Upotreba reči zemlju u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Tajna je to!... Astronom gleda u zvezde. Je l’ mu ko sahranjen u njima?... Mi gledamo u zemlju... Ah, u zemlji nam je sve!... On u zvezdama gleda budućnost, mi u zemlji prošlost...

čelo na gvozdene šipke od prozora, dugo je gledao oblačno novembarsko nebo, iz kojega je sitna i hladna kišica na zemlju padala. Na granama drveta što su pred kućom zasađena bila, ne beše nijednoga lista.

Malena sam bila kad mi ga crni popovi oteše, pa ga duboko u zemlju sahraniše; pa dok su oni pojali, ja sam gorko plakala.

Ja bih htela dalje da idem, ali mi koleno kleca... On baci svoj dugački štap i ular na zemlju, posle se okrene meni, pa me samo gledi. „Grlice, al’ si divna!...“ Posle me uze za ruku. „Ja te ljubim, Grlice!...

Ja sam od strâ drhtala kao prut. On se saže, zagrli me i htede me poljubiti... Ja sam vrisnula i pala na zemlju. Žena ovoga kuvara, domaćica od te kuće, utrča u sobu, diže me, plašljivo gledajući u ljutitoga gospodina; posle me

Kad je bilo pred zoru, on dođe, spusti jednu punu vreću na zemlju, pa me onda poljubi. Glas mu drhtaše od razdraženosti: „Grlice, evo jela!...“ Dalje nije mogao ni reči progovoriti.

“ niti što drugo; samo me je zagrlio, a desnom je gladio moje guste vitice što su mi niz tužno lice na zemlju padale. Posle mi ljubljaše usta, trepavice, čelo...

Oh, bože moj!... Previjala sam se kao crv oko njegovih kolena, padala sam pred njega na zemlju, preklinjala sam, dokazivala sam mu da ću ga ja umeti skriti, da ću ga negovati, da niko na svetu neće znati gde je i

“ i: „Hvala, domaćine, ja ne mogu više!...“ a, ovamo, prima čašu, ispija je naiskap i pada, trešten, na zemlju... — Tako je, Miladine!... — rekoh mu ja, odobravajući, jer sam osećao istinu njegovih reči...

se, pijan, pa peva: „Es gingen den di draj juden, den, den, den“ A kad je pao u sevdah, tresnuo je svoj cilindar o zemlju — znate, svi kulturtregeri nose cilindar — ali kad ga je hteo podići da ga opet na svoju civilizovanu glavu natuče,

da ga opet na svoju civilizovanu glavu natuče, posrnu jedanput, drugi put, pa, kao ono ranjen vitez, stropošta se na zemlju; pa onda, onako sasvim riterski, poviče: „Es lebe des dajčen faterland“.

Ali milijun duša treba godinama da se znoji dok istrebi korov što ga vi sa nekoliko plaćenih nadničara na ovu rodnu zemlju posejaste... I vi govorite o ljubavi! Vi!.. Smešno! A kad su mrtvi ljubili?

Obradović, Dositej - BASNE

Počekaj malo, da te naučim pameti!” odovori mu srditi lav, pak onda tresne s njim o zemlju i raspara mu trbuh. „Deli ti sad”, rekne lisici.

Takovi bi ljudi upropastili zemlju. Nije lud ko tri pogače izede, nego onaj koji mu ih da. Davno se čita u crkvi: kom se dade mnogo, mlogo će se i

Ovi ga proda jednom ciglaru, gdi neprestano noseći zemlju i cigle, i ne imajući takove zeleni kao pri daščovanu, jošt više o promeni počne moliti.

Dođe vreme da zakolju kravu; vežu je za noge i rogove, prevale je na zemlju, pak počnu oštriti veliki nož. Tada volovi zapitaju je: „Sad kaži ko se u bolji čas otelio, mi ili ti?

Sluge, videći nepoznatu psinu, ščepaju ga za rep i za noge, pak s njim kroz pendžer. Ovi siromah lupi o zemlju, i bojeći se da mu se jošt što ne prigodi, skoči i načne bežati, jaučući.

Pčela ga jedna bocne u gubicu, a on se rasrdi, digne košnicu i tresne njom o zemlju. Onda ti sve pčele raz|dražene udare na njega, leteše mu koja u oči, koja u uši, tako da on u bežanju načne iskati sebi

Uzme je orao, podigne u visinu, pak je pusti: „'Ajde, leti cad!“ Počne ona letiti, al' kako ne valja. Padne na zemlju, i sva se zgruva.

kad se izdrpa i izdere bacamo ga u đubre; telo koje kad ostari, oslabi i izgubi svu toplotu krvi, ide kao zemlja u zemlju: za njih se toliko staramo i mučimo, a za slovesnost, koja u nami misli i koja je sposobna Pravdi, Istini,

Da mi svi ljubimo ovi vremeni život i ovu zemlju našu, koja nam je data za vreme kako učastije obitališta našega, u tome pravo imamo i dobro tvorimo, sljedujući

143 Herkules Ovi slavni vitez, kad svrši sve trude i podvige svoje, očisti zemlju od vredovitih i zlih zverova, i osvobodi mnoge od varvara i mučitelja, onda se toprv udostoji na visoki popeti Olimp,

Otide Duga, obiđe svu zemlju, pa kad eto je, sama dođe. „Kamo? Gdi su?” — pita Juno. „Nema take kakve ti 'oćeš, nijedne“ — kaže Dum.

te ti ja beži, ostavljen od sviju svojih, preko nekakvih strahovitih pustih planina i peskovitih polja; dođem u tuđu zemlju, gdi, za ne umreti od gladi, najmim se i služio sam sedam godina. Umre mi gospodar, a ja se — u zli čas po me!

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Ko u postelji, ko na lađi, ko po kišici, ko preko polja, ko uz njivu za žetvu spremnu, svi odoše u onu zemlju. Ode i zvonar u podzemno selo. Ode i vrač, i vinar žedan vina.

Al njegova se bela kosa u oblake nad Povlenom i sneg pretvara, njegova duga brada duboko u zemlju pušta hrastovo korenje, iščupan, njegov jezik, u nova vremena, iz svake grane izbija ko list, u hrastovoj krošnji

I opet će za isti svet ubijati i mreti. I sve će ove otrove: jesen, zimu i zemlju, vrane i vrt, ko lek, pod kapkom da ponese U tuđinu, san ili smrt.

li ga jednom u iglu udenula, ne bih li jednom, obnevidela, počela da prišivam rukav za košulju, braću za rođake, zemlju za oblake.

Dokle misliš da stigneš u tim čizmama? Zar ćeš obuven u krvave čizme leći u zemlju, kraj bosih otaca? 21. maj 2000.

Najzad svu zemlju, trešnje u cvetu, čašu i bokal, obasjava - a pri tom je možda sjajniji svet ugasilo sunce sa Ovčara i Kablara.

me tri stoga sena, kao tri šubare, nakrivljene na tri glave, na tri glave tri putnika, koji silaze u mračnu zimsku zemlju. Iz mračne zimske zemlje izranjajući, gologlavi, dočekuju me vrhovi planina, kao bogovi.

Doneo si nam seme vina, seme žita, al nema ko u zemlju da ga baci! Napisao si, al nema ko da čita, znak u kome se sabiraju svi znaci!

Dvema rukama sahranjene, Trojeručice, u ovu zemlju, ispunjenu mŷkom, nek nas iz ove crne zemlje u oblak ponese hrast, zasađen trećom rukom!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

” —, i jošte gromovitije po treći put: „Olmaz! (ne može) — reče. „U našega cara zemlju ne sme se niko mešati; u našega cara dosta ima verni̓ Turaka koji će mu kazati ko bude kriv.” Pođemo skutu i odemo.

kako valja, udari ona sila po sobi, te ti onaj ćumur udari u glavu moga Čardakliju i Teodora, a oni s klupa popadaju na zemlju kao pijani i malo živi, i jedva se sete oda šta je, te s velikom mukom izvaljaju se napolje, pak sedi u sneg i premeštaj

Vezir skazal, i To gromko i jarostno: nemožno jeto bit, ni jedan kralj u našega cara zemlju mješati sja ne budet; jest — skazal — u našego sultana vjernih musloman, kotori jemu pravdu skažut, kogda i čto v

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Roga je u raznim upotrebama dobila i razna imena. Tako, ona se zove ljuba, kad se duži kraj udari u zemlju a račve ostave gore, te planinka tu uglavljuje telad da joj ne smetaju dok krave muze.

Udri, udride!« i skaču oko nje ga kao besni. Najposle ti ono momče spusti bubanj na zemlju pa, tokorse da se n ono našali, poteže i skoči na nj. Puče koža i obe noge propadoše mu unutra. Ono samo ukokoti očima.

— Gosti se opet uzeli smejati. Siromah Mojsilo da u zemlju potone od bruke. Dok priđe advokat: — Aha, gazda Mojo, otkud vi? — Mojsilu čisto svanu kad vide advokata.

Pa čim metne noge u uža, a on ti se otisne te na zemlju — ćup! a samar po njemu — klop; konj nadigne rep, pa kad vide taj skandal, otisne niza stranu te se u kakav trnić

Šta će s njom — hajde da igraju »vina« (ili, kako to varoška deda zovu, »šorkape«). Jedan đačić od većih metnu je na zemlju, pa poče opskakivati i braniti je nogama od ostalih svojih drugova, koji se poređaše unaokolo, pa ga staše zavarkivati

— Ništa, ništa, ne bojte se! — kuraži ih Simica, i skočiv hitro na zemlju, stade zavirivati da mu nije što spalo s kočija. — Stani da siđemo — biće sigurnije.

Spremio se da putuje nekud. Za pojasom mu dva pištolja i veliki nož. Torbu i gunjac spustio pored sebe na zemlju. Taman je raspalio lulu, kad eto ti ozgo Radojke sa sudovima. Pošla na vodu.

Kad su se svi obredili i kad je poslednji spustio prazan bardak na zemlju, poče kmet Purko: — Vala, ljudi, mi smo se često sastajali. Bogu hvala, često smo se i sporečkavali...

Konj malo stane, pa opet kopa đa jednom đa drugom nogom; njuši onu zemlju i frče. Purko ga trže za ular i umiruje, neće da se smiri! — Ama šta mu je sad!

To je! Što dublje, daske se sve bolje ukazuju. Naposletku se poznade da je grob. Očistiše polako zemlju svud oko onih dasaka i spremiše se da podignu kapak. Ćebo prinese vodu adžijazmu. Pop natače petrahilj i otvori trebnik.

Pop se zdravi s Boškom, prikaza mu svog sinovca, pa odoše u razgovoru gore kući. 3eljov laje, rekao bi zemlju grize. Boško naviknu na domaćicu i ostalu čeljad da dočekaju goste.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

— E, čekaj! — reče Lazar. Pa priđe belezi. Odmeri jednu stopu, izvadi nož iz cagrija, položi mu tiluće na zemlju, a oštricu okrete gore. — Skači! — reče, odstupajući od belege, a oči mu sipahu paklenu mržnju... Momčdija se umeša.

Stanko se već nadao tome kolaču. Leva noga, koju Lazar htede podbiti, osta čvrsto pripijena za zemlju... On mirno sačeka da se Lazar navije na njegovu levu ruku, pa da ga onda najedared odbaci...

Nigde nikog... On dahnu dušom, diže se i sede... Ali je umor bio veoma veliki. Ruke, kojima se opirao o zemlju, drhtale su; svaki ribić na telu igrao je...

Noge mu počeše trnuti, a tabani bujati; u glavi je grmelo, a oba uva pište kao dve pištaljke. On opet klonu na zemlju i sklopi oči... Ali to ne beše san...

Svu je noć obamirao, ali sad umre!... Noge mu se podsekoše, i on se surva na zemlju kao panj kad mu žile podsečeš... Zatvori oči da ništa ne bi video...

Otac, majka, braća, snahe, sinovci, sinovice – sve jada i nariče... Njega spuštaju u crnu zemlju... Oko negova lica vuku se hladne zmijurine... A tamo? Lazar se smeška na Jelicu; njegov mu je otac prosi ona polazi...

— Hoću, naći ću ga! Kako ne bih! Kad ti hoćeš, naći ću ga, pa, aman, da se u zemlju sakrio! — Eh, tako, tako!... Idi, nađi ga!... Hoćeš malo duhana?... — Pa... ako je bog dao... — A dao je, ja!...

Danas to već neće učiniti!... Pozdravi ga i kaži mu da je od danas za deset godina moj!... Da beži u svet, da beži u zemlju, pa nebo — naći ću ga!... Ja se smiriti neću dok se triput njegovom glavom ne koturnem!...

Kad se uspuza do krune, on odlomi jednu grančicu, metnu je u zube, pa se spusti na zemlju... Hajduci se sve više i više diviše okretnosti i veštini Stankovoj.

— reče Latković. — Pa ne branim. Baš sam oran za priču. Skoliše ga sa sviju strana. On sede na zemlju i poče pričati priču o jednoj pametnoj devojci, što je imala kriv nos...

Ali su je oni večerali tako slatko kao da su u dugu danu crnu zemlju prevrtali. Zavrzan ne može biti miran, stade zadirkivati Zeku: — Ama, slave ti, kako ti je to ime?

Svi smo mi jedna svojta, svi smo Selakovići!... Kome je od vas djed temenom u ovu zemlju udario?... Ded̓, recite!... Nikome!...

Dučić, Jovan - PESME

SUŠA Već mesecima oganj daždi, Prepuklu zemlju mori suša; Najzad će sunce sad da zaždi Zamrli gajić oskoruša. Suv potok kraj kog mrtvo ćuti, Bez glasa i bez

Oči su mi kao oči u nomada, Zvezda očajanja u kojim je sjala; I velika suza koja iz njih pada, Ne poznade nikad zemlju gde je pala.

I sjajno i slično samo svojoj meti, Kao ozareno sunčanim aprilom, Sve puteve sumnje tako da nadleti — Ne dirnuvši zemlju drukče nego krilom.

Zvezda siđe na njegov dlan i obasja celu noć. Svetac se baci na zemlju pred tim znakom s neba, i zatim se krenu za zvezdom koja se istim putem vrati u nebo.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

I taj je pogled dolazio, istina, ozgo, ali je se spuštao kroza me i slazio još za čitav hvat u zemlju. Ja sam bar osećao gore na temenu rupu i dole za patos zakovane noge.

Čovek je... Kapetan se oseti pozvan da objasni kazandžiji položaj invalida: — To je lepo što je on za svoju zemlju osakatio sebe. Ali zato on ne može tražiti sad da bude savetnik.

Ali zato on ne može tražiti sad da bude savetnik. Vidite: svaki onaj koji je prolio krv za svoju zemlju treba da se računa u srećne, jer se odužio svojoj majci, svojoj zemlji.

— E, znam i ja te vaše filozofije! Znam ja, ako ćeš, i „zemlja jesi, u zemlju otideši”! Ali daj ti, brate, štogod u živa usta! Vidite: to je čisto... kako da kažem?... to je strašno pogledati!

Kapetan skoči; sablja mu se otište n sa zveketom lupi o zemlju. I Blagoje se trže: — Nećeš, bre! — reče on i kao da ponovo povuče uzdice i ponovo zaspa.

— Tata! Ta evo me! Blagoje se kao munja brzo okrete. Stade pred sina. Gleda ga, gleda — pa onda tresnu o zemlju. Niko ne mišljaše da ide svojim poslom. Svi priskočiše, poprskaše ga vodom.

Be, ni kost s koskom mu ostala ne bi, ko bi te samo prstom prihvatio! Anoka razmaženo tresne nogom o zemlju, ispupči prsi, začkilji i zavrti glavu: — E? A ti bi, valjda, hteo da ja sede pletem? Vi'š, molim te!

— A što to, dobrosrećniče? — E, ja hoću da ubijem Vilipa Maričića! On mahnu mosurom više glave, lupi njime o zemlju, slomi ga i uze se smejati. I Velinci se dade na smeh: — A što, Zlatane? Šta ti je učinio Vilip?

Mića crkvenjaka pred portu s vrljikom, pa da mu prebije golijeni koji se od vas usudi stupiti nogom na ovu svetu zemlju. Prokleću i vas i sve inadžije i ubojice onim putirom ondje, pa onda živi ako možeš.

”, i prijeđe preko puta. Otvori crkvena vrata i ničice pade pred oltar, a čelom dohvati zemlju. Ležao je tako može biti četvrt sahata, a kad se diže i okrete, ugleda punu crkvu naroda.

Brzo ustade, lijevom rukom pokupi haljinu, desnom smače šešir s glave, dohvati se za lotre i lako skoči na zemlju. Pop je uhvati objema rukama za glavu, pa je ljubi u čelo, a nama idu suze.

Podilazi mu krv na oči, one su vlažne i lice gori kao u groznici. A kad mrak pritisne zemlju, neko se šunja pored popova plota. Ne bijeli se na njemu seljačka košulja, ni na putu ostaje široka stopa od opanaka.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

kad svira, pa kad stane pred neku gazdačku devojku pa svira, a ona zna ko ga je poslao pred nju, pa samo gleda ulevo u zemlju, pa sve veze, dok se ne oznoji ispod nosa, pa dobije k’o neke male brčiće kao od rose.

I Jula se zbunila još više i spusti na zemlju ono gušče. Oboje stoje tako i s nekom kao roditeljskom milotom gledaju guščiće koji se guraju i padaju na trtice oko

Kad joj štogođ kažete, a ona pocrveni do ušiju pa u zemlju da propadne, a već od unterhaltunga ni spomena! A nije da su proste ili zavezane i da ne znaju — nego, tako!

lepa, smeđa, pala na ramena onako omladinski, a razdeljena po sredi onako bogoslovski, a kad govori što, a on gleda u zemlju. — Sutra će — svršava Erža raport — biti kod milostivih na ručku. Majka i ćerka se samo zgledaše na taj glas.

Persu u crno; jer kad je poletela bunaru, a Arkadija za njom saplete se nesrećom preko valova, pa koliko je dug nosom o zemlju, i dok se on osvestio i digao, ona je komotno mogla skočiti u bunar, da nije, srećom, baš pred samim bunarom pala u

— Šta bi samo pročitali iz to nekoliko cvetića! — A vi izvesno znate? — pita Pera, a gleda u zemlju. — Pa što me ne naučite?

I tako to svaku noć radi, i tako to traje dok petli ne zapevaju, a onda odjedared kao da u zemlju propadne. Pred petom se kućom opet skupili oko jednoga koji se onomadne vratio iz Bečkereka — kamo je odvezao bio

Leteo je sav blažen na krilima srećne i utešne ljubavi, tako lako da čisto nije osećao da tabanima dodiruje zemlju. Usput nije srećom nikoga sreo do ča-Niću boktera.

— No, pa šta je bilo to opet sad? — Pa od onog jauzna, Sida drvlje i kamenje na nas ovamo... Da propadnem u zemlju pred onim mladim čovekom! Od njega me najviše sramota! — Oho! Pa to ti meni nešto krupno kazuješ!

— Bo’me! Kakvi su obešenjaci — bilo bi vam sutra... — Juf, snaš’-Pelo, nemojte mi ni spominjati. Bolje u zemlju da sam propala! Ubio ih bog, svud se oni moradu da strefidu. Muškarci! Juf, samo kad pomislim...

— izvinjavam se ja, a sve se oko mene okreće k’o u kakvoj polki. Do-do-došlo mi, u zemlju da propadnem. — Uf, uf, uf! — viče gđa Persa. — Pa što nisi prop’o, bar ne bi’ sad znala za moju sramotu. Uh, uh!

Pala je jadnica i dočekala se na zemlju prilično nepristojno. »Pazi frajle, kako đavòli!« povikaše iz drugih kola paori kočijaši.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

I ono, što ne bi koja žena pravo u torbu spustila već na zemlju do torbe, ona je dizala, čistila i metala u torbu. A od svega što je najbolje, probirala je i davala svome „čiči“,

A to njegovo igranje — neko tresenje snagom, pocupkivanje, udaranje kolenima o pod, zemlju — toliko je, da kad bi drugi tako što uradio, nedelju dana ne bi se digao iz postelje, a njega ni znoj ne probije.

VII Sam. I to toliko da neć sme slobodno ni nać zemlju da stupa. Uvek krijući se ide. I, obazirući se uplašeno oko sebe, polako, kradom stupa.

A kad ga nađem, — uverava ih — tad ću da dođem kod vas... da si i ja kupim kuću, zemlju, stoku... da sam i ja kao vi... A dotle, neću... Ja i sad ne bih došla, nego hlebac mi nestade... Ne bih došla.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

— Talenat još nije imanje. — Razumem vas. Pa, koliko ih ima koji s talentom kuće i zemlju steku, — odgovori odrešito Marko. — E, dobro, kad bih vam Micu dala, kako i otkud ćete živeti?

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Onda neki oficir, beo i lep, u kicoškim lakovanim čizmama i korbačem u levoj ruci, iskoči brzo na zemlju, priđe komandantu divizije, prinese sa svim labavo ruku do štitića pa prosto pokaza rukom duž belog druma, kojim je

A oko njega u šljivaru, na polegloj i ugaženoj travi, ležalo je nekoliko mrtvih vojnika nosem pobodenim u zemlju ili poleđuške pa su sa raširenim rukama izgledali kao krstovi.

Tada, najedanput, njegova drhtava ruka jako pritište slušalicu i on se odazva pa se ukočeno zagleda u zemlju i pobledi. I tako zaprepašćen i smrtno bled drhtao je i slušao neko vreme.

— Jao, jao, šta bi, kao da na jednom u zemlju propade, kao da odleti; tako je nestade. Kažem vam: još dete. Istina, lepo je razvijena, puna, a lepa, lepa kao

napred, vukući za sobom svoga voću što je jednom utrnulom rukom čvrsto držao podbradak ulara, a drugom se oslanjao za zemlju.

tekla: Jurišić je sedeo u svojoj zemunici sa laktovima između kolena i ukrštenim prstima, pa je tako sagnut gledao u zemlju.

A babin poznanik nervira se, pada u vatru: — Ama vi mlađi samo znate da rušite, vi ste izrodi, vi ne volite ovu zemlju. Vi govorite: zlo je, ja kažem: dobro je; vi kažete: vraća se nazad, ja kažem: ide se napred. Hoćete li dokaza?

Afrika

Vuije, naprotiv, tvrdi da čovek koji prokrstari jednu zemlju, s napetom pažnjom, široko otvorenih očiju, u stvari je bolje upozna, bolje shvati, no čovek koji sedi na jednom njenom

Da čak prvo putovanje kroz jednu zemlju više upozna čoveka s tom zemljom no i jedno iduće, koje još slabi i prvobitno stečena ubeđenja.

Kroz stabla i kroz granje čuje se podmukli udar u tam–tam. Večeram brzo, pijem filtrovanu vodu koja miriše na osušenu zemlju kroz koju se cedila; gadim se.

san i moja uteha; sada, vidim da ni njom neću ugasiti žeđ, sedam na prag, na granici da zažalim što sam i došao u ovu zemlju. Samo zbog jednog dana žeđi usne mi sasvim ispucale i grlo potpuno upaljeno.

Na pitanje da li će biti tam–tama, jedan prislanja glavu na zemlju, sluša i zatim pokazuje: „Tamo!“ Malo dale uistinu počinjemo razaznavati potmuo udar u bubanj, nekoliko stotina

Stabla što umiru, ležeći, a što ipak, još, svom svojom dužinom puštaju korenje u zemlju, crvenu i masnu. Gnjilu, kao punu krvi. Evo zvezda po zemlji, otelotvorenih, ogromnih, mekih, vrelih, punih zadaha.

Od trenutka očišćena pa do stupanja u Dede fetišku igru, devojčice–sveštenice ne smeju dodirnuti zemlju. Njina starija braća (kod crnaca zovu se braćom svi zaštitnici) nose ih ia ramenima.

Da bi ih mogli nositi, oni sami moraju ispunjavati obrede. Samo spuštene na zemlju, male počinju igru previjene unapred, zagledane u svilene žute i crvene marame, kojima mašu kao plamenim cvetovima.

Evo on igra strašnu igru Ge, udara levom nogom u zemlju, što znači da zove sve bolesti koje su tu u zemlju zakopane, neka se približe sasvim i neka ga osvete, ako mu Zegele ne

Evo on igra strašnu igru Ge, udara levom nogom u zemlju, što znači da zove sve bolesti koje su tu u zemlju zakopane, neka se približe sasvim i neka ga osvete, ako mu Zegele ne da žrtve.

Evo zemljoradnje u povoju! Poznato je da crnac ne zna za svojinu zemlje. Svake godine kralj plemena deli zemlju porodicama i onim čudnim crnačkim udruženjima zemljoradnika.

Mladići često dobijaju zemlju sasvim zasebno; oni rade za sebe i, ako dovoljno steknu, grade selo i naseobine odvojeno od svojih predaka.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

JUCA (slegne rameni). JANjA: Pa što govoriš? Da mi kradiš, da propadnim? O, talas ego!⁸ Da si otvori zemlju, da mi guta kod tako nevaljalo žena! JUCA: Pa ne morate dati, zaboga! Ne može vam niko oteti. JANjA: Vidiš alopu!

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Njihovu zemlju, vele, zatvaraju, kao venci, visoke planine, ali se i te planine, prema Istoku, otvaraju kao neka vrata.

Nebo se posle, opet, spusti na tu praznu zemlju kao plava zavesa. Sve do kraja XVIII veka, u tom kraljevstvu ratovi su bili česti.

Imaće da obrađuju zemlju. On će ih naseliti u sela, gde su kuće nazidane u redu, kao po koncu, prema lenjiru geometara.

Oficiri će biti premešteni u regularne pukove. Vojnici će biti pretvoreni u seljake. Radiće zemlju, kao što je rade i Hrvati i Hungri. „Ne može biti izuzetaka u carstvu, Vaše Visokoblagorodstvo.

Šta im je trebalo da šalju ovog škopca da ljudima tumači da je lepo izići iz carevine i preći u kameralnu zemlju, gde se struže strnjika.

Grof je, međutim, rekao da se ne sme spustiti zaklopljen u zemlju. Žureći se da što pre pređe preko naređenja, za koje je mislio da izaziva protest, grof se zalete i na brzu ruku

protest, grof se zalete i na brzu ruku protumači da se oni, kao vojnici, odsad, prosto ukidaju i da ima da rade zemlju.

Ne smeju, bez odobrenja, da napuste zemlju, na koju se preseljavaju. Kad je to grof izustio, začu se jedan oštar zvižduk, kao što se dželebdžije dozviždavaju i,

Njoj se nije išlo u tu daleku, strašnu, hladnu, zemlju, kud su već hiljade sunarodnika njenog muža otišle, i kao nestale, u mećavi.

Na tvome se preseleniju svršilo, u arište. Aha! Aha!“ Pavle im onda, kad stade na zemlju, reče da mu ništa nije, da je malo izgladneo, i neispavan, i to je sve. Neka ne žaloste žene!

Zbog tih barutana, iako su bile zazidane u zemlju, opkoljene jarkovima, Temišvar je živeo u strahu. Prema selu, Trifun je video, na utrini, sapete konje, koji skaču kao

Bio je sad sasušen, čvorav, a kad je sedeo, sedeo je kao neki panj, zarastao u zemlju, ostatak nekog starog hrasta. Samo što iz njega ne pevaju sove.

Teodosije - ŽITIJA

potrudi s mladim blagorodnima, i stiđaše se da u lice muža pogleda, jer se zbog njega mnogo potrudio da dođe u tuđu zemlju.

A on mnogim suzama okropi zemlju i upućivaše blagorodne i pohvalne reči ka Bogu, govoreći: „Ispunio si želju srca mojega“, tako da se i starac zastide

A kada ga oni tako ugledaše u takvom obrazu, ne znađahu šta sebi da učine, nego plačem i ridanjem obuzeti na zemlju padahu.

