Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Da mi dođeš polju Petrovića, Kod bijele Jablanaše crkve, Kod studene vode Mukijele, Da vranove mesom napitamo, A zemljicu krvcom obojimo I mejdane stare podnovimo; Rok neđelja, mejdan poneđeljnik, A utornik da kukaju majke: Ali moja al̓
Radičević, Branko - PESME
O sirota, o sirota!“ Dete tužno zakopava Ticu svoju pod zemljicu, Pa sa njome zatrpava I svu svoju boljeticu. II Dan sve danka, svetac sveca, A nedelja nedeljicu, Mesec goni sve
“ „Samo, dušo, kad sam tvoj.“ To rekoše, izdanuše, Na zemljicu te nanuše Kô dva bora usred gore Kad sekire nji obore.
vele: Arsa nama trune, Oh bez zbogom i bez oproštaja On se od nas siroma utaja, Loša sreća nama ga otrže Pa u crnu zemljicu ga vrže, I vernome ne ostavi drugu Ništa drugo do na srcu tugu, Tuga jadna samo muči grudi, Al' ne može mrtve da
Dok dlan o dlan, do meneka stiže, Meni s' kosa od miline diže, Pa dovati s glave šušljajicu, Pa je lupi dole o zemljicu, Uzjâ Pegu, a on maknu krili, Pa pod oblak za čas odo tili. Nebo — zemljo — čuda golemoga!
“ Ovo reče, zemljicu ostavi, Pa se vinu nebu na visinu, Te pogleda ovaj svet ubavi, Pogleda ga uz duž i širinu, I Bogu je bilo vrlo žao
taka plena zadobio, Skače, uče, vrti se i kreće, Ali učas evo loše sreće: Preko jera nekakvog posrnu, Pade nice o zemljicu crnu, Pruži ruke da se ne ubije, A da glavu divnu ne razbije, Pa upusti one muze bele, A ove ti odma šumagele!
Sada pljuštu, sada grmu jaku, Sada udri opeta trnjaku, Kud pogleda, u šta silan krnu, Sve se sruši o zemljicu crnu, Teška miška a sekira ljuta, Kr'a, ruši, krči divna puta, „Uhu, kuku!
Danas-sutra čas će udariti, Jarko sunce meni zakloniti, Iz ruku mi jasne gusle trgnut, Moje telo pod zemljicu vrgnut.
Naže junak snagom iz mišica, Otklopi joj ruke od vođica, Od konjica oturi je jadnu, Ona pade na zemljicu hladnu, Pade dole pa se obneznani — A moj brate, take jade mani, Gle Stojana, gledni sivog tića, On udari pretilog
“ Ovo zbori, ljulja se da pane. Prihvata ga, s konja mu pomaže, Na zemljicu Gojko ga polaže, Polaže ga, a mozak mu gori: „A Moj brate, govori, govori!
„Umri!“ viknu, al' to i sve beše, Sindžirlije srce mu razneše. Radivoje pade na zemljicu, A priskoči Gojko na konjicu, Uze Cvetu, na konja je hiti, Pa sa njome iz kreševa hiti.
“ Ovo rekla pa noža spopala, U srce se živo udarila, Pa kraj dragog na zemljicu pala, — I ubi se od teške žalosti, Al' što znade, Bože mi oprosti!
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Zar i sam nije vezan uz tešku crnu zemljicu? — A onda, kad veče priđe, moj Rade, kad se javi prvi dašak vjetra, ja ti se za tren oka premondurim u drugo čeljade.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
dižu se više sa šarenih polja Lagani lepiri i svilena stada; Sve obavi jesen maglovitim velom, I uvelo lisje na zemljicu pada.
