabogda, od petka do subote! Zašto se gođ do’vatio, sve ti se u kamen pretvorilo! Zemlja te progonila, a more te izbacivalo! Zemlja te suncu ugrabila! Zemlja ti kosti izbacivala!

Zašto se gođ do’vatio, sve ti se u kamen pretvorilo! Zemlja te progonila, a more te izbacivalo! Zemlja te suncu ugrabila! Zemlja ti kosti izbacivala! Iskopala ti se kuća od muškije’ glava! Jad te jadu dodâva dovijeka!

Zemlja te progonila, a more te izbacivalo! Zemlja te suncu ugrabila! Zemlja ti kosti izbacivala! Iskopala ti se kuća od muškije’ glava! Jad te jadu dodâva dovijeka!

(da ti se uzmu i ruke i noge, tj. da se ukočiš). U njedra ti se zmije legle! U tebe ni pjevalo ni plakalo! Crna se zemlja pod tobom raspukla — i u nju propao! Što ti ruci to ti na vratu (bilo)!

Lak mu san kao vodenički kamen! Ljubila ga među oči guja, a crna ga zemlja zagrlila! (kletva prevarene devojke momku). Majka ga u studene oči ljubila! Ma’nit po narodu hodio!

Teška ga rđa spopanula! Usta mu se na zatiok okrenula! Crna mu zemlja kosti izmetala! Što ga srelo, to ga jelo; što ostalo, bogu ne pristalo!

Igraju joj oči kao na zejtinu. Ide kao da jaja nosi na leđima. Izvukao se kao tarana iz lonca. Jak kao zemlja. Jako vino kao grom. Jede se kao mesec. Kao da mu sto šiljaka pod kožu uđe. Kriv kao gudalo. Lako kao pero.

Više bi popio nego bi biskup blagoslovio. Više ima duga, nego vlasi na glavi. Gazda praznih jama. Da ga zemlja ne vuče, poleteo bi. Da ga objese, doneo bi kući vješala. Da ga čovek pošlje po smrt, mogao bi se naživeti.

— Tko zlo žive, gore umire. — Um za morem a smrt za vratom. — Grob je bliži od kuće. — Danas čovek, sutra crna zemlja. — Danas jesmo, sutra nijesmo. — Dok smo, nek’ smo, kad umremo, nek’ se spominjemo. — Mrtvi živima oči otvaraju.

Zakon veže i staro i mlado, Zakon veže, razlog odr’ješuje. Zaludu je kula i pendžeri, Kada nije ništa u tendžeri. Zemlja tuđa, kalauza nema, Tuđi ljudi, ne znamo im ćudi. Zla godina prićerala orla: Izgubio i kandže i krila.

Iza tmine i sunce ograne. Prije ćeš se odužiti duga, Neg’ rđava razdružiti druga. Svaka zemlja ima gospodara, Jadna raja trista zulumćara. Svaka krava svoje tele liže.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Kad već zemlja protuži Bogu, da oće sva da izgori od sunca, onda Bog pošlje svetog Aranđela, da gleda kako da uzme sunce od đavola.

104. Sazdade me Bog od' šta i Adama, svakoga napoji i narani; a kad umrije, niti mi Bog primi duše, ni zemlja tela. 105. Sam lončić u polju vri. 106. Sva gora pokise, a četiri pruta ne mogoše. 107.

Ona se stane čuditi što im je, kad tamo, a to pomija ni kapi, a oko valova zemlja suha, nisu istekle! | Sutradan u veče opet tako, i tako za sedam večeri.

Kad već zemlja protuži Bogu da hoće sva da izgori od sunca, onda Bog pošlje svetog Aranđela, da gleda kako da uzme sunce od đavola.

prekrsti se put istoka i kliknu jakoga Boga u pomoć, dok puče munja iz neba te sažeže đevojačku majku, i pod njom se zemlja prosjede, te joj kosti satopi, i tako carev sin s đevojkom zdravo doma odbježe, đevojku pokrsti i vjenča je sebi za

Ali kad viđeše kaluđera, ne znade im se strva kao da ih zemlja proždrije. Kaluđer pošto viđe šta bi, ukloni se malo za jedno drvo, dok evo ti opet ona ista tri konja, dođoše na jedan

za ruku dok se poznadu i jedno drugom dokaže da se ljube, i zakunu se da ih ne će drugo ništa razdvojiti vako crna zemlja.

“ Ovo izrekavši nestade ga kao da ga zemlja proždrije. Mladić stojeći onđe dosadi mu se čekati te počne tam amo kroz goru šetati se dok nabasa na nekakvo kolo

Biberče nije htelo ići, dok ne zazvoni, a onaj se digne u ponoći, ali čim korači u crkvu, provali se pod njim zemlja i sav se iseče na noževe. Onda devojka upali sveću i sedne kod jame da čeka suđenoga.

Sveti Sava - SABRANA DELA

(Mt. 7, 14) Jer put je kratak, braćo moja ljubljena, kojim tečemo. Dim je život naš, para, zemlja i prah. Za malo se javlja, a brzo prolazi. Mali je trud života našeg, a veliko i beskonačno dobro nagrada.

' Zato uzalud metemo se: ,Put kratak je kojim tečemo, dim je život naš, para, zemlja i prah: za malo javlja se, a uskoro nestaje.' Zato, vaistinu, sujeta je sve. (Propov.

Evo, već prispe vreme rastanka našeg. Evo me već otpušta Vladika s mirom, po reči njegovoj, da ispupi se rečeno: ,Zemlja si i u zemlju ćeš poći'. (Post. 3, 19) A ti, čedo, ne tuguj gledajući moj rastanak, jer čaša ova svima je zajednička.

Bog i Spas naš Isus Hristos, prema onoj prosvećenoj reči: „Nebesa će sa hukom proći, vazdusi sažeženi razrušiće se, zemlja i što je na njoj i dela sažeći će se!“ (II Pavl. 3, 10) Kakvo li će tu svaka duša savršeno telo dobiti?

Pesma deveta Zadivi se, dakle, nebo i zemlja i užasnuše se svi krajevi što se Bog ljudima javi u telu i utroba tvoja šira je od nebesa, stoga te,

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

CMILjA: Noliki čovek, pun života! MILE: Baš mala pratnja! Nikog iz društvenih organizacija! STAVRA: Laka mu crna zemlja! IKONIJA: Očajan dan za pratnju! Mnogo pada! CMILjA: Ona kučka, ona Gospava! Onaj ženski raspad nad raspadima!

i on još da je uzme u zaštitu! Kome se ne bi zemlja otvorila? Ikonija! Ja sad na duši nosim ubistvo! Kaži mi makar da znaš kako mi je! STAVRA: Nama je svima žao...

Pomozi mi ovu veš-korpu da ponesem! Sastanak ogranka! Nakreni vamo taj kišobran! A tebi, Anđelko, laka ti crna zemlja! Da si znao koliko ti je suđeno, možda bi živeo malo pametnije! Pokisnućemo kao miševi! Što lije!

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

„Ha, to ti je moje mesto!” — viknuo sam — „a blažena turska zemlja gdi ima taki[h] pustinja koje ljudi sa svoji gresi ne skvrne; tu ti se čovek lasno može posvetiti!

Ja sam sâm bio pametan i književan, i mislio sam u sebi: „Bre, da se nebo i zemlja složi da mi naprotiv stane, ja ću otići te otići!

oka, k očima, k ušima, k svim čuvstvam, a navlastito k srcu našem, bog govori: nebo s[a] suncem, mesecom i zvezdama; zemlja sa svim šta se na njoj vidi, vozduh, oblaci, vetrovi, molnije i grmljavina, voda i sve što se u njoj dviže, proleće,

njejzin glas ne čuje, gluvlji je od sinja kamena, jerbo „nebesa povedaju slavu božju i tvo-renje ruku njegovi[h] vozveštava zemlja.” Ko ovo ne čuvstvuje, njemu je gvozdeno u prsima srce.

Po Franciji [h]odeći i prolazeći činjaše mi se na neki način i zemlja i ljudi poznati, jer jezik nji[h]ov znađah i sa svakim mogah govoriti, a ovde nigde ni slova!

— stvar vzaiman, vzajmni — uzajaman, uzajamni vzor — pogled, uzor vid — izgled, oblik vidim — vidljiv vilajet — zemlja, zavičaj visokopočitajem — visokopoštovan visokoumije — oholost, umišljenost o sopstvenoj veličini vita — beta, b

— građanski Grecija — Grčka grešljika — sitan novac Grigorije Nizijanzin (328-389) — crkveni pisac grunt — zemlja, imanje daže — sve do, čak do daskal — učitelj dviženije — kretanje, pokret dvižim — pokretan, pokretljiv dvojeumije

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

imadijaše: kuću pod pločom, petnaest lakata dugu; uz kuću naslon; pod kućom vrt i desetak dana grohota, kao što je sva zemlja u Zvrljevu; pod brijegom oko petnaest motika vinograda i nješto zagajene ograde.

Magla napuni doline, pa silni vjetar od mora razagna maglu, a donese pljusak. Žedna zemlja pijaše brzo vodu. Zatijem poče tiho ali trajno rominjati ona kiša što pastirima prodire do kostiju.

Nego, ja mislim da nije zla. Konji ne bili privezani, a vrata otvorena, pa pošli k vodi. Ajdemote tragom!... Zemlja je bila vlažna, te se tragovi jasno raspoznavahu, ali među konjskim kopitima bješe i ljudskijeh stopa.

Koji Todorina?... Šta je taj Todorina?... — Todorina Drakčević iz G... Najveći ajinin što ga je ikad zemlja dala!... Desna ruka Radekina... O, brate, čudna srca!... On se prepodobiti da je smeten, i doći da služi!...

Nemojte se smijati. I juče je dolazila na voz i sidila više od ure, kaže mi Dundak. I potavnila je, kaže, u licu kâ zemlja. Mogla bi se utopiti, a onda bi se i ja utopija. Odma, onoga trenutka skočija bi u vodu.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Iz vazduha, iz tame bačen, evo ga kako niče I probija krik i iz nas. To čuj: pred hladnim nečim Nebo i zemlja živinski kriče, kriče.

Iz stajskog đubrišta: perunike bele. Umoran od posla — već, a tek — sviće! Od rose — zemlja se za noge lepi, puši. Ja dižem pali list: u ruci — puca! Sunce o vrata brda sjajem kuca.

U istom trenu: sunce, treći petô! Bosu mi nogu zemlja draška vlaćem. Usnama mičem: daleki dvojniče Da li naše duše još na isto liče?

Dan se slomi, ne ja: slazi plava večer. Dok se zemlja hladi — svet nejasan biva. Nebo mi u glavu već zvezdu zariva Sa šiljbokom jedne misli kao glečer.

O tako i taj miris, boja... O tako i tu kuću staru Ne drži više zemlja, no ja. DVOJNIK On nema oči — al me vavek gleda. Ima za mene uvek reč nemuštu.

Al tek im osta ko u dubu čvor Pusti Aragon, ispečen, sav u rupama. A mislili su da će dalek jug I ta nestvarna zemlja, imena šarena, Odškrinuti bar načas strašni krug. A vraćaju se s mišlju da je svet arena.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Psi laju po njihovom tragu. I od gladi postadoše kurjaci. U Tim proticanjima krv nam se iskvarila. I naružila se zemlja od pogašenih ognjišta. Dve zore nikad na istom bivaku. Kad menjaš ognjište, i narav ti se menja.

Naruži mu se lice, zažmuri, potmulo jeknu. Šta on to hoće sa sobom? Zašto laže sebe? To je ova prerovska zemlja što još struguće po žilama, ovo je poslednja kriza, poslednje iskušenje, zavičaj, grobovi, uspomene, okov je sve to, s

U rupu iz koje su iščupali vrbu nabacali su lišće, majka ga uvila u suknju, da ga zemlja ne žulji, I stavila na gomilicu lišća. Vatru koju su mu naložili ugasila je kiša. Plakao je od zime.

pred opštinom, čiji pečat Aćim greje u nedrima, mrle krvi postaju smeđe, pa vrâne i varaju oči daje sneg okopneo i da zemlja proviruje. U suton se i kuknjava dale i glasnije čuje. I raste šuplji brest.

Crnim jasenovima mesečina posedela vrhove, a nad njima se prosule sitne zvezde. Ona je žena. Nad svima. Zemlja joj se podmetnula da po njoj hoda i nju da drži. I noć je njena topla reka.

Mora da rodi. Mora. Zar za nju zemlja nema leka? i Nikolu je molila. Celu je Srbiju obigrao i sve video. Sišla je kod Nikole u podrum gazeći mesečeve

i kukuruzi, i drveće, nek sve bude u njoj, neka je celo selo gleda, nju golu, vrelu, široku kao njiva, kao pole, kao cela zemlja pod suncem...

„Neće. Šteta za detelinu.“ „Kiša će najkasnije do ponoći. Sigurno će kiša. Vidiš li, zapalila se zemlja. Rese se dime.“ „Zašto sve žene vole kišu?“ ,nasmejao se i prošao s naviljkom pored nje, ne gledajući je.

“ „Brige su ti kao voda: dođu i prođu. Čovek ti je kao reka. Kroz njega mora sve da protekne.“ „Da sam zemlja, progutala bih neke. Da me ne gaze.

— ničim nije pokazala da se ljuti — i babi je bacio dukat, a jutro je sačekao sedeći u riljevini na Topčiderskom brdu. Zemlja je mirisala na posečene žilice trave, lako je mirisao i glog.

On ih je palio, pa posle čupao panjeve i sebi lomio krsta i plećke. Sekire su krv prolivale kad se zemlja zauzimala. Jaki i vredni više uzeše. Slabi i lenji odoše ovima u sluge.