Padnuvši na zemlju moljahu od obojice blagoslov, obećavajući da više neće činiti razbojništva. A kada ih je starac blagoslovio, svaki od

Ja to svedočim. I svi u Gospodu snabdesmo život naš, i našu zemlju nerasutu od protivničkih napadaja sačuvasmo. Spasli smo se, uzdajući se ne na luk ili mišicu, velim, nego verom u Oca

A ovi bogonosci prinesoše usrdnu molbu Bogu, koji je zemlju osnovao na ničemu, i prizvaše prečistu njegovu Mater, da pomognu delo.

svojim molitvama ka Gospodu sve nas: decu tvoju u Gospodu i po telu rođenu ti, zemlju našu i crkvu, za koje si se trudio. A prepodobni starac, izlivše mnoge..

govoreći: — Kada Bog posle izvesnog vremena blagoizvoli, skupivši jadnog tela grešne moje kosti, prenećeš ih u zemlju naroda mojega, i položićeš u crkvi od mene sazdanoj, koja je u mestu zvanom Studenica, u manastiru Presvete Bogorodice.

kaže: „Ako vam bogatstvo dopadne, neka za njega ne prione srce“; koliko Više je dostojan prekora i ukora onaj koji kopa zemlju i traži ono što nije ostavio, žureći se da uzme?

Odmah sa rogozine ustade i svetlo k Višnjemu visoko ruke podiže, i gromkim plačem i daždom suza zemlju napajaše. Koja li blagodarenja za to ne izreče Bogu, klanjajući se i veličajući, hvaleći i blagodareći onoga koji čini

i svi s njim pritekoše, i videvši kako je grob svuda ispunjen vrenjem mira, i zadivljeni obiljem istočnika koji je tekao na zemlju, a ujedno i užasnuti, ostavivši jutarnja pjenija, sa strahom i suzama zvahu: — Gospode, smiluj se!

A sveti, oslobodivši se onih koji bejahu došli, uđe u crkvu i ovu za sobom zatvorivši pade na zemlju i pripade k Bogu prsa bijući neštedno, izlivajući vrele suze i blagodareći i pohvaljujući k njemu, reče: „Ko sam ja,

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

„zemlji matici“: interesovalo se za sve događaje na Balkanu; mnogi su se doseljenici nadali, da će se povratiti u svoju zemlju, jednom oslobođenu od turske uprave.

Čim je Srbija stvorena, Srbi Austro-Ugarske a zatim i svi prosvećeni Južni Sloveni uvideše u njoj zemlju „nacionalne misije“, „balkanski Pijemont“.

Mase srpskog i bugarskog stanovništva, koje su radile zemlju, koje su trpele iste patnje i imale iste neprijatelje, počele su se približavati i čak izjednačavati, naročito u

iz Austro-Ugarske privlačila je slobodna država, u kojoj se govorilo njihovim jezikom i u kojoj su oni mogli kupiti zemlju po niskoj ceni.

To je bila masa seljaka od kojih je svaki imao vlastitu zemlju. Jedino odlikovanje je bilo biti pop ili knez. Popovi su se nešto malo izdizali iznad naroda.

Najstrašnija je katastrofa bila krajem 1915. god. Celu su zemlju zauzeli Austro-Nemci i Bugari. Vojska i deo stanovništva su se povukli kroz Arbaniju i to je povlačenje bilo strahovita

Ali nikada nisu hteli napustiti zemlju neograničenih sloboda. Gotovo nezavisna u svojoj prirodnoj tvrđavi crnogorska su plemena stalno vodila borbu sa

muslimani koji nemaju svoje zemlje već obrađuju begovsku zemlju, isto onako kao i hrišćanski kmetovi. Ima, najzad, u negdašnjem novopazarskom sandžaku poislamljenih Kuča i Klimenata,

Osobine muhamedanskih seljaka. — Najveći deo muhamedanskih seljaka ima svoju vlastitu zemlju. Do poslednjih desetina godina su bili imućniji od hrišćanskih seljaka.

oblasti, naselili, naročito po dalmatinskoj Zagori, mnogobrojne dinarce iz Bosne i Hercegovine, da bi im obrađivali zemlju. U Zagori severne Dalmacije jedna je grupa doseljenika poreklom iz Like.

gotovo stalno u ratnom stanju, Crnogorci su došli u Boki pod jače uticaje mediteranske klime, mora i pomorskih veza, u zemlju mnogo mirniju, sa starim, iako retkim, stanovništvom, i sa mnogobrojnim tragovima i ostacima stare i srednjovekovne

Uzmu se tresti, bacakati i pružati ruke preko sovre za daire, lupaju nogama o zemlju, igraju i previjaju se od ljubavnog zanosa.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

— Pridrži ti samo zemlju da se toliko ne ljulja — reče pijani čiča Trišo krčmaru — a ja ću se začas popeti na drvo i njega zgrabiti.

Znači, stigli smo u neku kuću. Onaj Neko tresnu džak zajedno sa mnom o zemlju i razveza ga. Ugledah nad sobom čovjeka velikih brkova, a iznad njega čađavo potkrovlje ukrašeno sa dvije slanine.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

se ne odmara JURKE Jedni odgrizu drugima Ruku ili nogu ili bilo šta Stave to među zube Potrče što brže mogu U zemlju to zakopaju Drugi se razjure na sve strane Njuše traže njuše traže Svu zemlju raskopaju Nađu li srećni svoju ruku Ili

to među zube Potrče što brže mogu U zemlju to zakopaju Drugi se razjure na sve strane Njuše traže njuše traže Svu zemlju raskopaju Nađu li srećni svoju ruku Ili nogu ili bilo šta Na njih je red da grizu Igra se nastavlja živo Sve dok ima

živo Sve dok ima ruku Sve dok ima nogu Sve dok ima bilo čega SEMENA Neko poseje nekog Poseje ga u svojoj glavi Zemlju dobro utaba Čeka da seme nikne Seme mu glavu isprazni Pretvori je u mišju rupu Miševi pojedu seme Na mestu ostanu

me Oči da mi zalaju na tebe Samo otvori usta Ćutanje moje da ti vilice razbije Seti me samo na sebe Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa Dotle je meću nama došlo 1 Vrati mi moje krpice Moje krpice od čistoga sna Od svilenog osmeha

osmehnuli I namignuli jedni drugima SAN BELUTKA Ruka se iz zemlje javila U vazduh hitnula belutak Gde je belutak Na zemlju se nije vratio Na nebo se nije popeo Šta je s belutkom Jesu li ga visine pojele Je li se u pticu pretvorio Eno

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

ena... dva... tri...” a noge vežbača meko se spuštaju na zemlju. - Ti, Slobodane, na tebe mislim! - Novak je sada stajao između katedre i table, a njegova mala glava oštro je

Bilo je čudno misliti da ćemo jednoga dana gledati Zemlju sa Meseca. Jedna svetla metalna lopta nasuprot drugoj i ti na jednoj od njih, ili između njih, mali kao mrav, a ipak

- I mi ćemo otići tek kada sve što imamo da završimo budemo završili, Bodo! - udarala je nogom u zemlju kao da daje takt takvoj reči i to je bilo pomalo smešno. Ja sam se osećao kao begunac.

Bio sam modar kad smo, dotakli tabanima zemlju, neka dva kilometra nizvodno od Karanova. Osim nas, na peščanom sprudu nije bilo ni šugavog psa, a pesak je bio vruć

Beo i nejasan, pri dnu vidika, pojavljivao se Mesec. Možda je neko s neke druge zvezde video Zemlju kao što smo mi videli Mesec.

Uzdržana daha, klizio sam milimetar po milimetar na dole. Činilo mi se da nikada tabanima neću dodirnuti zemlju, ali sam je dodirnuo mnogo pre nego što sam računao.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Teško mu je dočekati ga. Otišao je, daleko u tuđu zemlju, bogzna kakvo zlo može ga postići; mlad je, neiskusan, ali treba svet da proba. Prođoše meseci, njega jošte nema.

Sad desnom rukom uhvati desnu ruku Lujze. Ona sva rumena u zemlju gleda, a uzdisaj se čuje. Lepa je kao zvezda zornjača. Pokraj uzajamnog obećanja rastanu se. Šamika dođe kući.

Razumete li me? Šamika se zbunio. Odvažna, preduzetna, Matilda mu gleda u zenicu. Šamika u zemlju gleda. — Jeste l’ me razumeli? — Jesam, da Lujza k meni uskoči.

Otac ćuti. Sad Pera ide za tezgu i otvori čekmedže. U čekmedžetu samo nekoliko krajcara. Baci fijoku o zemlju ljutito. Sad priđe ocu, stane pred njega i meri ga. Izvadi iz džepa štrangu. — Vidite l’ ovu štrangu?

— Dakle, vami je žao što se jedared rastaviti morate? Ta i bogosin Isus se rastavio jedared od oca, pa je sišao na zemlju, a šta će vama faliti ako od dole gore pođete. Ta i ja sam star, i ja neću dugo.

ga pitali zašto on ne fiškališe, odgovorio im je: „Ja u mom životu nikad nisam prodao nijedan jastuk, a kamoli kuću i zemlju.” I tako je Šamika živeo, samo da ženske usreći; ne jednu, dve, nego sve.

Sav beo i ćelav. Već je preturio šeset. Ali on je još stari Šamika. Prodaje kuću za kućom, zemlju za zemljom, putuje, kupuje, servira dame, svakoj obriče da će je uzeti, i kad to kaže, sam se smeši; i, ako ne uzme,

i Pešte — daljina samo dve milje — u svom životu toliko milja prešao, da je s tim mogao kao Kuk celu zemlju našu unaokrug otputovati i natrag se vratiti. A što je potrošio, taj trošak bi dovoljan bio za to svetsko putovanje.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

veselo mahao rukama devojčici, starijoj ćerčici, koju je bio doveo da isprati oca, a koju sluga nikako nije spuštao na zemlju.

Videše drveće što im se dotle činilo prazan mrak, i krovove u gradu što su se dotle činili kao utonuli u zemlju. Sasvim blizu, iza plotova poslednjih sokaka, učini im se da šeću bezbrojne, šarene senke.

Pognute glave, odupreše teške noge o zemlju i postaviše se, ćutke, jedan do drugoga. Kad, ispod oka, pogledaše desno ili levo, videše, kao na kraj sveta, dva reda

Videvši oko sebe, svud, baruštine i blato, ljude što su se ukopavali u zemlju i živeli po zemunicama, da bi se u proleće, ili pred snegom, opet odselili dalje, Aranđel Isakovič osetio je divlju

Kroz jelovinu, on se peo za pukom, izgubiv posle uopšte iz vida zemlju i sela, dole. Cvrčanje levči, paoka i glavčina uspavljivalo ga je kao i neprekidni šum, pod kolima, opalih grančica i

Po razbacanom senu ležali su mu ljudi, kraj konja koji su udarali, tupo, kopitom u zemlju, u snu. Psi, okupljeni začuđeno i zadivljeno oko njega, jer je bdio, dahtali su od žeđi i gladi, vijajući se preko dana,

ako tu vojsku nije mario Karlo Lotarinški, voleo je baron Berenklau, koji je sa njom upropastio Bavarsku, pokorivši zemlju suparnika Marije Terezije, te postao ljubimac ćesarke.

Potrča sa konjima, ali opet leže kad ga meci zaokupiše, udarajući u zemlju oko njega. Čudio se tom iznenadnom pucanju i divio se, da ga opaziše.

No tek što behu pošli, dublje, u neprijateljsku zemlju, potisnuše ih. Oni potegoše natrag, žurno, na Rajnu, pa je pređoše kod sela Dajnhajma, spalivši mostove za sobom.

Kroz pola sata, dok su oko njega ranjenici padali na zemlju i previjali se od bolova, umirući, Isakovič beše, sa nekoliko vojnika, već izbio na glavnu ulicu varoši, zakrvavljenih

Da nisu padale bombe, Isakovičevi vojnici zaboravili bi bili gde su, misleći da vežbaju pod Varadinom. Ukopani u zemlju, oni su noću lelekali uz gusle, poduprvši leđima zemlju iskopanog jarka, koja im je ronila za vrat, a spustivši noge u

Ukopani u zemlju, oni su noću lelekali uz gusle, poduprvši leđima zemlju iskopanog jarka, koja im je ronila za vrat, a spustivši noge u baru, među trskom, po kojoj su skakale žabe Pevali su,

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

Činilica u ovu svrhu koristi nokte, dlake, ime momka ili zemlju na kojoj je stajao desnom nogom. PSIHOLOGIJA LjUBAVNIH ČINI Psihološka pozadina verovanja u uspeh „čudnovatih

⁷ U šabačkom kraju, da bi porodilja lakše rodila, kroz nedra joj propuštaju jaje da padne na zemlju.⁸ (Široka upotreba jajeta u ovim običajima objašnjava se verovanjem da će se žena poroditi brzo, kao što kokoška brzo

Druge, opet, uzmu zemlju s raskrsnice, potope je u vodu i tu vodu piju da bi se lako oslobodile poroda. Magijska snaga dodira koristi se u

“³⁰ Na Kosovu trudnici proture jaje kroz košulju pa gledaju kako će da padne na zemlju: ako padne na vrh — biće muško, a ako ne, rodiće žensko dete.³¹ „Testiranje“ pola deteta negde se vrši još na svadbi.

“⁵³ Ako slučajno, nehotice, ugleda nakazu, najbolje je da brzo rukom dodirne zemlju ili da u sebi izgovori zaštitnu magičnu formulu: „Samo je on i niko više“⁵⁴, kako bi se izbegla opasnost po dete.

Zato je zabranjeno bacati za trudnicom zemlju i pepeo, jer joj mogu doneti prokletstvo.⁶⁶ Ženi u blagoslovenom stanju zabranjeno je i da nosi zemlju, ali se ne kaže

⁶⁶ Ženi u blagoslovenom stanju zabranjeno je i da nosi zemlju, ali se ne kaže zašto.⁶⁷ Za trudnicu su takođe opasni različiti otpaci, smeće, prašina i uopšte sve što je nečisto.

Ako joj se, zbog velike želje za hranom i sl., ipak desi da nešto ukrade, ona mora brzo rukom da dodirne zemlju, da bi na taj način izbegla, odnosno neutralisala štetno dejstvo njegovim odvođenjem u zemlju, koja je, po verovanju,

mora brzo rukom da dodirne zemlju, da bi na taj način izbegla, odnosno neutralisala štetno dejstvo njegovim odvođenjem u zemlju, koja je, po verovanju, moćan apotropajon.

⁶⁸ Zbog toga se i u našem narodu posteljica zakopava u zemlju ili se čuva u kući. Kada se dete rodi, odmah mu se preseče pupčana vrpca.

U Boki, onaj deo pupka koji otpadne posle četrdeset dana zakopavaju u zemlju, a povrh njega zasade „koren narandže ili limuna da dete bude dobro i zdravo i da duže živi“.

onaj ko nosi kući „vodicu“ mora dobro da pazi da nigde ne spusti sud sa molitvenom vodom, jer ako njime dodirne zemlju, može zemlja uzeti dete pre vremena.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

POKLISARU 6 O SIROTOJ KUDELjNICI 7 O ODBEGLU ROBU 9 O MEROPAHU 10 O HIJERARHIJI 11 ZA SEBRA 13 ZA SVRGNUTE 14 ZA ZEMLjU KUDA VOJSKA PROĐE 15 O VOJNIKU 17 ZA VOJNIČKA GROBLjA 19 ZA ONE KOJI SU HRABRI SAMO KAD GINU 21 ZA JERES 23 ZA POSLEDNjE

SEBARSKE ŽENE 73 ZA BRANKOVINSKE SELjAKE 75 ZA NEROTKINjE 77 ZA ČOBANKU KOJA SE PO OCU NE ZOVE 79 ZA PESNIKINjU, ZEMLjU STARINSKU 81 ZA ONE KOJI NE UMIRU NA VREME 83 ZA APOKRIFE 84 ZA MAĐIONIČARE 85 ZA ISMEVAČE 87 ZA ZAVIDNIKE 89 ZA

ZA ZEMLjU KUDA VOJSKA PROĐE Sare dušane, tražim pomilovanje za zemlju ubogu kuda vojska prođe, jer zemlja je takva, ona voli kad je

ZA ZEMLjU KUDA VOJSKA PROĐE Sare dušane, tražim pomilovanje za zemlju ubogu kuda vojska prođe, jer zemlja je takva, ona voli kad je obraste trava, kad u polju čuje govor čoveka, ona ne voli

ZA BRANKOVINSKE SELjAKE Za brankovinsku posnu ilovaču kao mak crvenu posle kiše, za neobrađenu zemlju kraj puta, u sabljičici i u draču, za raskoš korova i kukuta oko seljakovog plota i međe, za nepabirčene njive smeđe, za

ZA PESNIKINjU, ZEMLjU STARINSKU Za pesnikinju, zemlju starinsku, za njene večne rekvizite i šablone, za nebesa koja nežnošću kipte, za

ZA PESNIKINjU, ZEMLjU STARINSKU Za pesnikinju, zemlju starinsku, za njene večne rekvizite i šablone, za nebesa koja nežnošću kipte, za patetične sukobe vasione, za livade

Za zemlju, za melodičnost njene poezije, za bogatstvo sroka planinskih njenih odjeka, za njenih potoka slobodan stih, mladi, uspava

Za zemlju, za slovo ljubve, poeziju ljubavnu njenu, za madrigale vodenog cveta, za svadbenu pesmu belog granja, za julskog neba zbir

odblesaka sunčanog dana što u nečije dvore prodre, za čoveka koji mrzi i vodu zato što žubori iza tuđega plota, i zemlju, jer rađa i kod drugoga, i selica jato koje na tuđu kulu sleće.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

pa im Imperio Argentina liči na caricu patuljaka, koju čovek, ako ima malo sreće, može čuti kad prisloni uvo na zemlju iznad krtičnjaka.

Ne dodirujući gotovo zemlju, trčao je bežeći od sveta u kome se nekom greškom rodio; trčao je, u stvari, prema moru, a nikada nije stigao do njega,

Tu staricu u Bačkoj, kojoj su se deca rađala u volovskim kolima dok su lutali tražeći zemlju. Kad smo primetili da je mrtva, cigareta joj je dogorevala među usnama, a pepeo je bio veoma visok.

Rus je na svojoj znački nosio neki važan istorijski datum za njegovu zemlju, a Amerikanac ime i prezime, da se slučajno ne izgubi u Evropi. Verovatno je bio gost nekog kongresa ili simpozijuma.

bio još musavo dete, na čuvanje svinja i krava, leti, tamo u Bačkoj, na samoj mađarskoj granici, gde je njegov ded dobio zemlju kao solunac — potpuno golu pustaru da se snalazi kako zna i ume, tamo gde su V-ići mesili zemlju i nabijali je svojim

gde je njegov ded dobio zemlju kao solunac — potpuno golu pustaru da se snalazi kako zna i ume, tamo gde su V-ići mesili zemlju i nabijali je svojim kvrgavim tabanima, podižući s mukom zidove svoga budućeg doma od blata, pleve i vetra.

Njegova familija bila je najžilavija od svih porodica koje sam ikada sreo. Ostajali su ukopani u zemlju do guše, i pored toga što im, kao i svim ostalim Hercegovcima, nikada nije prijala otužna voda iz arterskih bunara od

»Smrdjela je po đavoljoj nafti...« Posle se i na nju naviknu. Iškolova decu. Prodade zemlju pa ih iškolova. Dolazili su preko raspusta sa svojim familijama. Sve unuke, popišulje. Ni đavoljeg muškog!

su ga, dakle, za rukave, a on ih je gledao kao iz neke daljine, a onda je polako, sasvim polako, spustio svoj tovar na zemlju i dugo razgledao polumrtvog profesora i to mesto.

»Baš vam je lepo, devojčice na koturaljkama! Lepo vam je dok tako kružite ne dodirujući grešnu zemlju, vi kotrljajuće kćeri asfalta što veslate rukama kroz vazduh.« »Za seljake asfalt je svugde isti.

To i nije čudo kad se zna da ovi trolejbusi povezuju dva tako različita dela grada, noseći na svojim blatobranima zemlju dalekih periferijskih bašti.

cigarete, ugase opušak, obave snimanje čitavog prizora, da naoštre nož, očiste sekiru; zašto su gledali pred sebe u zemlju, koju će za koji tren natopiti krv iz njihovih žila? Zašto? Zašto?

Matavulj, Simo - USKOK

Na kamenoj klupi, nedaleko od gradske kapije, sjeđaše pet Crnogoraca a četvorica ih sjelo pod klupom, na golu zemlju. Svima stršahu „velje“ puške ispod crnih struka, svi pušahu iz predugačkih čibuka i kanda malo razgovarahu; svi, osim

— Je li? — učini na to starac. — A da ko jado, presuđuje u našu zemlju? — Krst! vaistinu! — potvrdi mladi čovjek. — Sila, vaistinu! — reče knez. — Ni krst, ni pravda, no sila bezakona!...

— Ja to ne znam, kneže, jer ne poznajem vašu zemlju. — Vaistinu, ovo što si pregazio od Kotora dovdje, dosta ti je, pa da zamisliš i ostalo!

On ukrsti desnu nogu pred lijevom i na jednoj odskoči dva puta, a drugom, presumićenom, ukočenom, dodirnu samo zemlju, sve po mjeri. To isto, a složno s njim, učini i baba. Onda izmijeniše noge.

Tada poče metanisati pred ikonostasom. Milo ga zateče u molitvi, te i on kleče i dodirnu čelom zemlju. Vladika obu čizme, premetnu krst i panagiju, obuče mantoros i stavi na glavu panakamilavku, pa sjede prema vatri.

I zato da si proklet na zemlji, koja je otvorila usta svoja da primi krv brata tvoga iz ruke tvoje! Kad zemlju uzradiš, neće ti više davati blaga svojega. Bićeš potukač i bjegunac na zemlji!“...

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

Pak šta je bilo? Ostavio sinu kuću, vinograde, toliko dobro, pak otišao, to jest, pod zemlju. OTAC: E molim vas, šta čovek dece svoje radi neće učiniti.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

(Slijepi konj) Nijednom živom stvoru ne učiniti ništa nažao: i životinje su, kao i ljudi, upućene na istu zemlju, iste plodove.

srameć i tutušav čoek (povučen čovečić, šonja); ujenjati (o razgovoru koji se zamara i zaustavlja); blebnuti (tresnuti o zemlju); do6po i imuće (bogatstvo i imanje).

života a da se pritom ne razneži, zna da održi rastojanje; svaka se njegova sanjarija završava buđenjem, povratkom na zemlju (Car Jovan, Mama, Da li mi verujete, Venčanje, Rat). Za nj dečji život nije privlačan i uzbudljiv zbog tzv.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

ŠERBULIĆ: Proklet Srbin koji se njima želi dičiti! (Skida svoju kokardu i baci je na zemlju.) SMRDIĆ: I ja umem osećati šta je Srpstvo. (To isto učini.) ŽUTILOV (tako isto): S ovim se odričem svake madžarštine!

) 1. ŠERBULIĆ, MALO POTOM SMRDIĆ ŠERBULIĆ (broji cvancigere u ruci): Da ti vrag nosi i takvu zemlju i takvu braću! SMRDIĆ (stupi): Šta vi radite? ŠERBULIĆ: Eto, već se plaća četiri cvancika na pet forinti.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

3 1741, nova robljenja srpskih seljaka i otimanja zemalja iz njihovih ruku, zabrana srpskim varošanima da rade zemlju i trgovinu i da kupuju imanja, tako da se priličan broj Srba ponovo vratio u Tursku.

i tek kada su videli da nema ništa od povratka u staru domovinu, oni su se stali stalno nastanjivati i počeli raditi zemlju. Oni se nalaze na niskom kulturnom stupnju, ogrezli su u neznanju i praznovericama.

I od njega se sačuvalo nekoliko prepisa crkvenih knjiga, ali glavni njegov posao je njegov putopis u Svetu zemlju, prvi putopis u novoj srpskoj književnosti.

što nikada nije bio, poziva se na povelje koje je falsifikovao, Crnu Goru predstavlja kao veliku, naseljenu i bogatu zemlju, u kojoj ima sônih i zlatnih rudnika, od ubogih sela pravi velike gradove, od nahija provincije, od plemenskih glavara

Kao i svi prosvećeni ljudi iz XVIII veka, on je angloman, i u Engleskoj vidi klasičnu zemlju duhovne slobode i moderne civilizacije.

I on će taj jezik zavoleti sa ljubavlju kojom je voleo svoju zemlju i svoj narod. On oseća da je potpun, da može dati puno izraza svom unutrašnjem biću samo kada govori svojim maternjim

Po potrebi državne službe dolazi sve veći broj školovanih Srba iz Ugarske, i oni zemlju uređuju po evropskom obrascu. Među njima je bilo i ljudi od pera i zasluga, kao što su bili Jovan St.

(1838—1858), imajući osnovnu ideju da u državi treba da vlada jedna odabrana i školovana manjina, i da je za jednu novu zemlju glavno i prvo stvoriti birokratsku inteligenciju, veliku pažnju je obraćao na nastavu, naročito srednju i višu, i Srbija

Planine su za njega »masnice«, ostaci božja biča kada je šibao zemlju zbog njenih crnih dela; zlato je pak žuti gnoj u tim masnicama. Nebo je »ugnuta stopa Gospoda Boga«.

On voli svoju zemlju i svoj narod dubokom urođenom ljubavlju kojom se voli porodica. U času kada je rodoljubivo osećanje bilo gotovo prognato

Milićević, Vuk - Bespuće

vatrom i zanimanjem; s lupom padale karte po zelenoj čoji; nastajala trenutna tišina; sa zvekom padao koji put novac na zemlju; i od vremena na vrijeme dizala se svađa. Jedno đačko društvo očito se dosađivalo.

suncem koje se izgubilo iza gustih oblaka, ali koje je ostavilo u vazduhu toplinu svojih zraka, upijenu u pločnik i u zemlju.

pokazuje svoje debele snažne, čvornovate žile, isprepletane, grčevito obavijene oko kamenja pored kojega se zabadaju u zemlju.

šumi u njegovim granama koje klepću tupim i suvim zvukom pod vjetrom i otkidaju se i padaju, lomeći se o tvrdu zemlju. I u tome udaranju umrlih grana, on je naslućivao jedan samrtnički ropac. „Dakle i on“ ! rekao je i zamislio se.

iz kojih viri pocrnjela kukuruzovina; okrećući mlinove, nosi lišće, klade, ogranke, crkotine; odronjuje, otkida i otima zemlju jednima, donoseći je drugima: za jedne dobra, a za druge zla; ili od zemlje, skinute i zderane s ogoljelih polja, pravi

nokte i nabija žuljeve na dlanove, — da izvadi, otme, istrgne iz nje komad suvog, mršavog kruha za se i za djecu; u tu zemlju on sahranjuje svoje misli, nade, brige i strepnje, i on je ne da, jer je voli sebičnom, grubom ljubavlju, što je njegova.

vuče kroz kuću, podupirući se na debeo drenov štap i zastajući da se odmori, s glavom pognutom i očima uprtim u zemlju; tek kadgod samo naglo podigne glavu i prostrijeli očima sve oko sebe.

I počimaju kaplje koje se rasprskavaju o stvrdnutu, ispečenu i ispucalu zemlju, jače i bujnije udaraju mlazovi, zemlja željno upija vodu, a on sa skinutom kapom pušta neka ga bije kiša po licu i po

na glavi, na osamarenom konjčetu sa podsavijenim nogama koje mlatarahu podbadajući lijeno kljuse, i gotovo dodirivahu zemlju.

kiše, i Una se zamuti, nabuja i preli se preko svojih obala, napuniše se jaruge vodom, a brdski potoci, noseći lišće, zemlju i kamenje iz planine, valjahu se niz vodojaže i slijevahu se s hukom u Unu.

Sremac, Stevan - PROZA

»Čim se videsmo, zavolesmo se. Ja odmah rekoh: »Il’ nju, il’ ni jednu!« a ona: »J-al’ Jovu, a ja li crnu zemlju!« Toliko mu beše. »Sakaš li me, Petko? Sakam te, Petkano!

kako čiča Pera hitno promače u šljivar, ali ne da gleda izlazak sunca; kako je azurni svod nebeski hermetički priklopio zemlju, obasutu ružama, pa ne da mirisu ružinom da iščili, nego neka zapaja sve porezplaćajuće i neplaćajuće glave, u selu

Ako me poslušate, nećete se kajati ni vi ni ja; a ja ću biti zadovoljan što nije seme palo u trnje i na neplodnu zemlju.

Prvi mrak pade na zemlju, i pun mesec se izdizaše iza Karaburme, kada se na avlijskim vratima pojavi jedna detinja prilika ramajući i vukući

Radičević, Branko - PESME

„No kad prođe letni plamen, Mraz kad zemlju stegne ljuti, Puca drvo, puca kamen, Kad zapadnu pusti puti, Kada strašni nagnu smeti, Čim ćeš njima odoleti?