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Šteta te još više takvih nemamo, ali postepeno napredujemo, i neće dugo proći a u izgledu je da stignemo ovu idealnu zemljicu u kojoj sam proveo neko vreme.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
danas, sutra, čas će udariti, Jarko sunce meni zakloniti, Iz ruku mi jasne gusle trgnut', Moje telo pod zemljicu vrgnut'; Al' što pevah neće propanuti, Nakon mene hoće ostanuti, Dok se poje, dok se vince pije, Dok se kolo oko
Ilić, Vojislav J. - PESME
dižu se više sa šarenih polja Lagani lepiri i svilena stada; Sve obavi jesen maglovitim velom, I uvelo lisje na zemljicu pada.
Al' čista kapljica jedna iz grudi matere mlade Kô svetla, jutarnja rosa na travnu zemljicu pade, I jasno zatrepta tamo. A Himen sa svoga trona Blagoslov nisposla štedri na mesto gde pade ona.
1891. III PASTIR Tihano se nojca na zemljicu svija Pa lagano živo koprenom uvija. Svud je tiho, nemo, kô u svetom hramu, Samo mesec bledi osijava tamu.
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
O sirota, o sirota!“ Dete tužno zakopava Ticu svoju pod zemljicu, Pa sa njome zatrpava I svu svoju boljeticu. POZDRAV BRANKO RADIČEVIĆ Oj sunašce, što razgoniš, Puste noći silne
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
„Svi mi da se u so prometnemo, ne bi Turkom ručka osolili“; „da iz neba plaha kiša padne, niđe ne bi na zemljicu pala, već na dobre konje i junake“; „da ti imaš krila sokolova, pak da padneš iz neba vedroga, perje mesa ne bi
nebu pod oblake; poteže se buzdovanom Marko pustimice, dobro, neštedice, belu vilu međ' pleći udari, obori je na zemljicu čarnu, pak je stade biti buzdovanom: prevrće je s desne na lijevu, pak je bije šestoperom zlatnim: „Zašto, vilo, da te
Marko sjedi, pije mrko vino, al' katane Šarac opazio, poče nogam' o zemljicu tući, primiče se svome gospodaru. Kad pogleda Kraljeviću Marko, al' katane njega opkolile; popi Marko leđeninu
niz polje katane, opkoliše sa četiri strane, a to ništa i ne vidi Marko, al' pripazi Šarac od mejdana, pa nogama o zemljicu tuče, primiče se svome gospodaru.
Pogleduje devet svojih šura, a šurevi u zemljicu crnu. Ban poglednu pašenoga svoga, nekakoga mlada Nemanjića, a Nemanjić gleda u zemljicu.
Ban poglednu pašenoga svoga, nekakoga mlada Nemanjića, a Nemanjić gleda u zemljicu. Kad pijahu vino i rakiju, svi se fale za dobre junake, fale s' zetu i bogom se kunu: „Volimo te, Strahiniću bane, no
Kad udara Strahinjiću bane mučnu alu silna Vlah-Aliju, iz sedla ga maći ne mogaše, tonu vrancu konju do koljena u zemljicu noge sve četiri.
koplja kao čarna gora, sve barjaci kao i oblaci, a čadori kao i snjegovi; da iz neba plaha kiša padne, niđe ne bi na zemljicu pala, već na dobre konje i junake. Murat pao na Mazgit na polje, uvatio i Lab i Sitnicu“.
Sjede Đemo na zemljicu crnu, Marko sjede liti mrko vino, a nazdravlja Đemu Brđaninu, nazdravlja mu, ali mu ne daje. Kad se Marko nakitio
udari bolesna Dojčina, al' se doro boju naučio, kleče doro do zelene trave: visoko ga koplje preturilo, te udara u zemljicu crnu, — pola koplja u zemlju nagnao, a pola se odlomilo bilo.
brke nisko objesio, mrki brci pali na ramena, u obraz se ljuto namrdio; ni s kim Ivo riječ ne besjedi, veće gleda u zemljicu crnu.
Šta li će Srijemu? A šta li će u Sr’jemu Turcima?“ Pa izvadi nože od pojasa, udari se posred srca živa, mrtav pade na zemljicu crnu.