Srbijica je puna ralica. I zemlja je žensko, jer je oru, seju, zalivaju, i ona rađa. I cvet i trn. Ako. Ona je uvek žena bez srama a muž joj sunce.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

— Moj vrabac bio je siv! — Bio sam siv tamo u gradu. Ovo je Zemlja Plavih vetrova. Ovde su vrapci plavi, ali moje vreme izmiče: uzmi pregršt semenki i idi, mnogo je bolesnih i nesrećnih

Dečak, zadivljen, kriknu I zagleda se u nju. Sav nežan, sav srebrnast, cvet je širio takav sjaj da su i nebo i zemlja blistali. Dečak ispruži ruku da ga dotakne, ali cvet, kao srebrna ptica, polete uvis. — Nisam ti potrebna, Zlatousti!

i ne zna gde se nalazi Galebova stena, niti jesu li one mrlje na sjajnom licu Meseca zaista senke galebovih krila? ZEMLjA VETROVA U vreme kada je zemlja bila još mlada, a oblaci se tek rađali, dva moćna cara utrkivala su se ko će biti

ZEMLjA VETROVA U vreme kada je zemlja bila još mlada, a oblaci se tek rađali, dva moćna cara utrkivala su se ko će biti bogatiji i jači, ko imati ono što

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

možda je to taj kolovoz, tako gladak, kojim promiču automobili u kolonama, a koji je sačinjen da ne ume da pamti. Zemlja pamti, kamen i cigla kao da pamte, ali asfalt ne pamti i Vasa, eto, ne može da kroči na kolovoz.

voleo da se juri, na konju, niz strmine, sa vetrom, kao što je voleo i ona nesnosna letnja podneva kada je sunce zlo a zemlja zamire. Ali, od svega, video je, malo šta ostaje: neki trag od sjaja, prikaza u izmaglici.

Shvatio je da ona i u tami ima svoje ime i svoje obličje i da je on prepoznaje: to se, na suncu, otvarala zemlja i mirisala na stare smrti, probuđeno seme i na gliste.

Dečak je osetio kako vreme obeležava tamu a zemlja je mirisala, a bilje se migoljilo, a vazduh se razvlačio u rastopljene okrugline, pune šumova.

Počelo je da sviće a ona je, bosa pošla preko tla: zemlja je bila sva hladna i sva dobra. Pokretna kao pramen vazduha, Ljubica se primicala svetlostima istoka koje su je,

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Al' kad mi se veće smrći mora, Nek' se smrkne izmeđ' ovih gora! Tu nek' mi se hladna kopa raka, Tu će meni zemlja biti laka“...... Zbogom ostaj, krasno Stražilovo! Mlogi te je u zvezdice kov'o; Mlogi reče: „Ao rajska sliko!

Možda to dusi zemlji govore? Il' zemlja kune svoje pokore? Il' nebo možda dalje putuje, Da moju kletvu više ne čuje; Pa zvezde plaču, nebo tuguje, Poslednji put

“ - Zar ni onda, kad se meti stiže, Kosti moje da ne dođu bliže! Tuđa raka ledena je raka, Tuđa zemlja nikad nije laka, U daljini mučno li se leška, Tuđina je i mrtvacu teška.

- Ta uvek smo mi na njemu! Groblje j' zemlja kôm se hodi, Groblje j' voda kôm se brodi, Groblje, vrti i gradine; Groblje, brda i doline; Svaka j' stopa Grob do groba.

Badava, što je zemna površnost! Pa ti da pojmiš poziv čovečji? Ni osnove mu nisi nazr'o još! Planeta ova, zemlja, zemlja je; Pa kako poziv svoj da postigneš? U njojzi, slepče! il' na njojzi zar? Je l' bole srce, ili luštika?

Badava, što je zemna površnost! Pa ti da pojmiš poziv čovečji? Ni osnove mu nisi nazr'o još! Planeta ova, zemlja, zemlja je; Pa kako poziv svoj da postigneš? U njojzi, slepče! il' na njojzi zar? Je l' bole srce, ili luštika?

I kad crni sanduk, na konopce duge U dubinu spušten, krupna zemlja zasu, Samo vrisak majke, glas beskrajne tuge, Očaja i bola po groblju se rasu...

Od svoje majke, ko će naći bolju?! A majka vaša zemlja vam je ova; Bacite pogled po kršu i polju, Svuda su groblja vaših pradjedova.

“ - A, tako!... M. Đurčin CXXXV U TROJE Kad zemlja presta da tuži, Te se na ravnoj ruži Rascveta prvi cvet, A leptir polete beli Da prvi kuša let, U vrtu smo se

dok, stojeć' usred zrelog vinograda, Iz napuklog grožđa struji miris vina, Razumem tu pesmu neželjnu visina, Suvu kao zemlja ta po kojoj pada, I k'o život zdravu, nisku, i široku. Sv. Stefanović CXLI PROLEĆE Miriše zemlja sočna, sveža, jedra.

Sv. Stefanović CXLI PROLEĆE Miriše zemlja sočna, sveža, jedra. Sve klija, pupi; svud strujanje, vrenje. Čisto se vidi gde zemlji iz nedra Život, kroz žile, siše

- Al' ćuti, pesmo, dalje ne govori! Nebo i zemlja spe u tome času! Samo brz Timok šumi i žubori... V. Ilić Mlađi CLII IZ JEDNE ŠETNjE Gore sjaj sunca, čar zelenog

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Čovjek bačen pod oblačnu sferu - prima l' ovdje oba začatija? Je l' mu ovdje dvostruka kolevka? Je l' mu zemlja tvorcem određena za nakazu kakvu tainstvenu, al' nagradu burnu i vremenu, al' rasadnik duhovnog blaženstva?

Naša zemlja, mati milionah, sina jednog ne mož' vjenčat srećom: samovlacem kad postane njenim, tad nazdravi čašom Herkulovom.

Tvar je tvorca čovjek izabrana! Ako istok sunce sv'jetlo rađa, ako biće vri u luče sjajne, ako zemlja priviđenje nije, duša ljudska jeste besamrtna, mi smo iskra u smrtnu prašinu, mi smo luča tamom obuzeta.

Mir ću grubi ovaj Zemlja nazvat. Biće ona vodom izobilna, cijela će biti zasjejana raznog roda proizrastjenijem; na nju će se životne

U čas slovom mogućijem tvorca zemlja dobi hitro tečenije. Adam pređe nebesnu granicu sa svojijem žalosnijem likom; staviše ih pred vrata vječnosti.

Ah, kako je zemlja napunjena s idolima svakoga izroda! O, kako je lice svemoguće mračna glupost obezobrazila! Tame car se zli

od tvoga su hoda sveštenoga bogohulni srušeni oltari; voskresenjem smrt si porazio, nebo tvojom hvalom odjekuje, zemlja slavi svoga spasitelja!

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

„I naša zemlja ima taj najsavršeniji oblik. Ona lebdi u središtu nebeske sfere. Između nje i te sfere obrću se, povlačeni od ove,

Iz toga izvedoše Tales i Anaksimander zaključak da naša Zemlja lebdi u središtu te nebeske sfere. „Koliko su ta učenja ovih mudraca bila različita od onoga što sam od svojih

Činilo mi se da se uzdižem u neki drugi viši svet i ne mogoh da se sit naslušam reči ovih dvaju Milećana. „Naša Zemlja, koja lebdi u središtu vasione, mora da ima oblik bubnja“, govorio je Anaksimander.

„I ja sâm sam mnogo razmišljao o toj stvari i uvideo da Zemlja mora imati oblik lopte kojoj se, putujući, ne može nikad doći do kraja njene površine.

Iz njihovih pričanja ispašće da sam ja najveći mudrac, što ga je Zemlja nosila. A Veliki Senat će, odmah posle toga, jednoglasno odlučiti da mi se na najlepšem mestu varoši podigne dostojan

On pokaza rukom na tablu koja je visila iza njega na zidu. „Evo ovde vidite tri slike kojima su Zemlja, Sunce i Mesec predočeni u tri razna međusobna položaja.

Oni su i ovog puta poređani duž jedne prave: levo stoji Sunce, desno od njega naša Zemlja u svom nepromenljivom otstojanju od Sunca, a još više na desno, nalazi se Mesec u svom nepromenljivom otstojanju od Zemlje.

I najedanput sinu u njegovoj glavi silna misao: Ne obilazi Sunce oko Zemlje, već Zemlja oko Sunca. On ispita pomno to svoje heliocentrično stanovište da proveri može li se ono dovesti u sklad sa

Uveri se, pre svega, da se, i uz pretpostavku da Sunce miruje, a Zemlja se oko njega kreće po krugu, opet sve dešava onako kako to posmatramo u toku godine.

Zaista, ako se Zemlja kreće oko Sunca, onda se Sunce mora u toku godine prividno kretati po nebu, jer mi ga, obilazeći sa Zemljom oko njega,

Pri ovom svom obilaženju oko Sunca, Zemlja se obrće od zapada prema istoku, kako su to već Pitagorejci Hitekas i Ekfantos pravilno učili.

Kad bi se naša Zemlja, tako govoraše Aristoteles, zaista kretala u prostoru, onda bismo u toku vremena viđali zvezde nekretnice u različitim

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Pa i kad prođemo: kao da je zemlja iščezla i da jurimo nad bezdanom. Česti gvozdeni mostovi nad dubokim bezvodnim prolokama.

— Ali.. ako te čuju... — Neka me čuju. Nije otadžbina samo zemlja, teritorija, zeleni lugovi, bistri potočići i zvonici.

Francuzi imaju reč frіpon koja je skovana za Grka. Gospodo, na vratima Grčke treba da stoji: Zemlja friponsa. Ali ja izuzimam žene. Grkinje su divne. Eto vam moje optužbe i moje odbrane. Nagradu ne tražim.

Ja sam verovao da mrtvi misle, i utešen tamo vraćao sam se ponovo u život. Ali, eto, one sam noći sedeo uzalud: zemlja je ćutala, trava nije disala, tamnjan nije goreo; sve je bilo nemo, crno, nepomično, mrtvo.

U ritama, skoro gola, zemlja je činila utisak devojke koja se podala, pa se propila i tako osramoćena, tako raskalašna i pijana, ponudila bratu.

Pa ipak, kao čovek kome ovo nije prva nepravda preko koje prelazi, ja ću se s njim oprostiti rečima? Neka je laka zemlja i Bog da prosti Lazara Pardona.

Pati on od sipnje, te se žali na rđavo vreme. „Pošto smo mi“, kaže on, „zemlja, onda, kad god je rđavo vreme, osećamo velike bolove. A da smo od zemlje, to je bar svakom pametnom čoveku znano.

Tada najedanput, ceo onaj prostor ostaje čist, siv, sav siv, peščan i pust, pa se vidi da je zemlja ostala samo čista i gola golcata planeta.

A posle, lep, svež, nasmejan, dok je zemlja stenjala od rike što provaljuje, prkosio je užasu od ludila krvi i smejao se rani kroz koju se život točio neiscrpnim

— E, moj prijane — rekoh mu ja. — Niti grmi, nit se zemlja trese, već pucaju Srbi iz topova! A on, kao da je očekivao taj odgovor, odmahnu glavom i reče: — E, samo neka je na

Vlažna, kratka trava mešala se sa bradom i milovala smežurane obraze starca, dok je zemlja pomešana sa trulim žirom i drvetom zaudarala.

Takvog da ga vidim, zagrlim i odmah da umrem... Veruj mi, stara, ne šalim se, sasvim mirno da umrem... Zadrhta zemlja. Trenutno, potmula, duboka, u samoj utrobi Zemlje tutnjava... Naježeno telo se strese, pa ukoči.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Osjetih da me s leđa bije hlad. Osvrnuh se, gotovo sa zebnjom: zemlja je bila poplavljena sutonom i pokrivena dugim sjenkama. Grdna tjeskoba stište mi srce: obuze me osjećaj općeg potonuća.

Na školskom izletu u brdima zaglavilo je nesretnim slučajem dijete: nadnijelo se nad krašku jamu, odronila mu se zemlja pod nogom, i ono se survalo unutra.

I, ispinjući se na prste da zaviri preko tarabe, mila djevojka vjerovatno misli kako su ona i njena zemlja još mali, i neznatni, i primitivni, još nedorasli da bi imali svoje probleme, da bi njihove stvari i njihove brige bile

— He, što ćemo!... — uzdahnuo bih prelazeći u elegično-meditativni ton! Žalosno je to biti mala zemlja, s još nerazvijenom vlastitom proizvodnjom.

Od njega se očekivalo čudo. — A što se u tim peticijama tražilo? — Ono što se jedino moglo tražiti. Nemogućnost da zemlja na sebi nosi i hrani više simultanih čovječanstava, čiji se broj sve vrtoglavije množi, bila je i odveć očita a da bi

ili „šestorice” o protestnim notama, o prihvatanju vojnog budžeta per asslamationem, prostro sam na klupu poda se (jer zemlja je još vlažna, a proleće zna katkad biti zasjedno!). To ću pročitati večeras, pred spavanje.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Žandarmi, onako isto ozbiljno i svečano, podigoše drugu čašu. — Ova druga za laku zemlju. Laka ti zemlja bila, Đuro! — reče Mitar. — Laka ti zemlja bila! — ponoviše žandarmi i iskapiše čaše.

— Ova druga za laku zemlju. Laka ti zemlja bila, Đuro! — reče Mitar. — Laka ti zemlja bila! — ponoviše žandarmi i iskapiše čaše. — Hvala vi, samo me sutra nemojte mučiti, dobro gađajte!...

Užas i čuđenje ispisano je na tim licima. Neko preseče konopac. Stade da pada zemlja u raku... Svršeno je ! Pravda je zadovoljena, zakon je izvršen !

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Starac mu onda kaže: — Jeste, ima i takova zemlja, samo tamo ne može niko otići. Petar sad zapita starca: — Pa gde je ta zemlja?

Petar sad zapita starca: — Pa gde je ta zemlja? Starac mu odgovori: — Ta je zemlja tamo na istoku, i u toj zemlji živi samo jedna devojka, i ona ima dvanaest džinova

Petar sad zapita starca: — Pa gde je ta zemlja? Starac mu odgovori: — Ta je zemlja tamo na istoku, i u toj zemlji živi samo jedna devojka, i ona ima dvanaest džinova što joj zemlju čuvaju.