Gledni, brate, one noge lake, Ta tek što se svirac čuje, Već u kolu s' poskakuje, Kolo, kolo, svirac svira, Noga zemlju ne dodira, „Sitno, brate, ijujuju!

Stvori zemlju, pa stvori oblake, Žapce, guje, somove i rake, Mesec, zvezde, vetrine i dugu, Sovu, slavlja, orlove i vugu, Stvori

vide besno lice moje, Pa pomisli, kakova sam luda, Može oda nj trista biti čuda, Te me divno ušicom dovati, I o zemlju pola mrtva sprati.

on se brani, Nikako se ne mož' da odbrani, — Već noktima spopao ga teško, Već mu kida to meso viteško, Već na zemlju hladnu ga obara, Već mu čupa srce iz nedara, Već — oh muko! on se iz sna prenu, Pa desnicom ka srdašcu krenu.

Al' sva sreća ne hte da me mane. Jer u taj čas Turčin s konja klonu, Sablju pusti, pa na zemlju tonu. Oh Milutin nedaleko bio, I jade mi ljute opazio, Dohvatio onu šaru dugu, I pomogâ od samrti drugu.

Al' gde ne bi tužna jadna bila, Kakav noćas sanak je usnila: U snu njojzi sunce pomrčalo, Pa s' na zemlju dole saurvalo, A krom vojna njezino srdašce I ne znade za drugo sunašce: „Dakle, sunce, samo jošte sada, Samo sada

Pobratimstvo pod noge vrgao, Rodnu zemlju zlotvoru izdao, Na krst časni sablju povadio, Ukraj Boga mesto izgubio, Pa sve zaman — oh ti jade teški!

“ Plamenoga mača on doita — Al' ga opet na zemljicu ita! I na zemlju čarnu dole pada Te se valja po prau od jada: „O zašto sam, Bože, ja malačak? Zašto, Bože, još tako slabačak?

Njega nesta, moje dike s njime — Ajde, koso, ajd' i ti za njime!“ I već sreza i kosu poveza, Pa na zemlju klonu ukraj člana.

36. Već gusta s' magla jutrom započela, Na zemlju mraz je veće padô kru(t) Zeleno lišće jesen je odnela, I goli diza k nebu drvo prut.

Viđenja novog bajna ti milino! Sve zdrave vidim, srce drugo šta će? Ti noći bliske sjajana tavnino, Na zemlju krasnos(t) tvoja doći ka(d) će? Tavnina dođe, odo drage kući, I moje srce telo mi je pući. 44.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Zna se, cilja to djed na stričevu namjeru da seli iz Bosne u Banat, na dobrovoljačku zemlju. Valja tu prijeći i Savu i Dunav (Una da se i ne pominje!), ali ni to, izgleda, Nidži ne smeta.

Unjiri se Sava u zatamnjeno svečevo lice i sažaljivo promrsi: — A šta meni i treba tvoja pomoć kad se predraga noćca na zemlju spusti? U mraku se od mene iščauri nekakav sasvim drugi čovjek, ni ja ga sam poznati ne mogu: domišljat, mudar, junačan.

— Kume Perajica, jesu li oni baš ozbiljno, ovaj, to ...izdajnici? Izdali, kaže, zemlju, borbu, a? Perajica se, valjano i temeljito, useknu u nekakav siv peškirić, obori pogled zemlji i poče da nabada

Ih, što si mi nešto mršuljava ka vrabac, nema u tebi trideset oka. Kad haubica prvi put zagrmi i potrese zemlju, amidža Huso odjednom živahnu, podskoči i osokoljen kliknu: — Aferim ti, momče! Bome ćeš našima dolje potprašiti turove!

prevremeno ostarjela žena brižno gleda te dvije žiže u ratnikovim očima i sve zebe da se one ne otkinu i ne padnu na zemlju. Boji se, počeće da gori niska spržena trava. * Zgomilali se na stanici ljudi s torbama, koferima i paketima.

— Stevo, i ti nekud na put? — I ja, druže komesaru. — Daleko? — U Švedsku, druže kom ... — Ostavljaš zemlju? — Kao što vidiš. Branio je i odbranio, a sad ...Šta ćeš, trbuvom za kruvom kao i naši stari, druže moj mili, Stojane.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

— Što je, ’adžike, ne pustiš na zemlju nego je držiš? Malo ti i onako dosađuje pa još i ovo... — Neka, neka — prekida je mati. — Neka spava. Umorila se.

Samo, ona ti sad beše — da li se meni tako učini? — tako mala, skučena i propala u zemlju kao da se bojala od nečega i zato skrivala. Tvoja bašta i dvorište bejahu čisto goli.

U tome dođe Jovan. — Radiš li? — oslovi je. Zatim skinu motiku s ramena, zabi je u zemlju, ostavi fenjer i sede na među. — Hodi ovamo, gazda Stojane. — Okrenu se on onome koji iđaše za njim. — Hodi, sedi malo.

Cveta je već znala, i obamre. — U-u-uh! — strese se ona i poklopi se ničke na zemlju. ... „Hej Stojane! Čuj, Stojan peva!“ kao odgovor na njegovu pesmu čuše se odasvud oduševljeni uzvici i glasi.

— A što? ti li si mi dala?... Moje pare! — I, kao u inat njoj, seda na zemlju, prekrsti noge, baca kapu, vadi iz pojasa staklo rakije, pije iz njega i produžava pesmu.

— A znaš li čiji ćeš grob da raskopaš. — Ne. — Strinin. — Neću! — reče uplašeno, preblede i sede na zemlju. — Što? — Neću, neću. — I odmahivaše rukama od sebe sav dršćući. — Kako? Zar hoćeš drugi da kopa grob? On se diže.

Njoj glava klonu, kosirče iz ruku ispade. — Ako! Idi! — pokorno prošapta i umuknu, oduprevši se rukama o zemlju, da ne padne. Pitah mater, ona mi odobri. — Idi — reče. — Ionako ovde nisi za vajdu. Samo pazi da Ciganke...

Stigoh i, dahnuvši, izvalih se među čokote. Zagledah se u crn, dugačak, sa zarivenim vrhom u zemlju grozd, koji beše na čokotu preda mnom. Odjednom zašušta nešto iza mojih leđa.

A ona, prva pesma otuda još traje: Za malo mi se, tugo, gledasmo! Nuška se izvi natraške. Kosa joj dodirnu zemlju, prsa odskočiše, rukavi joj se zavrnuše čak do ramena, padoše dole.

travu, trulo drveće u zemlji, a takođe i iz bašte, koja je, sad prekopavana, spremljena za sađenje, mirisala na svežu zemlju... Ćutali su. Majka mu je jednako utopljavala noge, a Ariton je ljuštio neke jabuke što mu je kao ponude bio doneo.

i lepi po njegovim obraščićima, tek onda bi se ona osvešćivala, trzala, dizala ga gotovo onesveslo od plača, čisteći mu zemlju s obraščića. — Šta pa ti? — kroz plač počela bi kao da ga kori. — Ne gledaj ti nanu, čedo...

A on se, Ita, zavaljuje. Kolija mu dotiče zemlju. — Da, da, tu... tu sviraj... „Razviše ružu vetrovi“ ... jest... da... i ona se noćas razvila, noćas...

Kostić, Laza - PESME

POSLE POGREBA Sahranio sam ljubav duboko u zemlju, de dusi i vampiri svoj konak uzimlju. Prileteše zefiri, celivaše je svi, zefiri i lepiri — al' ona mirno spi.

Kad je stvarao bog ovu zemlju, to punačko devojče, stvorenje u koga je srce oganj a telo kamen i voda, na tebi je, Fruško, prorezao lepojci

EJ, ROPSKI SVETE! Ej, ropski svete! kuda ću pobeći s obraza tvoga, s obraza tvoga trpežljivoga? da propadnem u zemlju od ljute sramote sa tvoje grehote? Il' u nebo da skačem? U nebo?

crni jedan pram, sijevnu munja po tom pramenu, kâ da su slova u tom plamenu, lijepo čitam što mi piše plam: „Dok na tu zemlju ovi stoji kam, najcrnji vrag je Srbin sebi sam!” U Somboru, januara 1902.

Pa sad bar, oče, sad bar dopusti, hrišćanska milost da je u dvor pusti!” Tako se moli kaluđer sedi, brojanice niže, u zemlju gledi, brojanice niže, kô da reči broji, da l' suviše reče ko da se boji.

Pa kako je voli babo! Jedan osmeh svoga smilja ne bi dao za svu zemlju od Indusa pa do Nila. Od Indusa pa do Nila nema takog krasnog lika, do u jednog siromaška, vajaoca Minadira.

Samson je pevô. Pevô je zemlju, pevô je nebo, narod i boga, slavu i sram: junaštva svoga minula dela, divotu mušku divskoga tela, prebujne kose

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Pređe preko bedema, uz jelu se ispenje i niz jelu siđe na zemlju; kad dođe u pećinu đe su dinovi bili, uzme vatre pa potrči i dođe braći đe ih još zastane da spavaju.

Onda on mahne aždajom i baci je u nebeske visine, te aždaja kad padne na zemlju sva se na komade razbije, a kako se ona na komade razbije skoči iz nje divlji vepar, pa nagne begati, a carev sin vikne

Tek što ona to reče, a buzdovan zauji više kuće, a Stojša brže istrči pred kuću pa mu ne dadne ni na zemlju pasti, nego ga dočeka u ruke pa zavitla njim čak na treći hatar.

Tek što ona to reče, a buzdovan zauji više kuće, a Stojša istrči pred kuću, pa mu ne dadne ni na zemlju pasti, nego ga dočeka u ruke pa zavitla njim čak na četvrti hatar.

Jedanput Stojša obori zmaja i pripuši na zemlju, pa mu reče: — Šta ćeš sad? A zmaj mu odgovori: — Da si ti pod mojim kolenima kao ja što sam pod tvojim, ja bih

Jedanput iziđu u šetnju, i šetajući se opazi Stojša u avliji jednu veliku jazbinu — otišla pod zemlju, pa onda reče: — A šta je to, zete? Kako možeš u svome dvoru trpeti toliku propast? Zašto to ne zaroniš?

Kad to ču ovi mladić, otrča put onoga mjesta đe mu je starac balotu bacio, dok najedanput rekao bi pade nebo na zemlju, zavikaše s hiljadu strana, on se obrne da vidi ko je, kad ne vidi nikoga, pa se prepade i okameni se.

sahata čekao da padne pa ga još nema, te ovaj ugleda babu pa potegne džilitom u oblake te babu u prsi, baba mrtva na zemlju padne, a čoek stiže i donese vodu.

A lisica mu odgovori: — Evo je među nama, stvorila se lisica, a ždrebe lisičić; nego udri ularom o zemlju pa reci: „Dura, babina kobila!“ On onda udari o zemlju ularom govoreći: „Dura, babina kobila!

“ On onda udari o zemlju ularom govoreći: „Dura, babina kobila!“ A kobila postane kobila kao što je i bila i ujedanput se sa ždrebetom obri

A kurjak mu reče: — Evo je među nama, stvorila se kurjačica, a ždrebe kurjačić; nego udri ularom o zemlju, pa reci: „Dura, babina kobila!“ On onda udari ularom o zemlju govoreći: „Dura, babina kobila!

“ On onda udari ularom o zemlju govoreći: „Dura, babina kobila!“ A kobila postane kobila kao što je i bila i ujedanput se sa ždrebetom obri pred njim.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Iščislitelno zemljeopisanije smatra Zemlju kao jedno tjelo, na kom ljudi žive. MANOJLO: To ne razumem. DOKTOR: Iščisliti znači meriti.

MANOJLO: To ne razumem. DOKTOR: Iščisliti znači meriti. MANOJLO: Pa zašto iščislitelno zemljeopisanije smatra Zemlju kao tjelo, na kome ljudi žive, kad se ljudi ne mere? DOKTOR: To ćeš čuti dok dođe razum kući.

(Otide.) POZORIJE 5. DAMJAN (polako stupa) Nije ni najmalje za oklevanje. Ako moj komša nađe praznu zemlju, jamačno neće ostalo zakopati, to bi morao biti sasvim lud.

STANIJA: Pa onda, znaš, devojka kad igra, valja da se stidi, da gleda u zemlju; a ne da vata momke za ruku. LjUBA; Znaš šta je majka! Da te vodim jedanput na bal. STANIJA: Što je to „na bal“?

STANIJA: Što da idem? Što da vidim? Bezobrazluk? — Štono pripovedaše stari, da je jedna varoš propala u zemlju za bezobrazluk, i Beograd će propasti. LjUBA (smeje se): Što devojke vode Muškarce pod ruku? STANIJA: Jest, zato.

Ja ti kažem, kjerko, obrnuo se svet naopako. Sad vreme dojde što pevaše ljudi za zemlju Inđiju: kadno zemlja ispuca od suše, u nju živi popadaše ljudi, i Bog pusti tešku bolezanju, te pomori i staro i mlado.

Istina i ja joj nisam ostala dužna, punu sam šaku kose načupala; al je ona mene strovalila na zemlju, znate li vi to, gospodine? ADVOKAT: Dobro, dobro, draga Anice, no ona može — razumete li?

(Ščepadu se). ADVOKAT: Ho, ho, ho! Violatio ѕedіѕ іudіcіarіae. Anice! (Traži da ji rastavi). ANICA (tresne Femu o zemlju): Ale te odnele. ADVOKAT: A, a, a. Moju Femicu nequaquam! (Uzme štap i počne Anicu devetati).

Lalić, Ivan V. - PISMO

Pozdravljam te, kćeri. (23. V 1989) III VOYAGE PHІLOЅOPHІQUE Stopama krećem treznoga Didroa u Nisku Zemlju, bez pripreme skoro, Al budna uma, ko nećak Ramoa, da shvatim brzo, al zavolim sporo Taj vlažni sever vetrova i

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Na primer, kada je predsednik Zapadne Amulije, Batiš-Hasan-Koki-Petl Bej, poslednji put posetio našu zemlju, bakuta je viknula nasred Terazija: „Živelo vekovno prijateljstvo naših naroda sa narodom susedne Zapadne Amulije!

Na primer, kada je predsednik Zapadne Amulije, Batiš-Hasan-Koki-Petl Bej, poslednji put posetio našu zemlju, bakuta je viknula nasred Terazija: „Živelo vekovno prijateljstvo naših naroda sa narodom susedne Zapadne Amulije!

neće napisati pismo novinama, kao što je nameravao, šta se sve danas čini od odlikovanja ljudi koji su pešačili za ovu zemlju od Đakovice do Krfa, a zatim provili na liniji Marselj-Tulon, na razaraču „Termidor“ kapetana Morisa Blanšara, kaji je

I uzalud ga je deda dočekao okićen džidžama kao božićna jelka, uzalud mu se hvalio koliko je „propešačio za ovu zemlju“ i sve, taj ti se dasa — kožnjak lepo useli kod nas i, mic po mic, isfura dedicu Gavrila napolje.

gore u vazduhu, a on dole na zemlji; mislim, da bi mrtav ladan sišao sa klackalice i ostavio vas da tresnete o tvrdu zemlju i sve što uz to fura, samo ako bi kroz dečji vrtić naišao neko ko ima izvesno ime i prezime, i pojavljuje se u onoj

Obično je to bilo nagvažđanje o poskupljenju novina ili o tome kako mi ide učenje. Odjedanput, čovek iz kioska propade u zemlju. Zameni ga neka leva žena.

je „puma veoma grabljiva životinja“, po čemu zaključih da je duboko zašao u slovo P i da se uskoro seli na neko vreme u zemlju gde žive pume.

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Prva knjiga Mojsijeva 2, 2 Bog je skovō zemlju, poturu veliku, prikovō je na nju svoju carsku sliku. To golemo blago, ovejanu slavu, zaključō je tvrdo u kutiju

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Taljige čudne podižu buku, s kamena na panj točkovi biju; buljuk dječaka magarci vuku, kažu — zemlju Dembeliju; kočijaš jarac, bradati Giga, svakome usput značajno miga.

Tu ti se heroj zmaja ne boji, sa mačem spreman u noći stoji, nejake štiti, krvnike gazi, tražeći pravdu pod zemlju slazi, razbija brave, otvara stijene il se za tajnom pod nebo krene.

Brzo se kradi iz tvojih dvora, obasjaj zemlju u noći blagoj, u srebro okuj vrhove gora, a ja ću poći mamici dragoj.

Proviri baka kroz oblak siv. „Unuče dragi, bio mi živ!“ Na zemlju Mjesec svjetlo toči, poljanu malu zracima tače, a onda stade i širi oči: neki mališan u vrtu plače.

Kroz mnoge patnje, manje i veće, stižete najzad u zemlju sreće.“ To reče neko, a svjetlo sinu, bez traga nekud pobježe mrak, Crven se Vrabac nad njima vinu, vječite sreće

Pod vrbom starom, za dana vruća, sa psećom braćom planduje Žuća i vrti čupav rep. U tu sam zemlju i ja navrnȏ tražeći jednom zlaćano zrno, snađe me udes hud. Iskra mi zlatna u vodu pala, tamo je zgrabi ribica mala.

“ A kada leti sunčana žega sa sviju strana legne vrh grana, prlji ga svega, hrastova sena na zemlju sleti, na trn se svije, po njemu leže, čuva ga, krije, dok sunce žeže, do prvog daška večeri sveže.

„Žućo i Tošo — tiho će ona — umem da bajem i znam da čaram. Zamisliš samo čudesnu zemlju takvu i takvu i — ja je stvaram. Recite samo šta biste hteli, vašu bih želju odmah da znam.

Recite samo šta biste hteli, vašu bih želju odmah da znam. U kakvu zemlju da vas povedem? Tražite samo, sve ću da dam.“ Žuća i mačak pospano trepću, veliki lovci, malena deca.

Najbolje da se složite lepo i prekinete prepirku dugu, manite zeca, pustite miša, tražite zemlju, al neku drugu.“ Nato će Žuća: „Rado ću poći u neko carstvo gde se ne posti, gde čuva stražu pečeno prase pred

Miran je bio, bubica prava, verujte, ne bi zgazio mrava. A kako mi se promeni dečak za rodnu zemlju kad poče bitka, jurišao je, poletan, smeo, odbrane naše oštrica britka.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Ima je već osam godina. Otkako se oženio iz Saragose; njegova žena je želela neprestano da dođe u njegovu zemlju i da nešto radi. Tako su otpočeli ovu haza de huespedes. Mislim da su zadovoljni. — Izgleda mi s ljubavlju vođena.

Ne mogu da pojmim kako se onda mogu naći dva čoveka da se ubijaju, mrzeći zemlju jedan drugoga i misleći da je to zemlja koja mu želi zla.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

U zasenak njen Po uskoj stazi ja se budan krećem I slušam šumor kroz duboki mrak I gledam zemlju, okićenu cvećem I žudno pijem mirišljavi zrak.

K'o ustrgnut cvetak, što se grobu sprema, On za radost ne zna — al' ni straha nema. POŽARNIČKA PESMA Tiha ponoć zemlju skriva, Sve spokojno sneva san I miline rajske sniva, Dok ne svane beli dan.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

ODLAZAK 71 NAČELNIK SE ŽALI NA JERETIKE 73 KOSOVO 76 OPET TO 78 NOĆNA ŠETNjA DEČANSKOG 80 KAVGE 83 PEVAČEV POVRATAK NA ZEMLjU 85 SVETOGORSKI DANI I NOĆI 87 KNjIGA STAROSLOVNA 122 MOLITVA ZA SVETOGORSKE MONAHE 161 BEKSTVA PO SRBIJI 166 APOKALIPSA

PEVAČEV POVRATAK NA ZEMLjU Kao da iz dubokog zdenca izvlači bistru vodu budio se pevač dugo i osećao kako mu kosti rastu.

Dobro je, reče, ako je takva volja da ponovo vidim zemlju svoju i voćke u mom kraju, krećem! Eno poznatog tela stene i pokreta reke što se baca od gajeva do klanca, sunce

I tu nema kazivanja, osim da se rekne: dobro je što je tako. Iz Danila pećkog Gospod nebesa utvrdi mudrošću a zemlju osnova na Ničem tu je i svako od nas pustio koren nasuprot čudu neispovedivom što nad glavama promiče mrko Onda

Pa šta je to noćas bilo pričaj od vremena duga jahao je i lišće je padalo puno poštovanja za rodnu zemlju ko i oni konji što je uzvišeno gaze po kralju memla a on se prsi iznad ugaraka i utrina devojke izlaze iz dvorišta i

nekoliko ljudi imam svoju kvotu izbavljenja javite se vi ne znate šta je sve na kocki moj raj je mali no liči na zemlju biće u njemu dovoljno neprijatelja i borbe za sva moguća prava da ne govorim o raskoši polnog života kad nema druge

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

VIŠE NjIH: A on? AGATON: A on samo gleda u zemlju i ćuti, ne sme da me pogleda u oči, jer bih mu ja iz očiju pročitao testament.

Pa primiću, nije da neću primiti, ali mu neću kazati hvala; niti ću mu otići na parastos; niti ću mu poželeti laku zemlju. VIDA: Ni ja, bome! GINA: Uostalom, ja se toliko i ne ljutim; nije da kažeš da sam mu rod neki pa da me je žao.

SVI: Tako je! Nećemo da se selimo! (Svi puštaju kofere na zemlju.) AGATON: Pa šta, kog đavola, da vam objasnim? PROKA: Da nam objasniš, na osnovu čega se ti praviš gazda ovde?

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Od njih su se već i otuđili... Van domašaja svoga pogleda, oni kao da ne znaju ni za ljude, ni za zemlju. — A ako neprijatelj dođe i pokupi vam stado? — reče neko. Njihove oči sinuše gorštačkom divljinom...

— E! — i stari zavrte glavom. — Mnoga su čuda počinili. Ne dajte, deco, da nam dušman porobi zemlju. Ne dajte... Pratio sam sve muško iz kuće u rat, pa ako treba i ja ću!

U daljini se zamračuje od tamnih oblaka koji se lagano prikradaju. A teška omorina pritisla zemlju, kao da je davi. Jedino je Tanasije bezbrižan, objahao lafet i zaglabao klip kuvanog kukuruza koji je digao negde uz

Nekako smo sigurniji kada su oni pored nas. A pešaci se izgubiše baš tada, kao da u zemlju propadoše. — Valjda neko o tome vodi računa — objašnjava narednik Milutin.

U obližnjem jarku ugledasmo još tri leša. U jednoga raširene ruke, drugi zabio glavu u zemlju, a trećem glava prepolovljena. Teško je posmatrati. Prizor je upečatljiv i mučan.

Granate su uz strahoviti tresak rile zemlju, prevrtale rovove, obarale drveta, kamenje je prštalo... Puške zamukoše pred užasnim i veličanstvenim prizorom.

Leži jednim obrazom priljubljen za zemlju, jedno oko mu poluotvoreno i vlažno. Još diše i nesvesno pomera ruku. — Zašto ga ne sklonite?

— Vojnici!... Videli ste kako je neprijatelj pokušao da oskvrnavi našu zemlju. U pobedonosnom hodu, carska vojska ubijala je žene, starce i nejaku decu.

U pobedonosnom hodu, carska vojska ubijala je žene, starce i nejaku decu. Ali kad je zakoračila dublje u našu zemlju i naišla na mušku snagu i vaše snažne mišice, izbačena je na đubre, gde ima da se raspadne.

Vratih se u svoj vod. Od Šapca je dopirala neprekidna pucnjava i tresak se prenosio kroz zemlju kao potmuli tutanj, koji nas je uspavljivao. Sutradan produžismo...

Vojnici su pokušavali da dignu konja. Ali glava njegova tresnu o zemlju kao bačena klada i životinja je tužno gledala staklastim očima, dok su joj nozdrve bile raširene, a slabine se teško

Konj stenje i komandir očajno gleda kako životinja grize zemlju. Onda naredi da jedan vojnik ostane pored konja dok ne lipše. Uzjahujući, dobaci vojniku da ne zaboravi potkovice.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Putnik se još jedared obazre na selo, pa onda baci na zemlju neku vunenu struku sa svojih leđa i sede na nju. Tek tada opazi čobane, koji ga pažljivo posmatrahu.

— Niste valjad’ ispit položili, te ste još privremeni? Gojko pocrvene i najvoleo bi da mogaše tog časa u zemlju propasti. Sad mu beše najtegobniji taj položaj, zbog koga je i inače trpeo dosta. — Jest... bolest me smela.

« — Izvinite, molim vas, ali znate: nas novake sve interesuje, obrte mu se ona, gledajući u zemlju. — Kakve ste ocene dobili do sad? — Sve odlične, odgovori on onim blagim tonom, u kome nema pi malo hvalisavosti.

Njemu baš nemoj zube pokazivati, onome znaš... nego onako niz dlaku. Laži ga polako dok ne uhvatiš za vrat, pa onda o zemlju. Ja, bratiću, tako je to. A ti se ne boj, što se tiče... — More šta ti je, koga imam da se bojim... I šta mi ko može !

— Podne je, odgovori on, gledajući čas u zemlju čas na vratnice, kuda prolažahu đaci, pa se opet polako krenu. Ljubica pođe za njim.

i opet si ćutao! — The... šta ću? Znam da me ne poznajete, odgovori Gojko gledajući u zemlju. »Ha, ova nesrećna zbunjenost reče on u sebi, mršteći se. Kud baš sad da mi dođe, kad treba da sam naj...

I opet rekao bi da i njegovo lice veli: »Šta ćemo, kad nam je takva sudbina !« On uđe, kao obično, gledajući u zemlju, ali kad stade pred nju, podiže oči i pogleda je za časak, samo za jedan trenutak, pa opet ih obori, nakašlja se malo i

— Ja moram, a drugi... ne znam, odgovori Gojko i zbunjeno pogleda u zemlju, mršteći se. — Svratite malo k meni, ako hoćete... progovori Ljubica, crveneći.

Gojko joj priđe, onako mokar, kleknu pred njom na zemlju i nasloni svoje uzdrhtale ruke na njena kolena. Ona kao da ne oseti ništa, gledaše i dalje onako isto sa zaljubljenim

Brže, opreznije!... Pst!... Čuješ li?... Ljubica sede na zemlju, ne dišući. Noge je izdadoše, snaga je ostavi, ona premre, poče se kameniti...

pliva... sve bliže... Ne vidi se ništa!... Da nije to kaplja ?... Ah, da sednem u ovo žbunje... I ona se spušta na zemlju, okreće se sokaku i gleda, gleda... tupim, životinjskim pogledom.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

“ 10. Sazdade se bela crkva, Ni na nebo, ni na zemlju, Na sred nebo pod nebesa. Na crkvu su do tri vrata: Jedna vrata samo od zlata, Druga vrata od istoka, Treća vrata

“ 167. Akšam đeldi — mrak na zemlju pade; Dragi dragoj pod pendžere dođe. U drage mi sijelo bijaše; Sijelo mi dragu rasplakalo: “Jadna draga, ženi ti

“ 168. Ne gradi puta kroz voće moje. Preteći ću te, uhvatiću te; Vodiću tebe u moju zemlju Gde sneg ne pada, kiša nikada, Rosa nam pada, žito nam rađa. 169.

“ Ona meni odgovara tužno i žalosno: “Makni mi se, mlado momče, ja sam žalosna, Dragi mi je na daleko, u tuđu zemlju, On mi piše tužno pismo, tužno i žalosno: Ja sam ti se oženio, bolju uzeo’!“ 174. Jovo, brate, žao mi je na te!

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

I najgori posao... sve ti je bolje od toga! DROBAC: Mogo sam i da obrađujem zemlju, da štavim kože... Mogo sam da bojim i redim vunu, da valjam sukno...

” (Stražari iznose nosila sa prekrivenim leševima. Za njima izlazi Majcen. Nosila spuštaju na zemlju. Iz mraka, sa isukanim drvenim mačem, pred njih iskorači Filip.

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

I ovde, reku jednu vidim, pod svojim telom, da hladi laku, srebrnu, zemlju, nepreglednu. A, kad mi prospe trešnje po duhu obolelom, i, kraj Meseca, i ovde, zvezda zablista, vidim da je, u ranom

I, mesto svoje sudbe, sa užasima novim, susrećem davni život, bolan, i prozračan. A, kroz ovu zemlju, svilenu i prozirnu, čim, uplašeno, spustim devojačko telo, kroz maslinu mirnu, vidim, daleko, opet, lišće svelo i

Kad iznemognem, i moga raspadanja talog slivaće se u tamu, kroz reka naših mulj i sliv, u zemlju koja vri, na dnu blata ustajalog.

