Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
već bio izmakao punih trideset kilometara skoro silom vraćen natrag, stvar je ovako tekla: Jurišić je sedeo u svojoj zemunici sa laktovima između kolena i ukrštenim prstima, pa je tako sagnut gledao u zemlju.
“ Tako je mislio Jurišić i sedeo na svom krevetu u zemunici, pošto je one mrave iščistio. A na polju grozna omorina i mračno, na oluju natušteno nebo mučilo se nad frontom.
I njemu se učini da ga ti brzi, mutni potoci neumitno vuku dole u neki bezdan. Jurišić raširio oči, ide tamo-amo po zemunici, otvara i zatvara vrata, traži nešto.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Isto su to uradili i poslužioci ostalih topova, te je sada već mogla da padne komanda: „Po tri s košenjem.“ U zemunici su vojnici pripremali zrna i kada potporučnik Aleksandar zagrmi izvršni deo komande „Hiljadu osam stotina!
Ali njegova glava i ruke bile su mlitave, očni kapci nepomični, a usta široko otvorena. Bio je još mlak. U mračnoj zemunici nismo ni primetili kada je nečujno umro. Ipak... pogledasmo slobodno u nebo i zaradovasmo se životu.
Otvor je bio prema strani gde je top. U mračnoj zemunici, ispunjenoj mirisom buđavoga sena, provodili su vojnici duge noći.
I gde se ko zatekao tada, tu je i danas. Vreme je sporo odmicalo. Čučimo u zemunici, očekujući trenutak kada će nam odleteti u vazduh one grede nad glavom.
Njemu je sada dvadeset i pet godina i, onako sirov i bujan, po cele noći pretura se u mračnoj i vlažnoj zemunici, premišljajući o prošlim vremenima. Od početka rata sluša samo lupu i pucnjavu topova, gleda muškarce, konje i mrtvace.
Suri oblaci spustili su se gotovo do zemlje i iz njih sipi jesenja kiša, uporno, jednostavno... Sedimo šćućureni u zemunici i s dosadom slušamo monotono šumorenje kišnih kapi. Šljapkaju vojnici po vlažnoj zemlji, mokri i prozebli...
i samo zatrepta očima. Ete... — Podnaredniče, povadi mu sve iz džepova i napravi spisak. A ja ću da popišem stvari u zemunici.
A ja ću da popišem stvari u zemunici. Na improvizovanom drvenom stolu u zemunici njegovoj nalazio se otvoren blok, na kome je pisalo: „Komandiru četvrte čete.
A nemoćan sam da ih ubedim da tako ne treba da bude. I slomljen tugom, srušio sam se na slamu u zemunici. Posle duševnih napora obično nastupa neko stanje obamrlosti, a misli kao da se rasplinu.
— Odlazi! — Razumem, gospo’n naredniče! — Zvecnuše mamuze i kaplar izlete iz šatora, pa se uputi pravo zemunici gde su bili stražari... Ne ljuti se na narednika što je dobio batine.
Stražari su jedini i krivi, jer nisu vršili svoju dužnost onako kako treba. Već se čuje smeh stražara u zemunici, a nešto mu oko srca zaigra. Kaplar škripnu zubima.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
zorinog mirisa stvari koji je poželeo da udiše da bi se okrepio i on se kao začudi kad ne oseti baš nikakve promene u zemunici.
On uzdahnu isprekidano. — I vazduh ovaj nije više vazduh. I doista, koliko sam puta, budeći se u svojoj zemunici i pritisnut istim grobnim mrtvilom maćedonskih urvina, imao ovaj utisak i sećao se kako ova svetlost nekad nije
maslina, lud koračao po usijanom Halkidiku, tako sam se godinama verao po ovim gadnim čukama i čamio u ovoj vlažnoj zemunici, kao živ mrtvac, sve dok me ova karta nije otreznila.
Pa se ludački smejao kao da jeca. A taj smeh, oh blagi Bože, neobično me podseti na onaj njegov plač u zemunici na frontu. — Ali zapamti — produži on — ako jednog dana čuješ da je nestalo Nikole Glišića...
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
uviđati da im je mnogo ugodnije na mekoj bolesničkoj postelji nego na tvrdim daskama, ili na goloj zemlji u vlažnoj zemunici.
— Imate li stvari? — Ostale su mi u zemunici kod komandira. — Slušaj — obrati se nekom, koji je stajao u mraku — trči gore i donesi.
Zamislio sam tada bateriju... Umorni vojnici sede pored topova i dremaju. Komandir je u zemunici pored telefona i pije kavu.
Glava mi je teška. Kako bih sada rado spavao, tu na zemlji, ma gde bilo. Ali čisto sam se uplašio od samoće u mračnoj zemunici, te potrčah za njima. Oni su brzo i nečujno odmicali. Čuo se samo bat mojih čizama i zvek mamuza. Išao sam na prstima.
Čujem gde jedan veli: — Razneli smo ih u paramparče! — Gde je komandir? — pitao sam. — U velikoj zemunici. Tamo svi idemo. Komandir se podbočio rukama. Disao je brzo. Njegovi nervi kao da su još napeti.
— Neka ide kaplar. Rekao sam kaplaru šta treba da javi i pođoh za komandirom. U zemunici komandirovoj posilni zapali lampu i zatvori vrata. Komandir, ne govoreći ništa, otpasa revolver i stavi na sto.
Onda baci šlem na krevet, protrlja čelo i skrušeno sede. U zemunici je vladala grobna tišina, kao da među nama leži mrtvac. Mačka se protegli i skoči mu na krilo.
— Ne dirajte ga! — veli komandir. — Oni su nam jedini drugovi. U mojoj zemunici ima jedan, koga ja hranim. Neki put mi u tome i vreme prođe. Sustigosmo neke pešake koji su se vraćali sa bolovanja.
— Nije moguće! — zasmeja se glasno Radoslav. — Da vidite šta je bilo... Sedim ja u zemunici, kad utrča moj nišandžija. „Gospodine poručniče, evo ga jedan pukovnik!“... Nabijem šlem i izletim.
— Gospodo, zove vas komandant — izveštava posilni Isajlo. Podigli smo se žurno. U komandantovoj zemunici goreo je fenjer. Komandant je sedeo za stolom i u ruci držao zapovest.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— Ne znamo šta je s njim — veli mi. — Bio je do poslednjeg časa u telefonskoj zemunici. Ali kada Bugari utrčaše u bateriju, mi se rasprštasmo na sve strane... Kada smo se iskupili, njega ne beše.
Tamo negde kod Leskovca upadnu Bugari u bateriju. On se tada sa telefonom nalazio na levom krilu baterije. U zemunici je bio slučajno sam i, kako je na ušima držao slušalice, nije ni čuo larmu spolja.
Ali zašto me onda zglavkovi bole? Ležim na poljskom krevetu u zemunici i vojnik me trlja. Ili mi zabacuje ruke unazad, da već i kosti pucaju. Čini mi se, lakše mi je tada...
Svest mi se povraća i neko vedro raspoloženje... Graške znoja lipte sa moga tela. Vojnik me briše... Kroz prorez na zemunici vidim svetlost dana i čujem žagor ljudi... Ah, samo kada ne vidim više ono klube.