Ta je zemlja sva opkoljena vodom, pa ako ko i pređe vodu i na zemlju korači, toga ti njeni džinovi odmah osete i sveg rastrgnu.

Sa one strane uz brazdu bilo je tako lepog cveća da se Petar začudio, pa zapita devojku: — Kakva je to zemlja gde ne može trava da raste? Devojka mu odgovori: — To je žalosno polje.

ALA Bio tako jedan čovek ubiti siromah, pa imao neku livadu na jednom bregu, koja od pamtiveka nije rabotana. Zemlja beše mnogo arna i za svaki rad zgodna, ama je seljak nije nikako ni orao ni kosio. Ležala je tako i đubrila se.

bio priučio na različita čudovišta, nimalo se ne prepade, no reče: — 3apovijedam da skupite veliku vojsku, kakvu ova zemlja nije još nikad upamtila ni vidjela, i da bude sjutra rano na brdu više Stambola.

— Kako to bi? — upita car. — Eto kako: ja zaokružim ispred sebe, kô velim: zemlja je okrugla. A on raspolovi, biva: polovina je voda.

Ja potegnem iz džepa jaje misleći: evo ovaka je zemlja, a on komad sira, biva taka je kad snijeg pada. Iziđe Francuz, i car zovne Nasradina, pa ga pohvali i upita ga kako

Šta uradi, bona? — Evo zlo da mi je! Što god sam bila sirota stekla idući, evo sve zemlja radova, i sve bih oprostila, ali crvene ćurdije nikako ne mogu.

se, petljati se kopanja — drven sud korota — žalost kočobaša — seoski glavar košic — kotarica krajina — oblast, zemlja; granica; rat kramar — sopstvenik tovarnih konja koji prevlači trgovačku robu krasna — trnokop, čaklja krmariti —

— naročito malar — slikar ma̓m — mahom, odmah madžarija — mađarski dukat maštrava — mali bakreni sud mevleće — zemlja medresa — iuslimanska srednja škola mezar — grob mejtef — škola meraja — utrina, polje merhaba — zdravo!

Petković, Vladislav Dis - PESME

Al' begaju zvezde, ostavljaju boje. Pri beganju zvezda zemlja je ostala Za hod mojih nogu i za život reči: I tako je snaga u meni postala, Snaga koja boli, snaga koja leči.

Pri beganju zvezda zemlja je ostala. I tu zemlju danas poznao sam i ja Sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda, I sa suzom mojom, što mi i sad

Znam da tada ni nebo ni čovek zaplakao nije, Znam da si najzad našla humanost i vrata bolnice, Znam da zemlja sačuva vlagu, njom da te mirno pije, Znam da ti svet i Bog sve uzeše, divna bludnice.

IME Kad sklopim oči — i to jednom biće — Nestaće svesti gde su moje bile Ideje, misli; i pokrov od svile, Poklopac, zemlja telo moje skriće.

Čobanin se tako smeši milo, bono! Šta li sanja i kog gleda sada u snu? Ovce pasu, mirno idu; lupka zvono; Sunce sija, zemlja pucka... voda pljusnu.

Ovce pasu, mirno idu; lupka zvono; Sunce sija, zemlja pucka... voda pljusnu. Nebo ćuti, zemlja ćuti, mir svud vlada; Sve je nemo, tiho, večno, nigde glasa; Sve beskrajno, nedogledno, kao nada, A čobanče voda nosi

Kada se probudih, udarahu zvona, Uz očajni ropac umirahu gresi, Kupljeni životom: to mre vasiona, Zemlja, njeno vreme. Umirahu boje, S njima duše ljudi i grobovi njini: Sazrevahu zvezde, al' da ih opoje Ne ostade niko, ni noć u

Noći gde ne beše već tol'ko stoleća? To je zemlja njene lepote i maja. Zemlju gde dan, vazduh i cveće miriše, Čije vreme nema budućnost ni sate, Gde su venci, boje — da

I dok zemlja mirno prima cveće, Kao vazduh umrle cvrkute, Moja mis'o lagano se kreće Kroz grobove u mrtve minute. Gledam doba izgub

Prilazi mi jedna zemlja snova, S belim nebom i crnim očima; Prilazi mi šum lepih vetrova: Miris tuge vidik mi otima. Mrtvi ljudi i mrtve

Pesma tica i vedrina stvari, Oseća se hod jesenjih dana I dah tužan obamrlih čari. I dok zemlja mirno prima cveće Kao vazduh umrle cvrkute, Moja mis'o lagano se kreće Kroz grobove u mrtve minute.

Z Moji dani umiru mi tako, A moj život utehu ne pruža. Moja sumnja jeste i moj pak'o, Moja zemlja nema za me ruža. Grozna sumnjo, okove poleta, Kao vatra gorela si snove, Svaku želju što dušu opleta, Svaki osmeh i

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

ali sam živeo u atmosferi prefinjenog i umetničkog ukusa, što je svakako bilo neuobičajeno za ono doba i prilike. Zemlja je bila ravničarska i močvarna, malarijska groznica me nikako nije napuštala i pored ogromnih količina kinina koje sam

“Zar je ovo Amerika?“, upitao sam se bolno iznenađen. “ Ova zemlja zaostaje čitav vek za Evropom u civilizaciji. ” Kada sam 1889.

do ogromne veličine, sve dok nije porasla velika kao kuća i sjurila se u dolinu, uz veliku grmljavinu od koje je zemlja podrhtavala. Gledao sam omađijan, i nisam mogao da shvatim šta se dogodilo.

tog velikog naučnog napretka, koji poništava razdaljinu i zahvaljujući kome nam taj savršeni prirodni provodnik - Zemlja, stoji na raspolaganju za korišćenje u svakojake svrhe i koju je ljudska genijalnost upotrebila umesto žičanog provodnika.

5. Stojeći talasi na Zemlji. Popularno tumačeno ovo izvanredno otkriće znači da Zemlja reaguje na električne vibracije određene frekvencije isto kao što zvučna viljuška reaguje na određene zvučne talase.

pretenzija sa neiscrpnim izvorima i ogromnim stanovništvom koje je potpuno prožeto duhom slobode i prava, ova zemlja zauzima jedinstven i privilegovan položaj.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Po tom starom dokumentu Srbi u Vojnoj granici imali su duhovnu, ekonomsku i političku autonomiju. Zemlja koja im je data postala je njihovo vlasništvo.

Zapazili smo da se zvuk mnogo brže prostire kroz zemlju nego kroz vazduh i da čvrsta zemlja bolje prenosi zvuk od rastresite, uzorane zemlje.

zapovest: ”Neka bude svetlost” i kada bi sunce najavljeno dugim belim zracima počelo da se pojavljuje na istoku, a zemlja se postupno pojavljivala kao da se rada.

Zar nije Njujork mnogo južnije od Pančeva, i zar se može pomisliti da Amerika nije topla zemlja kad se čovek seti onih broj nih slika golih indijanaca.

Ko nije video delaverske breskve u punom cvetu, kada je u maju zemlja zastrta zagasitim zelenim somotom i kada nebo, posmatrano kroz zlatnu atmosferu sunčanog majskog dana podseća na

“Vila” mi je pokazala da je Amerika, isto kao i Srbija, bila zemlja heroja. Ostatak tog divnog nedeljnog popodneva proveli smo u razgovoru, u kome je ona odgovarala na moja mnogobrojna

Mislio sam da ova zemlja bezbola nudi vrlo malo šansi mladim strancima. I to moje mišljenje potvrđivalo bi se svaki put kada sam sebe upoređivao

Ova je zemlja, mladiću,” - uzviknuo je Džim nekim neobičnim naglaskom ”spomenik umnim, karakternim i radnim ljudima koji su je u stvari

Tu mi je pomogla i moja trogodišnja ”žutokljunačka” borba za život. Oni su potpuno odobravali Džimovo mišljenje, da je ova zemlja spomenik onim velikim ljudima koji su je stvorili, a ne jednoj jedinoj porodici kao što je na primer Habzburška

Sa njom se gubila i zemlja čije sam prve obrise tako nestrpljivo želeo da vidim onog sunčanog martovskog dana pre devet godina, kada sam se

Sećanje na te prijatelje podstaklo me je kasnije da odem u zemlju Linkolna. - Amerika je zemlja u kojoj se sve brzo menja - rekao je pošto je čuo da sam ja onaj dečak, i dodao je: - mora da ste se mnogo promenili,

Niko se nije mogao oteti utisku da je ta žedna zemlja, na kojoj je nikao koren srpskog nacionalizma dobrodošlicom dočekivala te suze.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Sa maslinovih stabala, čim bi ih se dotakao, padala je voda, a zemlja je bila tako glibava da si je mogao mesiti. Masline su, kupeći ih, gazili. Župan ustavi radnju.

se visoke goleti, krcate potočina, špilja i gudura, čiji se vrsi ljube s natuštenim nebom olovaste boje, koje je boje i zemlja gdje se teško živi, a otkuda su nju dolje u grad doveli.

Ubrzo, more i zemlja izjednačiše se u olovastoj sivoj boji, jednakoj kao što je stijenje prekomorskih goleti. Marka još nema, a nevjera

bor—samac, na udaru vjetra, raskidanih grana, posrnuo, — a pred njom, na vrućemu žalu, ribareva djeca, progorjela kao zemlja od sunca, skaču i usrću u valove; — i sve je gledam onako prislonjenu uz onaj bor—samac, dok čamac veselo ne zaplovi u

A vino je jako, jevtino, a kad se prospe, preliva se u suncu, zemlja njime miriše i željno ga u se upija. Marko navikao da svoju curu miluje, obgrli je, diže se, povuče je za sobom i besno

Krv mu se iz glave puši, pada na zemlju i nestaje je... Zemlja, žedna, naglo, pohlepno je pije, hoće mladom toplom krvi da zagasi žeđ... Sunce je žeže — žedna je!...

o nekadanjem gospodstvu njegove porodice i pričali im stare priče o nasilju njegovih pređa, dok je u njihovim rukama bila zemlja koju su oni kao težaci obrađivali. Sećajući se toga, neka deca imućnijih težaka drsko su ga napadala i stenama gađala.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Mitska Majka Zemlja pojavljuje se i u čudesnoj pesmi „Vest“. Ona je čudesna već i po tome što je u njoj do savršenstva dovedeno spajanje

Ona koja ga je i začela: mitska Majka Zemlja, koja je i Bogorodica. Na početku pesme zemlja se pojavljuje kao nevesta koju oplođuje nebesko sunce, što nas neposredno

Ona koja ga je i začela: mitska Majka Zemlja, koja je i Bogorodica. Na početku pesme zemlja se pojavljuje kao nevesta koju oplođuje nebesko sunce, što nas neposredno upućuje na prastari mit o svetoj svadbi, da

od mesta gde se vide sami temelji njegove poetike, Crnjanski kao potvrdu navodi Miličićeve stihove iz Knjige radosti: „A, Zemlja, neka je srećna, sirota naša sestra, Zemlja.

Crnjanski kao potvrdu navodi Miličićeve stihove iz Knjige radosti: „A, Zemlja, neka je srećna, sirota naša sestra, Zemlja.“ Docnije, u komentaru uz pesmu „Poslanica iz Pariza“, opisuje Miličića kako 1921.

ono je, naprotiv, leđimice položeno po zemlji, što pri usredsređenom i dugom posmatranju obmanjuje oko da su nebo i zemlja zamenili mesta: nebo je duboko dole, a zemlja gore, s gledaocem prilepljenim uz nju kao s unutrašnje strane poklopca.

zemlji, što pri usredsređenom i dugom posmatranju obmanjuje oko da su nebo i zemlja zamenili mesta: nebo je duboko dole, a zemlja gore, s gledaocem prilepljenim uz nju kao s unutrašnje strane poklopca.

i odjednom imam tačnu senzaciju, iako je nisam izazivao, da je nebo poda mnom, a da sam ja sa poljanom nad njim, da se zemlja na kojoj se ja nalazim nalazi upravo iznad nebeskog svoda koji je beskrajno dubok ispod mene, i da sam ja samo nekom

]. Ne treba nam bolji dokaz od činjenice da se zemlja naziva majkom, koja uz to „pomeša sa sobom“ čovekovu mater (tj. poistovetila se s njom).

Mlad junak nam, naime, prvo saopštava o svom ocu: „I roditelj je gromovnik“, pa onda o majci: „A majka zemlja mokra je“ (rus. matь sыra zemlя). Kasnije su i majka zemlja i otac gromovnik potisnuti u zadnji plan.

matь sыra zemlя). Kasnije su i majka zemlja i otac gromovnik potisnuti u zadnji plan. Ali oni nisu iščezli, nego, kao na nekom zamislivome pesničkom palimpsestu,

se naopako Osvanule ste hladne Daleko od ognjišta Daleko od kapija neba Pogledajte mene zvezde Krišom da zemlja ne vidi Dajte mi znakove tajne Daću vam višnjev štap I putanju jednu boru I vodilju jednu trepavicu Kući da vas

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

nego se od nje zahteva da privremeno napusti kuću, a učinjeno je to „dole u kujni, gde je još bio mrak, vlažna zemlja, skoro počišćena, gore od čađi crne grede, a sproću po polici one žute tepsije”.

Izmače leleku i dreci i prokasa kroz vlagu drveća i granja. Kiša je prestajala da pada, ali se zemlja ronila pod konjem, kad počeše da se spuštaju.

Njihov nemir i strah dolazio je, međutim, i otuda što su se kretali kroz nove, nepoznate predele: izmenila se „zemlja pod nogama i vazduh”, promenilo se drveće, a i „velike promene na nebesima dešavahu se pred njima”.

„Kad se izmeni drveće”, veli nam autor, „prvo na obronku vidika, pa zatim i u okolini, kad im se promeni i zemlja pod nogama i vazduh, koji je postajao zračan, hladan, oni se snuždiše sasvim.

ulaze, a koji je za njih čudan i tuđ: njih zbunjuju i plaše strmenite linije tla po kome se kreću („kad im se promeni i zemlja pod nogama”, kaže autor).

tonu u san čas iz njega izranjaju - sav pejzaž kreće i komeša: „Dubina kroz koju protiče reka, mutna je i neprohodna. Zemlja je tamna, nevidljiva i kišovita. - Šumi i huji baruština iza mraka.