Zar lutajuć mi otac tu je zemlju video? I njoj me mati dojila, od prvoga plača? Ljubičasti Šar zna koliko sam se stideo, jer, sa mnom, cvetno drvo, već

Vidim i sebe u lejama rascvetanog krompira, kod Potkamijena, kako ležim sa nosem zabodenim u zemlju, a kad dignem glavu, one, kojima su potiljci odvaljeni i krvavi.

Rat je svršen. Završena je i jedna epoha Evrope. Završen je i jedan deo mog života. Bečke romantike. Idem u svoju zemlju.

Život krdžalija. Pri ulazu u Ilanču dočekuje me, kao humka, stričeva crepana, ali utonula u zemlju, u blato, ugašena. U ogromnim pećima ne gori više, kao za vreme mog detinjstva, vatra ispod trideset hiljada crepova i

fraza o tome kako u Petrovim pejsažima ima jedan zrak sunca dalmatinskog, koji se kroz boje sjaji, i kako našu zemlju, najposle, jedan slikar, naš, monumentalno vidi, pa sam se poklonio publici, i, kroz zadnja vrata, brzo, našao, na

Da, ovo je jedina zemlja gde se zna da mrtvaci nisu đubre da nagnoje zemlju, i gde tuga dugo ostaje tuga, kamenje pocrni, i ljudi nose svoj gorak osmeh do smrti.

Bezgranična pustinja, pred kišom, kad čun na reci, kola drumom, mile, kroz jezovitu tišinu i dosadu što se nadnela nad zemlju. To isto nebo, žuto produženje polja kukuruza, u nedogled, u jesenja poslepodneva, mešavina boja peska i slatine.

Velike, čvrste, visoravni. Divne u svojoj neizmernosti bistrog plavetnila, nepomućenog šarenilom. Nebesa što uzdižu zemlju širokim, vidnim, stepenicama brda, u mir.

i moj put, u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni, priviđaju mi se još, dok mi žižak drhće ko prut i prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Belih ruža nije više bilo na svetu. Greh je zarazio i ljude i zemlju. Prođoše mnoge hiljade godina a ruže su kroz celo to vreme bile crvene, a belih nikako nije bilo.

Reč je njegova bila kao grom i govor njegov kao proletnja grmljavina; zemlju je poduzimala jeza od straha i miline: beše i veselo i strašno.

Pa i treći anđeo, kog je Bog poslao na zemlju, vrati se na nebo i dođe pred Gospoda praznih ruku. Tada Bog zapovedi Anđelu smrti da siđe na zemlju.

Tada Bog zapovedi Anđelu smrti da siđe na zemlju. I njemu se zemlja u suzama molila da je ne dira. — Ne plači, zemljo, i ne žalosti se! Ja ću ti ovaj prah vratiti!...

Jedan čovek imao je njivu koju je nemarno i rđavo radio. Zemlju je obuzela zubača i korov. A kako je on radio? On je mislio da je dosta da se čovek samo ljuti na zubaču i korov, a

Zaoravaj, kaže, dublje zemlju ako hoćeš da ti bude čista i da ti plemenite biljke ne uguše štir i korovina.“ Starac završi govor, a kad Agaton htede

“ — vazduh koleba Do kraja mora, zemlje i neba... Al začas samo... i mrak se gusti Na zemlju spusti. I pred strahotom Božjeg viđenja Što rumen lica s bledilom menja, Juda se prahom po glavi posu; Čupajuć kosu

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Pođi, sinko, poljubi tu svetu zemlju kad nogom stupiš na nju, idi i voli je, a znaj da su velika dela namenjena toj viteškoj zemlji i našem narodu; idi i, na

toj viteškoj zemlji i našem narodu; idi i, na ponos oca svoga, na dobro upotrebi slobodu, a ne zaboravi da je tu zemlju orosila i moja krv, krv oca tvoga, kao što je vekovima rosila plemenita krv viteških i slavnih pradedova tvojih...

Pedeset godina sam putovao po tuđini, po širokom svetu, ali ne naiđoh nigde na zemlju ni nalik onoj viteškoj zemlji o kojoj mi toliko puta otac pričaše.

Ali, tražeći domovinu moju, naiđem na interesantnu zemlju i lude, o čemu ću vam, evo, pričati. Dan letnji. Sunce pripeklo da mozak provri, od silne zapare čisto osećam

i sjajnom prošlošću“ — pomislim, ali me ribar čudnim odgovorima na moja pitanja zainteresova, te se rešim da i tu zemlju vidim, kad sam već tolike druge video i obišao. Pogodim se s njim i sednem u čamac.

listovi, u svojoj šašavosti, izmišljaju razne neistine i proturaju kroza svet obespokojavajuće glasove kako je u našu zemlju doputovao neki stranac od svojih šeset godina koji, kako ti zvrndovi vele, nije nikad bio ni ministar, ni činovnik,

i ja da vam kao stranac iskreno čestitam na tom genijalnom zakonu, koji je postao vašom zaslugom, a koji je usrećio zemlju i suzbio sve brige i nevolje.

— Izvinite, ali nikako ne mogu. — E, vidite, to je najnoviji zakon koji ima velike vrednosti za zemlju. Prvo i prvo, kazne od takvih krivaca naplaćuju se u novcu, i tu zemlja ima vrlo lepa prihoda, koji troši na popunjavanje

Svet se okupi pred domom velikog državnika u tolikoj masi da i kiša najjača ne bi od ludi, žena i dece mogla pasti na zemlju. Ljudi poskidali kape, a u svakoj grupi je po jedan kome iz džepa strči napisan rodoljubivi govor.

— To je za vašu zemlju dovoljno? — Dovoljno... E sad, vidite, u zakon je uneta i ova tačka: „Žito, i uopšte usevi, moraju dobro uspevati, i

— Neizmerna šteta! — uzviknem ja, kao preneražen tom strahotom koja bi postigla celu zemlju zbog neznanja i nerazumevanja ministra građevina.

ja ću dati ostavku, jer ovo je već drugi moj sukob sa ministrom građevina, i to sve zbog tako važnih pitanja po zemlju. — Pa zar Skupština može i o tim naučnim pitanjima donositi odluke? — Zašto ne?

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Još jedan poklon i divan plod pada na zemlju i razbija se; veće parče poleti niz brdo, gde ga čekaju halapljive praseće njuške, a za manje trče i grabe se deca.

Oko vrljika, pod brestovima, polegale ovce, opružile vratove i pritisle ih uza zemlju, pa samo brekću od trčanja i vodenjača; svaka se uoblila, pa samo čeka dobrog mrkunca, pa ne beri brige na proleće: biće

Polovina strepi za jednog, a polovina za drugog, no junaci se nose, ka' orlovi, pa nijedan ne misli da oproba leđima zemlju.

Vi, njegovi savremenici, niste umeli da cenite i čuvate najdragocenije blago, kojim je promisao darovao našu zemlju. Vi ste ga izbacivali iz najvišeg prosvetnog zavoda, a mi danas, za sve što ćete videti, imamo da blagodarimo samo

I taman on poče da izdiže ruke, a palica fijuknu kroz vazduh i pršte na njegovoj glavi. Spasoje se prostre na zemlju kao pokošen, zadrhta jednom nogom i beše mrtav.

— Nećemo više da štetimo svoju rođenu zemlju, — čujem gde govore, — grehota je. Hoćemo sve pošteno da platimo...! Osvrnem se desno, a tamo još veće čudo: hiljadama

— Dole s konja! — viknuh i trgnuh konja u stranu. On slete sa sedla pa stade živo da dreši bisage. Skide ih na zemlju preda se i podignuvši glavu stade da zvera oko sebe. — Ehe, zar tako!... aha!...

Kao mornari, koje su nekoliko meseci bacali vali po pučini morskoj kad ugledaju zemlju, tako beše i njima. Došlo je dakle vreme da se ostvare davno sanjani sanci...

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

(Drugim glasom.) Nije tako! (Prvim.) Jeste! (Drugim.) Nije! (Prvim.) Vi, dok ste bili na vladi, upropastili ste ovu zemlju! (Dru gim.) Ćutite vi, izdajnici! (Prvim.) Ko je izdajnik? (Drugim.) Ti! (Prvim.) A ti si lopov i hulja! (Svojim glasom.

Napiši... napiši... Čekaj, nemoj ništa da napišeš. (Uhvatio se obema rukama za glavu, pa očajno gleda u zemlju.) DANICA: A, da znaš, oče, što je gospodin Ivković divan govor napisao da ga pročita svojim biračima!

(Uzmuva se, zbuni se, turi ruku u džep i nađe ono zvonce. Zazvoni, pa se trgne i baci ga na zemlju kao da se opekao.) Koješta, otkud sad opet ovo zvonce i šta će mi to zvonce? (Krsti se.

) Braćo! Četrdeset i dva litra vina... (Prekine.) Ko mi sad dade ovaj račun? (Zgužva ljutito i baci na zemlju pa izvadi Ivkovićev govor i čita.) Braćo!

JEVREM: Jesu li to naši što piju? MLADEN: Naši. JEVREM (više sebi): Opet račun! MLADEN:... A u zemlju, pred kafanom pobijen veliki barjak, pa čim prođe kraj kafane koji od njihovih a oni mu podvikuju: ua!

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

a i šta bi znao, šta bi čovek radio bez kafane u ovoj odavno lepo i zgodno nazvanoj dolini plača, kako davno nazvaše zemlju. Dakle, slušajte o gazda-Đorđu, čujte njegovu istoriju!

Kad stiže Sreta i uđe, kafana je već bila skoro prazna. Tek nekoliko njih. Već je pao mrak na zemlju, pa se svet već bio razišao.

Ne čita, nego ih, misliš, guta. Dah mu zastao, ne trepće! Odjedared se trže, grdan veliki glogovak ispusti na zemlju, a iz grudi mu se ote jedan uzdah kao čoveku kad mu se svali veliki teret s duše, i on uzviknu: — No, hvala bogu!

— pitaju svi kao iz jednog grla, samo Provir ćuti i nabija na glavu slamnji šešir koji mu je bio pao na zemlju kad ga je Sreta zagrlio. — Jedva jednom! A, boga mi, i beše mu već jednom vakat. E čini mi se da mi je ovde stajalo!

Kolo se okreće, zemlja tutnji, a kolovođa Mića »Oficir« ne dodiruje, misliš, zemlju. On je među prvima bio tu. Došao je u svom paradnom poljačkom odelu.

A Mića poče: Crna zemlja, Nebo plavo; Braziljanci Zadobili pravo! Kaaaži! S-s-sss! i tu lupi Mića nogom u zemlju, lubom o lub a rukom o grudi, pa stade. Sreta mu priđe i čestita, a tako i Đorđe. — Od danas da smo pobratimi!

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

su i mnoge male vlasnice: Mišice, veverice i lasice, I neverovatne one škrtice Koje se od sunca kriju — krtice Što zemlju gutaju bez predaha: (Jak je vlasnički nagon predaka!) Na sunce ne izlaze one nikada: Čija je, ako nije njina livada?

Kuda li će? U Beč? Mec? Na kontinent afrički? U zemlju gde žive Grci? Mili, ozbiljna kao žrec ... U susret joj stiže zec Spreman da se u trci Svud, sa svakim takmiči.

Kapije skičale kao prasad, Dok na zemlju ne pade, najzad, Šest vrlo krupnih kapljica! Šest kapi! Majko moja, Ko da ih lekar odbroja U bolesnikova usta!

Miš ibrišimom ušiva kišu, Šav po šav, i pljusak sav Priši za zemlju. U gustišu Još mokru grivu stresa lav. Poslednje kapi, zrna bisera, Kiša niz okno prozora tera. Prestade pljusak.

i miris, jošte više, koji nas, uvek iznova, seća da negde — van zemlje — postoji sreća, i da smo, pre no što smo na zemlju pali, sve već videli i sve znali.

je moj veliki strasnik A ja, nosilac i nosovlasnik, Uživam, kao bogovi, U martu kad cvetaju glogovi, I kada on u zemlju blaguši, Koren rena nanjuši. PRED ZORU Probudih se, predzoru, i videh: grad U Mesečev se sklonio hlad.

Stalno na važnom državnom poslu: Trideset godina te nisam video!” „Za vreme retkih letnjih skokova U zemlju, zna se: Dubrovnik, Korčula!

” „I sad hajd, poveruj niskoj sorti: Gledajte ga, mušku sotonu! Sat pre venčanja, u crkvenoj porti Nestade, ko u zemlju da potonu...

Spora si, al dostižna, zemaljska pravdo Da te nađemo, svi trčimo maratone!” Od radosti, deda se na zemlju skljoka: „Stiže od Semberije moj knez Ivo! Moj divni kum, Đorđević Đoka, Kumašine, da si mi zdravo i živo!

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

One, pri tome hitanju ka moru, iskorišćavaju i samo blato, pa i vlažnu zemlju. A kolika je vitalna izdržljivost jegulje u pogledu sredine u kojoj je, može se videti iz saopštenja koje je Šmit,

nošen je strujama i vetrovima na morsku pučinu i staložen na dno; 2˚ reke, rečice i bujice odnose u more zdrobljenu zemlju, koja se taloži po dnu; 3˚ glečeri u polarnim oblastima klize niz obronke golih brda i survavaju se u more, pa ih

po hladnome moru na vrlo velika rastojanja; kad tako prispeju u toplije vode, oni se postupno tope i ispuštaju u vodu zemlju i pesak koje su poneli sa mesta gde su se odronili; 4˚ pesak sa peščanih obala i peskovitih ravnica biva vetrom nošen

Rakić, Milan - PESME

Osećam neku čudnu zlobu I mrak u mojoj tužnoj duši. S krovova niskih oblak dima, Vlažan i gust, na zemlju pada. Po izlokanim drumovima, Ko verna slika moga jada, Dronjav i blatav, beda sama, Teturajući preko rupa, U

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Arei je, strava zemna, slavom bojnom njih opio I zemlju im za poprište, da se bore, naznačio. Iz grmena velikoga lafu izać trudno nije, u velikim narodima geniju se gnj'jezdo

Al' heroju topolskome, Karađorđu besmrtnome, sve prepone na put bjehu, k cilju dospje velikome: diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši, iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši.

Za njim jata prokletoga kota, da opuste zemlju svukoliku kâ skakavac što polja opusti. Francuskoga da ne bi brijega, aravijsko more sve potopi!

Da li ovo svetkovanje nije na komu si sabrâ Crnogorce da čistimo zemlju od nekrsti? I bez toga ovo nam je slava, na koju se vrsni momci kupe sposobnosti svoje da kušaju, silu mišce i brzinu

I dabogda trag nam se zatro kad pod ovom živjeli maramom! Što će đavo u kršćenu zemlju? Što gojimo zmiju u njedrima? Kakva braća, ako Boga znate, kada gaze obraz crnogorski, kada javno na krst časni pljuju!

Žali Ivan brata jedinoga: žalije mu vojvode Uroša no obadva da izgubi sina; žalije mu vojvode Uroša no svu zemlju što je izgubio; žalije mu vojvode Uroša nego oči da je izgubio, — dâ bi oči za brata Uroša!

SERDAR IVAN PETROVIĆ S Muhamedom i glupost u glavu! Tȅško, Turci, vašijem dušama, što obliste zemlju njenom krvlju! Malene su jasli za dva hata. FERAT ZAČIR, KAVAZBAŠA Jok, serdare, ne ugađeš putom!

Na znanje vi, glavari s vladikom! Car od carah mene je spremio da oblazim zemlju svukoliku, da uredbu vidim kako stoji: da se vuci ne prejedu mesa; da ovčica koja ne zanese svoje runo u grm pokraj

A nemaše jošt dvadest godinah. I što ću vi kriti, Crnogorci, živo mi je srce pokosio i našu je zemlju ocrnio! VUK TOMANOVIĆ On ne bješe no samo nastao, — Crnogorca već bješe svakoga on gotova pretekâ

Kolijevke kakve bi trebale ne imadu sve naše rijeke; vidimo li mi ova strašila đe pustoše nemilosno zemlju? Vreme zemno i sudbina ljudska, dva obraza najviše ludosti, bez poretka najdublja nauka, sna ljudskoga đeca al' očevi,

Zla pod nebom što su svakolika čovjeku su prćija na zemlju. Ti si mlad jošt i nevješt, vladiko! Prve kaplje iz čaše otrovi najgrče su i najupornije.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

koraka golicavo trzala i slatko uvijala, kada joj se od samog pogleda muških sva krv u glavu penjala, noge joj za zemlju kao prikovane ostajale i kada je osećala da ako bi taj muški ovamo k njoj prišao, da se ona od obamrlosti ne bi mogla

a tamo do kapije stari šamdud sa račvastim kožastim stablom, a do same kapije binjektaš koji je bio istina propao u zemlju, ali mu se još blještalo njegovo mramorno teme. Sve to njega još više uplaši.

zakopčanim na kopče, s visokim potpeticama, koje su joj dobro činile, jer joj zbog njih šalvare nisu dodirivale zemlju i dizale prašinu, pope se gore, materi. | Kao svakad čestita materi Uskrs i poljubi je u ruku.

I sve to, ta tolika svetlost, sa tolikim ognjevima, praskanjem, blještanjem poče da je plaši. Kao da pod nogama ne oseća zemlju, odozgo nije zaklopljena kućnim krovom, dimnjakom, već kao da se sve to oko nje, zajedno s njom, kreće, ide, i sve veće

on kroz prste ruke, što mu je klempavo visila više glave i bila naslonjena na prag, kroz taj prag, kroz pukotine, kroz zemlju osećao je otuda iz sobe miris Sofkin tamo u postelji.

U tom, kao bez duše, dotrča Arsa i, kad ču, on od straha sede na zemlju. — A ti? A vi? — poče da viče na selaka. — Eh, bre, Arso!

Sladak joj odmor. Ispod plećaka i kukova već ne oseća kroz dušek tvrdu zemlju, nego od svoje gojnosti tone u mekoti i toploti postelje.

A iz te sobe još se ništa ne čuje do samo šuštanje haljina, silno udaranje pete o zemlju, o pod, da bi jače nalegle čizme na nogu, i ono, posle spavanja, tupo, kratko kašljanje.

Pandurović, Sima - PESME

bio, znam; Isti je bio vruć proleća dah, Isti je vetar nih’o vrh od zova I puno cveća što na jedan mah Strese na zemlju. A ono zamiri Što mu proleće još uzima dah, Tužno zamiri...

NA KUMANOVSKOM RAZBOJIŠTU Kao kroz zemlju koju Usud ukle, Milimo vlakom u sumraku kobnom, Kroz puste ravni u nedogled pukle. Sve je u muku i u miru grobnom.

Prelili smo čašu očajanja punu, I skupljenim besom petvekovnog gneva Raskovali tvrde i čelične lance; Napunili zemlju srcima što trunu Za gaženu prošlost o kojoj se peva, I pojili krvlju ravnice i klance.

su otplovile barke Davnašnjih nada, preko okeana, U maglu sivih, neizvesnih dana, Predele leda il’ krajeve žarke, U zemlju snova, istine il’ varke.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Čim on stiže na nebo, služitelji njegovi prosuše bijele kite na zemlju. „To biva ugod, nekad pred dolaskom a nekad po odlasku njegovu“, reći ćete.

„Ne mari!“ reče Gospod prestravljenim nebesnim silama, koje kad pogledaše na zemlju to vidješe goleme namete, pomisliše u sebi: e zlo je! „Ne mari, neka snijega iako ga je mnogo!

Padaju i ječe oko njega. On puca, mlati kundakom, bode bajunetom... Izmoren, gladan, pada na zemlju... Neprijatelji ga opkolili i vezali pa povedoše sa sobom...

Jedrili su dugo; talasi, kao gladna zvjerad, jurišahu na brodove. Kad se počeše iskrcavati, čim oni nogom kroči na zemlju, učinje mu se da je vrela, da mu tabani izgorješe, te odmah naže da bježi uz neke strane, po uzanom i krševitom nekom

„Hodite svi amo, ja ću vam skinuti gnjezdo!“ reče i nasmija se. Djeca se sad bojažljivo stadoše okupljati. On sjede na zemlju i kao da im dokaže da im nije zlurad turi pušku daleko a hrtu naredi da leže kraj njega, te ga poče milovati po glavi.

Za Jovanom izredi se sva družina, osim ubice. Svi prisloniše velje puške a male položiše na zemlju, pa se zbiše u gomilu, na lijevo; oni na jednu a oružije im na drugu stranu. Krivac osta na sredini.

Više odjednom rekoh mu: ama, gospodine, kad je tako opasno što idemo u ovu zemlju — zašto da srnemo u pogibiju!?... Ništa, naprijed! govoraše on. Po tome možete vidjeti da je dosta junačan.

Što ga preostani to je žućelo i kapalo samo na zemlju. Jata vrana i gavranova gakahu po pustijem poljima i po sivijem golijetima. Divlje patke i vranji padahu po močvarama.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

). Šaljivi blagoslovi daju se obično sa zluradom željom (Sinove ženio, ’leba želio; kćeri udavô — zemlju prodavô). U blagoslovima nalaze se i molbeni i molitveni elementi (Duša mu carovala gdje Božić i veliki dan!).

govor (Zlatu će se kujundžija naći; Nije blago ni srebro vi zlato, / već je blago što je srcu drago; Pravda drži zemlju i gradove, / A nepravda ruši obadvoje; itd).

— Pravo rijet’, (m)a umrijet. — Kako Jakovu — tako svakomu. O PRAVDI — Pravda drži zemlju i gradove, a nepravda ruši obadvoje. — Ako pravda ne pomože, krivda neće pomoći.

Mujo umro, Bojčić oboljeo: Sam Alija vojevat’ ne more. Na dv’je grane nije dobro stati: Račvast kolac u zemlju ne ide. Nema zime dok ne padne inje; Ni proljeća dok sunce ne sine, Ni radosti dok ne deliš s kime.

pak ga zapitali što to čini, a on odgovorio da ne čupa luk da krade, nego se uhvatio za nj da ga vjetar ne obori na zemlju, pa se luk sam iščupao iz zemlje. A kad ga gospodar od luka zapita: „A što ti je to u torbi?

Kuge imaju preko mora svoju zemlju (gdje samo one žive), pa ih bog pošlje amo (kad ljudi zlo rade i mnogo griješe) i kaže koliko će ljudi pomoriti.

duhovi po planini izvaljuju drveta te se njima biju između sebe, pa koji nadvladaju, oni rod od ljetine privuku na svoju zemlju; oni i onako lome gore i valjaju veliko kamenje. (Jak kao vjedogonja).

3 Pripovijedaju kako je nekakav čovjek gledao iz prikrajka gdje je drugi novce zakopao u zemlju, pa kad ih zakopa, a on preko onoga mjesta baci vile, rekavši: „Čuvajte kako sad tako do suda božjega, već ako ja da

Ni jedna mu voda ne dođe u pomoć osim rečice Dagudin. Dagudin brzo projuri kroza zemlju i dođe u pomoć: sva okna zalije i oknare sve podavi, potom iziđe napolje i sve oknarske kuće potopi i odnese.

Vida i Koviljka: pa Vida gradila Vidojevicu, a Koviljka taj grad Koviljaču; pa poslije kažu da su ljudi zasuli Koviljaču u zemlju, kad su polazili na nekakvu „vojsku“. 2 Priča se da su nekad bile dve sestre: Vida i Koviljka.

Kada to tako vreme nastane, oni će se moći vratiti u svoju zemlju i nad njom će kao i ranije i dalje vladati. Oslobođeni svojih počinjenih grehova i svojih uza, oni će se tek tada moći

Ako je preo polja, evo mu srpa neka raskosi!“ 6 (Kad prvi mrak padne na zemlju, — u prvi akšam — devojka uzme nož pa ga zabode u zemlju gde kapnica sa strehe pada, i ovako vrača): Ne zabadam ja

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Sad se ja zabrinem, kako ću sići na zemlju! Dok mi padne na um, da mi je dugačka kosa: kad stojim, do zemlje, kad sjednem, do ušiju, pa uzmem nož, pa sve dlaku po

Pošto zaspim, a mojom nesrećom skoči varnica, te pregori dlaku, a ja strmoglav na zemlju, te propadnem | do pojasa. Obrnem se tamo, amo, ne bili se kako izvadio, a kad vidim, da se neda, onda brže otrčim

Kad malo odmaknu od brijega, onda dune vjetar, pa ga baci čak u nekakvu zemlju, đe se o njegovu carstvu ništa i ne čuje (kao ni on o ovome što do sad ništa nije čuo ni znao).

Kako će carev sin znati zanat? Što će zanat carevu sinu? Zanate ljudi uče da se rane njima, a carev sin ima zemlju i gradove.“ Govedar kaže opet: „E! ako ne zna nikakva zanata, ja mu ne dam moje kćeri.

vjenčaju momka i đevojku i provedu svadbu; pa onda dadu ovome caru lađe i vojsku, te otide preko mora i nađe svoju zemlju. VІІ. ERO I TURČIN. Orao Turčin ralicom po strani iznad nekake ćuprije, a Ero putem ćerao nekoliko konja natovareni.

Odi opet na leđa.“ Ero uzjaše opet Turčina, te ga još jednom prejaše preko ćuprije; pa ga onda zbaci Turčin na zemlju: „Eto, kurvo! crkni tu, kad nemaš čim da platiš.

“ IX. ZAŠTO U LjUDI NIJE TABAN RAVAN? Kad su đavoli otpali od Boga i utekli na zemlju, onda su i sunce odnijeli sa sobom, pa ga đavolski car nabio na koplje i nosio na ramenu.

Kad siđe sveti Aranđel na zemlju, a on se udruži s đavolskim carem; ali se đavolski car osjeti, šta on oće, pa se dobro uzme u pamet.

Odajući tako po zemlji nji dvojica zajedno, dođu na more i stanu da se kupaju; a đavo udari koplje sa suncem u zemlju. Pošto se malo prokupaju; onda reče sveti Aranđel: „De da ronimo, da gledamo koji može dublje.

Sad treba i đavo da zaroni, ali se boji da mu sv. Aranđel među tim ne odnese sunce. U tom mu padne na um, te pljune na zemlju, i od njegove pljuvanke postane svraka, da mu čuva sunce, dok on zaroni i iznese u zubima mor - | skoga pijeska.

a i od mene i od njega. XI. MEĐED, SVINjA I LISICA. Udruže se međed, svinja i lisica, pa se dogovore, da oru zemlju i da siju pšenicu, da se rane. Zapitaju jedno drugoga, šta će koje raditi, i kako će sjeme naći.

pa nada uz krušku; a međed pomisli, da je ona već svinju udavila, pa ide sad na njega, pa od straa padne s kruške na zemlju, te se razbije i crkne; a lisici ostane sve žito i slama. XII. ĐAVOLSKA SLANINA.

Sveti Sava - SABRANA DELA

je znano bilo svima vama, kako Bog svojim promislom postavi mene vladati nad vama, i u početku kakvu primih ozlobljenu zemlju našu, i pomoću Božijom i Presvete Vladičice naše Bogorodice, koliku moć imađah, ne oblenih se, niti pokoja dadoh sebi,

Evo me već otpušta Vladika s mirom, po reči njegovoj, da ispupi se rečeno: ,Zemlja si i u zemlju ćeš poći'. (Post. 3, 19) A ti, čedo, ne tuguj gledajući moj rastanak, jer čaša ova svima je zajednička.

I prostri rogozinu na zemlju, i položi me na nju, i položi kamen pod glavu moju, da tu ležim dok me ne poseti Gospod uzeti me odavde.

I dok provedoh tu osam godina, nastadoše mnogi meteži u kraju tom, jer prođoše Latini i zauzeše Carigrad, bivšu Grčku zemlju, čak i do nas, i ulegoše i tu u sveto mesto. Veliki, dakle, metež beše.

Jer kao što prekrasni Josif uze telo oca svoga Jakova iz Egipta i prenese ga u zemlju obećanu, tako i ovi bogoljubivi i čestiti sinovi njegovi sa svom državom primiše ga, radošću radujući se i veseljem

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Tanasko čučne pokraj bandere, s puškom na kolenima. Brzo se i on spusti na zemlju i zaspi. Zatamnjenje.) IV SLIKA Kafana, prazna. Ulaze Cmilja i Anđelko.) CMILjA: Da znaš, maco, da si mi bio drugi!

