Dučić, Jovan - PESME
Kao da je samo moje srce htelo Da zlurado pozna dan koji te ote, I ta nema patnja da postane vrelo Moje veličine i tvoje lepote.
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
Pa ako na ulazu zatekne pijane prosjake, one iste koji ga uvek onako zlurado dočekuju kad god i on dođe na groblje, on se umeša među njima.
Čim bi u čaršiji naišao na dućan kakvoga čuvenog gazde, sve bi tada okolne dućandžije nekako radosno i zlurado izvirivale po nj i pratile ga.
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
— Aha, ovdje su se sakrila ona dvojica! — zlurado progunđa on i polako, na prstima, stade da se šunja sve dublje u mračnu pećinu.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Svi se u kući trgoše i praznovjerno zagledaše u pridošlicu, a on, kao da potvrđuje njihove slutnje, zlurado podviknu: — Aha, utekoh li mu, lopovu! — A od koga to bježiš, brate?
istjerao je iz našeg dvorišta seoskog poljara Danu Terziju, a ovaj, uvrijeđeno se povlačeći niz puteljak u strnjištu, zlurado je zavrečao kao da plaši čavke: — Ehi, ne zovu tebe džabe tamo u Lici „Drmogaća“. Drmogaća, Drmogaća!
Jovaš čisto podskoči u mjestu, poznade glas brata Mikana, ali isto tako brzo sjede ponovo u zaklon i zlurado vreknu: — Aha, neka, neka, dosta je i tvoga bilo! Pucnjava iz džamije ojača i vagnu na Jovaševu stranu.
Uzalud se ovaj otimao i nogatao. — Jovašu, brate! — Aha, Jovašu, je li! — dreknu momak zlurado. — Jesam li te ja zvao u partizane, a?
— Ovo je municija za mene, orasi. — Aha, tu smo! — graknu čiča zlurado. — Pljačkaš, je li? Budemo li tako počeli, ode naša borba dođavola. Propašćemo dok okom trepneš.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
— Ponude što je moj čirak doneo: kruške. — A, kruške... Tu su. Što tako ne kažeš? — poče nekako Marika čudno, zlurado, tako da se po tome moglo da vidi kako ona zna od koga su i čije su te ponude, i zato ih krije, ne pokazuje Miti.
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
U sedmoj strofi zine belina, tek dotaknuta. - Tu su utvare, jazbine, ždrela, mračne provale. Zlurado tuda kliču ušare: Kriminal, rasap, gadost, podvale! Reči se gube, one se tope, avetno lebde vrh katastrofe.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Bio je i jedan viši pešadijski oficir, koji je zlurado i pakosno gledao artiljerce, samo što ne kaže: Hm!... Naravno! Onda su vojnici seli na topovska mesta i uzeli poslednje
Rakić, Milan - PESME
Tajno otkrovenje kobi što se krije I zlurado vreba sva stvorenja živa! Moj rođeni život tuđ mi sada biva, Jer šta ja pamtim, nikad bilo nije!
Pandurović, Sima - PESME
Kako si mi danas mračan i oron’o! Ni pusta traga radosnom životu. Varvarin je grubi zlurado ti don’o Glad, ropstvo, bedu, uvredu, sramòtu.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
S. Pandurović CLXIII UNUTRAŠNjI DIALOG Kada od mojih bezbrojnih ja ona Večite skepse zlurado upita, Mučeći dušu k'o pogrebno zvono: - „Ti, čij duh povrh provalija skita, „Reci šta tražiš s večnim smešnim
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
A kad ga uzmeš, da ga zatvoriš. Ako li ga samo još koji put drugome daš, razbiću ti nos. — Kipislcauf! — dobacuje zlurado Vojin. Luka se pravi da ga ne čuje, ali još oštrije naređuje Isajlu. — Zatvorićeš i kafu, i šećer, i sve što je moje.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Pred veče stigosmo u neko selo ispred Mitrovice. Noć je bila hladna. Kroz puškarnice svojih kula gledali su nas zlurado Arnauti. Sedimo pored vatre, a Luka nešto računa na prste.
Celom dužinom puta leže naduvene i oglodane lešine konja. Arnauti stoje u grupama pored puta i zlurado nas posmatraju. Kao hijene, čekaju oni podmuklo svoj plen.
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
— Eto baš nije mene, nego Boku Potrka! — zlurado zakrešta svadljivica. — A koga još? — E baš ti neću kazati! — Ne znaš, pa zato nećeš. Ne znaš, ne znaš, baš, baš!
— prepade se dječačina, pa se uspuza sasvim u krošnju drveta i ukliješti se u grane. — Aha, šta ćeš sad?! — zlurado dočeka Nikolica i sjede pod bukvu zajedno s kujom. — Odlazi odatle! — povika Stric s grana. — Neću!
Zaustavi se tek u prvim granama i zlurado se isceri: — Nek sad za mnom dođe, špijunka jedna! Uh, što je mrzim! —A mrziš li ti, Lunjo, njega? — zagrajaše dječaci.
— A ti? Šta ti tu čekaš, a? Pa kao da se odjednom dosjetio, on zlurado zaškilji: — Aha, sad mi pade na um: batine, batinice, je li!
Ako bi mališan kazao da neće, on bi počeo zlurado da se smješka: — Nećeš, je li, momče? E da vidiš kako ćeš sad htjeti.
— Aha pa ti, bratac nemušti, nećeš ni da odgovoriš! — zlurado bi zavrečao učitelj. Ček, ček, onda će ovaj prut da progovori.
On se začuđeno zagleda u natpis na dečakovu šeširu, poče lagano da sriče slovo po slovo, a onda se zlurado isceri: — A tu li se kriješ, ptičice!
— Ha-ha-ha, nevaljalci, bogme ste... — zlurado poče on, ali neko granje na koje je nagazio odjednom s praskom popusti i poljar se stropošta u kujinu kuću, bubnu pravo
— grmnu Nikoletina kao iz kace. — Nemam o šta sablje krvaviti. — Bogme će uča imati po čemu drugom prašiti! — zlurado dočeka knez. — Ih, alaj će biti dreke!