Nešto kao obetovana, ne i stvarna zemlja. I samo je pesnikova ruka svemu tome mogla pridružiti, samo je ona mogla sa svim tim saobraziti onu već poznatu nam

398 Nijedan narod nije toliko mitofilski nastrojen kao nesrećan narod. Želja pak da se u Rusiji vidi obećana zemlja pogotovu je kod Srba u Ugarskoj - izbeglih ispred inovernih Osmanlija, a dospelih u verski netolerantnu Habsburšku

Na prvi pogled, Rusija je samo zemlja u koju Vuk Isakovič želi da se odseli. Međutim, Vuk Isakovič kao glavni junak, koji uz to svojim osobitim mestom u

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

— Vikam, gospodine, zašto da bega u Srbiju? Srbija ima dosta ljudi, a ova joj zemlja valja, a mi smo, vikam, tapija za nju.

Prete mu, nude otkup, daju velike novce. Ne da on zemlju, ne da je ni za kakve pare. I neće da je ostavi. Zemlja mu je majka, drži ga ona nekim čudnim blagoslovom, te je gotov da nju natopi krvlju svojom i svoje dece.

No star sam, dece nemam više, unučadi ne. Će ostane pusta zemlja. A nju žalim. Pritisnuće je dušmanin, pa mi je teško da umrem, a niko moj da ne dočeka majku Srbiju, te gde mi se

n pognati, Nemci su obrisali: što nisu mogli ili im nije bilo po ukusu, izneli su i upropastili ognjem i kvarom kakav zemlja nije pamtila: bačve sa pićem i kace sa kupusom i zimskom ljutikom poizvaljane u dvorište, rasute i razdrobljene sekirama.

Tako i mnogi Arnautin. Dobro selo, plodna zemlja, puni tori i obori, ali mu nešto nije draga šajkača. Učini mu se da je tamo na istoku bolje i da mu je dužnost da seli.

Nailazi Met Firaja. I zemlja je u tom trenutku lica imala. Zbunjen, preplašen, mrtvo korača i mutno, a još zverski, pogleda.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

sunca, kraj meseca, Razgledô j’ sve što do sad nije vidô, znao, Već blizu naše zemlje osetio je umor, Privlačila ga zemlja i međ’ ljude je pao.

kandilce kao zvezda sjati I srpskoj će slozi novu svetlost dati U najcrnjoj noći neće biti mraka — I tada će Branku zemlja biti laka. »Starmali« 1883.

»Javor« 1890. UŽAS I NEVOLjA U ZAGREBU Podzemni besi, kojim nismo vični, — Zar burnim, morem posta zemlja ova? Za jedan trenut više jada stvori Neg’ što bi mogle stotine gromova. Ima l’ se kuda?

A čovek je čovek, više b’ moći trebô; Presto je na zemlji, — zemlja nije nebo. Ali ipak zato, dok traje Balkana I na njemu spomen starih, teških rana Kô i spomen dȅla, bratskom krvlju

I najvećeg rasta, čempresa i palme Seme je malo, Ali šta bude kad zemlja zdrava U sebe primi zrnašce jedro, I čista rosa snagu mu krene, Šta bude onda?... Ne pitajte mene, Kad sami znate.

Viktore Igo, Viktore Igo, Ti nisi drugo već seme malo, Al’ to je seme sa neba palo. Danas te zemlja u krilo prima, To tako višnjim promislom biva, A suza celog umnoga sveta Grob ti zaliva.

A šta zimi, godišnjoj mezimi? Hladna zimo, hod’ da te vidimo! Zemlja stara zimi se odmara, Snagu zbira u zaklonu mira: Sprema novo premaleće, cveće, Toplo leto, hladovno drveće, Jesen

Eto to se zbilo. Al’ neko mi zbori: „Ta to retko biva i u Crnoj Gori.“ Retko, al’ ne zato što ta zemlja nema Još mnogo i mnogo ovakih oceva, Već što je daleka od vaših otrova Pa ne rađa često onakih sinova.

Da si umro pre desetak leta, Samo b’ svojta tvoja suze lila; Da s’ živeo još desetak leta, Crna bi ti zemlja lakša bila.

»Starmali« 1889. MILINA Vidiš kol’ko vidiš sa ostatkom vida (Al’ davno i gledaš, motriš bez prekida) Vidiš, zemlja-mati i prima i daje, Po njivama klâsi zlaćano se sjaje, Čuješ drage tice kroz zelene gaje.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

Osobito je za nobilitetom poginula. Kako ste vi visoki nauka, to će biti za nju apropo. RUŽIČIĆ: Nebo grmi, zemlja strepi, Sunce sija, trava rasti, Slavuj peva, ševa trepti, A duh stihotvorca leti Preko polja, preko brega, Preko

RUŽIČIĆ: Ho, ho, ho! Nebo plače, zemlja se otvara, da Hekubu u objatja primi. SARA: Mislite vi gdi je ona u godina? Treba da znate, mon frer, da su udovice

Miljković, Branko - PESME

PRE NEGO USNIM 133 POREKLO NADE 135 OSEĆANjE SVETA 136 PROŠLOST VATRE 137 BUDUĆNOST VATRE 138 ZEMLjA I VATRA 139 OSEĆANjE SVETA 140 KRITIKA POEZIJE 141 RADNI CVET 142 ORFIČKA PESMA 144 PESNIK 146 BEDA POEZIJE 147 MORE ZA

Marіa della Salute DIS O moje sunčano poreklo ta potonula krv Neka se zaboravi prijateljstvo drveća i ptica Neka se zemlja razvenča sa suncem Žica od vode prodenuta kroz uši bolja je nego crv Otišao Izašao na vrata kojih nema u svim vodama

i ptica se skameni siva Ovde su svi prvi put mrtvi iza poslednjeg sunca O zašto smo tako sami i slabi i krti Dok se zemlja okreće oko svoje smrti negde ispod zemlje zri tišina zla Najzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boli Drvo se naginje nad

O zlatni talog vremena prostori Puni sunca! Senko, gde se ta zemlja skriva Gde materija sva od zaborava otkriva Vatru u sebi i dan bez jutra u gori.

je zemlje iza nas Toliko je snage u nama I to je odbrana zemlje REQUIEM I Moja je krv moj put do tebe preludijum To je zemlja avaj ponekad često ponekad isuviše, baština vetrova i onih što imaju manje nego ništa velika urna sa pepelom jedne i

manje nego ništa velika urna sa pepelom jedne i zajedničke smrti koja se ponavlja ali ne pregoreva sa vremenom nikad zemlja na koju ćete pasti čelom vi i ja i moje čelo moj obračun sa mnom taj nokat neba i pejzaž zadnje svetlosti, to su

celom svetu nema ih profil njihovog odsustva čuva noć zelengore njihove su smrti najdivnija sazvežđa na jugu neba zemlja miriše na mrtve zelengoro čujem te ušima svoga srca i njih tu niko nije umro ko je umro zvezdo moje krvi i njihove

vatre i ptice Obećava pticu čarobniju vatru pametniju Ako pronađu zajednički jezik Ptica i vatra mogu da spasu svet ZEMLjA I VATRA Dubina je sama svoj neprijatelj Moje oči bez mene lepšu zoru vide Dobroveče sa zvezdom u srcu Dobardan sa

To nije zemlja na stolu: cvet za žvakanje, mičurinsko obeščašćivanje vrtova, ali to nije ni cvet koji odbija oslepljen u plod da se

Pun noći kako da uspavam tu reč budnog mraka koju ne može urazumiti nikakva pesma koju ne može ni zemlja upiti ni vatra izmeniti ni voda odneti!

preplivavam da i ne mora uzaludnog Treba ljubavi moja Objasniti miris Definisati vatru Malo dublje malo visočije zemlja je nekorisna Vreme prošlo je vreme stvarnije Kao prošlogodišnja žetva koja se vratila u zemlju Treba sve ponovo i

koji imaju svet Neka misle šta će s njim Mi imamo samo reči I divno smo se snašli u toj nemaštini Utešno je biti zemlja Ponosno je biti kamen Premudro je biti vatra Pobožno je biti ništa Prljav od suviše opevavane šume Pesnik peva uprkos

Krakov, Stanislav - KRILA

Već se primakli ogradama. Polegali su na ivici kukuruza. Čekaju znak sa stene. Zemlja je vlažna. Puna rose. Vilice udaraju sve jače jedna o drugu. — Naglo su me probudili... Hladno je... Pravda se sebi.

Puške zapraštaše kao pomamljene povrh sela. Sa dve strane mitraljezi zaklepetaše. Zemlja se zapuši od eksplozivnih zrna. Nije ništa razumeo. — Šta je? Šta je?

V PRED SMRĆU Nešto sevnu tamo na grebenu što se crni u noći. — Grrru... Kao da zadrhta zemlja. Potom tupi pucanj puške, i opet tišina. Noć je kao pred buru.

Izveštaj je još govorio kako na bodljikavoj žici vise mnoga ukočena tela, i kako je zemlja pred žicom pokrivena stotinom leševa. — Josipović, Josipović.

Žile nabrekoše na glavi, i zazuja krv po ušima. Neka je težina na njemu. Teško se podiže, i zemlja poče mlazevima da pada sa njega. Od nje su pune uši, oči, usta i odelo.

Sve je to bilo dosadno i glupo. Opet. Još jedna. Zemlja ih zasu. Granje više njih je bilo pokidano, a komađe gvožđa je tupo kišilo po poderanim džakovima.

Grmljava se udvojila. Odjednom je nešto grunulo strašno, neobično. Zemlja se isplazila crnim jezicima. Nešto je zapiskalo, zajaukalo.

Bele brazde se množile, dužile, ukrštale. Zemlja je bila puna belih mravinjaka. To su bili naši. Šume su bile zbijene i crnile se.

Nešto je zašuštalo brzo i kobno. Stresla se zemlja. Ogroman stub zemlje i dima izbio je uvis. Grozno su zapevala parčad.

Petrović, Rastko - AFRIKA

„Ne, ovo nije još vaš prvi dodir sa Afrikom. Dakar nije Afrika, zemlja oko Dakara nije zemlja Afrike. Još pre trideset godina tu je bilo samo dve–tri kuće.

„Ne, ovo nije još vaš prvi dodir sa Afrikom. Dakar nije Afrika, zemlja oko Dakara nije zemlja Afrike. Još pre trideset godina tu je bilo samo dve–tri kuće.

I ono beše spremno da i samo začas pređe u opšti san. Njegova zemlja, kao i zemlja ostalih, mora da je bila takođe purpurna.

I ono beše spremno da i samo začas pređe u opšti san. Njegova zemlja, kao i zemlja ostalih, mora da je bila takođe purpurna.

Ogroman smeh. Kejovi nepopločani, neograđeni, zemlja zasađena drvima, svakako beskrajno blatnjava u vreme kiše. Kuće iza keja su drveni bengaloi: na dva sprata, sa

Zemlje crveno zarđala, ona što boji prste kao šafran, crvena kao zemlja arhipelaga Los, ili Konakrija, pokrivena je gustim zelenilom.

Neka od njih, zahvaćena sasvim plamenom, gore kao buktinje. Zemlja pod nogama, kao u pesmi o Zaspalome Bozu, još meka od poslednjega Potopa.

Nisam mogao pretpostaviti da je zemlja ipak puna, ne toliko reptilija, koliko mrava, da su grane visoke, nezgodne i čvornovate, ili kratke, i slabe, da je

Onaj ogromni prostor, od zapadne do istočne afričke obale, koji se zove Sudan, mogao bi se zvati savanom. Njegova je zemlja crvena, trava žuta a drveta i zelena i crvena.

gorčinu i tragediju na svojim ustima, svojim očima i u svom srcu kao i svi crnci što su je osećali oko mene; kao zemlja koja je natopljena njom, nebo koje je tako često mutno od nje.

Otad ga je suviše peklo afričko sunce, suviše kvasile afričke kiše, od kojih se zemlja pušila, a da se ne bi uverio da ono što u njemu nosi tako slavno ime najsporednije je na svetu, a da je ono drugo

Kad mu se odredi zemlja koju će obrađivati, crnac najpre popali gusto savansko rastinje, zatim kopa jednim malim ašovčićem, nalik na naše

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Al’ ako dođe, pa me odbije, Kuda ću ja?... Ova provala Otkud je, možda, davno, nekada U besu svome zemlja pakosna Pljuvala plamen svoje mrzosti, Možda će bednom dati odmora?... (Vuk i Radak dolaze.) RADAK: Hej, prijatelju!

Ma šta ćeš ovde, dobar čoveče?... RADAK: I baš na ronu ove provale? ISAK: Da skačem dole. Na me se zemlja samo mrgodi, Idem da kušam srce zemljino; Onde će, valjda, biti milosti? (Naginje se na provalu.) VUK: Ovo je beda!...

A mučnog ropstva rđa čađava Životu mladom kopa grobnicu. GLAVAŠ: Prokleta zemlja, Gde suza mami zoru na nebo, A jauk nemu ponoć razdire; Gde sanka nema, gde danka bela Po setnom licu blede

(Počivka.) Žalosna zemlja!... RADAK: Ta žalost joj je srce izela! GLAVAŠ: Ostaviše je Vožd i vojvode, Kao što deca sjajnu igračku, Za ljubav

Sad, Rade, sad!... RADAK (meće drva na vatru): Sve većma duva, nebo se tušti Kô bledo čelo kralja ljutitog Kome je zemlja mirna večito, Al’ podanici sve buntovnici Što s drekom željom idu prestolu, O nekakvome pravu sanjajuć, Čizmama gaze

TREĆI TURČIN: Pa onaj vjetar! Čovjek bi rekao da se debeli bedemi na gradu urvaju... Zemlja drmi, a ukrstile munje, velju, kihametu doba dolazi! Pa još kad ona šehitanbaba zakrešta: „Hajduci!...