PROSJAK (spusti se na zemlju): Moja žrtva ispala zaludna, moja dobrota na zlo okrenula! Što je trebalo da mi grane, pocrnelo!

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Ukorenjenije stari[h] običaja podobno je korenju veliki[h] drva; za koliko godina su se uglubljavala daleko u zemlju, toliko potrebuju da se osuše.

Valjada je bog tu zemlju blagoslovio, te samo u njoj ima pustinja.” Meni se činilo da je toga igumna bog poslao da me izvede iz Čakova, kao iz

” Padnem licem na zemlju, ljubim zemlju i s toplim suzama kvasim. Nikad u mom životu nisam tako plakao. Gledajući selo u kom se majka | moja

” Padnem licem na zemlju, ljubim zemlju i s toplim suzama kvasim. Nikad u mom životu nisam tako plakao. Gledajući selo u kom se majka | moja rodila i rasla;

Oko podne dođemo u Irig i uputimo se k manastiru. Kako nam je god rekao Todor kalpagdžija, kako pređemo na manastirsku zemlju, učini nam se kao da smo u edemsku bašču došli.

Po tri dni drugda ništa ne bi[h] okusio, pak bi[h] se gdi na tavan sakrio i sve bi[h] metanisao, čelom u zemlju udarajući, dok bi mi se zavrtio mozak; jedva bi[h] na nogu od teške gladi stajao.

Ko bi se usudio reći da sve te mošti i kosti i zubove i parčeta haljina i gvožđa i grudve u zemlju valja zakopati? U zemlju!

Ko bi se usudio reći da sve te mošti i kosti i zubove i parčeta haljina i gvožđa i grudve u zemlju valja zakopati? U zemlju!

Četverti dan stignemo pod Svetopavlovski manastir. Kako iziđem na zemlju, uljezem u jednu bašču, uslaždavajući se krasotom različni[h] voćni[h] drevesa, obremenjeni[h] plodom.

U sve to vreme ništa nije mogao u stomaku držati. Dođemo u Svete Četrdeset sprama Korfa i, kako iziđemo na zemlju, lakše mu bude i u pet dana predigne se; no doći k kreposti, tome se hoće vremena.

Sovetuje me i zaklinje verni drug da nipošto ne prelazim u Tursku zemlju pre nego se mir zaključi i dok ne vidim iste Hormovite u Korfu, ibo delfinski paša, črez kojega vladenije nadleži

godina odsustvija u Banat posetiti srodnike moje, pokloniti se grobovom roditelja moji[h] i celovati meni svetu zemlju u kojima nji[h]ove počivaju kosti.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Zatijem obrnu oči put ostrvca na kome bijaše manastir. Eto voda optočila zemlju, pa se dva rukava sastaju i čine širinu. Jedan trak rastoke bijaše modar, a drugi zelenkast.

Jedan trak rastoke bijaše modar, a drugi zelenkast. Bakonji bi žao, pomislivši da voda mrvi zemlju, onu lijepu crnicu što se nakosila kao da bježi od svoga neprijatelja.

Bakonjin konj kao i da ne staje na zemlju, nego kao munja oblijeće tu silnu vojsku, a Bakonja na njemu, držeći u lijevoj ruci krst, u desnoj ćordu, sokoli ljute

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Motri me zimsko nebo uvrh rama. Motri me ruka moja, pesma sama. NI PREDEO MAGLEN Kao da smo sišli pod zemlju, u trap, Nemo smo stajali tako: dub i dub. O zar je noć ova bila ona kap Što prepuni čašu i već preli rub.

Do pojasa skinut pod suncem — ja vidim Nekog boljeg sebe kako zemlju orem. Prenem se — i vidim gde sam — pa se stidim. Krenimo, pesmo, naš put: od zla — gorem!

Kud nesta davni zvuk od pada čaše?... Ne samo kosti pod zemljom: i muzika je trula. Ali gde truli to što je bilo A u zemlju ne ode (Niti ikada imaše kost u sebi, drvo, bilo)?

SEDIM NA TVOME GROBU Sedim na tvome grobu satima Ko živi krst u zemlju zariti: O, tako, među mladim vlatima Stariti samo, tako, stariti! Iste me slike ovde nalaze: Eno se opet rumen iskosi.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Zmija nisam da i rep u zemlju uvučem. Zubi su mi se klatili, ali sam na kurjaka ličio. Daleko za leđima, u torovima ostade pusto i Mir.

stegnut zavišću prema svima, a nebo mu je stalno bilo rasporeno na jasenovima, nebo nije prestajalo da stovaruje na zemlju i krovove svoj beli jed. ... .

I još stolicom zavitla na mene. Što me samo ne udari! Do pod miške nabio bih te u zemlju. Čekaj dok svane, sutra ću ja tebe! Anđu malo popusti groznica. — Daj mi da ih podojim...

Opančar pod stečajem traži samo banku, kleči, grli mu noge, ljubi čakšire i opanke; trezni se gade i bacaju na njega zemlju iz čabra s leanderom, a pijani vrište od smeha.

Prerodile šljive se ne pridržavaju granama za zemlju; šljive su ugarci zelenim lišajevima obrasli. Sve će opusteti i ojaloviti.

Šta mu pomaže pravda? Nema pravde bez priznanica. Simka spava. Spava, jalovica. Tako bi je slatko zabio u zemlju!... On, ludak, bezmozgović, nije ni tražio priznanice. Kako će sudu da dokaže da mu je u toku školovanja...

bola, da bol iznese napolje, jutro je sivo, kao i mozak bez čeone kosti, ni ledena kora snega što je okovala krovove i zemlju nije hladnija od njegove kože, jer je i jednu i drugu noćas smreškao vetar, pa se i opanak zaledio, pešice ne može,

se creva, bela kao da su jagnjeća, posle ih isprljaše krv i prašina žute zemlje, više nikad i nigde nije video takvu zemlju, ni ranije kad je za zlatom rudario, svi su oko njega bili krvavi, dok je oficir stajao s podignutom sabljom, zinuvši

— Idi, zovi mi Simku! — Iz Srbije će i vrapci pobeći. Ljudi će mesištem sasvim da usmrde zemlju. Za Nikolom krckaju tavanske stube. I tog će gada najuriti iz kuće. Načinio mu od kuće hajdučku jazbinu.

Tapka maramicom po usnama i retkim brkovima. — Da mi je milo što će jedno kuče manje da pogani zemlju, to mi je milo, i to ću da kažem kralju Milanu ako me pita. — Kralja ne pominji! — ustade kapetan.

Zastade kod Velike česme, za celu čovečju visinu ukopane u zemlju. Odatle je vukao po dve testije vode. Najpre Andri, pa posle Bošku opančaru, kod koga je stanovao.

“ „Nikakav lek tebi ne pomaže. I ti ćeš da skapaš na ovom sprudu. Mrtvaci su otrovali zemlju. I ona samo kamen rađa.“ „Što mi ne pomogneš?“ stegnula mu je ruku. „Sve sam učinila što žena može.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

« Dečak-kapljica raširi oči, zadivljen. Zidovi pećine blistali su od raznobojnih kristala, treperili, kao da je duga pod zemlju zašla. Dečak oslušnu.

— Prokleti porub! — uzviknu gnevno i skoči na zemlju, ali se saplete i pade. Jedva je ušao u razred, toliko su mu nogavice smetale.

Svuda, dokle je oko dopiralo lelujala se mesečina kao vilina kosica. On upre pogled u zemlju ispod oraha, I opet mu se učini da se tamo nešto komeša.

Onaj ko tu pticu uhvati dobiće sve što poželi pa i zeleni kamen. Jedino što nije čula kako se stiže u Zemlju Vetrova, niti kako se hvata zlatna ptica! Car Peletin oduševljeno pljesnu rukama, i poče se spremati za put.

Još jača groznica zatrese princeze kad car Peletin reče: — Koji me je đavo terao da tražim Zemlju Vetrova? Ali ni jedni ni drugi nisu hteli da odustanu od traženja, i, konačno, stigli su do 3emlje Vetrova.

trčao Ferfelin, padao, dizao se, opet trčao pružajući ruke ka zlatnoj ptici, a onda je, najednom, iščezao kao da je u zemlju utonuo. Ko zna: možda je i njega zameo vetar? A možda još i sad trči loveću zlatnu pticu?

Načas joj se učini da iz peska čuje nečiji prigušen uzdah, pa zadrhta. »Da ga nije neko čudo pod zemlju odvuklo?« pomisli i zareče se da će ga i ispod zemlje naći, ako treba. Zatim se vrati u kuću, ali nikako da se smiri.

— Zašušta vetar krilima, pa polete u Zemlju ledenih bregova, a lepotica pođe da traži Kameno jaje... Ko zna koliko je išla raspitujući se.

Kuda da beže? Ispred njih je more. Iza njih gonioci. Da su ptice, odleteli bi, da su krtice, zavukli bi se pod zemlju. Šta sada?

Zatim posadi voćnjak i čekaj da nikne orah s plodovima od srebra. Ne dotiči nijedan dok sâm ne padne na zemlju. Tada pažljivo gledaj i otkriće ti se...

— Lipa je za babe! — držeći nožić u levoj, a panjić pridržavajući patrljkom desne ruke poče rezbariti. Dok bi list na zemlju pao, desnica mu je bila sva u posekotinama, ali on ne napusti započeti posao, niti dozvoli majci da mu previje ruku.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Onda bi iskrsavao taj Turčin, stražar, sa svetiljkom: blagih očiju, zalivao je vodom iz legena zemlju pod Jevremom, da bude što vlažnija, što hladnija, da mu se kosti i žile što pre zgrče.

Zatim je rat, Kočina krajina, prošao a došle su godine kada je valjalo raditi zemlju, rađati dedu i čekati pod nebesima.

Uzjahao je, s naporom, i na konju prolazio kroz razluđene majske livade što su mirisale na zemlju, na trave i na večnost. Prvi put nije bio siguran da zna za šta se to tukao, posle onog 30. novembra.

Umeo je i da obrađuje zemlju, i da trguje, i da ratuje, i da zapoveda, i da, sjajno, govori na skupštinama. Kad je izlazio na megdan nekom od

slušao Riginu priču o tome kako je, sada, pravi čas da on, Riga od Fere, započne borbu za tu svoju neverovatnu zemlju, Grčku.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Ta tek što se svirac čuje Već u kolu s' podskakuje. Kolo, kolo, svirac svira, Noga zemlju ne dodira; „Sitno, brate, ijujuju!

Kada mjesec sine nad našom rijekom, I na zemlju pane tiha rosa prva, Rodiće se mlado proljeće! I svuda Prosuće se miris plavih jorgovana; I pahulje sn'ježne padaće sa

! A majka vaša zemlja vam je ova; Bacite pogled po kršu i polju, Svuda su groblja vaših pradjedova. Za ovu zemlju oni behu divi, Uzori sv'jetli, što je branit' znaše, U ovoj zemlji ostanite i vi, I za nju dajte vrelo krvi vaše.

“ vazduh koleba, Do kraja mora, zemlje, i neba... Al' za čas samo - i mrak se gusti Na zemlju spusti. I pred strahotom Božjeg viđenja, Što rumen lica s bledilom menja, Juda se prahom po glavi posu; Čupajuć'

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Iz njega se luče besamrtne na sve strane r'jekama sipahu. Ko kad tvorac mogućijem slovom našu zemlju u vjetar razvije i u trenuć zemni okeani kad se prospu srebrnim strujama u propasti bezdne mrakovite - tako teku

Njihovo će kratko zatočenje bit im tužno nepostojnoj duši: sa plačem će na zemlju padati, sa plačem će na zemlji živiti, sa plačem se u vječnost vraćati, mučitelj će jedan drugom biti, svaki sebe

Smrt ću izvest iz mračne tavnice, na zemlju je puštit među njima, preodjetu u raznim vidima: neka stravom između njih trči, čineć strašna opustošenija.

Poslje zemlju, užasa katedru, pozorište bogomrsko zalah, gnjezdilište čovječke nesreće, sa nevinom krvlju oskvernjenu, otrovanu

Kainovi bezbrojni potomci zlom svakijem zemlju ispuniše, gr'jeh im diza more nad gorama, al' im zloće iskru ne pogasi!

Gle divnoga sada vidjenija! Sunce pravde i zemlju ogrija, hram se mračni zasja zatočnikah, robovima olakšaše lanci: sin dostojni oca prevječnoga obuka se u

Popa, Vasko - KORA

pregrize tu stabljiku kukuruza Davno je to bilo U očima lepim Tuga mu se zatvorila u krug Jer drum kraja nema A celu zemlju treba Za sobom vući MAGARAC Ponekad njače Okupa se u prašini Ponekad Onda ga primetiš Inače Vidiš mu samo uši Na

trup Smeši se obrvom meseca (1951) DALEKO U NAMA 1 Dižemo ruke Ulica se u nebo penje Obaramo poglede Krovovi u zemlju silaze Iz svakog bola Koji ne spominjemo Po jedan kesten izraste I ostaje tajanstven za nama Iz svake nade Koju

vena I ko je ta ptica Na napuklom nebu moga srca Jedina ptica Glasom me tvojim k sebi zove Jer ne ume bela Na zemlju da sleti 27 Među dlanovima Grejao sam ulicu Kojom si se vratila Glas ti je po krovovima Zaboravio belinu Časovi sa

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

i opisati, moradoh se dobro pripremiti za to putovanje, proučiti istoriju starog Egipta, upoznati njegove žitelje, njihovu zemlju, njihov život, kulturu, znanja i tek onda moći pokazati kako je, posredstvom Pitagore i njegove škole, nadahnute genijem

iz normalnog koloseka svoga života i poziva, a sve vreme proveo u svojoj sobi, da ne bih gledao podjarmljenu varoš i zemlju.

Južne obale toga poluostrva i celu Siciliju naseliše Grci i time odenuše tu poluvarvarsku zemlju - Rim se tada još nalazio u doba svog nejakog detinjstva - purpurnim plaštom grčke mudrosti i umetnosti.

O tome šta je Hefestos na štit urezao, Homer nam priča u svojoj „Ilijadi“ ovo: „Najprije načini Zemlju, nebesa načini, more, i Sunce neumorno i Mesec načini puni, Zatim zvijezde sve po nebesima prosute cjelim, Snažnog

na prozračnoj, kristalnoj, lopti, sferi koja se obrće ravnomernom brzinom oko one ose koja, prolazeći kroz našu Zemlju, prodire tu sferu kod polarne zvezde“. „Tako je!“ uzviknuše Pitagorini učenici. „Sfera!“ nastavi Pitagora.

Tamo, na istoku, saznao je da zvezdano nebo nema, kao što nam to izgleda, oblik svoda koji je našu Zemlju poklopio, već da ono obuhvata našu Zemlju sa svih strana, da ima, dakle, oblik lopte.

je da zvezdano nebo nema, kao što nam to izgleda, oblik svoda koji je našu Zemlju poklopio, već da ono obuhvata našu Zemlju sa svih strana, da ima, dakle, oblik lopte.

„Poplava Nila pretvori celu zemlju koja leži između libijske pustinje i arapskih planina u jedno ogromno jezero. Varoši, sela, naselja i gajevi palma

- takva jedinica može biti proizvoljno odabrana, dakle veća od ove naše - i pomoću triju kolaca koji se zabiju u zemlju tako da uže bude zategnuto kao ova naša vrpca, Egipćani polažu ivice osnova svojih građevina upravno jednu na drugu.

Njega pozvaše bogovi, a mene baci sudbina u ovu zemlju Grka. On dade Aristotelu znak da mu se primakne bliže, pa mu šanu na uvo: „Ti znaš da se naš prestolonaslednik

Zenodotos pokaza prstom na te krugove. „Jesu li to lopte za igračku?“ „Ne“, odgovori Dionizios, „one pretstavljaju Zemlju, Sunce i Mesec“.

su obe tangente, položene uz ploču Sunca i ploču Meseca, približile jedna drugoj baš na obodu lopte koja nam predočava Zemlju, i tu se dodirnule u samom vrhu Mesečeve senke. Odatle sleduje da Sunce i Mesec imaju jednake prividne prečnike, tj.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

je vazduh sav od mirisa i od cvrkuta, zujanja osa, veselih uzvika, zvona, škripe kola, odjeka motike što cepa mirisnu zemlju; svu slast onog điv-điv nestašnih vrabaca, čija neumorna i strasna prepirka, uz prve sunčane zrake, uzbuđuje i poziva

Magare, sa vencem koji dodiruje zemlju, korača propisno, za repom poslednje mazge, žmirka i smeši se na pitanja što padaju s raznih strana: „Zar je i on prešao

— Živio, pobratime! — i ja zgrabih za uzde. On me spazi, skoči hitro na zemlju pa se srdačno izljubismo, dok je svet oko nas brisao oči tronut našim bratskim zagrljajem.

Ti znaš gde stanuje? A mislim znam i ja. On zastade pa spusti stvari na zemlju. — Kod gospodina Nikole Glišića? A šta ste vi njemu? — Rođak.

— Ja, goooospodine, kapetane. — Pa uvek ti? On gleda u zemlju. — Dobro, Sekula, izlazi! A u oficirskim patrolama, vođ, oficir, smesta naređuje: — Sekula Resimić napred!

— Francuz, inteligenat, ima jednu osobinu koju skrupolozno ispunjava, a to je: da hvali na sva usta svoju zemlju i svoj narod. Je l’ te, nešto sasvim suprotno nama?

Ne tuđa, ono je moja sopstvena smrt, i kraj mojih nada i planova i kombinacija. I zašto bih ja sad natrag u zemlju?... Ali o nekom novom planu mislio sam juče: raditi na nauci, ili tako šta. Ali je to bedna, užasna uteha.

Svaki znak koji mi sad govori o izgledu na povratak u zemlju neprijatan mi je, i na radost ovih oko mene, koju izaziva njihova nada na skoro viđenje sa svojima, gledam ja sad sa

od koje se nigde nije mogao skloniti, hteo da viče iz sveg glasa i da zapomaže nečiju pomoć, ali ga teške, za zemlju prikovane noge, izdavale i glas mu umirao u grlu.

Samo je muzika lišća i trave, onaj noćni život stvari, intonirala pod hladom koji je pokrivao zemlju. Onda Svilar skide kaput i osta u košulji.

i ja to ne umem ni da izrazim, ali sam na onom grobu uvek jasno osećao kako struji, kako se provlači, kako kroz zemlju, kroz travu, kroz tamnjan, prodire do mene, pa se upija i nada mnom vlada, ona snažna, tajanstvena i neodoljiva misao

je obrtanje popustilo, malaksalo, dok sasvim prestade, pa se ja, sa glavom punom olova i strahovitim vriskom, sruših na zemlju. Oko mene okretale se kuće, drveta, krovovi, šupe, tarabe, ljudi, bunar. Bunar se okretao kao čigra.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Tokom tolikih godina kao da je sasvim bio zaboravio svoje porijeklo i svoju zemlju. Sad se odjednom trznuo; užurbao se, uskomešao, pregnuo da nadoknadi propušteno. Prosto se pomamio.

Nas će zaorati nova brazda, na proljeće. A dotle — „živjeti se mora”! Starac je mučao i gledao u zemlju. Opet je počeo lupkati kapicom o kapicu. Pa zaključi: — Dobro je i to.

— ... Otiđi i na onaj drugi grob. — Hoću, oče. — Kad ćeš opet amo svratiti? — Ne znam... Gledao sam u zemlju. On me potapša dvaput po ramenu. — E, hajde, hajde!... Bilo ti sretno!... Zacviliše tanke zarđale baglamice vratašca.

Ako se on libi da se baca na zemlju, da divlja i histerizira, da lupa nogama kao dijete, i da se u tome još iživljava i uživa, ako to za njega mjesto

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Svako pleme imalo je svoju sovru — četiri direka, po bodena u zemlju i spojena prečagama, preko kojih su nameštene uzduž dve široke trenice; na njih se stavlja jelo; okolo ovih trenica

O, veru mu, mislim se ja... — A ja sam po psima poznao da nečega ima — dodaje Kosta abadžija. — Svu noć prelajaše, zemlju grizu. Vidim ja da to nije tek ’nako... — Kako se provuče, slava ga ubila, ’naki čovek kâ tresak!

— Pa šta veli on? — Ništa. Kaži — veli — onima tamo nek idu kud hoće, pa ga nestade, kao da ode u zemlju. Seljani se raziđoše brzo, da jave novost drugima što rade tu u potesu.

Ja samo znam da moram sad imati novaca što više, i naći ću ih, pa makar svu zemlju prevrnuo. Vuju sevnuše oči zadovoljno. — Što će ti sad pare? — Bez njih se ništa ne može, to znam.

Deca se okupila u jednom uglu pred vajatom, cepkaju i zabadaju iverje u zemlju, zaboravljajući sve drugo što je iza njih.

drugi njegov pokret, Đurica istoga trenutka baci svoju dugu pušku, skoči na Sima s leđa i jednim mahom obori ga na zemlju. Otpasavši mu tkanice, veza mu njime ruke, pa ga onda, kao kakvu kladu, izvrte na leđa.

Đurica i ne opazi šta on radi s rukom, već ga samo stezaše i omahivaše, da bi ga oborio na zemlju... Obojica ćute kao zaliveni, samo im se noge pomeraju, odskaču od zemlje i opet staju na prste...

Da gleda kako da ga zavara, zagovori... I taman da zausti, a Đurica ga omahnu i tresnu o zemlju... Nehotično mu se podiže ruka s nožem, te Đurica ugleda šta mu je u ruci.

Mračna i vlažna noć navukla se na ovo mestance, zaogrnula svojim neprobojnim pokrivalom kuće i ulice, pritisla samu zemlju, pa stoji tako nepokretna n sumorna, kao da se i ne misli nikad dizati sa grešne zemlje....

smrt? Ne znam !... Šta je to smrt? Znam, videla sam kad umre Joka, bleda, pa požutela, hladna... Posle zakopaju u zemlju i gotovo!... Ništa, kao da nije ni bila... samo se izdiže gomila vlažne zemlje... Jadna Joka, kako smo lepo živele....

za njom dim... one slike nestade... ona se, odmah čim puče, nekako neobično, u koso, spusti na zemlju i leže... bez jauka, bez reči... Opet zagroktaše puške, zasipajući svu sobu paklenom vatrom...

Ispi čašu, pa zaiska odmah drugu. Žandarmi, onako isto ozbiljno i svečano, podigoše drugu čašu. — Ova druga za laku zemlju. Laka ti zemlja bila, Đuro! — reče Mitar. — Laka ti zemlja bila! — ponoviše žandarmi i iskapiše čaše.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Kad, je Petar čuo šta starac veli, on mu onda reče: — Valjda će me sam bog uputiti u zemlju gde neće biti pomora. Starac mu onda kaže: — Jeste, ima i takova zemlja, samo tamo ne može niko otići.

mu odgovori: — Ta je zemlja tamo na istoku, i u toj zemlji živi samo jedna devojka, i ona ima dvanaest džinova što joj zemlju čuvaju.

Ta je zemlja sva opkoljena vodom, pa ako ko i pređe vodu i na zemlju korači, toga ti njeni džinovi odmah osete i sveg rastrgnu.

Ko bi u tu zemlju otići mogao, taj ne bi nikad ostario niti umro; ali tamo ne može niko otići, jer koji god je dosad u tu zemlju odlazio,

bi u tu zemlju otići mogao, taj ne bi nikad ostario niti umro; ali tamo ne može niko otići, jer koji god je dosad u tu zemlju odlazio, svaki je glavom platio.

Petar, čuvši ove reči, odmah se sa starcem oprosti i ode brže-bolje da potraži tu zemlju. Idući tako, dođe do neke vode. Sad izvadi papuču pa je obuje i pređe na drugu stranu.

Čim je Petar koraknuo na ovu zemlju, zaboravio je i na oca i na pomor. I tako je ovde već sto godina proveo, pa je još uvek bio onako mlad kao kad je

Jednoga dana reče mu devojka: — Hajde, Petre, da vidiš moje pustare, marvu i svu zemlju moju. Petar pristane i pođe s njom. Idući tako, devojka mu je pokazivala svoje pustare i marvu koja je na njima pasla.

Kad je Petar opazio smrt, on onda brže-bolje spusti kamen i počne bežati k onoj devojci, da u njenu zemlju pređe. Smrt sad iziđe ispod kamena i potrči za njim.

došao bio blizu one zemlje, opazi ga ona devojka i iziđe pred njega, da ga odbrani od smrti i prebaci preko vode u svoju zemlju. Dok je Petar došao do devojke i bacio joj se u naručje, dotle ga je već i smrt stigla i uhvatila za vrh od čizme.

A kad to bog čuje, reče: — Što ću sad od njega? Jer već za njega nemam veće kaštige nego da ga pošaljem na zemlju pa da još jedanput umire. A smrt reče: — A ko će ga umoriti? — Ti, — reče joj bog. — Neću ja, gospode.

prođe devet stotina godina, a bog reče Petru: — Petre, hajde sad po starog, pa mu reci da došlo vrijeme da telo ide u zemlju, a duša u raj. Kad sveti Petar čuje, dođe k starom pa reče: — Starče, proteklo je vrijeme tvoga života.

Petković, Vladislav Dis - PESME

Pri beganju zvezda zemlja je ostala. I tu zemlju danas poznao sam i ja Sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda, I sa suzom mojom, što mi i sad sija I žali k'o tica

I tu zemlju danas poznao sam i ja. Kao stara tajna ja počeh da živim, Zakovan za zemlju što životu služi, Da okrećem oči daljinama

I tu zemlju danas poznao sam i ja. Kao stara tajna ja počeh da živim, Zakovan za zemlju što životu služi, Da okrećem oči daljinama sivim. Dok mi venac snova moju glavu kruži.

MRAKA PIJANSTVO Ne marim da pijem, al' sam pijan često U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše, Zaboravim zemlju, zaboravim mesto Na kome se jadi i poroci zbraše. Ne marim da pijem.

I ja žalim sebe. Meni nije dano Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi, Oči plave, tople kao leto rano, Život u svetlosti bez mraka i studi.

Imao sam i ja veselih časova. GROBNICA LEPOTE Da li znate zemlju s grobnicom bez kraja Gde stanuje duga i život proleća? Noći gde ne beše već tol'ko stoleća?

Noći gde ne beše već tol'ko stoleća? To je zemlja njene lepote i maja. Zemlju gde dan, vazduh i cveće miriše, Čije vreme nema budućnost ni sate, Gde su venci, boje — da l' tu zemlju znate?

Zemlju gde dan, vazduh i cveće miriše, Čije vreme nema budućnost ni sate, Gde su venci, boje — da l' tu zemlju znate? Da li znate i to da nje nema više?

nebo svojih snova, Al' smrt dođe iz daljina, mukom, Dodirnu joj usta svojim dahom, Pomilova njenu kosu rukom I ispuni zemlju čudnim strahom. Al' smrt dođe; lak dolazak njeni Osetiše redom svi spavači, I ustaše.

Ti još i danas vezuješ mi biće Za ovu vlagu i za zemlju, gde je Otišlo sunce; gde me stalno greje Noć s tobom, kao poslednje otkriće.

sam bolji bio, Jedva osećam zlo kako me steže; Izgleda da se put života skrio, I neka ruka da zlokobno veže Moj duh za zemlju i za svet nemio.

Dan božiji opet zemlju plača vide. Al' nam dođe žao te grobnice mraka, Te sudbine, s koje polumesec ide, Što će sad drumovi poželet Turaka.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

pozvali da obavi hitan posao i dok je išao kroz planine koje su vrvele od vukova, konj se uplašio i zbacio grubo oca na zemlju.

Godine 1870. kada su Nemci okupirali zemlju, gospodin Bozen je zakopao veliku zalihu ”St. Estèphe” iz 1801. i došao je do zaključka da ne poznaje nijednu osobu

Čitao sam u arapskim pričama kako dobri duhovi odvode ljude u nekakvu zemlju snova da tamo dožive čarobne pustolovine. Moj slučaj je bio upravo obrnut.

2. Visokonaponski predajnik. To je Teslin najveći izum - neobičan transformator naročito podešen da pobudi Zemlju, koji za prenos električne energije znači isto što i teleskop za astronomsko posmatranje.

