Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
— A što se ti oružaš? — Ne me pitaj, more! — pa ustade, priđe Tiosavu i sasvim šapćući reče mu: — Znaješ li, more, da ima 'ajduci? — Gde? — upita Tiosav, tokorse iznenađen. — Gore u Kosmaj! Dvojica gi ima. — E jes'?
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Bila je bleda. Osećao je samo kako ga njene ruke, nežno, miluju. „Pavle, serce, eto, stigli smo. Umorni smo! Ne znaješ kako nam je bilo! Nađe li Đurđa i Anu?
Dođosmo i u Tokaj. Proći ćemo. Sad nahodim, za sve ovo, i svoje pogreške. Nisam te trebao Višnjevskom puštati. Ali ti znaješ koliko je u meni gordosti, da ne pomisliš, e ga se bojimo.
Ali ti znaješ koliko je u meni gordosti, da ne pomisliš, e ga se bojimo. Nikad, da znaješ, nismo bili jedno drugom, toliko mili i dragi – tvoj mi obraz, sad, na srcu leži. Petrova si, ali kao i moja da si.
Ja ni perčatku ne davah Višnjevskom, da mi je poljubi, a ti? Seđaše ti, kô molovan Turčin, na koleni. Da znaješ, ja to neću zaboraviti!
„Ja, za đeneralstvo, ne mislim mnogo, a, Bože me prosti, da znaješ, manje i za decu. Udadoh se, jer mi je ljubav bila najveća misao! Šta će mi on, ako to nijema.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Njegov jasan glas treperaše i grotaše, uz noseći se u obasjane, bleštave visine ove tihe i sjajne noći... Da znaješ, mome, mori, da znaješ Kakva je žalba, mori, za mladost?! Ču se gde zapeva on. — Žalba! ... — dahnu silno Cveta.
Da znaješ, mome, mori, da znaješ Kakva je žalba, mori, za mladost?! Ču se gde zapeva on. — Žalba! ... — dahnu silno Cveta.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
? Eh, ispolaj na gospoda, kad se i toj svršilo! — Ama treba i on la pripomogne. Svi za jednog, jedan za sve. — Znaješ kako ima starinski reč sa Sveti Nikola i za onoga što se daveja: Upade si čovek u vodu pa kuka: »Pomozi, Sveti Nikola!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
— Avrio! — veli Milan „Kica“, držeći se za platan. „Fikus“ je govorio: — Sergije Nikolajevič... Znaješ, po našemu zakonu kapitan imejet pravo ubić pjat potporučnikov — — Zamečaćeljno!... Kolosaljno!
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Duša mi još, bre, iska. (Bolno Salče* Na raf ima deset jabuka, pet za men, pet za teb. tu): Salče, ti me znaješ? Znaješ li, Salče, »moje« kakvo beše? Ti bar kaži! A, Salče?... (Posmatra je.) A i tvoje, beše mnogo!
Duša mi još, bre, iska. (Bolno Salče* Na raf ima deset jabuka, pet za men, pet za teb. tu): Salče, ti me znaješ? Znaješ li, Salče, »moje« kakvo beše? Ti bar kaži! A, Salče?... (Posmatra je.) A i tvoje, beše mnogo!
berićet, blagota s tobom u kući da mi zasedne. Sedni! Okusi! Samo hleb, so! MITKA (Tomi): Sedni, sedni! Zar ne znaješ da se ne valja, da je loše, kad se na ovakav sveti i veliki dan dođe, pa da se ne sedne, ne okusi hleb, so...
Moli gu, neka mi se samo još jedanput vrne, dođe, da gu samo još jedanput osetim, pomirišem... Ah! (Peva): Da znaješ, mome, mori, da znaješ, Kakva je žalba za mladost, Na porta bi me čekala, Od konja bi me skinula U sobu bi me
Ah! (Peva): Da znaješ, mome, mori, da znaješ, Kakva je žalba za mladost, Na porta bi me čekala, Od konja bi me skinula U sobu bi me unela, U usta bi me ljubila
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Ta i sas teb’ i Mitka ti alis ta si je rabota! „More, Tače, reče, ne znaješ moju muku, pa si zboriš tako. A, istin’, reče, ja sam kabaet, mnogo sam, reče; kabaet! Ete veće dve godine i poviše!...
Plati za putine osam dinara — em bele pare, bre brate, reče, malko li je!?... Ama znaješ kako be’u cvrste i jake putine, pa em sas potkovice! Doneso’ gi dom i dado’ mu gi, i on gi uze!
Imam si, reče, i decu sas njuma!...“ — Ta toj ti ispriča’, — završi bata Tasko — Jevdo, demek da znaješ da neje: „da neje bilo!“ Bilo je, — ama u sto godine jedanput ako iskoči bruka i rezilak, — ama ovog sag počesto!...
— E, bata-Tasko, za toj te i pozva’ da te molim, dve ti oči, da mi pomogneš. Znaješ kakoj si je... Žena sam, udovica sam, ne stizam svud; ne prilega, neje red...
se kroz tiho proletnje veče setna pesma u kojoj se iskazuju beskrajna tuga, stara tuga, večna kao i čovečanstvo: Da znaješ, momo, mori, da znaješ, kakva je, tugo, mori, žalba za mlados’!...
veče setna pesma u kojoj se iskazuju beskrajna tuga, stara tuga, večna kao i čovečanstvo: Da znaješ, momo, mori, da znaješ, kakva je, tugo, mori, žalba za mlados’!...
! — pita je Mane. — Risjanka je, ta što gu treba veće?!... — Eh, a ti pa bajađim ne znaješ, bata-Mane, zašto! — Živa mi nana, ne znam si, Vaske. — Ama razbira se ubavo na šta prilega taja pesna! — veli Vaska.
Što si zbori? — Zbori si... I plače si. — Plače? Zašto da plače? — Mori, — odmahnu rukom Vaska — ti ništo ne znaješ, bata-Mane! Taraf-taraf se napraji kod nas dom... Život si nema od njeknja!... — Što, more?
— Što, more? — veli zaprepašćeno Mane i ostavi cigaru. — Ete za ono oro i za igranje, — izede si rezilak, em znaješ kak’v rezilak!... — Pa koj gi reče za oro? Ti li? — Jok ja!... Kazaše gi niki iz ma’alu. Ta svi skočiše sas rezilenje.
Od men’ li će skutate ništo?!... — Ih, kakvo je brljivo! — veli joj Jevda. — Mori, ništo ti ne znaješ!... — Kako da si ne znajem?! Bata-Tasko zašto, iskoči do teb’ te?... — Ama ne znaješ ti ništo! — brani se bata-Taske.
— Mori, ništo ti ne znaješ!... — Kako da si ne znajem?! Bata-Tasko zašto, iskoči do teb’ te?... — Ama ne znaješ ti ništo! — brani se bata-Taske. — Vika me snajka, ete, zaradi niku tapiju i livadu...
! — Ihaa! — zasmeja se tetka Doka. — Za toj pa da mi je! Znaješ li, mori, nesrećo, da mi kaza, — kako iz knjigu da si četeše, sve mi kaza: i što si Zone vazdan-dan zbori i koje si