ću, opet, Na dugom putu brižno smišljati Kakvim ću smehom jauk pratiti; Te kad se spoje naši glasovi, U buni će se zemlja trzati; Misliće da je crni pakao, Te presto ruši carstva podzemnog. SULEJMAN: Idite sad!

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Laka ti bila srpska zemlja, dobri prijatelju!... Iako su Turci bili brojno mnogo nadmoćniji, naši izdrže dva čitava sata uporne borbe (od 10 do

Junake će zemlja da zapreće, Iz tog praha i pene krvave Vaskrsnuće đaurska sloboda... Oh, da li će?.. Neka ti je ovoliko dosta krvavi

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

VIII Mrtvo nebo, mrtva zemlja, Ne miču se magle sive; Mrtvi dani, mrtve noći, — Samo boli jošte žive. Tone, pada mrtva nada U naruče mrtvom

Isto nebo tamo gore, — Istim mirom cvet miriše, — Ista zemlja ispod mene, — Samo jedan grobak više. Iste gore, isti luzi, Koje gledah tol’ko puti; Al’ to negda sve zboraše, A

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Vojnici su dohvatili ašove da prodube rov. — Pa ovde, bre, sve sam kamen! — veli jedan. Tada mi je tek bilo jasno. Zemlja zdravica je ovde oko pola metra dubine, a dole je kamenita podloga.

Ja l’ reče!... Masa polete, i kao da me ponese. „Ura! Ura! Ura!“ Vojnici se skoliše oko mene. — Je li ovo naša zemlja? — Jeste! Oni padoše na kolena. Neki su se. krstili. Drugi ljubili zemlju. Kuršumi su fijukali. Planina je hučala.

Odozgo padaju bombe, koje eksplodiraju baš uz ovaj trošni bedem koji me je zaklanjao. Sa užasom gledam kako odleće zemlja, i bedem je sve niži. Od bolova i zaglušnoga treska već sam se onesvestio.

— Napred, izginućemo ovde! — viknu neko. Skočili smo. Ali pri prvim koracima opazih kako zemlja purnja od kuršuma. Kaplar Đorić diže ruke uvis i pade.

Privlačim jedan kamen uz glavu. „Pucajte na mitraljez!“ — neko viče. Preda mnom udari kuršum, pa me zemlja zasu po licu. A onaj pokraj mene zabi lice u zemlju, i poče sav da se trese. Neko ječi: „Jaoj, braćo!

“ Jedan pobauljke istrča ispred mene. Pomerio sam se i ja, odgurnuvši onaj kamen ispred sebe. Granata udari pozadi i zemlja me zasu. Sad grmnu ispred mene. Dvojica uskočiše u rupu gde je udarila granata.

Druga četa je prelazila. Na reku se sručiše razorne granate haubičkih i poljskih topova. Voda je ključala, a zemlja je prštala. Vojnici padali. Granata izbaci nečiji trup iz vode. Ugledao sam komandira druge čete...

A već svima se pričinjava kao da se zemlja klati pod nogama. Narod se sve više okuplja i poseda rečnu obalu. Vest o ovom lumperaju usred bela dana doprla je i do

I opet „eks“. — Ah, braćec — pao „Fikus“ u zanos — širokaja zemlja Rusija... Fjodor poče da peva neku rusku pesmu... — Pst!... Pst!

Sveštenik Momčilo umeša se u razgovor: — Možda je to u volji Večnoga, da se pročisti zemlja od ljudskih grehova. Ili je to prokletstvo Tvorca, ako je život, ili evolucija, kako to ti, Ljubisave, kažeš, pošlo

Shvatio sam... Ali mi je čudno bilo, zašto je zemlja ispred ove naše objavnice toliko razrivena, kao da je neko orao. Zapitao sam komandira.

Iznad njih, postavljene su druge, ali samo poprečno. A odozgo je zemlja... I kroz taj moćan zaklon kao da vidim onaj leš na poljani. Cele noći je gruvalo i zemlja mi padala na lice...

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

O zlatoje proleće! Zemlja sjeme već izdava ot dobrote nebesne, pokritoje izraštava, koje biva ot vesne. Svi sadiki plod javljaju, vinogradi lozu

za pohvalu nekotore gospože novosadske Srećan, dušo, srećan sat kad si na svet stala, srećna tebe Novi Sad zemlja vaspitala: ophoždenje, krasota, medne reči, dobrota, predivna mladost, novosadskim velika damam' jesi prilika, ti,

god ljubi sade, sve licemerno; Zlo je seme prva mati prvo povila, Ot prvoga jošte gore druga rodila, Najgorim se zemlja sad naplodila...

Ti vozdvigni tvoju carsku glavu gore, Da te opet pozna i zemlja i more, Pokaži Evropi tvoje krasno lice, Svetlo i veselo kako vid Danice. Vostani, Serbije!

Vostani, Serbije! Davno si zaspala, U mraku ležala; Sada se probudi I Serblje vozbudi! Hercegova zemlja i Černaja Gora, Daleke države, i ostrovi, mora, Svi tebi pomoć nebesnu žele Sve dobre duše tebi se vesele I soglasno

jelen; Al' eto ti opet, ko iz grozne tuče, Sa svih strana kao grom strašni tresak puče, Da se čedna poda mnom veja zemlja zatrese, I sva se krov strahom u meni pretrese.

dvora; Dolina mi novu ljupkost jutrom daje rosna, Novu sladost s hladom svojim drena plodonosna; Sunce s neba, mjesec, zemlja i sve mira tvari Rekao bih da su dužni čuvstvam mojim dari.

Uhu mome slovesa su ono tvojih usta Bez šta b' meni zemlja bila sva gluha i pusta; Što su nebu jasne zv'jezde, njivi zlatni klasi, To besjede sluhu mome ljupki tvoji glasi.

Nigda li vam nije dosta nit' šta ovde sveta! Mila čuvstva prodaju se — tu već nema zajma —, Zemlja mora sva propasti s ovim običaj'ma.

Da sujetne moje želje! Bez nje nema života, Bez nje ceo je svet pustinja I sva zemlja tamnica. O, vrati se, zrače dana, I horizont osvetli, Volim vidit moju dragu I u sebi tužiti. 1828.

Gdi je Srbije grob? Je l’ Kosovo? Marica? Prilip? Ah, sva bedna zemlja opšti plačevni je grob. Srpski rode, prekidaj Grozne suze prolivati: Mrtva leži tvoja mati, Tvoja slava, tvoja dika.

„O, ukloni, svemoguća, Ovo od tvog naroda; Nije narod, nije zemlja Gdi ne cveta sloboda.“ Al’ bezglasna stoji sudba, Oko nje je užas, strah; Dečanskoga krv obliva Pri podnožju njenom

Jakšić, Đura - JELISAVETA

) VUJO: Dobro ti jutro, gospođo! Ždrav’ osvanula!... A nu, ždravlja ti, kako ti se dopada ova naša zemlja?... Prostićeš, kamen... jer pravo reć u ovome čudu od stijenja slabo se zemlje nahodi. JELISAVETA: Dost’... šta ćeš?

ĐURAŠKO: Pa: „Latini su lukavi, Junačka muka tišti lisicu...“ Protivnici ti tako govore. JELISAVETA: Prokleta zemlja U kojoj čovek teče dušmana, A nije najpre srećno stekao Prijatelja il’ ljubavnika... KAP. ĐURAŠKO: Svetlosti!

Jedina ćerka dužda mletačkog Ropkinjama se ravna azijskim, Da ne povredi onu svetinju Kojoj se zemlja dične slobode — Od prastarina možda poklanja... (Maša se da poljubi Stanišu u ruku.) STANIŠA: Ne, snaho, — ne treba!

o! o!... KATUNOVIĆ: I zemlja će se ova smrznuti, I Crnojevića reka zastanut, Kad iz pehara dece rođene Okusi otrov sramne izdaje...

Ta svi đavoli Protivu tebe da se zavere, Ta mačem bih im telo vazdušno Nemilostivo donde šibao, Dokle se ne bi zemlja raspala, Da primi cara mraka večitog. ....

) KAP. ĐURAŠKO: Tako da mi je sve — Baš do jednoga sve istrebiti, Da nema više take nevere Od kojih će se zemlja stideti, Što ih na crnim grud’ma ponese Da svojim licem truju zenice Čoveku pravom kad ih pogleda.

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Stoji prasak, lom! Zemlja se kruni, ugiba pod njima. Lujo drhće, strepi. Svaki mu se živac razigrao. Izbečio krupne, grahoraste oči, ne trepće.

Skupiše se ovi. Samo Šaćir Pulac zagrabi uz onu stranu od džamije, a ja zažego' iz štuca — pras! Živa ga zemlja ne dočeka... — Budi na riječi, pri kojoj si, a men' s' čini, da je Šaćir lanjske godine na saraorini poginô?

Kako se zoveš? David: Ja se zovem, slavni sude, David Štrbac, selo Melina, kotar Banja Luka, okružlje Banja Luka, a zemlja, mislim, glavati gospodine, da će biti Bosna. Kućna mi je lumera 47. Tako me slavni sud piše i tako mi pozovke šalje.

Pošto si iskrčio carsku šumu, ostala je carska zemlja. Šuma je carska, pa i zemlja mora biti carska.“ Sad dolazi spa'ija: „Lažeš, Vlaše!

Pošto si iskrčio carsku šumu, ostala je carska zemlja. Šuma je carska, pa i zemlja mora biti carska.“ Sad dolazi spa'ija: „Lažeš, Vlaše!

“ Sad dolazi spa'ija: „Lažeš, Vlaše! Nisi je iskrćio, već je to, bivakarce, od davnina ziratna zemlja, a svaki komadić ziratne zemlje moj je!“ Na čijoj je strani prava, ne znam.

Selo mu se zove Melina, kotar Banja Luka, okružlje Banja Luka, a zemlja, mislim, glavati gospodine, da će i njemu biti Bosna. Kućna mu je lumera, kaže knez, one dvije kantarske kuke (S. Š.).

(okreće se pisarčiću): Šta bi ti rekô, dijete, je li i njemu zemlja Bosna, ili je s vami došô uz ovu pošljednju bunu? Pisarčić: Iz Bosne je on, Davide.

Bog te ubio, David Štrbac, selo Melina, kotar Banja Luka, okružlje Banja Luka, zemlja Bosna, kućna mi je lumera 47. Tako me slavni sud piše i tako mi pozovke šalje.

Bojić, Milutin - PESME

O ŽENI 32 GRIFOS 34 HIMNA 37 POLjUBAC 38 MOLITVA 40 RAZVEJANE VATRE 42 HEROSTRATI 44 POD LETNjIM SUNCEM 46 ZEMLjA OLUJE 48 VERA 50 DEUS DEORUM 52 SVAKIDAŠNjA PESMA 56 STRAH 57 SEVERNI BOGOVI 59 JESEN NA VARDARU 61 HIMNA

Tako mru na jugu. Saloma, Saloma. (1911) BAJKA O ŽENI Ljubičastom parom diše Zemlja sana, Modri su čempresi sagli glave tužno, Vrh mrtvoga mora krikne koja vrana, U zlatnome bakru tone sunce južno.

(1912) ZEMLjA OLUJE ''Ne dodiruj me!'' Mačevi dački, sekire Japoda, Legije rimske i horde Tatara, Ili vitezi s vizantijskih

Vekovima se vrh leševa klalo A zemlja, starog gospodarstva sita, Sve novo želi, da, kada bi palo I njemu mačem opelo očita.

S pozorja borci tonuše kô seni, A zemlja im je žedno mozak pila, Krvlju su tekli svi potoci njeni I dražila ih Vlast i drska Sila.

Ja sam bio mrtav ili žive stvari. Jer sve beše isto: drveta i seni I nebo i zemlja i leptiri njeni. A kad sutra zora rasu svoje čari, Ja pozdravih sunce i nebesa plava Kô mrtvaca starog koji

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

ŽIKA: Koje? MILISAV: Pa, brate, ja ne znam kakva je ovo zemlja, kad u samoj policiji mogu da pokradu policijskog pisara! ŽIKA: Ama, koga pokrali?

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

), svrstao se među nacionalne klasike. U poslednjim decenijama prošlog i u prvoj deceniji ovog veka Srbija je bila zemlja pripovedača. Oni su dolazili iz raznih krajeva noseći sa sobom svoja regionalna obeležja.

Od nacionalnih (Uspravna zemlja, 1972) dosezao je sve do praslovenskih (Vučja so, 1976) i univerzalnih simboličkih slika (Sporedno nebo, 1968).

Jakšić, Đura - PESME

Po tavnoj magli teškog vihora Neće na zemlju ni nebo, hol! Nebo mu s’ čini da pasti mora, A pusta zemlja sam jedan bol. Tiho se vije, oblake goni, Preziruć gleda u sunčan zrak...

Čekaj, sele! Još ne želim ja umreti! Dok se zemlja ne zatrese, Burno more ne zajoše, Ne pocrni sjaj zvezdani, I meseca svetlost bleda Ne zavije u oblaku Božje

Možda to dusi zemlji govore? Il’ zemlja kune svoje pokore? Il’ nebo, možda, dalje putuje, Da moju kletvu više ne čuje?

Ali gde je zemlja lepa? Gde je stepa?... Oj, Kozače, bojni brate, Poznajem ti tešku muku I po pesmi i po zvuku, Po uzviku i jauku,

Nastasijević, Momčilo - PESME

Da l’ što pastiri pomrli tobom prizivahu dragu? Il’ žal se stani u meni: s neba me strela ranila, tamna me zemlja pečila, te pesma mi je suzicom i kapljom krvi kićena? Il’ dah moj kad proteče, žal te za odbeglom tajnom?

Silovito me čemerom prostreli. Hudi svoj, gospo, na pesmu proćerdavam vek. BOŽJAK Prebol je. Kuži ova noć. Zemlja mi telo. Hodi on. Zalapi groza na stope Bogu gde ostale. Mnogo te, majko, bolelo rad ovo tiha prebola.