Ove posebne električne vibracije, koje su u stanju da snažno pobude Zemlju, mogu se koristiti na bezbroj načina i imaju ogroman značaj na komercijalnom polju, kao i u mnogim drugim poljima.

svojih izuma u vezi s vazdušnom navigacijom, pokretanjem brodova i bežičnim prenosom, što je sve od najvećeg značaja za zemlju.

sam proizveo iznenađujuću pojavu i trudio sam se da utvrdim njen značaj u vezi sa strujama koje se prostiru kroz zemlju. Činilo se da je to beznadežan poduhvat i duže od godinu dana radio sam neumorno, ali uzalud.

i Sunčeva energija će uticati na stvaranje jezera i reka za proizvodnju energije i za pretvaranje pustinja u plodnu zemlju.

12%-no alkoholno piće koje bi sada čovek mogao da dobije jedino ako otputuje u Evropu u neku siromašnu i opustošenu zemlju.

Očigledno je da se prirodne i veštačke smetnje prostiru kroz zemlju i vazduh na potpuno isti način, i da i jedne i druge mogu da generišu i horizontalne i vertikalne elektromotorne sile.

Ali, u stvari, žica koja je zakopana u zemlju i koja bi prema ovom gledištu trebalo da bude sasvim imuna na smetnje, osetljivija je na neke spoljnje impulse od žice

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

godine iskrcao u Kasl Gardenu, doneo? Pokušaću da odgovorim na ovo pitanje pričom o svom životu pre iskrcavanja u ovu zemlju. Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti.

Jedna od veština bilo je signalisanje i dojavljivanje kroz zemlju. Svaki dečko imao je bricu, nož sa dugom drvenom drškom.

Svaki dečko imao je bricu, nož sa dugom drvenom drškom. Taj nož bi se zabadao duboko u zemlju, zatim bi se udaranjem po njegovoj dršci proizvodio zvuk, a dečaci su, ležeći na zemlji.

Vežbajući, postali smo stručnjaci za ovu vrstu signalizacije. Zapazili smo da se zvuk mnogo brže prostire kroz zemlju nego kroz vazduh i da čvrsta zemlja bolje prenosi zvuk od rastresite, uzorane zemlje.

tako rumunski kradljivci stoke, koji su se noću tamo krili, nisu mogli čuti naše signale kojima smo se dojavljivali kroz zemlju i nisu nas mogli otkriti.

uočiti naše volove na ispaši ni na nekoliko koraka od nas, ali smo ih mogli pratiti no hodu, ako bi naslonili uho na zemlju i osluškivali. U tim prilikama dečaci su razradili specijalnu taktiku čuvanja.

Naše brice bi bile duboko zarivene u zemlju, a naše uši pribijene uz njihove drške. Mogli smo pratiti svaki korak volova koji su se kretali tamo-amo, a čak bismo

Tada smo se pretvarali u oči i uši. Naše uši su bile tesno pripijene uz zemlju, a naše oči prikovane za zvezde iznad nas.

da sam, po mom mišljenju, prerastao škole, učitelje i nastavne metode u Pragu i da sam radi toga rešio da otputujem u zemlju Franklina i Linkolna, gde je narod mudriji i zna više nego što je sam sv. Sava znao.

dok smo plovili niz reku Elbu, svi putnici su bili na palubi i posmatrali zemlju koja nam se polako gubila iz vida. A onda je odjednom odjeknula čuvena pesma nemačkih iselješka , čiji sam poslednji

Neka ga duh sv. Save vodi u zemlju preko okeana! Ja znam da će on ispuniti svoja obećanja.“ Na kraju je moja tuga sasvim popustila i vratilo mi se

U šarenoj gomili uzbuđenih iseljenika verovatno nije bilo srećnijeg čoveka od mene kada sam ugledao obećanu zemlju. Bilo je vedro, blago i sunčano martovsko jutro, a kako smo se približavali Njujorškoj luci, topli sunčevi zraci kao da

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Ukrcaše se i lepo prispeše na drugi kraj. Kako su stupili nogom na zemlju, odahnuše kao da im je kamen s prsiju pao. Cveta se, u poznatoj joj varoši, lakše snašla nego onamo preko mora.

kaza, otkopčavajući brižno svoj zimski kaput. —Za nevolju je, gospodaru!... . Čovek pogleda na Marka, koji gleda u zemlju... —I taj momčić... Mogao bi i on da radi... — izvadivši novčanik iz džepa, utisnu Cveti novčić u ruku.

Uvukla se u doce i provale. U okolu nigde živa glasa. Vazduh je vlažan; noćna rosa kvasi mrku zemlju i suro kamenje i istiha zaleva belo zimsko cveće što se iza kamenja krije, da se zorom smrzne i, kad sunce sine,

Ne poznaju stari zavičaj svojih pređa. Oni tek iz pričanja i junačkih pjesama poznaju zemlju u koju idu. Sjećaju se da su toliko puta gledali pravce onome kraju otkuda su se nazirali goli visovi kako strše u

je na školju, u docima, gajio vinograde, a uokolo njih rasle su masline, pa je počešće dolazio da obrađuje i redi zemlju. Dolazilo je na školj i druge čeljadi iz sela da pripaze stoku i mazge, puštene pustopašice po šikarju.

Čamac se hitro nadiže i naglo pada. Marko svom snagom vesla i sretno zaokrene za rat; doplovi kraju, iskoči na zemlju, i, sredivši čamac, uputi se putanjicom prama devojci.

Svi ućute, samo se čuje zveka novca što na zemlju pada. Pomnjivo zagleda oko noge da se otkuda ne nazre kraj novčića. Neko najpošlje zovne.

On ga prati pogledom i — čeka... A maestral još jače osvaja, te blaži obasjanu i ugrijanu zemlju. U punome sjaju treperi plavetnilo mora i zemlje, i svugdje ono dopire i ispunjava svježinu jarkim dahom života: i

Da nije Ilija uzbuđen, on bi, po navici, izuo opanke istresao sa nogu zemlju, prekrstio se, pomolio i legao bi mirno do žene.

Pavle, okrvavljen, stoji golokrak, privezan uza stup. Čisto je obezumio: gleda u zemlju i ne tuži se, kao da se predao svom udesu. — Pusti ga, Ilija, — veli Toma Jelić, a slobodno ga tuži sudu!

Ilija sedi i puši i, mesto da gleda u vatru i da ga veselo plamen razgaljuje, gleda sada preda se, u zemlju. Kad stiže mala s bremenom, obeseliše se, a već je i vreme, jer je suton pao i studenije je.

On je samo k ustima prinese, pa upita Iliju hoće li s njime ispiti zajedno, nadušak, po jednu. Ilija ćuti i gleda u zemlju. Krčmar zna za zavadu, pa navaljuje na Iliju da pije. I drugi ljudi nutkaju da pije, iako nisu znali zašto su zavađeni.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Nesumnjivo, ovaj Nastasijevićev lik povezan je sa tetkicom u srpskim narodnim zagonetkama, koja takođe upućuje na zemlju.

Uostalom, Boris Uspenski je sećanje na Majku Zemlju spojenu s Bogorodicom već našao kod Dostojevskog, a ceo proces spajanja opisao je na osnovu obilne građe iz starijih

iznad nebeskog svoda koji je beskrajno dubok ispod mene, i da sam ja samo nekom magnetičnošću pripojen leđima uz zemlju kao uz donju stranu kakvog ogromnog poklopca.

“, objavljenoj među prvima – iz folklora uzeo majku crnu zemlju. On je, međutim, ovde drugačije zove, kao da doslovno prevodi s ruskog.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

Zar izgrdili me i nagrdili i nafarbali svima bojama u novinama, a ti meni da se stišam! More, zemlju ću da progrizem, pa ću da ga nađem, a već kad ga nađem, zapištaće majci i proklinjaće čas kada je naučio da piše.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

„Kao da pod nogama“, kaže autor, „ne oseća zemlju, odozgo nije zaklopljena kućnim krovom, dimnjakom,138 već kao da se sve to oko nje, zajedno s njom, kreće, ide, i sve veće

Kuće - kuće iz „starih dana”, iz „pustog turskog” vremena - oronule su, uza zemlju se pripile, ali su „tople”; dok su „nove”, iz „današnjeg” vremena, visoke ali „tvrde”, „oštre”, „ bodu oči”.

koraka golicavo trzala i slatko uvijala, kada joj se od samog pogleda muških sva krv u glavu penjala, noge joj za zemlju kao prikovane ostajale [. . .

228 Tako, dakle, i indonezijsko ostrvo Sumatra simbolizuje u istoimenoj pesmi, ali i u Dnevniku, „daleku nepoznatu zemlju”; predstavlja ime utopijskog prostora, oko kog se jezgre simboličke slike, prozračne i lake kako to u srpskoj lirici

U njoj izvesni naučnik iz severne zemlje, gde su senke duge, dolazi u južnu, sunčanu zemlju, gde mu se senka prvo smanjuje, pa onda i gubi.

jahao obalom Rajne, i tada se „poče, na najopasnijem mestu, izmicati sedlo poda mnom, i već sam pomislio da ću pastima zemlju“ Pri tome, naravno, Piščevića nije pogodio metak, ali zato jeste mađarskog husarskog pukovnika Vencela, što je

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Kolašinac spustio na zemlju manj kojim je nabijao obruč, pa mu se otvoreno okrenuo: — Znam to, aga. Ali nemoj da se ljutiš.

Ščepala ga snažno, zajektala se kao nad mrtvim, uhvatila se za njega kao za zemlju, pa mu Nešto nerazgovetno šapće, bogorada i preklinje, besvesno već rešena da ga ne ispusti iz šaka, da ga otme ne samo

iz sela Kamenice u Gornjoj Moravi, ispod Novoga Brda. Vrlo je imućan domaćin. Ima divnu svoju zemlju, prikupnjenju i od dedova nasleđenu. Ima i veliku predio– nicu konoplje. I age i Arnauti bacili su oko na njegovi baštinu.

Ima i veliku predio– nicu konoplje. I age i Arnauti bacili su oko na njegovi baštinu. Kako to da jedan kaurin ima svoju zemlju i da u svo– joj kući ne dvori age i subaše i ne otkupljuje prve noći svo– jih snaha velikim novcima?!...

Ali age i Arnauti hoće njegovu zemlju. Prete mu, nude otkup, daju velike novce. Ne da on zemlju, ne da je ni za kakve pare. I neće da je ostavi.

Ali age i Arnauti hoće njegovu zemlju. Prete mu, nude otkup, daju velike novce. Ne da on zemlju, ne da je ni za kakve pare. I neće da je ostavi.

“... Uhvatiše njegova sina. Kadija mu ponudi da se poturči, pa da mu sin bude slo– bodan. Age tražile zemlju, pa da se zauzmu. Vidi on namere njihove, pa kao stena odbija. Najzad lažni svedoci, sud i robija njegovom sinu...

Pitaj, more!.. — Ne mogu, u mojoj si kući... – Onda, slušaj!.. ... Mislio on da ide u muslimansku, tursku, zemlju i da će ga tamo dočekati kao brata.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Krasno je, divno kad badnje veče Zemlju u belom ruhu zateče, Nadima mladu, patnjama staru, Kô u stiharu. Što sam ti rekô nije nategom: Pesnik se eto

jevrejskoga naroda padoše tvrdinje Jerihona, prvoga grada hanaanskoga na koji udariše Jevreji, kad ulažahu u obećanu zemlju. jubilej (jevr.), svečanost u spomen nekoga događaja koji se zbio pre deset, dvadeset i pet, pedeset itd. godina.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

EVICA: Ubio me bog ako znam o kakvoj reškonti! VASILIJE (legne na zemlju): Oh, sad sam nesrećan! Sa svake, kukavac, strane stradati moram. EVICA: Čekaj malo, Vaso.

Miljković, Branko - PESME

bih povratak išao sam ispred sebe po isplakanom putu i pesak je ujedao za stopala ko staklo i videh pse koji su grizli zemlju videh grešnike kako ih vitla zli vetar nebo što laje i kišu prokletstva tešku i večitu videh slepe vode stiksa i blato

sada vidimo mrak koji ne vide slepi sklopite oči da vidite one koji su dali večnoj noći dan svojih očiju oni drže zemlju na leđima i nepokretne nikada ih stići nećemo o nikada nikada se neće izjednačiti vreme naše smrti i njihove

Poluostrvu Rt Dobre Volje Oivičena beskrajem Tuđa presahlost bi joj izvore otrovala Tuđe pustinje klevetaju njeno sunce i zemlju A ona bez milosti prema onome što je stvarno Ali ne i istinito, ne prestaje da se bori Srce njenih gradova je belo

grane Zavedena od sunca u nepojamne dane, Kada znam šta mi okružava vid, Al ne znam sunce što ga ispunjava Na ulasku u zemlju koja spava Sanjajući trule lobanje i zid. Prazno je dublje. Jao, vreme, gde te Plamen preseca. Osporeni svete!

Nevažno Sprema u svemu viđenom poraze Oku i uhu dok sazvežđa silaze Kroz levak cveta u zemlju, prestrogo Štivo korenju. Tu sam iznemogo. I višak vatre posta sunce zlobe, Zlatni početak otrova i teskobe.

U tvrdu zemlju da l odlete šuplja Od neba, prazna kao sve što traje? Vatra koja te vidi biće skuplja Od zlata koje sebe ne poznaje.

insektima I moja krv što vezuje kiseonik i vreme POHVALA SVETU Ne napuštaj me svete Ne idi naivna lasto Ne povredite zemlju Ne dirajte vazduh Ne učinite nikakvo zlo vodi Ne posvađajte me sa vatrom Pustite me da koračam Prema sebi kao prema

Posveti gorkoj zvezdi uvrh leta Lekoviti rečnik bilja u uvali. Kroz potajne gore goren lek ti je. Da zemlju zemljom ljubiš vek ti je. Al ako je u oči poljubiš nek ti je Prozračan poljubac ko prazni kristali.

život pun opasnosti U vatri bez dima u pesmi bez reči Izgubiti znanje čast i snagu Tako ćemo bez gorčine lepše ljubiti zemlju I šumu koja se ne usuđuje čelu Noći iza leđa cvet sasvim logičan: Budnima trn, usnulima ruža Nek svako bude nasamo sa

dublje malo visočije zemlja je nekorisna Vreme prošlo je vreme stvarnije Kao prošlogodišnja žetva koja se vratila u zemlju Treba sve ponovo i drugačije reći Život još nije završen iako je prošao ZAMORENA PESMA Oni koji imaju svet Neka misle

Evo moje ljubavi evo moje krvi evo mojih kostiju evo svlačim svoju ljudsku kožu i u crnu zemlju ležem, IZGUBLjENA ZA ONE KOJI ŽIVE Izgubljena za one koji žive na drugim rekama. Kada nema sunca slična je suncu.

dubine tuđe Mami me ptica sve luđe Da za njom u vatru uđem ORFIČKO ZAVEŠTANjE Ako hoćete pesmu Siđite pod zemlju Al pripitomite životinju Da vas propusti u povratku Ako hoćete pesmu Iskopajte je iz zemlje Ali se čuvajte njenih

Krakov, Stanislav - KRILA

Dolazak dveju prilika odjednom ga trže. Vojnik se sagibao i spuštao nešto pred njega na zemlju, a ađutant je nabrajao izostale. — Samo treća četa nije podnela. — Uvek ona mora da zadocni... a što si tu konzervu..

— Na, to je vaše... da platim nemam više... Krilo na ulazu šatora se razmače, svetlost pade na suvu, zgrudvanu zemlju, i omalena prilika poručnika Luke ukaza se na niskom otvoru. U šatoru se najviše čuo glas Mijin: — Igraj ti sa svakim.

Vasiljeva žena je naricala, jer je njena devojčica bila mrtva. Greda joj je prelomila kičmu. Vasilj je ćutke gledao u zemlju. Brkovi su mu tužno pali. Malo dete je vršljalo na bunjištu. Mija se uputio ka kmetovoj kući.

Sa crvene stene je još neko pucao. Nešto teško lupi o kukove. Puče. Mija se sruši ničice na zemlju. Iz probijene čuturice rakija se proli. Mazge, koje su čupkale osušenu travu po kamenjaru, iskidale telefonsku žicu.

Zveče mali ašovi o kamen, i grebu ispucalu zemlju. Druge pognute senke vuku još tople leševe i bacaju u jarugu. — Uh, kako je strašno jauknuo...

Pa ne samo taj prvi. U telo, koje je palo, zario se odmah još nečiji bajonet tako snažno da je prodro čak i u zemlju, škripnuo i savio se, a onaj je jeknuo još jednom plašljivo i slabo kao ubijeno kuče.

njega je mnogo onih koji su noćas ubijali, no oni ne misle o tome, već žurno rade, i zveče alatom o kamen i otvrdlu zemlju. Na grebenu su streljački strojevi uređeni, naperene su cevi mitraljeza, utureni redenici. Ponoć je davno prošla.

Pada. Neko se diže. Opet pada. Svako gleda da se izdvoji, da beži u drugom pravcu. Kuršumi riju suncem ispečenu zemlju, i bacaju oblačke prašine uvis. Uzaman vapiju i ječe ostavljeni ranjenici. Niko se ne obzire na njih.

Obuća mu je bila poderana, ruke krvave, kožne dokolenice spale i izgubljene. Sav bled pao je na neravnu zemlju spasilačke kose. Disanje ga je stiskalo gvozdenim kandžama. Paralo mu oznojene grudi.

Već izađe na usečeni put, kad ču bliski fijuk, pun pretnje... nešto grmnu, i sruši ga na zemlju. Teška crna kiša zemlje sruči se na njega. Žile nabrekoše na glavi, i zazuja krv po ušima. Neka je težina na njemu.

Oko sviju je sevalo, grmelo i jaukalo, i svi su isto umirali. Svi su ljudi mirisali na raskopanu zemlju i na sumpor. Uveče su ih sve pokupili u šatore i džakove, i pokopali u zajedničkoj raci.

Kneginja je ciknula prestrašeno. Šef, sav crven, šaputao je nešto pilotima. Ona dva Njepora kružila su da se spuste na zemlju. Nisu poneli mitraljeze. Mitraljezi su ležali rasklopljeni u malome magacinu.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Vuije, naprotiv, tvrdi da čovek koji prokrstari jednu zemlju, s napetom pažnjom, široko otvorenih očiju, u stvari je bolje upozna, bolje shvati, no čovek koji sedi na jednom njenom

Da čak prvo putovanje kroz jednu zemlju više upozna čoveka s tom zemljom no i jedno iduće, koje još slabi i prvobitno stečena ubeđenja.

Kroz stabla i kroz granje čuje se podmukli udar u tam–tam. Večeram brzo, pijem filtrovanu vodu koja miriše na osušenu zemlju kroz koju se cedila; gadim se.

san i moja uteha; sada, vidim da ni njom neću ugasiti žeđ, sedam na prag, na granici da zažalim što sam i došao u ovu zemlju. Samo zbog jednog dana žeđi usne mi sasvim ispucale i grlo potpuno upaljeno.

Na pitanje da li će biti tam–tama, jedan prislanja glavu na zemlju, sluša i zatim pokazuje: „Tamo!“ Malo dale uistinu počinjemo razaznavati potmuo udar u bubanj, nekoliko stotina

Stabla što umiru, ležeći, a što ipak, još, svom svojom dužinom puštaju korenje u zemlju, crvenu i masnu. Gnjilu, kao punu krvi. Evo zvezda po zemlji, otelotvorenih, ogromnih, mekih, vrelih, punih zadaha.

Od trenutka očišćena pa do stupanja u Dede fetišku igru, devojčice–sveštenice ne smeju dodirnuti zemlju. Njina starija braća (kod crnaca zovu se braćom svi zaštitnici) nose ih ia ramenima.

Da bi ih mogli nositi, oni sami moraju ispunjavati obrede. Samo spuštene na zemlju, male počinju igru previjene unapred, zagledane u svilene žute i crvene marame, kojima mašu kao plamenim cvetovima.

Evo on igra strašnu igru Ge, udara levom nogom u zemlju, što znači da zove sve bolesti koje su tu u zemlju zakopane, neka se približe sasvim i neka ga osvete, ako mu Zegele ne

Evo on igra strašnu igru Ge, udara levom nogom u zemlju, što znači da zove sve bolesti koje su tu u zemlju zakopane, neka se približe sasvim i neka ga osvete, ako mu Zegele ne da žrtve.

Evo zemljoradnje u povoju! Poznato je da crnac ne zna za svojinu zemlje. Svake godine kralj plemena deli zemlju porodicama i onim čudnim crnačkim udruženjima zemljoradnika.

Mladići često dobijaju zemlju sasvim zasebno; oni rade za sebe i, ako dovoljno steknu, grade selo i naseobine odvojeno od svojih predaka.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

) Da ubijamo, Rade! RADAK: Gora je nema, Nijedan listak neće šušnuti: Koga je gledô u hladovini, Izdišuć, crnu zemlju grebati, Ili u času smrtnog zanosa Homutom mekim trave rosnate Krvavo vrelo žića gàtiti. Gazio me je!...

Mi smo robovi! Baš kao što mu zemlju radimo: Od svakog ploda njemu trećinu, Il’ polovinu ječma, pšenice; Oblѝzni l’ ovca, od volje mu je, Može uzeti oba

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Naši gubitci prilični — artiljerija se odlikovala. I tako, Ali-Sajib je stao nogom na srpsku zemlju. V Aleksinac, noć od 7 na 8 avgust, 1876 god.

A tih prokletih pravitelstvenih nalbanta (potkivača), nigde nema, kao da su u zemlju propali. — Ja sam čuo da su otišli da potkivaju turske paše — reče neki iz gomile.

(Da li ćemo se danas biti s Turcima?) Ilja klimnu glavom u potvrdu i pokaza prstom na đenerala. Mladić tresnu puškom o zemlju i okrete se svojim drugovima: Ate, be, stavajte, Blgari junaci!

u šanac; svaki čas su zvrcali o debele šine topovskih kola i pošto se tu od udara raspljošte sa zvrkom se zariju u zemlju. Jedan turski kuršum pogodi u bajonet našega vojnika i prestriže ga kao nožnicama.

Černajev odstupi od njega i produži svoje psovke i prokletstva: — Ja moram da bežim, ja ću da ostavim ovu nesrećnu zemlju, gde me niko ne sluša: moje se naredbe ne izvršuju, moji ce planovi namerno kvare. Niko ne sluša, a svi rezoniraju.

Niko ne sluša, a svi rezoniraju. Prokleti rezoneri! proklet čas kad sam stupio na ovu zemlju, ja ću c yma sići, ja ću se ubiti... Komarov priđe Černjajevu i poče ga uspokojavati. — Dobro — prodera se đeneral.

Benicki udario takav šamar jednom ruskom oficiru da ga je svalio na zemlju. Cve ove sitnice spominjem stoga, što, ma da su sitnice, opet su vrlo karakteristične.

Pogledajte ovoga jadnika kako sedi, pred njim stoji poboden u zemlju ašov. Kuršum probio držaljicu od ašova i pogodio ga pravo u čelo; ašov je ostao poboden, a njegov gazda, gle, kako je

Šta će vama puška? — Zašto? Ja sam se ovom puškom dosad borio. — Ali kad vam kažem bacite je; bacite je odmah tu na zemlju. — Ja sam ce još malo kao ustezao, no kad Komarov ponovo viknu srdito: »Ta čujete li što vam ce zapoveda?

« — ja spustih pušku na zemlju, a u sebi pomislih: »Budi bog s nama! Šta li je ovom čoveku?« — Dakle, velite, nigde nema konja?

Da završim opis ovoga teškoga dana jednom bônom slikom. Kad mrak pade na zemlju, bojna rika umuče, a vojska se postepeno povrati u logorište oko prugovačkoga šanca.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Bilo je Hrvata, Bosanaca, Vojvođana, koji su došli iz beloga sveta, da polože svesno život za svoju zemlju. Svi ti ljudi, stupajući u dobrovoljački odred, znali su da su oni unapred žrtvovani.

Među nama je nastalo neopisivo oduševljenje. Radovali smo se što je bar neko od nas zakoračio u svoju zemlju. Nismo ni slutili da će taj isti Kajmakčalan doći na kraju i nama glave.

Okolo nas kao da vri. Bombe, puške, mitraljezi. — Drugovi, zašli smo u našu zemlju! — dopirao je nečiji glas. Ja l’ reče!... Masa polete, i kao da me ponese. „Ura! Ura! Ura!

— Je li ovo naša zemlja? — Jeste! Oni padoše na kolena. Neki su se. krstili. Drugi ljubili zemlju. Kuršumi su fijukali. Planina je hučala. Na samom vrhu sudarismo se sa vojnicima iz sedmoga puka.

Posle jedne takve eksplozije, četvorica Bugara iskočiše iz rova i nagoše bežati. Naši pripucaše i prilepiše ih za zemlju... A kamenje je letelo kao iz nekog vulkana. Tako je to trajalo sve do jedanaest i trideset. Dat je znak za juriš.

Potrčasmo kroz maglu, nošeni zanosom ko će prvi da zakorači u svoju zemlju. Pred našim očima svitnuše puške i natrčasmo na drugu odbrambenu liniju neprijateljsku. Bajoneti se zariše u tela.

Onako, sa zabodenom puškom u leđima okrete se dva puta oko sebe i tresnu na zemlju. Naš vojnik mu pritrča, odupre se nogom o leđa i jedva izvuče bajonet.

Bugarin se tresao, iz usta mu pokulja krv, a prstima je grčevito rio zemlju. Odnekud dolete kuršum i udari moga posilnoga, koji je išao pored mene. Priđoh mu.

Neko me pipnu za ruku i reče da mi je slomljena. Od bolova i naprezanja počeo sam gubiti svest, te me položiše na zemlju. Čujem nečije radosne povike. Otvorih oči. Ispred vojnika bio je pukovnik Jovan. Govorio je: — Čestitam, vojnici.

Ali ja kao da još ne shvatam užasno stanje. Kao hteo bih da idem, i to napred. Ali me neka sila prikiva za zemlju i kao da mi vuče noge naniže. Okretoh se unazad... Nastupao je drugi streljački stroj.

Poslednji pozdrav mrtvim drugovima. Preostali, i još čitavi, ulazili su u svoju zemlju, da krče nove puteve. Njihovi bajoneti su svetlucali pri jutarnjem suncu...

Ona se tu slomila... Ali je ipak uspela da tu aždaju prilepi za zemlju, i da joj sputa noge i rep. Međutim, Drinska divizija nije imala više snage da joj dotuče i one dve glave.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Po svem svjetu svjetlost krasna svjetlo sve javljajet eja; sunca, lune i zvjezd jasna toplota nam dajet sja: zemlju, ljude obimajet i sve stvari zagrjevajet. O Zlatoje proleće!

Jednim slovom: sve životno skazuje se bit radosno. O Zlatoje proleće! Djejatelji ran' ustajut, imajući ohotu zemlju plodnu da djelajut ne smatrajući potu. Ptici iz gnjezd izljetajut, na luft sebe tihoj dajut. O zlatoje proleće!

Vojin, hrabri i presilni bjeden stojit i umilni, oružje poverg i na zemlju leg nečuvstveni, za smert'ju stupat, mir sej ostavljat prinužden.

vselenija v zlatno jego vremja, Kogda slavno bjaše v mirje rimsko plemja, Gdi vitjazi slavni vsju trjasoša zemlju, Kojih ješče groznomu glasu, mnit sja, vnemlju, Kojim vojevodi s plamenem vlivahu V duši svoju hrabrost kad na bran

Tako jedni i drugi i treći den prođe, Kogda sv'jet na zemlju i tišina dođe. Togda sja činjaše nes grad b'jelo more, Domovi i toronji — b'jele morske gore.

Kol jego luči sut previspreni I dosizajut oka v magnovenij' Našuju zemlju, juže tvorjat plodnu teplotom svojom. 1811.

Ti si poslušao suzno stvorenje, Dođe i porazi nam slobode ubicu! Opet čovek sad sme gordo pogledati zemlju, Sme svoja prava večnosveta iskati! Opet ruža u gradini cveta!

O čuda, proja! I jošt s’ usiljavaš pri suvom komadu Proje i šaki vode na takvoj prepeki sunca Zemlju, neoranu kadgod, prevrćati, — baš si bez mozga! Ja ni sluge ne šiljem na polje sa mršavim ručkom.

veru K’o oca svog amanet čuva Kad ne znam kako vetar duva I makar koja ptica poje, Da uvek bude ono što je, Za zemlju nebo da ne proda — Znam da bi bilo više roda.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

BOGDAN: Što l’ bedan narod, Ta tužna žrtva samovlaštine? BOŠKO: Da crne nesreće, Što nam u crnu zemlju donese! BOGDAN: Hajd’, da prolivamo krv! Al’ da je znati barem uzroka, Za koga teče poslednja kap. KAP.

ĐURAŠKO: A što? BOŠKO: Kako: a što? Ta zar ne vidiš crni pokrov taj, Što je u svojoj ljutini gospod Na Lazarevu zemlju spustio Da u sužanjstvu pišti žalosnom? Pa gde su braća? Gde su vitezi?

KAP. ĐURAŠKO: Svetlosti! Ne vređaj zemlju, Ne lij u srce svog ljubavnika Kapljice gorke crne očaje — Da šta sam ja? JELISAVETA: Crnogorac! KAP.

Pa nije l’, Đurđe, sve to poruga? Ne rugaš li se grobu majčinom? Ne prezireš li brata i zemlju? Il’ u tolikih naših glavara Ne beše seje, kćeri, unuke? Nego nam s mora done sinjega U Crnu Goru — crnu nesreću!...

Da pakô sipa najljući jed U času da mi .život otruje; Al’ ti si, dušo, božji anđeo; Pa dok si sišla dole na zemlju, U letu ti je planula krv, Pa sada sanjaš — sanjaš užasno! JELISAVETA: E, san je, san!

RADOŠ: I opet velim da je satana Kršeć po mraku gvozden ogrljak Kroz trošnu zemlju, crne slojeve, Kopajuć gneva oštrim noktima, Prorinô zemlju, prezrô podzemnost; Da onog dana, dana Vidovog, Krvavi

da je satana Kršeć po mraku gvozden ogrljak Kroz trošnu zemlju, crne slojeve, Kopajuć gneva oštrim noktima, Prorinô zemlju, prezrô podzemnost; Da onog dana, dana Vidovog, Krvavi pečat vlade paklene Na čelo tisne celog naroda...

KNEZ ĐURĐE: I kô hrišćanin, Al’ i kô vladar gora slobodnih, Krvavijem sam srcem gledao Na Hercegovu zemlju zgaženu, Na tužnu Bosnu — na te robove Što ime svoje turstvom kaljaju Klanjajući se polumesecu, Odričući se vere

Je l’ zaslužio Da ga u tebe moli gospođa?... O, gospodaru! Ti se ne sećaš — Kad ono strašna sila udari Na kršnu zemlju Ivan-begovu, Da je obori, da je razori — I silan paša riknu užasno Hrapavim grlom šeset tisuća, Da mačem svoje

Ljubiti brata, snahu, drugove, Ljubiti nebo, goru, lugove, Ljubiti onu zemlju očinu — I štedit svaku onu travčicu Što svoje piće blagim melemom Vimena puni ovci bezlobnoj, Da svoga mleka

višnjega Da svaku kapku crne žalosti U groznu kletvu meni pretvori; Te ću bar tako proklet sudbinu, Što me u ovu zemlju dovede; Prokleću majku, što me j’ rodila, Prokleću sve, i svet i dan, Kad sam ga vid’la prvi dan...

mučne pučine, Uprvši pogled, pun očajanja, U bezgraničje gleda žalosno; I zalud pita burne valove: Kojeg će dana zemlju ugledat?

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

ponosito bi se odvojio od goveda, izmakao bi naprijed, pa bi gromovito rikao, bukao, kopao nogama i zadrto raznosio zemlju rogovima. i Relja je kao rastao, širio se.

Spa'ija i sud tražili su da se preseli, jer nije imô čeljadi da obrađuju ziratnu zemlju, a to je šteta, rekoše mu dolje u sudu, i za spa'iju i za carevinu.

— 'Ajde, stari, prtljaj! — vele mu đendari. On sio na kućni prag, podnimio se na obje ruke, pa šuti i gleda u zemlju. — Neću! — izdera se Mijo silovito, pa podiže oči, u kojima se svijetlilo nekoliko suza. — Zar je baš do toga došlo?

— Zar je baš do toga došlo? Zar da ja ostavim svoju zemlju, svoje kaleme i velike voćare, koje sam ja glavom sadio i podizô?!... Kome da ostavim? Švabi... Ličaninu!

— Mi, stari, ne možemo ništa. Zakon te goni; mi te ne gonimo. — Kakav je to zakon?! — jauknu Mijo i svali se na zemlju. — Pustite me da se pošljednji put isplačem na svojoj zemlji. Zemljo moja, majko moja... — zagrcnu se.

— Kud ste to naumili. ako Bog da? — pitam ja. — Pošli smo tražiti svoju právu... svoje staro ognjište i zemlju. — E, moj Mijo, teško da ti to... — Ma, što teško?! — Na onog je, brate si moj slatki, sve prepisano.

nož zadjenu za pojas, pa nas oštro, sijekući očima pogleda i uznemireno, drhćući prošapta: — Djeco, crna je noć na zemlju pala. Svak sebi! Tražite konak! ZULUM SIMEUNA BAKA Jesen se je poodavno odomaćila. Sve je srađeno.

— zavitla Belemez 'andžarinom! — Ne sijeci, Belemeze, ja sam... David viknu jedan malen čovjek, gotovo prirastô za zemlju. — Ama, jesi li ti to, Davide? Iz daljine rekô bi čojek da si pravi mustapez.

Bože moj, Bože čudne ljepote u vašeg cara! Bože moj, Bože ala vi usrećiste našu zemlju! Svijet se lijepo umrtvio od nekakva dobra i miline, pa diše.

Šta ti je učinio? David: 3ar ti nijesam maloprije kazô?... Izvoli, gospodine, da ga povrgnem na zemlju? Težak je kô mlinski kamen, saprela ga moja krvava muka i sirotinja! Izvoli gospodine? Sudac: Izvolim, izvolim, Davide.

Oko te je njive carska šuma. Na kraj njivice, upravo kad se pođe dolje Markanovom Točku, stoji dirjek, uboden u zemlju, s one dvije kô kantarske kuke (S. Š.). To vele kô piše: carska šuma. Bože moj, Bože, čudne lepote u vašeg cara!

Ona sva poblijedi, ruke joj obamriješe, i ja se spaso'. A da ne bi svjeta, odo' ti ja pod crnu zemlju. Jutros mi je zaprijetila!

Bojić, Milutin - PESME

I u raskoši južnoga rastinja Kô vedre cure Palestine, oni Pili su požar i nebesa sinja, Sekirom rili zemlju što se roni, A tužnom pesmom pleli venac snova.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

(Odu desno.) IV ANĐA, MARICA MARICA (napolju, levo, čuje se tresak nekog suda koji se razbio o zemlju. Odmah zatim pojavljuje se uzbuđena). ANĐA (dolazi za njom): Što da razbiješ šerpenju?

MARICA (dočera čašu s cvećem koja sšoji na stolu i tresne je o zemlju). ANĐA: E, jesi besna, kćeri! MARICA: Kazala sam ti, nije da ti nisam kazala, pa šta me izazivaš!

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Nemanjina teorija vlasti je proširena - svi pripadnici vojničkog, feudalnog reda dužni su da štite veru, narod i zemlju. Sve su to razlozi da se ne opisuje ceo Lazarev život, nego samo taj jedan jedini podvig.

Zato Marko i ore carske drumove i tako onemogućuje Turcima kretanje kroz srpsku zemlju, zato i krši propise turskog sultana i u vreme Ramazana čini sve što im je suprotno, a onda se na prekor carev pravda:

Jakšić, Đura - PESME

Po tavnoj magli teškog vihora Neće na zemlju ni nebo, hol! Nebo mu s’ čini da pasti mora, A pusta zemlja sam jedan bol.

Tiho se vije, oblake goni, Preziruć gleda u sunčan zrak... Strelovit posle na zemlju roni I krvlju kapa zemaljski mrak. U Sumrakovcu 1858.

Nemojte reći: „Ovde počiva Ljubavi naše uveli struk!“ Ne kun’te zemlju, nije vam kriva — Stišajte jada laskavi zvuk! Nemojte trošit ruže ubave, Kiteći njima moj večit dom!

Nastasijević, Momčilo - PESME

I u poljupcu prezrele breskve slast. Zri ljubav. Podne. GROZD I zlatan oblak, dragano, natopi zemlju pijanstvom. Ljuškaju vode koritima, i puca plod. I tvoje telo, dragano, ljubavlju prezri, napukne.

I pupeć u svemu moje seme, samrtno radostan, i sâm. 5 Pogled je — strasno za nerođeni plod u zemlju majku zaseca ralo. Pogled je — patno za nehođeni hod krene u meni od iskoni što stalo.

TUGA U KAMENU 1 Ni reč, ni stih, ni zvuk tugu moju ne kaza; a dýge sveudilj neke nebo i zemlju spaja i spaja luk. 2 I krenem, i rodna kob sve dublje me koreni.

9 Ni reč, ni stih, ni zvuk tugu moju ne kaza. A dýge sveudilj neke nebo i zemlju spaja i spaja luk. HRAM 1 Potonje, znam, rastočiće zemlja ove kosti, dubinama da zapoje hram.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

I obučena u novo, ne više zavrnutih rukava. Odazvala ga na stranu i vadeći iz pazuha zavežljaj, koji je mirisao na zemlju, na voštano platno, predala mu sav taj novac o kome se pričalo da ona u tajnosti drži, čuva.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

koji je ponikao iz grančice koju je carica Milica pobola u zemlju na dan rođenja svoga sina Lazara (Milićević, Kneževina Srbija, 767). Naročito je interesantan b. kralja Milutina.

leči i groznica: nađu se tri struka b. iznikla iz jednog korena, pa se sastave vrhovi, saviju na zemlju, pritisnu kamenom, i ispod njih ‹se› bolesnik tri puta provlači; posle toga bolesnik strukove noceče, govoreći: »U tri

S tim se slaže maločas spomenuto verovanje da đavo, zbog koga gromovnik i šalje na zemlju grom, ne sme na vrbu. — U ovom smislu — kao apotropajon — treba protumačiti i običaj da se u zemlju gde će se sejati

— U ovom smislu — kao apotropajon — treba protumačiti i običaj da se u zemlju gde će se sejati lan ili konoplja zabadaju tri pruta v. vezana crvenim svilenim končićima (SEZ, 17, 16).

pa ih ona jedne na druge nastavi, zakači za kućna vrata, pa onda rastegne, i dokle dođu, na tom mestu pobije u zemlju g. kolac, pa se okrene zapadu i kaže: »Do koca došla (bolest), a kolac ne prešla!« (ŽSS, 309).

U okolini Niša priča se da je z. postao od Bogorodičinog znoja, koji je kapao na zemlju kada je po brdima i vrletima bežala sa novorođenim Isusom (Sofrić, 98). U narodnoj medicini z.

Kad ko boluje od vrućice, onda se više njegove glave raseče j. i dâ mu se da pojede, a seme iz nje sadi se u zemlju, i tom prilikom upućuje se molitva svetom Petru (ZNŽOJS, 7, 170). Jabuka je lek i od »izeda« (opšte iznemoglosti, іb.

Kome jazavac jede kukuruz, neka u onaj (nedeljni) dan u koji je kukuruz posejan pobode u zemlju j. prut, uvijen u gužvu, pa mu jazavac neće više dosađivati (ŽSS, 70). J.

(SEZ, 32, 1925, 108). Neprm-k. iz tuđeg atara, provučen tri puta devet puta kroz kupinu kojoj su oba kraja srasla za zemlju, meće se u amajliju (Karadžić, 4, 198; SEZ, 7, 161). KALOPER Frauenblatt, Frauenmіnze (tanacetum balѕamіta).

U njenom semenu stojalo je uskršnje jaje (»da je ne tuče grad«, SEZ, 14, 51). Pred sejanje zakopaju se tri jajeta u zemlju (SEZ, 17, 16), ili se to, sa jednim jajetom, čini posle sejanja (SEZ, 14, 262).

po nogama, da bi se što pre udale (SEZ, 40, 70). U Bosni i Hercegovini k. posade na Đurđevdan bez korena u zemlju, i na koju stranu padne, otuda će doći svatovi (GZM, 6, 1894, 643; ZNŽOJS, 16, 159; upor.

O tome se priča i jedna etiološka skaska. Iz krvi koja je pala na zemlju iz Božjeg malog prsta, iznikla je loza, i zbog toga se njen rod uzima za pričest.

Ćipiko, Ivo - Pauci

—Napijmo se, — veli Rade, — pa da napojim kobilu. Jedno do drugoga polegoše na zemlju i prilegom napiše se do volje. Rade, napojivši kobilu, satjera je uzbrdicom; gleda časom za njom, pa, okrenuvši se

Rade leže potrbuške na zemlju, do njenih nogu, nalakti se i gleda u nju. — Mašo — veli joj, — što me ono osramoti?... Sagriješila si se što odbježe

Ilija je na živoj muci. Odmah nakon Petrove prodaje vrzla mu se misao da prekupi od gospodara prodanu zemlju. Kolebaše se neko vrijeme, dok misao sazre, ali ne može dugo da čeka.

—Petnaest stotina talijera . —Biće...ali i vrijedi... —Vrijedi, po našu seljačku..... Mi ne računamo naš trud što u zemlju uložimo, opazi Rade.

na jednoga primorca, pa čuj kako on procjenjuje vrijednost zemlje: veli, treba računati i svoje nadnice što se u zemlju ulože, i trud... i drugo on nabrajaše.. . A ne samo koliko ti ploda dade!...

— Čudo je, viđu i ja sada, — zamisli se otac. Ali nije se moglo drukčije... Zar pustiti zemlju u tuđe ruke? Ne znaš ti, sine, u kojoj sam vatri bio onih dana! Rade posmatra oca.

Ščepa je i grize je po vratu, i položi gdje mu je drago na zemlju, miluje je i ruke joj meće u njedra; i cura pušta, i tek se trgne kad mu zagleda divlji plamen u očima i kad osjeti

Istina, primaklo se sa imanjem; zemljom najživlji je u selu; izašlo je na očevu ali koja vajda? Pa kako da obradi svu zemlju? Treba silu troškova, tuđi poslenici skupi, i sve poskupilo.

Neosjetljivo nastupi proljeće, probudi opočinulu zemlju i oživi razgovorom planinu nad selom. Radu prvo proljeće iza očeve smrti ponese nadom.

Ali Rade ne klone; odmah nastajnih dana poče preoravati nanovo zemlju da je zasija. Bolilo ga u duši da zemlja cijele godine nerotkinjom ostane, kad božje sunce tako lijepo grije, pa moraće

I ore, iako nije zeman tome. I lemež zadire u zemlju i pada u brazde puno sjeme. Jednoga jutra Maša ga nađe na oranici; odavna se nije s njime razgovarala, pa ga se

Rade leži, ruke i noge ispružio, pa mu se po zemlji vuku, pritisnuo uzoranu zemlju da njome seme pokrije, a priljubio se uza nju kao da je hoće da obgrli i svojim životom zagrije; sunce mu uprlo u leđa —

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Dimitrije Suša je najzad prošla. Nebo se otvorilo i na žednu zemlju pao je plah dažd. Morava se zamutila. Proći će najmanje desetak dana pre nego što se razbistri.

tuge za tom devojčicom, našom kraljicom, koju su ko zna kakvi vetrovi, kao nemoćnu belu leptiricu, doneli ovde u tuđu zemlju, u naručje ovog starog čoveka. Simonida i ja, osetila sam to u trenutku, živele smo, istu gorku sudbinu.

' I još su ga udarali po obrazima.“ Dok sam mu ovo govorio nije smeo da se odmakne. Gledao je u zemlju, očevidno pokoleban. Hteo sam da ga dotučem pa sam rekao: „Pominje li se ovde jednom rečju glogovo trnje? Ne, ne i ne.

U njemu se probudio inat, zacenuo se od pakosti, spekao se i zategao kao tetiva na luku, ščepao se koščatim rukama za zemlju i nema tog vetra koji će ga oduvati. Gledao sam sve to iz pristranka kao nezainteresovani svedok i uživao.

Zar da se uzdrži da ne napoji žednu zemlju? Pogledaj ih: zar ih sam bog nije odredio jedno za drugo? 3ar ne vidite da nikakve tuge u njoj nema što joj muž

Pa oni su tako slični. Oboje su kao sa nekog drugog sveta, čudni, neobični, kao da na zemlju ne staju, nego lebde iznad nje, slični senkama.

Ne vredi zabušavati. Ne pomaže to što sklapaš svoje umorne kapke da ne bi gledao tog mladog besnog junca dok kopa zemlju prednjim papcima, zamahuje glavom levo i desno, frkće raširenih nozdrva.

On je uradio suprotno, pobegao je pod zemlju kao krtica. U redu, Božije oko je svevideće i nema za njega prepreke, pa ipak mislim da čovek koji hoće da bude viđen

Uz sve poštovanje za Nikanorovo podvižništvo, ja nisam u stanju da vidim njegove razloge za bekstvo pod zemlju. Osim ako ne smera da, daleko od svake prismotre, smisli nešto korisno za sebe.

Vinuo bi se u vazduh, ali nema krila, zaronio bi pod vodu, ali nema škrge, zavukao bi se u zemlju, ali nema opremu krtice. I to samo zbog svog ludog svraba.

ih galopom preko polja, trstika i vrbaka kraj Morave sve do prvih petlova, ili dok se ti nesrećnici ne skljokaju na zemlju od straha i umora. Tu odmah u blizini je i Vampirski zub, gola oštra stena.

Ubijamo. Šta radimo konjima obolelim od sakagije? Ubijamo. Zakopati, zakopati ih duboko pod zemlju da im strvine ne šire smrad i zarazu. Dimitrije „Ovde, ovde!“, uzviknuo je Matija, poskočio i graknuo kao vrana.

Ilić, Vojislav J. - PESME

Bog jedini zna! Spokojna je, mirna, Vasiona sva. 1881. ZVONITE, ZVUCI... Zvonite, zvuci... A veče kad se na zemlju sprema, Umorni grleć svet, I srce drhće - i reči nema Da želji prida let: Razbivši harfu o kamen hladni, Ja sklapam

On ljubi hladni kam. 1883. PROLEĆE Proleće milo na zemlju slazi, I sunce zdravi polja, breg, Studene zime gube se trazi. I kopni sneg.

U zasenak njen Po uskoj stazi ja se budan krećem, I slušam šumor kroz duboki mrak, I gledam zemlju, okićenu cvećem, I žudno pijem mirišljavi zrak.

Dvadeset prijatnih dana duvahu vetrovi. I tada U suva i tiha polja pastiri pognaše stada; Jer sniska, zelena trava zemlju je pokrila veće, A gdegde u rosnoj travi prvo je cvetalo cveće Pod zrakom toploga sunca bujna se priroda budi, Vencima

Već šeset puta je Svarog obišô zemaljskim šarom, Nezdrave, proletnje magle sunčanim goneći žarom. I Lada gledaše zemlju, I rosno gledaše cveće, I njene božanske grudi ispuni osećaj sreće.

Još pesma prestala nije, a strašan vihar se diže, Brsno se zaljulja granje - i Ljeljo na zemlju stiže. Božica podiže oči i grudi pritište jače, Al' nagli podunu vihar i tanku koprenu smače Sa njenih mramornih grudi.

I to je prošlo. Vas već nije, Kroz pusta polja bludim sam Jesenja magla zemlju krije, Ah, kako mi je - to ja znam! Tromo i mirno teku časi, Mladost se gubi, gine sve, Sumorna jesen život gasi, I

Jer on je u tebi gledô Poslednje, možda, čedo. 1892. (KAD SE UGASI SUNCE…) Kad se ugasi sunce i tama na zemlju sađe I velom zvezdanim svojim pokrije burni grad, I polja, i dole, gore; kad lahor ćarlija slađe Kroz opusteli sâd Ja

“ „Jaš'te sunce mesto hata, I za dvaesčetir sata Proći ćete zemlju svu, I bićete snova tu.“ „Vrlo dobro!“ car mu reče, „Jedan dan i jedno veče, To je, zbilja, kratak let, Za široki ovaj

1882. TAMARA Burni Terek šumi, teče, I srdito igra val, Pa pred sobom zemlju seče Kroz neravni Darijal. Po obali rosno cveće Čarolijski vije splet, Al' gde orô nebu leće, Lepši tamo niče cvet!

Pršte visoke lestve, i kad se izvrnu s grada, Bezbrojno napadača sa rikom na zemlju pada. U groznim mukama ginu sa krvlju i penom belom, I grčevito škripe, I duh se rastaje s telom.

Na usne njegove mlade Ona ledene usne priljubi bezumno, strasno, I dušu njegovu ispi. Silvije na zemlju pade, I ruka sumorne smrti dotače njegove veđe, A divna statua mirno na svoje podnožje pređe. 1890.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

na primer, do Alcione, glavne zvezde Plejada, koje naš narod naziva Vlašićima, ja onako sa visine gledam na našu bednu Zemlju kroz duhovni dogled koji savlađuje sve daljine.

Ta je zvezda udaljena od Zemlje 230 svetlosnih godina, pa zato vidim Zemlju onako kako je izgledala pod kraj sedamnaestoga veka, jer je svetlost koja je tada sa Zemlje pošla taman stigla do mog

I jedno i drugo su proizvodi atmosfere, vazdušnog plašta koji obavija našu Zemlju i štiti je od hladnoće prostora u kojem ona lebdi.

Tako su vavilonski astrolozi došli do saznanja da zvezdano nebo nije nepomičan svod koji je nadkrilio Zemlju, nego kugla koja se obrće.

Jedan iznenada iskrsli posao naše Akademije nauka doveo me je u zemlju Jelina. O samom putovanju nemam ništa naročito da spomenem.

iznad horizonta, dok druga polovina zalazi duboko poda nj, on je uvideo, i morao uvideti, da nebeska sfera obuhvata Zemlju sa svih strana, a da Zemlja lebdi u središtu te sfere. On je zamišljao da Zemlja ima oblik bubnja.

kada ih podigne k nebu i govori o njegovoj večnoj pravdi, one se usplahire i dobiju čudan sjaj kada ih spusti na zemlju i posmatra šta se na njoj sve dešava tu, na zemlji, njegova je staza trnovita, to smo videli već prvog dana.

Naposletku videsmo kako su obe kugle stigle zajedno na zemlju.“ - „Pa šta rekoše peripatetičari?“ upita jedan iz gomile. — „Šta rekoše?

Venera je, o tome nema sumnje, tamno telo, koje Sunce osvetljava kao i našu Zemlju. Obilazeći oko Sunca užom putanjom no što je Zemljina, ona se na nebu ne udaljuje od Sunca nikad više od 48 stepeni.

doba kada je Sunce utonulo na zapadu, pa se zbog toga ta planeta nalazi mal’ te ne u pravoj koja ide od Sunca pa kroz Zemlju. Ona se sada nalazi u opoziciji, kako se to astronomski kaže, pa se najviše približila Zemlji.

bi mogao i zamisliti da se te bezbrojne rasute zvezde kreću, kao po strogoj komandi, kako da optrče sve zajedno našu Zemlju svaki bogovetni dan. To je nemoguće. Njihovo prividno kretanje, to je samo neminovna posledica rotacije naše Zemlje.

Kopernik je, kao ono Mojsije, video izdaleka obećanu zemlju, a Galileji nas je u nju uveo. On je svojim dogledom razbio nebesku kristalnu sferu, a Zemlji je naredio da siđe sa

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

materijalnu situaciju (da „boga“ rastera crne hale koje se otimaju oko dukata, gurne nogom sto i prospe dukate na zemlju).

Po svjem svjetu svjetlost krasna svetlo sve javljajet sja; sunce, luna i zvjezd jasna toplotu nam dajetsja: zemlju, ljude obimajet i sve stvari zagrjevajet. O zlatoje proleće!

Jednim slovom: sve životno skazuje se bit radosno. O zlatoje proleće! Djejatelji ran' ustajut, imajući ohotu zemlju plodnu da djelajut, ne smatrajući potu. Ptici iz gnjezd izletajut, na luft sebi tihoj dajut. O zlatoje proleće!

A ja gledim … kad će boga Gnevan hramu svom da dospe, Da tu bruku nogom gurne – Da na zemlju dole prospe? JUNAČKI ODGOVOR LjUBOMIR NENADOVIĆ Pružilo se polje ravno Polje dugo zeleno; A na njemu knez Danilo Pije

Po tavnoj magli teškog vihora Neće na zemlju ni nebo, hol! Nebo mu s' čini da pasti mora, A pusta zemlja sam jedan bol… Tiho se vije, oblake goni, Preziruć gleda u

pasti mora, A pusta zemlja sam jedan bol… Tiho se vije, oblake goni, Preziruć gleda u sunčev zrak… Strelovit, posle na zemlju roni I krvlju kapa zemaljski mrak… U Sumrakovcu, 1858.

TICE SELICE JOVAN GRČIĆ MILENKO Let, let, tičice male! Let, let, let! Gde toplije sunce sjaje, Lepšu zemlju, lepše kraje Čuva za vas svet, Let, let, let! Let, let, tičice male! Let, let, let!

Stanković, Borisav - TAŠANA

Nećeš izgoreti! PARAPUTA (spolja, neviđen): A, ti, dedo? Dobro! Evo jedem ja, jedem. MIRON Ama zašto zemlju jedeš, za Boga? PARAPUTA Jedem, jedem! Zemlja sam... I ti si zemlja... I svi smo zemlja. I svi ćete biti zemlja.

I svi smo zemlja. I svi ćete biti zemlja. MIRON Jest, jest. Od zemlje smo, i bićemo zemlja. Ali zašto ti zemlju da jedeš, kad su ti nedra puna komadima hleba. I zašto zemlju, kad je i za ptice Bog dao hrane.

Od zemlje smo, i bićemo zemlja. Ali zašto ti zemlju da jedeš, kad su ti nedra puna komadima hleba. I zašto zemlju, kad je i za ptice Bog dao hrane.

PARAPUTA (mumla): Moja je ovo kuća kao što su i sve kuće moje! I vi ste svi moji! I svi ćete kao i ja zemlju da jedete, kao što će i vas zemlja da jede. I ja evo, ja jedem zemlju, jedem zemlju.

I vi ste svi moji! I svi ćete kao i ja zemlju da jedete, kao što će i vas zemlja da jede. I ja evo, ja jedem zemlju, jedem zemlju. STANA (uzrujano): Ama zašto zemlju, kad eto toliko hleba imaš po pojasima i nedrima? I zašto onda zemlju?

I svi ćete kao i ja zemlju da jedete, kao što će i vas zemlja da jede. I ja evo, ja jedem zemlju, jedem zemlju. STANA (uzrujano): Ama zašto zemlju, kad eto toliko hleba imaš po pojasima i nedrima? I zašto onda zemlju?

I ja evo, ja jedem zemlju, jedem zemlju. STANA (uzrujano): Ama zašto zemlju, kad eto toliko hleba imaš po pojasima i nedrima? I zašto onda zemlju?

STANA (uzrujano): Ama zašto zemlju, kad eto toliko hleba imaš po pojasima i nedrima? I zašto onda zemlju? (Umiljato): Ali idi sada, Paraputo, u komšiluk, u drugu neku svoju kuću.

SVI Nećemo, nećemo, Paraputa. PARAPUTA A jedete li zemlju? Svi ste zemlja. MIRON (prilazeći Paraputi): Ne boj se, ja sam tu. (Klisaru): Što mu ovo ne povadi?

Sav se zemljosao. (Vadi iz njegovih nedara kamenje i zemlju.) PARAPUTA Je li za Svetu Bogorodicu to uzimaš od mene i čuvaš? MIRON (čisteći ga): Da, da, za Svetu Bogorodicu.

PARAPUTA I to je za Svetu Bogorodicu. Sve je za nju, a ja zemlju jedem. MIRON (krsteći ga po licu, te mu ruku Paraputa ljubi; uzima ga za ruku i dovodi kraju sobe): Hodi.