Negostoprimlju krvlju nek zapečati rđu sustali Bog. Široko nebo umoru, daljina blaga skapanju, topla li zemlja majka. VI I kažu, za kap-dve mirisnog ulja po telu tovar je potrgano ruža.

2 Otvorite se, utrobe. Seme je ovo, plamena plamen-oplođenje. Sagoreti — prečistoj dar. 3 Ožednela je zemlja, ogladnela Agnec-Sina, krvi krv, tela telo. Žrtveni preklati nož silu krina.

A dýge sveudilj neke nebo i zemlju spaja i spaja luk. HRAM 1 Potonje, znam, rastočiće zemlja ove kosti, dubinama da zapoje hram. Pecite, žege — plamena ne spekoste plam; ledite, ciče — leda ne slediste led.

Potonje, znam, rastočiće zemlja ove kosti, dubinama da zapoje hram. REČI IZ OSAME 1 Ambise prekoračim, stukne na ravnom tlu noga.

mene ostavi sama, sam da očajam ovde: Godi mi golet ova, Iz travki miris je ovde na moju setu, Boluju moju boljku. Zemlja me tamno vuče da počinem, Pusti me, druže, sama. Što nečišću zoveš meni godi tamno, Pusti me sama!

il’ je vražda, Zavraždilo ne daždilo, tugo, Za godinu ne kanulo, A za drugu ne rosilo, Ne rosilo pokosilo, Suha zemlja roda nema, tugo! PESMA DRUGOG KOPAČA Romorila zamorila, za more.

O, da mu Gospod umornu prihvati dušu! Mre on, a na čemu ostasmo mi? Sveta presahnu Lazareva krv: nebesno nebu, zemlja bez duše. Agarjanska đorda, ni tri dni hoda, za leđima nam tu, do kostiju zaseca u telo.

(Devojke:) Silnome Bogu pojmo sad, Zaigrajmo uz svirke zvuk Na novi glas, na novi glas. Neka more i zemlja strepe, Reke nek pohvalom zašume I neka planine zaječe, Njemu svetlost dah je i bit, On krilima vazdušnim leti,

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

A hladovina sve jača. Oseća se kako zemlja nekako sveže, mokro odiše. Do njega sedi baba mu u čistoj košulji, sa prekrštenim rukama u krilu i navučenom boščom čak

Pod nogama osećalo se kako je već i zemlja tvrda, suha, krta. Mladenu je to bilo ugodno. Ugodan mu je bio i korak. Osećao je ugodnost od te oštrine, zime koja

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

kod blaga, moraš paliti vatru g. drvima« (ZNŽOJS, 19, 118). U mitologiji g. može imati kozmički značaj. Sva zemlja stoji na granama velikoga g., i za taj g. vezan je veliki crn pas. Taj pas jednako glođe g.

, pa kad ga skoro sasvim preglođe, on stane vući iz sve snage da bi ga prelomno. Tako nastaje zemljotres. Ali zemlja ipak ne propadne, jer onda sveti Petar prekrsti štapom, i g. opet postane ceo (SEZ, 19, 391). G.

, 646) dunjom i jabukom. U narodnoj pesmi dunja niče na čudesan način: »Gdi je gondže palo, Tu je zemlja pukla; Gdi je zemlja pukla, Tu je dunja nikla« (Vuk, Pjesme, 1, 670). Daninoć.

, 646) dunjom i jabukom. U narodnoj pesmi dunja niče na čudesan način: »Gdi je gondže palo, Tu je zemlja pukla; Gdi je zemlja pukla, Tu je dunja nikla« (Vuk, Pjesme, 1, 670). Daninoć. Za etimologiju raznih imena i alegorisanje upor.

(do I svetskog rata svuda, a posle mestimično) to je veoma omiljena igra, koja se sastoji iz niza prizora: ore se zemlja i seje se k.; izniklu k.

Ćipiko, Ivo - Pauci

curu od momka, ženu od čovjeka; gdje tajanstveno složeni zapis bolje liječi od ljekareva savjeta; gdje plodna zemlja voli se više od rođene majke, a vo hranitelj i pobratim od srca jače od brata.

Petru se učini previše. — Čudo je! — veli. — Da još jednom dođemo, ostade sva zemlja za vas! — Tako je po tarifi, po zakonu! — sleže bilježnik ramenima. — Znam ja, čast vama! ...

s uzigranim očima, što pogdjekad kao bljesak zasjakte, a zvuči mu glas bistro i jedro, dok drugdje naoko miran je kao zemlja.

Iliji se duša kidala kad doznade za prodaju. Nekoliko noći, iza prvog sna, već ne spava; misli šta ima da radi da se zemlja ne dijeli. Danju obilazi polje i livadu osobito zamišljen, na livadi zastajkuje...

ali za dobre pare sve se može .. . Ali, samo za dobe pare! ... One oranice ne stide se Misira, a livada? — Dobra zemlja! — veli Ilija kao za se. —A što pitaš za nju, gospodaru? — Polako, bolan, što srljaš?

— Ne zovi ga, vjerujem ti, gospodaru! —prekide ga Ilija. — Skupa je sada zemlja, Ilija; svijet se narodio a zemlja ne primiče; a vidićeš domalo što će biti ..... —Popusti, gospodaru! —Ne mogu...

— Ne zovi ga, vjerujem ti, gospodaru! —prekide ga Ilija. — Skupa je sada zemlja, Ilija; svijet se narodio a zemlja ne primiče; a vidićeš domalo što će biti ..... —Popusti, gospodaru! —Ne mogu...

— Pošteno! — veli gazda i zove dućanskoga momka da čuje o čemu se radi. Ilija iziđe iz gazdina dućana veseo: zemlja se neće dijeliti, njegova je i, vođen tom mišlju, lako korača svojoj kući.

Još leži, otpočiva pusta, ali kad je božje sunce zagrije, a već je na domaku, bog će blagosloviti težačke trude, zemlja će se okititi, sjaraniće se sa suncem i kišom, oplodiće, i rodiće obilatim plodom.

Ali Rade ne klone; odmah nastajnih dana poče preoravati nanovo zemlju da je zasija. Bolilo ga u duši da zemlja cijele godine nerotkinjom ostane, kad božje sunce tako lijepo grije, pa moraće da je oplodi.

se: kukuruzi tek što se drže, a prazno klasje bijelih žita strši uvis, kao da tamo pomoći traži, kad izgladnjela zemlja u najljepše vrijeme iznevjeri.

srce mu puca prolazeći pored svojih oranica: ginu žita naočigled, pomisli, i trpi, i čezne za kišom, kao i raspucana zemlja željna vlage da je zasiti, natopi... I livada slabo je ponijela ove godine.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Uzalud je nekolicina naših tumarala uokolo ne bi li je našla i vratila. Nigde je ne nađoše. Popila ju je žedna zemlja, istopila je mesečina, sklonile je od nas vile nebeske. Danima smo uz vino prepričavali svoje zgode.

Kad smo već do sada čekali, mogli smo pričekati još koji dan da se raskvašena zemlja koliko-toliko osuši, ali Lauš je naredio da se odmah ti monasi, silom, ako dobrovoljno ne pristanu, presele na Kulu,

je bio, oženio bi se na brzinu, napravio ženi jedno-dvoje dece, a onda bi prosto nestao kao da ga je progutala crna zemlja. Neodoljivo su ga vukli nepoznati, još neviđeni krajevi.

Pred stenom se prostire zaravan zarasla u koprivu, a čim na njoj raste kopriva, zemlja je mekana i plodna. Pedesetak koračaji dalje protiče Beli potok, koji tu pravi tanki slap što se obrušava u okrugli

je uzvanicama na gozbi u lice udarilo krepko rumenilo od zadovoljstva što vide nevinu igru mladića, taj dokaz da je zemlja prijatno mesto, a ne mučilište. Učinio si da tvoj praznik bude zapamćen.

Sivo nebo iz koga je suzila obamrla vlaga, siva kaljava zemlja iz koje se izmaljalo crno drveće s belim žilama, šćućurena naježena bića, paperje magle što se u hropcu vucarala duž

Artemije Najednom dunu jug. Sneg je naglo kopnio, potoci su bujali, rovali obale, nosili granje i crknutu živinu, zemlja je postala gnječkavi glib. Strepeli smo od Morave.

Dolazili su sa svih strana kao muve na strvinu. Za njih je Saborište bilo Obećana zemlja gde ne zalaze zadrigli namesnikovi kopljanici koji batinama uteruju strah i uveli kaluđeri što prete Strašnim sudom.

su od manastira, jer to blago pripada samo njima trojici, a u svih pet manastirskih sela, gomila sirotinje, posna zemlja, nemaština i glad. — To je prokleto jer je oteto od jadnih bolesnika. Obična niska ucena.

Zahvatio je šakom vodu i sasuo joj za vrat. Ona je vrisnula, ciknula, ponovo kikotanje i smeh, kao da je ova zemlja naglo opustela i niko drugi osim njih dvoje nije ostao u životu. Pljuskanje.

Ilić, Vojislav J. - PESME

Tavna prošlost Ponova sine, kao lepi san, Nebo se, možda, grozi, zemlja stresa, Al' roblje svoje ne ispušta van. 1883. GRM Munjom opaljen grm na surom proplanku stoji, Kô crn i mračan div.

Al' kuda? i kamo? Nit razum kaže, niti srce zna! Počiva zemlja, počivaju ljudi, Osećam čisto kako diše noć; Al' moje srce, ali moje grudi, spokojstva slatkog ne poznaju moć.

vali U nemirnome toku svom; A misô moja žuri tada Severu daljnom, gde ste vi, I noć zvezdana tiho pada, Dubokim sankom zemlja spi.

Venulo je malo dete, što mu zemlja majku krije, Nestalo ga jednog dana i nikada došlo nije... Kud se delo? Šta je s njime? Niko nije znati mogô.

Oko mene nikog nema, niti čujem živa java, Nebo ćuti, zemlja ćuti, sve spokojno, mirno spava. Samo negde u daljini čudnovati krik se ote, I zadrhta u tišini, pun užasa i strahote.

I nebo, zemlja i more, sve se u magli skriva... I vetar, što s mora dŷše, uzdiše tiho s njim; A sêdi prognanik, zanet, tibarske obale

Kleon Sve je samo simbol što ti vidi oko, Sve što dušu tvoju i vedri i mrači. Simbol je i zemlja, i nebo visoko, A suština ono što on sobom znači.

Osam je puta cvetô cvet, Toliko svenu puta, I njih nam zbrisa smrti lêt, Obori zemlja ljuta. I zalud kliče vrtar mlad, Grobnice ćute neme, Njih gusta tama krije sad, I nemo, gordo vreme.

I žedna, otvrdla zemlja pila je večernju rosu, A nebo svoj tavni veo bezbrojnim zvezdama osu. Lukavi, nestašni Amor, upravo u gluvom

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Da je i naša Zemlja član njihove porodice, to nisu ni slutili, još manje su mogli da objasne mehanizam njihovog kretanja. Mi danas znamo da se

Mi danas znamo da se sve te planete kreću oko Sunca, oko koga i naša Zemlja optrčava, pa iz toga stvarnoga njihovog kretanja sleduje ono prividno koje nam se na nebu ocrtava.

No taj najveći govornik što ga je zemlja ikad videla nije više ovde, nego živi u izgnanstvu, na ostrvu Aigini. Raspitujemo se kod prolaznika za Aristotela.

polovina zalazi duboko poda nj, on je uvideo, i morao uvideti, da nebeska sfera obuhvata Zemlju sa svih strana, a da Zemlja lebdi u središtu te sfere. On je zamišljao da Zemlja ima oblik bubnja.

On je zamišljao da Zemlja ima oblik bubnja. Da Zemlja ima oblik lopte, to su prvo učili Pitagora i njegovi učenici. Njihovi razlozi za to sasvim su

On je zamišljao da Zemlja ima oblik bubnja. Da Zemlja ima oblik lopte, to su prvo učili Pitagora i njegovi učenici. Njihovi razlozi za to sasvim su po ukusu Platonovu.

Njihovi razlozi za to sasvim su po ukusu Platonovu. Jer lopta je najsavršeniji geometriski oblik, pa zato mora i Zemlja biti tog oblika. Kod Pitagorejaca sve je broj i proporcija.

Da ja o tim stvarima drukčije mislim, znaš vrlo dobro, isto tako su ti poznati moji dokazi da je Zemlja lopta: pri svakom pomračenju Meseca, granica Zemljine senke koja se vidi na Mesecu ima kružni oblik, pa pokazuje i

“ - „I to je vrlo jednostavno. Sve što je teško stremi ka težištu sveta, i naša Zemlja morala bi onamo da pada kad se ne bi onde već nalazila.

Teža je svuda na licu Zemljinom naperena prema središtu Zemlje, pa sprečava da se Zemlja ne raspadne i ne oslobodi svog vodenog pokrivača.

Isti utisak za vreme cele vožnje! Od zaobljene površine mora vidi se uvek samo njegova neposredna okolina. Zato naša Zemlja i nije bog zna kako velika!

“ - „A kako stoji sa tobožnjim kretanjem naše Zemlje?“ - „Mnogi govore o tome, Pitagorejci, da se Zemlja obrće, usled čega nastaje smena dana i noći, a neki da se ona i u prostoru pomera.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

O zlatoje proleće! Zemlja sjeme već izdava ot dobrote nebesne, pokritoje izraštava, koje biva ot vesne. Svi sadiki plod javljaju, vinogradi lozu

Po tavnoj magli teškog vihora Neće na zemlju ni nebo, hol! Nebo mu s' čini da pasti mora, A pusta zemlja sam jedan bol… Tiho se vije, oblake goni, Preziruć gleda u sunčev zrak… Strelovit, posle na zemlju roni I krvlju kapa

Ukrajine, U oku ti plamen sine, Polego bi tanku zmiju, Megdandžiju – bedeviju Preko polja da se vine – Ali gde je zemlja lepa? Gde je stepa?... Oj Kozače, bojni brate!

Stanković, Borisav - TAŠANA

Dobro! Evo jedem ja, jedem. MIRON Ama zašto zemlju jedeš, za Boga? PARAPUTA Jedem, jedem! Zemlja sam... I ti si zemlja... I svi smo zemlja. I svi ćete biti zemlja. MIRON Jest, jest. Od zemlje smo, i bićemo zemlja.

Dobro! Evo jedem ja, jedem. MIRON Ama zašto zemlju jedeš, za Boga? PARAPUTA Jedem, jedem! Zemlja sam... I ti si zemlja... I svi smo zemlja. I svi ćete biti zemlja. MIRON Jest, jest. Od zemlje smo, i bićemo zemlja.

MIRON Ama zašto zemlju jedeš, za Boga? PARAPUTA Jedem, jedem! Zemlja sam... I ti si zemlja... I svi smo zemlja. I svi ćete biti zemlja. MIRON Jest, jest. Od zemlje smo, i bićemo zemlja.

PARAPUTA Jedem, jedem! Zemlja sam... I ti si zemlja... I svi smo zemlja. I svi ćete biti zemlja. MIRON Jest, jest. Od zemlje smo, i bićemo zemlja. Ali zašto ti zemlju da jedeš, kad su ti nedra puna komadima hleba.

Zemlja sam... I ti si zemlja... I svi smo zemlja. I svi ćete biti zemlja. MIRON Jest, jest. Od zemlje smo, i bićemo zemlja. Ali zašto ti zemlju da jedeš, kad su ti nedra puna komadima hleba. I zašto zemlju, kad je i za ptice Bog dao hrane.

(Odlazi.) PARAPUTA (odlazeći): Zemlja sam, i ti si zemlja. Svi smo zemlja. I svi ćemo biti zemlja. DRUGI ČIN Dok je u prvom činu sve tužno, dotle je sve u

(Odlazi.) PARAPUTA (odlazeći): Zemlja sam, i ti si zemlja. Svi smo zemlja. I svi ćemo biti zemlja. DRUGI ČIN Dok je u prvom činu sve tužno, dotle je sve u drugom veselo,

(Odlazi.) PARAPUTA (odlazeći): Zemlja sam, i ti si zemlja. Svi smo zemlja. I svi ćemo biti zemlja. DRUGI ČIN Dok je u prvom činu sve tužno, dotle je sve u drugom veselo, svetlo, puno života.

(Odlazi.) PARAPUTA (odlazeći): Zemlja sam, i ti si zemlja. Svi smo zemlja. I svi ćemo biti zemlja. DRUGI ČIN Dok je u prvom činu sve tužno, dotle je sve u drugom veselo, svetlo, puno života.

I vi ste svi moji! I svi ćete kao i ja zemlju da jedete, kao što će i vas zemlja da jede. I ja evo, ja jedem zemlju, jedem zemlju.

SVI Nećemo, nećemo, Paraputa. PARAPUTA A jedete li zemlju? Svi ste zemlja. MIRON (prilazeći Paraputi): Ne boj se, ja sam tu. (Klisaru): Što mu ovo ne povadi? ARSENIJE Ne smem, dedo.

TAŠANA Ne boj se ti mene, Paraputo. Čuvaću te ja. PARAPUTA Ne bojim se. Jer i ti si zemlja kao i ja. TAŠANA Oh, jeste. Zemlja i to kakva strašna, crna zemlja. PARAPUTA Zemlja! Zemlja!

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

I jedne noći počesmo kopati. Kad Švaba vide šta radimo mi, udari i on u kopanje. Kopaj odovud, kopaj odonud, još se zemlja i sama od sebe provaljuje — oborismo vam mi tu, i pomešasmo, bar dvadesetak naših i njinih kostura.

Muškarac! Tek joj smrt poveza žensku kapu. — Šteta što joj Bog ne dade da nekom bude rođena majka. — Tu stade udarati zemlja po sanduku, i jedan od onih kraj ivice groba reče glasno i uzbuđeno: — Mati je to bila, sveta mati!

Bog neka joj bude dobar i milostiv, laka joj zemlja. Kad se povorka spustila s groblja, razgovor pređe na običan letopis. Padaju imena, cifre, anegdote.

Jedan Švaba bi nam se skinuo s vrata. Skupo jeste, ali je lepo. Nekako okruglo, na sve strane izlazi na puteve, zemlja je odlična, a kućica kao mali dvorac. I šumarak je Švaba podigao.

Vozi se gospa Nola na štajervagnu, prija joj jesenji vazduh, čist i oštar, i nekako i mekan posle kiše. Zemlja, tamo gde je poorana, crni se kao somot, a porasla je od upijene kišice kao kvasno testo.

Gnjecav, sladak, poslušan, pokoran. Uf! Ko i sva ova zemljetina. Ovo nije zemlja, ovo je švapski milihprot! Kamen moraš da jedeš, ako ćeš čovek da budeš.

mi, na moje zaprepašćenje: „Da se ostavim školovanja, Nano, da idem na salaš da živim; kako Bog da, dotrajaće valjda ona zemlja da i nas sve još prehrani.” — Kako govoriš, dijete, zaboga!

” — Kako govoriš, dijete, zaboga! Zemlja će roditi i hraniti dok je zemlje, ali koga će hraniti, to je pitanje! — „E pa dobro, Nano, onda nije vajde, moram znat

Kako vi mislite, dragi gospodin Joksime, o ovome: da je rodna zemlja ponekad malo kriva za sudbine svojih dobrih sinova...

Pre osam dana, živa bića, danas pregršt sitnih koštica. — Neće im biti teška zemlja, a ni one neće zemlji biti teške... Čuvajmo decu!

Množimo se iz dana u dan, zemlja pod nama puna naših kostiju i znoja, dakle naša, ali ima ko je stariji i od nas, pa brane živeti.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

kartari gromkim junačestvom na šervencl napadaju i astal od njiove sile zastenje, tako novi ovaj Burjam ustremi se i zemlja se od topota njegovog konja zatrese.

Jedni pomisle da se trese zemlja, a drugi da kuća gore, neki opet — da je dvanaest sati, i srde se što jošt nisu ručali.

Gospoža Migren: »To je zemlja!« »Molim, g. spisatelj, je li žena obvezana jednog muža imati, ili — ta vi me razumete.« O, što se toga tiče,

« »Majčin sine«, rekne na to Roman, »gdi je Burjam da te vidi kakvog junaka zemlja nosi.« So tim ga uvati za ruku i počne ga tešiti da se ništa ne boji, da mu on neće ni najmanjeg vreda učiniti, no da

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

KNjIŽEVNOSTI Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Vasko Popa USPRAVNA ZEMLjA „Antologija srpske književnosti“ je projekat digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti

ask.rs. 2009. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Vasko Popa USPRAVNA ZEMLjA Sadržaj HODOČAŠĆA 3 HODOČAŠĆA 4 HILANDAR 5 KALENIĆ 6 ŽIČA 7 SOPOĆANI 8 MANASIJA 10 SENTANDREJA 12 SAVIN

U BEOGRAD 46 GORNjA TVRĐAVA 48 TERAZIJE 49 VRAČAR POLE 50 NEBOJŠA KULA 52 VELIKI GOSPODIN DUNAV 53 BEOGRAD 55 USPRAVNA ZEMLjA Haši HODOČAŠĆA HODOČAŠĆA Hodam sa očevim štapom u ruci Sa upaljenim srcem na štapu Stopala mi sriču slova Koja mi

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Nebo večito zastrto oblacima, zemlja večito orošena suzama. Ono je saosećalo svačiji jad, bolela ga je svačija nevolja, tištala ga je svačija beda.

Ono se brinulo o suncu da li pravilno hodi; njega je mučilo što se zemlja drugače ne okreće, što su reke krive, što su mora duboka i što su gore visoke.

A šta smo mi, jedna tako reći mala zemlja, tek nekoliko okruga, pa sedam padeža. Pa zar to nije, molim vas, bes kad se ne prostiremo prema svome guberu?

U ta osnovna znanja spada, na primer, to: da reke uvek teku od izvora ka utoku svome; da je Zemlja udaljena od Meseca toliko isto koliko je Mesec udaljen od Zemlje; da su planine uvek više no doline; da jezera, bila ona

U ta osnovna znanja spada i to da je Zemlja okrugla, u što je naš profesor na sve moguće načine pokušao da nas ubedi. deca su bliža bogu, pa tim samim bliža i

I sad, i onu veru u beskrajnost sveta i ovu bajku na jedan mah zameniti time da je Zemlja okrugla kao lopta, da se vrti kao luda, premećući se akrobatski na sve moguće načine.

— Prvi je dokaz — ubeđivao nas je profesor — da je Zemlja okrugla taj: što su Sunce, Mesec i sva ostala nebeska tela okrugla, te, prema tome, i Zemlja mora biti okrugla.

nas je profesor — da je Zemlja okrugla taj: što su Sunce, Mesec i sva ostala nebeska tela okrugla, te, prema tome, i Zemlja mora biti okrugla.

mu se tako bila iskrivila da bi se, prilikom eksperimenata, uvek drukče okretao no što je profesor tvrdio da se zemlja okreće.

Zatim se okrenuo ostalim đacima: — Pazite dobro, glava ovoga Živka je Sunce i ona osvetljava i Zemlju i Mesec. Zemlja će, kao i dosad, biti Sretenova glava, a za Mesec uzećemo ovoga maloga iz druge klupe.

Taj mali iz druge klupe bio sam ja. — E sad, vidite, deco, kad Sunce stoji ovde gde je sad Živko a Zemlja ovde gde je Sreten i Mesec ovde gde je ovaj mali, onda Sunce šalje svoje zrake i obasjava i Zemlju i Mesec. Je li tako?

Je li tako? Svi ćute, jer ne mogu da zamisle kako to Živko obasjava i čime obasjava. — Ali — nastavlja profesor — Zemlja, na svome putu oko Sunca, u jednome trenutku nađe se izmeđ' Sunca i Meseca... eto ovako!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

I jednoga dana, septembra meseca, kao da se zemlja prolomi. Ama na jedan mah. Na prostoru od jednoga kilometra padao je čelik praiskonskim besom, uz grmljavinu, rijući

Iako potamneo kao zemlja, potpukovnik Petar se šalio da bi ohrabrio nas mlađe. Sa ludačkim besom zakovitla šrapnel iznad naših glava i

Pukim slučajem je samo potporučnik Vojin ranjen. — Nosite ga brzo! — naredi potpukovnik Petar. Gr-r-r-u! — trese se zemlja. Sada još žešće, još strašnije. Lica naša su potamnela, a pogled neodređeno bludi, kao posle neke teške bolesti.

Lukine usnice su pomodrele. Gru-u! Eksplozije se sustižu, i pred nama, u visini pešačkih rovova, zemlja kao da gori. Iz pešačkih zaklona niko se ne pojavljuje. Gr-u! Gr-u! Gr-r-r-r-ru!

Sad će... Gr-r-ru!... Naprežem misao. Znam, znam, sve još znam... Ali otkuda mi ova zemlja u ustima. Gru! Gr-ru! Onaj opet stenje, ječi... Ta ljudi su zverovi. Dosta! Gru-u-u! Gospode!... A Luki teče krv iz nosa.

Zarobljeni!... Strašno i bolno saznanje. A ono, drago i milo, izraženo u pojmu: porodica, zemlja, drugovi, kao da se otkide sa moje duše, i ostade samo skelet. Zanemeo, kao u bunilu, slušao sam razgovor.

Mi vam odajemo hvalu, a i buduća pokolenja biće vam zahvalna za sve žrtve... Junaci... Ne klonite duhom... Naša je zemlja preživljavala i teže časove, pa je milošću božjom i hrabrošću svojih sinova izlazila nanovo na vidik, svetla i čista

Prišao je i stari kraljev lekar. — Veličanstvo, nemojte se izlagati... — Zar i ti?... E, moj doktore... Zemlja će lako naći jednoga kralja, a još lakše doktora... Ali danas je teško pronaći redove...

Potrčim kao bez duše na osmatračnicu i vidim kako purnja zemlja i leti kamenje iznad naših pešačkih rovova. Ugledah baš i njihovu bateriju.

Ali Bugari su kuljali kao mravi. Išli su ošamućeni, vrag bi ga znao, kao da su bili pijani. Ginuli su kao stoka. Zemlja je tutnjala od topovskih pucnjeva, a vazduh je krkljao od puščane i mitraljeske vatre.

„More jedan više ili manje ne čini!“ Baterija zarobljena, vojnici mi izginuli, vojska se rasula, zemlja propala. Nešto mi pritiska grudi. Gledam kao kroz maglu i suze mi udariše na oči... Više mi nije stalo do života.

Planine su se izdigle jedna nad drugom, kao da je zemlja nekada bila uzburkana pučina, pa je promisao nečija namah zaustavila. Razmeštali smo se pored vatri.

Petrović, Rastko - PESME

Dok radite žudi vas zemlja udaljena A zanose vas kao fantomi čudne slike, Čamci od kože šivene, Eskimosi u trbuhu kitova. Masni.

Kamo l' kokoš prženu na kajmaku, Kamo l' zvezdu da porodi Budućim junakom za ceo svet: sve u broju od šest do devet: Zemlja je teška u prostorijama, Vrteći se, dubinu zavrće u ciklon: Pepeo i slama sležu se na dnu kroz toliko boja, Drhće u

Od Livna sam. Deset godišta da poljanu nijesam vidio, Ni goru oko Glamoča. I tamo sam čuvao ovce stričeva. ”Zemlja je ko zemlja, I u ovoj ođe ima vode i snijega, i krtola, pa dosta, A janje koje čuvam, dižući ga do ovce, Kolu ko i

Deset godišta da poljanu nijesam vidio, Ni goru oko Glamoča. I tamo sam čuvao ovce stričeva. ”Zemlja je ko zemlja, I u ovoj ođe ima vode i snijega, i krtola, pa dosta, A janje koje čuvam, dižući ga do ovce, Kolu ko i ođe, A onda je

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Uzalud su joj druge kapljice govorile da to nije ni važno: zemlja je puna cveća! Uzalud je to i samoj sebi govorila. Nebeske visine nisu je veselile, sve dok joj Zračak koji ju je

Pa i nema! CRVENI MAKOVI Žena je počinjala već da stari, ali je tuga što nema dece nije napuštala. Mlâde se nebo i zemlja svakog proleća, plode ribe u vodi i ptice u vazduhu, sve ulice i sve kuće pune su dece, samo se u njenoj ni dečji plač,

— reče jedan od seljaka, a nekome pade na pamet kako bi najbolje bilo da zvono zatrpaju u zemlju: blagoslovena je zemlja — upiće njegov zvuk, oslobodiće ih. Predlog je u početku, uz smeh, odbijen.