I to s mukom, teško, jer on neće da legne na postelju i dušeke nego na zemlju i na to svoje kamenje, kojim hoće tobož da se brani kad počnu da ga »pale«.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Posle sam se još — nastavlja gospa Nola — udala u ovu situ i masnu zemlju, i za matora muža, pa, šta će drugo, zavolela sam jesti, i pothranila snagu da bih karuce mogla vući.

stalo do novih i mlađih kola, onda, gospodin nadzorniče, evo da vam kažem kako se šale ljudi u mom kraju: posadi rudu u zemlju, pa će nići nova kola. A sad izvol'te da s nama večerate, da jedemo, da više ne razgovaramo.

Je l' nas vidiš! Oca mog danas neguje tvoja salašarka i tvoja forinta; ja stigoh u zemlju u kojoj humka ni kamička nema... veruj mi, Todore, dolazilo mi je da s pameti siđem...

Duško propade u sunčanoj prašini kao u ambizu; ja srast'o s Labudom, i vrištim s Labudom, i vetar nas nosi, i zemlju ne osećamo, i nigde kraja polju. A Luka naš čuva krug oko salaša, i pojahuje i odjahuje i kad hoće i kad neće. — Smej.

Stvari u kući i u stajama popuštaju. Svaki čas nešto pukne, i složi se na zemlju kao da mu je duša izišla... Veliki orman se sasušio, merdevine se juče pod nadničarkom raspale, stolice politirane se

Ili iscvetaju na nekom ogranku koji se mnogo udaljio od stabla, ili se stablo obali na zemlju, zatruli, ali iz jednoga čvora se izvija divna grana, i treneri, dok se od samoće i treperenja ne umori i ne sasuši.

Ulice kao da su nešto skrivale, od jedne tačke nadalje ugibaju se u zemlju i nestaju. Dućani buđavi. Po dućanima, gazde, šegrti, i mušterije žučno raspravljaju, jer svaki čas nestane neka para,

je jednom zapitala, čisto po spoljašnjoj pojavi njegova držanja: — Da li tebe, tata, oči bole, kad uvek žmuriš i gledaš u zemlju? — Ne bole me oči, nego se stidim pred svakim živim stvorom... Što me odmêraš?

Sreta on po palanci ne jednoga od svojih nekadašnjih đaka koji bi propao u zemlju od stida da mu se spomene šta je nekada šarao po klupama.

Dum-dum, i gotovo, ode mlad čovek pod zemlju...” Devojčice gutaju reči. Čuju nešto sasvim novo. Mija raste u njihovim očima; nekako im je sasvim sasvim drukčiji.

donela ni propis ni crtanku, i nije znala lekciju, i ovo poslednje je bilo takvo čudo da učitelj umalo sam nije propao u zemlju od stida. Posle, — to „posle” je jedna filosofski analitička pojava vremena — posle, kako to već biva.

Gospodin-Vasa kašlje. On i Mimić uhvatili su se sada ispod ruke. Spuštanje trostrukog kovčežića u zemlju, bilo je jezivo.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

tvrdo u ropstvo se predati, gdi će sina svoga gospodara u školu voditi, otkuda će potom pobeći, opet uvaćen, i u tuđu zemlju prodan biti, iz koje će najlakše izbavlenija naći, na galiji se voziti, koja se od bure razbije, pošto ga je kod nekog

— U zemlju magaraca? — lepa prilika za razmišlenije, osobito ako s njima simpatiziramo, no budući da je desna čast karaktera Romano

— U zemlju magaraca? — lepa prilika za razmišlenije, osobito ako s njima simpatiziramo, no budući da je desna čast karaktera Romano

je Demokrit svojim blagorazumnim Abderitima preporučivao, no neka trava koja u mesecu raste i svake sedme godine na zemlju pada.

(Gospodična Ilijada kucka vr’om svoje cipele o zemlju, da se vidi kako joj je maleno stopalo.) »Ja bi baš rado u mesec išla da vidim kako se ti muževi s mnogim ženama

Kad seda, on ne seda kao drugi ljudi, nego se na stolicu truća; kad odi, on ili upravo u zemlju gledi, ili glavu u nebo diže.

preko, upravivši put besnom tom zveru; na njega strelu pusti, i tamo ga zgodi gdi je najnužnije bilo za oboriti ga na zemlju.

mu se dopala, i on ovako s njom govori: Momak: Gospodična, ja imam kuću, kao što vam je poznato, imam dva vinograda i zemlju, imam drugog pokućstva. Ja vas rado imam, bi li za mene pošli? Devojka. Ja vas počitujem. Momak.

— U toj misli potrči na njega, a naš divlji mačak tako se uplaši da je smesta na zemlju pao i Romanu tri sata posla učinio da ga k sebi povrati. »Tko si ti?« rekne mu na to Roman.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

u kamenu Otvoreno za svakoga Ko crnu svoju suzu ovde napusti ŽIVOT SVETOGA SAVE Gladan i žedan svetosti Napustio je zemlju I svoje i sebe Stupio je u službu Krilate gospode Čuvao im zlatorune oblake I timario gromove i munje Sapete u

i munje Sapete u knjižurinama Potrošio je sve svoje godine Zaradio zmijoglavi štap Uzjahao je štap Vratio se na zemlju I tu našao i svoje i sebe Živi bez godina bez smrti Okružen svojim vukovima SVETI SAVA Oko njegove glave lete pčele I

na četvero seče Hitne debele rukavice Pretvorene u mačketine Na sivu vojsku miševa Odveže verige sred oluje I zemlju od stare hrastovine Za stajaće zvezde vezuje Pere šape svojim vukovima Da tragovi mračne zemlje Na njima ne

svoju vučju glavu I na čelu ispisan znak Novog obećanog sazvežđa Vidi svoj procvetali štap I svoju srećno oplođenu zemlju U zajapurenim pupoljcima Dva oka zatvara Trećim okom u kamenu gleda (1958—1971) KOSOVO POLjE KOSOVO POLjE Polje kao

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Zatim se okrenuo ostalim đacima: — Pazite dobro, glava ovoga Živka je Sunce i ona osvetljava i Zemlju i Mesec. Zemlja će, kao i dosad, biti Sretenova glava, a za Mesec uzećemo ovoga maloga iz druge klupe.

gde je sad Živko a Zemlja ovde gde je Sreten i Mesec ovde gde je ovaj mali, onda Sunce šalje svoje zrake i obasjava i Zemlju i Mesec. Je li tako? Svi ćute, jer ne mogu da zamisle kako to Živko obasjava i čime obasjava.

od drveta, na dnu zašiljena a u vrhu proširena, koja se pod udarcima biča divno okreće, a ako je ne udaraš, klone na zemlju kao pijan čovek.

Moja će žena, razume se, ciknuti i pasti u nesvest, a ja ću skočiti na vas, oboriću vas na zemlju, izgaziću vas nogama, zatim ću vam razbiti pesnicom nos i iščupaću vam pramen kose, koliko otprilike u besu jedan

Čim ste naučili da idete u korak, počnu vas učiti da treskate nogom o zemlju. To je treskanje nogom o zemlju tako važna stvar da onaj vodnik čiji vod tako treska da pršti kaldrma pod cokulom dobija

Čim ste naučili da idete u korak, počnu vas učiti da treskate nogom o zemlju. To je treskanje nogom o zemlju tako važna stvar da onaj vodnik čiji vod tako treska da pršti kaldrma pod cokulom dobija naročite pohvale.

To treskanje nogom o zemlju ostalo bi za mene i dalje nejasno, da mi tu skoro nisu objasnili da su ga, kao vrlo važnu Vojničku potrebu, izmislili i

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Od zaglušne huke, rike i lomljave nije se čuo ni jauk ranjenika. Živi su zanemeli od užasa, pribijeni uz zemlju. Svakoga časa zahvaljivali su Bogu na milosti što im je podario još koji sekund života.

Sa ludačkim besom zakovitla šrapnel iznad naših glava i stotinama kuglica zaprašta oko nas. Svi smo se prilepili za zemlju. Jedino je ostao potpukovnik Petar i grizao donju usnu. — Ah, strašno!

— Ja se staram da ne dođe tako brzo... Jedna teška razorna granata rinu u blizini i uz gromoviti tresak izbaci zemlju, čiji komadi padoše i među nas. — Kako, kako? — zapita nekoga telefonista. — Poginuli?... Koliko ranjenih?

Sa čela je, u širokim mlazevima, tekla krv i natapala njegov šinjel i vojnike koji su ga nosili... Spustiše ga na zemlju. Nespretnim rukama peremo njegovo lice i ružičasta voda juri preko odela...

Pipamo ga, zagledamo, ali nigde krvi. — Evo na čakširama krv, svlačite ga — povika Luka. Položismo ga na zemlju, ali na njemu ne nađosmo rane... Ležao je on kao mrtav, gotovo bez svesti.

Gr-rru! Pretrnuh: da nisam ranjen. Hteo bih da se oslonim na nogu, ali me snažan zamah vazduha prikova za zemlju. Gr-ru! Gr-r-r-ru! Gr-r-r-ru! Prsti su mi zariveni u zemlju, kao da bih hteo da se slepim sa njom.

Gr-ru! Gr-r-r-ru! Gr-r-r-ru! Prsti su mi zariveni u zemlju, kao da bih hteo da se slepim sa njom. Ah, bože, ala sad osu! Nešto se cepa, para. Gr-ru! Slučajno se oslonih na nogu.

Teška artiljerija rila je zemlju vulkanskom snagom, i pred neshvatljivom navalom čelika prskali su naši razređeni redovi kao sapunski mehur.

— Požurite! — viče neko odozdo. — Konji sve više tonu u glib. Vojnici su rili zemlju i naskoro beše gotov strm nagib. Komandir skida svece s neba.

Teška vremena su nastala za našu zemlju. Neprijatelj je navalio sa svih strana da porobi našu lepu otadžbinu. Privremeno je uzeo jedan deo zemlje, ali ime

Videli su oni da otadžbini nema spasa. Trebalo je ostaviti kuće, porodice. U neizmernom očajanju koje je obuzimalo zemlju, zašto i oni ne bi podnosili opšte jade zajedno sa svojima?... Dosad ih je nosio neki kolektivni zanos.

Sedimo pored vatre zanemeli i tužni. Imamo osećanje kao da se nalazimo u nekom uskovitlanom vrtlogu... Zemlju napuštamo. Poslednje ostatke državne imovine u Kruševcu narod je razneo.

Petrović, Rastko - PESME

nebesa i svetlosti, I žuđenja i pakosti, I sve čežnje i sve cveće, Sve se, sve se probudilo I proleću poklonilo, Kosom zemlju dodirnulo, Vidre kapu odbacilo, Kupu meda ispraznilo: A sve u slavu mladog srca i mladih usana.

- i otuđiti od sveta! Ta izađoh iz džungle namirisane I pokrih zemlju telom da je sačuvam od isparenja, I njuškah je tako duge dane dok ne zastrepih od razdraženja.

Ali, kroz bunjište, prosijavaju plave oči - uvek iste, vas se to ne tiče, nemaju imena; vas se imena ne tiču - a kroz zemlju se proceđuje masna i mrka tekućina razjedinjenja - to nije rastuženosti, ako baš i suza.

grehovi ”Došao si najzad, najzad mrcvareni pesniče, Protrljao oči rukom, video da zora sviće, Pogledao u mutnu ovu zemlju, gde zlato nam se stiče, Došao si najzad sam krvav i zadihan pesniče.

tih hiljadu svetlih Sunaca, kad odlazi da kopa, I pretio prigušeno da svetu neće da je rob; Svakim udarom motike u zemlju zidaše u nebesima grob. ”Ja ću nameniti tebi taj grob!“ VUK III Ne, ne, ne!

jednog vrhunca; Ja znam Mesečare i Sunčare koje privlači tajni neki zrak u noć Nikakva snaga neće ih zadržati za ovu zemlju čudnu, Kada ih privuče kruženja njihovog zakonskog moć: On sam pritrčavao je prozoru s krikom u snu.

Ispod livada vlažnih, i svežih crnih kora, Ove ruke ožive preobraženjem u zvezde, I probijaju se kroz zemlju u pravcu dalekih mora; Izmeđ vulkana i neba ruke umrlog jezde.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Mi, koji imamo koren, možemo i bez njega! — gnevna i sama sebi dovoljna repa se još dublje zari u zemlju, gluva za pesmu livade, slepa za sunčev sjaj, ne želeći čak da čuje ni povlađivanje livadskog puža koji je pred zlatnom

— Ah, prokletnice! — zajauka dečak i poče da sabija u zemlju kupinovu vrežu, da je gazi i kida. Ne čuje i neće da čuje kako ga kupina moli za milost. — Ne kidaj me, ne ubijaj!

Đavo se u Drvoseču preobukao. I, dok bi jaje na zemlju palo — na ulici ne bi ni žive duše. Sav zbunjen dođe Drvoseča do svoje kuće, još sa ulice viknu: — Šta je ovim ljudima,

— Šta ova bunca? — reče puž. — Otkuda cvet može biti lep? Nema kućicu i bedniji je čak i od glista koje se bar u zemlju mogu uvući kad počne kiša. Uzalud je Kapljica govorila da u Pustinji nema kiše. Puž njene razloge nije hteo ni da čuje.

Čini se da se crvena linija makova pola i plava ivica neba mešaju u daljini kao da je duga sišla na zemlju, a na visokim, srebrnastim stabljikama igračice u crvenim suknjama trepere li trepere: crvenom kolu nigde kraja.

Kako bolelo! Sa dlanova su joj kao latice makova otpadali parčići kože. Gledala ih je kako padaju sa visina na zemlju i pretvaraju se u crvene cvetove maka, ali nijednom nije jauknula. Makova je svakoga dana bilo sve više.

U vedrom, plavom nebu sav srebrnast lebdeo je oblak obasjan suncem, a iz njega su pljuštale kapi kiše. Kako je koja na zemlju pala pretvarala se u krupan i crven makov cvet.

joj je dolazila starica toliko jadna i pogrbljena da se činilo istoga će se časa kao britvica preklopiti i složiti na zemlju. »Baš je teška starost!

Jedan za drugim odlazili su pod zemlju poznanici, rođaci, susedi. Sve manje je bilo poznatih lica u ulici, u gradu. Pa i sama ulica, sam grad počeo da se menja.

U srećnom Carstvu srećnog Cara sada su postojali klasovi tako puni da su im glave zemlju doticale. Život se nastavljao. Istina, nešto sporiji i setniji no u drugim manje srećnim zemljama. Čemu hitnja?

Zatim su i prestali da ga traže: pojeli su i popili sve pripremljeno i polako se uputili svaki u svoju zemlju. U sjajnom Carstvu samo su ovde blejale, pokorno sagibajući glave, a papagaji kreštali iz sve snage: — Mikiki—Miki-No!

Prljio joj je obraz njihov dah. Tišina je bila tako potpuna da se čulo kako listak na zemlju pada, kada se mladić sabra i reče: — Šta ti je drbuga želja?

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Ne smem! Ne mogu! (Krši ruke.) Oh, šta ja mogu? (Zlovoljno): Ja, Ciganka! U Banju, u selo, tamo je moje! Tamo, na mokru zemlju, na goli kamen da sedim, da se sušim, da ginem, venem!... A kod tebe! Neću, ne smem...

) MITKA (zaustavlja je): Ne! KOŠTANA (trudeći se da mu noge celiva): Ako! Samo me ti ne daj, pa i zemlju gde ti stupneš i to ću da celivam. (Očajno.) Ne daj me, slatki gazdo! Vodi me tamo!

Batka je mlogo videja, mlogo preko svoju glavu prefrljija. (Pokazuje na zemlju.) Odavde, Koštan, po tamo — nema! I cel vek toj je! Zar se ja ne podavah, ja ne držah? Aja!

Šantić, Aleksa - PESME

Kada mjesec sine nad našom rijekom I na zemlju pane tiha rosa prva, Rodiće se mlado proljeće! I svuda Prosuće se miris plavih jorgovana; I pahulje snježne padaće sa

U tvome vrhu u razdanak plavi Ne čujem više ptica pozdrav vreo, No jauk dugi što svu zemlju davi. Na tebi sada visi crni veo... Muke te lome kô rapave spile, I ti me gledaš sumoran i sveo.

Muke te lome kô rapave spile, I ti me gledaš sumoran i sveo. O bore, upi' svoje jake žile U ovu zemlju punu crne drače... U njoj su snage, u njoj tvoje sile.

1912. TEŽAK Zamahujem. Svuda kupina se splela Pa mi zemlju krije... I na mrke grude sa mojega čela Sve kap po kap lije.

Odjekuju vrsi — Proleće pjeva. No dok gospod bdije I na svom toplom srcu zemlju stiska, Ja vidim kako jedan crv se vije — Gmiže i puzi i polako griska, Ovdje po dolu i tu po vrhuncu, Travke i

po dolu i tu po vrhuncu, Travke i cvijet i korjenja niska — Stabla i grane, zametak i truncu Svaku; i gvožđe, zemlju i kam goli... I vidim gdje se gladan penje suncu, I crvotočina zlatna pada doli. 1911.

1904. NOĆ Ukočila se Noć, kô avet strašna, Zaprla nogom u zemlju, a glavom U crni prostor neba nedomašna, Pa šiba vjetrom i munjom krvavom.

No ja dobro čujem hod, korake vječne Nevidovnih snaga što kô straža bdiju, prodiru kroz kamen, zemlju, tmine rječne, Plijene i nose i nište i biju: I boga i nebo, život i sazdanje, Sve u isto doba.

! A majka vaša zamlja vam je ova; Bacite pogled po kršu I polju, Svuda su groblja vaših pradjedova. Za ovu zemlju oni bjehu divi, Uzori svijetli što je branit znaše, U ovoj zemlji ostanite i vi, I za nju dajte vrelo krvi vaše.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

On je srdit i zlih pogleda. Na rodnu zemlju navalile su mnoge štetočine i naljutile ga. On više liči va vrednog poslenika nego na gnevnog ratnika.

Svi koji su nasrtali na našu zemlju, svi koji su je globili i pustošili — Turci, Arapi, Latini i ostali — našli su se licem u lice sa srditim i strašnim

No devojka ih je sve skupila kamdžijom, ispitala ih ko su i otkuda, a onda bacila na zemlju svoj kalpak i naredila da ga dignu, pa ko ga digne i metne na glavu tome će biti žena a ostale će pobiti.

U XIV i XV veku Turci su zavladali Makedonijom, Srbijom, Bosnom, Hercegovinom i Crnom Gorom. Našu zemlju, dakle, oni su osvajali duže od jednog veka. A kad su je najzad zauzeli, nisu mogli u njoj mirno da vladaju.

U toku toga vremena — kako se vidi iz beležaka stranih putnika kroz našu zemlju — hajduci su držali u svojoj vlasti ogromna prostranstva i predstavljali su veliku opasnost ne samo za obične putnike

U XVIII veku veliki značaj imale su hajdučke borbe u Srbiji. Opustelu zemlju naselili su u toku toga veka Crnogorci, Hercegovci, Sandžaklije, Bosanci n nastavili delo svojih prethodnika iz XVII i

Tu strašnu sliku videli su u razna vremena turske vladavine mnogi ljudi koji su prolazili kroz našu zemlju. A s vremena na vreme, van sebe od besa, Turci su palili, pustošili, robili i ubijali sve što bi im pod ruku došlo.

A druge odvodiše u tuđu zemlju i rastavljahu. Beše tada gorko ridanje i plač. Odvodili su druga od druga, brata od brata, sina od oca, majku od sina“.

Mijat Tomić (poznati hajdučki poglavica iz XVII veka) u pesmi je onaj čovek koji je „od gladi crnu zemlju jeo, a od žeđi s lista vodu pio, dok je junak družbu sakupio“.

“ Zato i njega, i zemlju koja ga je dala, i majku koja ga je rodila, prati vatreni narodni blagoslov: Veseli se, pod Cerom Pocerje, kojeno si

Je l' Cincara na vatri ispekô? Je l' Čupića sabljom posjekao? Je l' Miloša s konjma istrgao? Je l' Srbiju zemlju umirio? Ide li mi Kulin kapetane? Vodi l' vojsku od Bosne ponosne? Ide li mi, hoće l' skoro doći?

San je strašan kao smak sveta, veličanstven i jezivo lep: Senje je pritisla tama, nebo se prolomilo, mesec pao na zemlju, zvezde pribegle kraju, Danica krvava, na crkvi kuka kukavica.

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

PRAŠUMA 3 UTORAK VEČE MA ŠTA MI REČE 4 DR 5 TELEFONIJADA 6 SMEŠNA PRAŠUMA 7 OVO JE PESMA O KRALjU 8 ZAMISLITE ZEMLjU SRBIJU 9 BIO JEDNOM JEDAN PETAR 10 CIPELE 12 BILA DEVOJKA MARA 13 BEGUNCI OD KUĆE 15 PERTLA SE NAMRTVO VEZALA 16 IZA

jakih kaveza Kralj baci krunu i presto Što nije činio često Prošeta do jedne vode Gnjurnu se i tako ode ZAMISLITE ZEMLjU SRBIJU Zamislite zemlju Srbiju U Srbiji selo Slovac U Slovcu živi Vukola Najveći lovac Kad Vukola krene da lovi

krunu i presto Što nije činio često Prošeta do jedne vode Gnjurnu se i tako ode ZAMISLITE ZEMLjU SRBIJU Zamislite zemlju Srbiju U Srbiji selo Slovac U Slovcu živi Vukola Najveći lovac Kad Vukola krene da lovi Povede i svoje kerove

bi mi neko rekao Kako je vodu stekao Na kojim je mukama bio Da bi besplatno pio Kad bi mi neko rekao Kako je zemlju stekao Kome je dušu prodao Da bi po zemlji hodao Kad bi mi neko rekao Kako je majku stekao Kojim je nebom kružio

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

“ — A šta ti? — A ja: ne uliva se, kažem, nigdje. „Kako nigdje?“— izbeči se on. — Lijepo, velim, ponire pod zemlju kao onaj potočić u Prokinom gaju. — Uhu, brate moj, ti si zagrdio! Kakva ponornica! U Crno more, bolan.

Po školi je kružila priča: Lazar Mačak bio ljut pa nakrivio Zemlju! Mnogi bivši đaci te škole čitavog života zamišljaše zemljinu kuglu u onome položaju u koji je postavljena vještim

mu skoči u susret, zgrabiše se od radosti u pleći, pohrvaše i poguraše, dok se ne spotakoše o Sivca i oba padoše na zemlju. Tek tada, zaduvan i crven, Stric spazi svoj slamni šešir i povika: — Šta je ovo? Neko mi izgrizao šešir.

Nije to bila bogzna kakva kićena građevina. Udarili su u zemlju povisoke kočiće i opleli zidove od pruća, a rupe na njima začepili mahovinom.

Uto odnekle ispada Nikolica s kujom. Jovanče mu, sav srećan, đipa u susret i... bubne s kreveta pravo na zemlju. — Vrag s tobom i tvojom kujom! — gunđa on u mraku i pipa čvorugu na glavi. — Bogme ćeš sutra platiti za sve ono!

da on prestane sa smijanjem, ali kako učitelj nije prekidao, ona uze kredu i sunđer s police pred tablom i baci na zemlju. — Oho-ho-ho, baš neću da te tučem! — grohotao je Paprika.

— grohotao je Paprika. Lunja onda zgrabi s katedre razrednicu, ukoričenu tešku svesku, i tresnu je o zemlju. Poletje oblak prašine na sve strane kao da je bomba pala. — Eto, sad ću dobiti batine!

Sad se i Jovanče uozbilji. Poviri u rupu, zaobiđe je i pokaza rukom na odvaljenu ivicu i razrivenu zemlju pred zemunicom. — Evo, ovuda je izišao. — Ko, ko? — zabrza Stric. — Onaj ko je upao u Žujinu kuću.

Grunu kubura kao grom, zadimi se bojište, izleti štap iz čičinih ruku, a poljar, padajući od straha na zemlju, samo što ciknu: — Upomoć, pogiboh!

— He-he, tako je — složi se djed. — Hajde silazimo, zaista te neću tući. Kad se spustiše na zemlju, nađoše se u krugu pohvatanih dječaka. Nedostajao je samo Jovanče. — A gdje li je samo onaj moj hajduk?

A budu li žandari za mene pitali, recite da sam otišao u zemlju Bestragiju da potkivam buve. Na uporno navaljivanje seljaka, učitelja Papriku najzad povukoše iz njihove škole i vratiše u

Nijemci su napali našu zemlju. Tukli su Beograd avionima. Pokušala je najzad, tužno i s naporom, da se osmjehne na svoje zamukle učenike.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

53 SMRT 54 POSLEDNjI DAN 55 AD 56 GLASOVI PREISPODNjI 57 BOG SE VRAĆA ADAMU 58 BOGORODICA NARIKAČA 60 MOLITVE ZA SRPSKU ZEMLjU 64 ZA DOBRU BESEDU MOLITVA 65 MOLITVA PROTIV KRVAVIH VODA 66 POHVALA SVETIM OCIMA SRPSKIM 68 PRAVOSLAVNIM I

I HRISTOLjUBIVIM NAŠIM CAREM NEPOBEĐENO ORUŽJE MOLIMO 69 MOLITVA PROTIV TURAKA 70 TURSKA LUNA 71 MOLITVA ZA SRPSKU ZEMLjU 72 POHVALA RATOBORCIMA 73 ZA SVOJ ROD I PRIJATELjE 74 SVAKO NAS ZLO I BOLEST NAHODI 75 PISMO NA LEDU 76 LUKAVI

Ko li voli jed negoli med? Ko maćehu nego svoju rođenu majku? Oca i očuha? Trnje i lepu, čistu zemlju? Ko strnjište ili pšenicu?

Ti, ušavši u mene, trnje svojim božastavnim ognjem u meni požeži, i zemlju pretilu s tvojim radenjem utiriši! Lepo seme u njoj zasej. Tako i naša ova zemlja izdaće ovoj porod.

mi besovi šapću da od Boga hvajde nejmam — pismo mi kaže (a slabo to držim) da ne vrag potera je i stigne paku zemlju zagrebe moj život i moju poštenost u prah učini. da se ne prepadam ni odskačem.

Bojim se za dušu da ne vrag potera je i stigne pak u zemlju zagrebe moj život i moju poštenost u prah učini. Bojim se dušom: milujući mi nepravicu omrazih svoju dušu I dni i

Ama bojim se što sam uzajmio od tebe tvoje blago; nisam ništa š njime pridobio i zakopao sam ga u zemlju — moja se je duša k zemlji prilepila.

SRP KAZNE Vidim srp gde leti preko sveta dvaist lakata dužinom i deset širinom! ... To je kletva što silazi na zemlju i so time satire i mori se svaka laža i hrsuzin do smrti mu!

ZEMLjA SI... A zemlja si, Ne voda ni žustro vino, Ne po mnogu vremenu Opet ti je povratak U zemlju. NOĆ Da se paštimo, dokle nam sunce nije zašlo, Dokle nam nije smrklo I životna vrata nisu se zatvorila.

Više nebesa sadilac izarad tebe, ne teke što na zemlju siđoh, nego eto, i čak pod zemlju dođoh tražiti te kud si se podeo. Te rad tebe, čoveka, bih i ja čovek.

Više nebesa sadilac izarad tebe, ne teke što na zemlju siđoh, nego eto, i čak pod zemlju dođoh tražiti te kud si se podeo. Te rad tebe, čoveka, bih i ja čovek.

Eto, za malo, ode mi moj svet ispred očiju! I ti, meseče, skutaj svoje sjanje, jerno moja već zraka zahodi pod zemlju u grob! ...

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

I samo oni praporci u Mančinim štiklama što kazuju da igrači dodiruju zemlju i da se ipak na zemlji nalaze!... A kao što je bio dobar igrač, tako je bio dobar i pevač, lovac, jahač i veseljak i za

i trupkaju kondurice i papučice i šušte svilene šalvare, a miris od đulijaka se prosuo po sokaku, pa, kao magla zemlju, pritisnu mirne gledaoce.

Dan na umoru, izdahnuo već; zvezde trepere s neba, tiho veče se spušta na zemlju, a iz grla srećna i vesela mlada sveta razleže se kroz tiho proletnje veče setna pesma u kojoj se iskazuju beskrajna

je Mane, pa mu se učini taj njen osmeh kroza suze kao zrake sunčane kad prodru kroz kišne oblake i sunce se osmehne na zemlju... I ona se uhvatila u kolo s čitavim buljukom devojaka, drugarica svojih.

kujundžiju da mu isplate i dignu poručena kandila, kadionicu i petohljebnicu, pa nikako da ga nađu: nema ga, kao da je u zemlju propao...