Uzalud su dani leteli! Već je i zemlja zelenu košuljicu oblačila, a oblaci mirisali na proleće: zvono je brujalo. Nije preostalo ništa drugo do da se beži.

Široka i pusta je bila dolina. Nigde ni zečeva, ni veverica, ni breza. Samo crna i gola zemlja i oblaci koji samo što se na zemlju ne obore. Kako su jadni i oljušteni bili borovi naslagani na neuredne, prljave gomile.

»Ovo je, zaista, slikar na čijim platnima oživljava naslikano i živi čak i kada onoga ko je naslikan odavno pokriva zemlja..« U ovoj osobini slikareva dara Carica vide mogućnost da na vjeki vjekov produži i svoj život i svoju vladavinu.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Oh, toliko je ono toga bilo puno i željno da će mi mrtvome zemlja biti večito teška. De, kćeri, de još onu: »Nasred sela šarena česma, bistra voda«...

Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim, s’n da me uvati. A s’n me ne vaća. Zemlja me pije... Noć me pije... Mesečina me pije... Ništa mi neje, zdrav sam, a — bolan! Bolan od samoga sebe.

MITKA Što da ne? Kako da ne? Zašto da ne? Zar ja ne znam šta me čeka, što mi je pisano? Da umrem! Toj! Zemlja, crvi da me jedev! Toj! Što da se ne ubijem? (Potegne jataganom.) U to rupi Arsa, s policajom i dva-tri pandura.

ČETVRTI ČIN Ciganska mahala. Sniske ograđene kućice. Nigde zelenila već svuda gola, utapkana zemlja, izgoreo ugalj oko nakovanja i tocila, na motkama povešane čerge, istrcani jorgani, prljavo rublje.

KOŠTANA (očajno širi ruke napred): Tamo! Tamo! MITKA (bolno, pogruženo): I tamo zemlja i ovde zemlja! KOŠTANA (izvan sebe od očajanja, širi ruke više sebe, na sve strane): Tamo! Tamo!

KOŠTANA (očajno širi ruke napred): Tamo! Tamo! MITKA (bolno, pogruženo): I tamo zemlja i ovde zemlja! KOŠTANA (izvan sebe od očajanja, širi ruke više sebe, na sve strane): Tamo! Tamo!

Šantić, Aleksa - PESME

Ovdje mi negda bješe raj... A sada? Na moje srce grobna zemlja pada, I ja se rušim kô ti, dome stari... 1906. GOSPOĐICI Nekada sam i vas na kolenu cupkô I donosio vam slatke

1918. NA PRIPECI Skunjeno i žedno ćuti stablo svako; Ispucala zemlja, suhi ječam strši. Vrelu jaru siplju i polja i krši, i nigdje nijedan list da bi se makô.

I čuj! Zemlja pada... Vrh drvetâ rudi... U polju se čuje dozivanje ljudi I vide se stada mrljava, i siva Prašina gdje leti...

Gora je vazda primala one Što ljuto pate i što ih gone. Noć je svijetla, meka i plava; Miriše zemlja, miriše trava. Popale sjenke, a kao srma Planinski potok teče iz grma.

Radosne i mile, Plodove žetve, slatku hranu sela, U stoge slažu. Već drhtavu jaru Iz suhog njedra baca zemlja vrela — Već prisluženo sunce na oltaru Nebesa trepti, zâri, e bih rekô Kao da visi i plamti u žaru Ogromno;

Što li iz biljke bije cvetne Kô zadah lešine koje? Što tako hladno iznad luga Sunčana svetli traka? Što li je zemlja sva kô tuga, I pusta, kô grobna raka? Što me i sama tuga cepa, I što sam mračan kô sene?

Nek te bog dugo jošte Od žege i zime štiti, Nek nikad ne udeli ti Kô meni 'vake milošte. 28 Zemlja dugo tvrda i nehatna osta, No maj cvetni dođe, pa izdašna posta: I sve kliče.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

upućuje ovakve reči Durjodhanu: „Spavaj mirno, Gandharin sine, sutra ću biti veliku bitku, o kojoj će pričati ljudi dok zemlja stoji“.

Tada je naša zemlja bila daleko od automatskih razboja, železnica, lokomotiva, električnih telegrafa, munjovoda, štamparske tezge i prese.

Marko je za Turke kao kobac za preplašene vrapce. Marko je gorostas kome je zemlja tesna, snaga kojoj sudara nije dosta.

Naš narod je vekovima bio sužanj, naša zemlja je vekovima bila nepregledno krvavo razbojište, pod sabljom i kopitom. Naši predi su vekovima razmišljali o tome kako

avgusta), pošto je izdržalo tromesečnu opsadu i bombardovanje iz velikih topova. Despotova zemlja, skupa sa Srebrnicom zapadno od Drine, dospe u turske ruke. Jedino se održala pokrajina Novo Brdo...

se na istoku sunce, a i sjajan mjesec na zapadu: presušiše vode šedrvani, ustavi se Šarac, voda ladna, a potrese zemlja po Stambolu, bijele se zadrktaše kule, a stresoše četiri planine...

S tim moralom raja je išla iz pobede u pobedu. Naša zemlja postala je za Turke nenasita grobnica. Gospođa Turkinja u strašnom snu gledala je pod svojim grlom ustaničku ruku koja

“ Uostalom, ona nije ni česta ni uvek ista: Ili grmi, il' se zemlja trese? Niti grmi, nit' se zemlja trese, već pucaju na gradu topovi, pa tvrdome gradu Varadinu: šenluk čini Vuča

“ Uostalom, ona nije ni česta ni uvek ista: Ili grmi, il' se zemlja trese? Niti grmi, nit' se zemlja trese, već pucaju na gradu topovi, pa tvrdome gradu Varadinu: šenluk čini Vuča dženerale...

(Propast carstva srpskoga) Mili bože, čuda golemoga! Jali grmi, jal' se zemlja trese? Ja se bije more o mramorje? Ja se biju na Popina vile?

Jali grmi, jal' se zemlja trese? Ja se bije more o mramorje? Ja se biju na Popina vile? Niti grmi, nit' se zemlja trese, ni se bije more o mramorje, ni se biju na Popina vile; već pucaju na Zadru topovi: šenluk čini aga Bećir-aga...

niz gospodsko lice“, „Zemlji pade, pušci oganj dade“, „Na zlo ga je mesto udario“, „Manu sabljom, odseče mu glavu“, „Ni zemlja ga živa ne dočeka“ itd. itd.

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

mi reče U brzom vozu šišali kozu Ma šta mi reče I kao treće 3emlja se večeras ne okreće Niti šta radi Niti spava Zemlja večeras zabušava Ma šta mi reče DR Miš je dobio grip Pa je seo u džip I prevalio put dugačak Da ga pregleda dr

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Smijaće mi se čitava četa što sam strugnuo. Počekao je još malo, a kad zemlja poče ponovo da izlijeće ispod stijene, on uze poveći kamen i hitnu ga u jarugu.

— skoči u meku leju, pored bokora perunika. — O, pa ovo nije baš tako strašno. Samo se zemlja malo zatresla. I planina u daljini poskočila je uvis i opet pala natrag, a nije se razbila!

— Treba iskopati bar još jedno pola metra u dubinu, zidove malo nabiti da se zemlja ne ruši, dolje prostrijeti paprati, a odozgo.. .

Otvor pokriše granama i ovlaš posuše suvim lišćem, a kako je iskopana zemlja već ranije bila sklonjena u jednu obližnju udoljinu, sad se ni po čemu nije moglo opaziti da tu ima bilo šta sumnjivo.

— Našao sam, našao! Kriju se u Prokinu gaju! Tako veselu i vrtoglavu trku-viku od strane jednog starca ova je zemlja vidjela vjerojatno jedino prije par hiljada godina kad je ono slavni starac-naučnik Arhimed bio pronašao nešto važno u

Gubeći dah, požuriše u pravcu škole. Odjednom, negdje u daljini, odjeknu potmula tutnjava od koje zadrhta zemlja. Jovanče se sjeti nedavnog susreta s Nikoletinom i nehotice izusti: — Rat!

Izgledalo je kao da se sama zemlja provalila pa izbacuje i rita crno oblačje. — Gore naši rezervoari nafte i benzina!

cestom podno same planine protutnjali su njemački tenkovi i tako konačno svakom, glasno i vidljivo, objavili da je zemlja porobljena. Toga istog dana Jovanče i Stric bili su zajedno kod ovaca.

— Nijemci, Nijemci — sumorno potvrdi Nikoletina. — Pogledajte samo kako se mirno šetaju kao da je ovo njihova rođena zemlja. Ej prokleta izdajo! Ej puste sramote za svakoga od nas! Porobiše nas, evo, skoro bez jednog metka.

Poljar se sav strese od neobične slutnje i nehotice se sjeti početka neke stare junačke pjesme: „Ili grmi, il se zemlja trese, il udara more o bregove...“ — Eh, ili grmi! — poče da mudruje čiča.

“ — Eh, ili grmi! — poče da mudruje čiča. — Kako će grmjeti kad je svuda vedro kao srebro. Da se zemlja trese, neće ni to biti. Da udara more o bregove, otkud more oko Drvara? Biće to nešto drugo.

Njegov zaglušni tutanj još je brujao u glavama dječaka, kad se zemlja prolomi i strese od strašne eksplozije. Dječaci popadaše kao da ih lupi nekakav nevidljiv džinovski talas.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

i TROSTRUKU REČ SVETI PROROK I CAR DAVID ZA BOŽIJI STRAH 36 BOG SE LjUDI ODRIČE 42 SRP KAZNE 43 LOVCI ADOVI 44 ROSA 45 ZEMLjA SI... 46 NOĆ 47 DAN SMRTI 48 BOG SMRTI 49 POSLEDNjA ČAST 50 BRZI KONjANIK 52 NESKAZANI SE SUKOBE SNAHODI ...

Bez tebe, kano bez tekuće vode, naša je duša kano suha zemlja; ništa na njoj ne raste krome jedno trnje. Ti, ušavši u mene, trnje svojim božastavnim ognjem u meni požeži, i zemlju

Lepo seme u njoj zasej. Tako i naša ova zemlja izdaće ovoj porod. SRCE ZARASLO TRNjEM Ta se tobože nadah i čekah moj vinograd da iznese grožđe, a međer, po njemu je

Tako i toga časa ne moš znati u koje će dobi doći angel. ZEMLjA SI... A zemlja si, Ne voda ni žustro vino, Ne po mnogu vremenu Opet ti je povratak U zemlju.

Tako i toga časa ne moš znati u koje će dobi doći angel. ZEMLjA SI... A zemlja si, Ne voda ni žustro vino, Ne po mnogu vremenu Opet ti je povratak U zemlju.

Da se onda hoće sva zemlja kolebati i stresati se, nebesa u trubu, kano platno, saviti se, i sve nebesne angelske sile krenuti se sa svoga im

Tako i kade se dokosne naša krvoprolitna zemlja tvome omoforu, taki će na njoj prestati svako krvoprolivanje. Otrti ćeš i obrisati kaše krvave suze s tvojim omoforom!

ZDRAVICA I Davaću vam lepu kišu u svako njeno dobi, i zemlja će vam izdavati svoja žita i sve ostale useve vaše. I drva pitoma i divlja svoj će vam porod voćni izdavati i vaše

NOVOGODIŠNjA 3DRAVICA 1732. Ja ću vam dobra vremena davati; kišna proleća i jesen, i suha leta. I zemlja će vam vaša svoj berićet potpuno iznositi da vam se napune gumna svakoga žita i hardovi vina i kace masla, i svake

ZDRAVICA II Davaću vam lepu kišu u svoje vreme i zemlja će izdavati svoja žita i voće svoj porod. I dopreti će vaša vršidba do istakanja vašega vina, i točidba vam postignuće

To, što je god polepše i krasnije dobro, ka zvezdni sastatak hubav na nebu, tako i zemlja s cvećem se kiti! Sad vodeni talasi s bregovi se mire, Sunce oblak toliko nadugo ne zaslanja, vetrovi se taškaju; zemlja

Sad vodeni talasi s bregovi se mire, Sunce oblak toliko nadugo ne zaslanja, vetrovi se taškaju; zemlja sa sadovi, sadovi s ugledom diče se!

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Lele, jedinac spored tri kerke!... Pa što je sag sas Mitanču — njeknja ga vido’! Ništo ne napraji odi momče... Kako zemlja si dođe... — Šta napraji? Eškel’k napraji. Izgubi si r’z i trgovački čes’!... Čorbadžijski sin!...

“ A Mana oblio mrtvački znoj. Steglo ga nešto u grlu, davi ga, pritiskuje mu grudi... Oko njega se sve vrti, a zemlja čisto tone pod njim, — i on jeknu silno: „L’že, kučka!... Neje ono Mane; ja sam Mane, a ono je kuče! Ovoj su mađije!...

nego do urednika, jer je — pisalo je u listu — direktor i glavni naš urednik svu noć lumpovao, i sad, pijan kao zemlja, spava, i ne zna ništa ni za sebe, a kamoli za list“.

zambak — krin zanajat — zanat zaobikoliti — zaobići zarf — zamotak zadžakati — zagalamiti zevzek — glupak zem — zemlja zort — sila zurlaš — svirač ibrik — bokal izmećarka — služavka inaet — nevaljao inorog — jednorog inćar —