Jakšić, Đura - PROZA
Put beše dalek, žega velika, a moja snaga slaba. Kad je zora svitala, ja sam već bila na melenačkom drumu, a kad je sunce ustajalo, ja se okretoh da još jedanput vidim kolevku
Pošao sam još pre svanuća, a kad je zora zarudela, bio sam nasred Čestobrodice... Ne znaš kakva je to milina u ovakoj mračnoj gori dočekati prvi zračak rumene
Mi posedasmo na konje, a Živko uzme Staninog konja za ular, provodeći ga stazicom kuda samo koze prolaze... Kad je zora svitala, mi smo već bili kod Živkove kuće...
Nije još ni zora zasvitala, a on je već bio na nogama, skinuo je sa čiviluka svoju lepu dvocevku; ja sam pretrnuo, priskočim bliže
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
Ni onaj ko nas vodi ne zna hoće li odozgo da nam sine zora, ili požar u kome ćemo, grad za gradom, žito za žitom, izgoreti.
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
A mi samo noću dođemo, i nakupi se komšija te sedimo; a kako zora, a mi opet u šumu, u zbeg. — Kako Fočić u Šabac dođe, hteo je i tamo knezove seći, no njegov brat Mus-aga Fočić nije
Naši svu noć iz mraka pucaju. (Kažu da je bilo 5800 Turaka.) Kad se već zora ukaže, naši dadu znak te se sva vojska naša, krome konjika, pribere na jedno brdo u vinogradu; ograde nešto šančića od
više terati, neka ide sam, a oni se povrate za vezirom, nađu ga na konaku, i svu noć iz šume tukli iz pušaka; a kad zora bude, oni se dalje u šumu uklone, jerbo je u Turaka vrlo mlogo vojske i topova, koje su svu noć na naše bacali, i
, konjički kapetan RUBA (roba), preobuka, haljine RUŠPIJA, mletački dukat SABA(H), tur., zora; SABAJLE, zorom SAJTLjIK, SATLjIK, četvrtina stare oke, litra SA(HA)NČIĆ, mali SAHAN, bakarni tanjir SA(H)IJA, musl.
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
— 'A'de, stovarite tu pred me'ana, pa odmah pritvori. Stovariše oni, pa se vratiše po ostale vrljike. Taman zora malko zarudela, a Vitomir i Tiosav doteraše i peti put vrljike. Stovariše na gomilu, pa onda priđoše prozoru i kucnuše.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Nasta tajac i tišina. A, zamalo, sve usnu dubokim snom... Zora tek počela ruditi, prvi petli zapevaše, a Katić s Jovom bahnu pred kuću. — Gde su? — upita Katić.
Ja vam to rekoh!... A, gle!... već zora!... Ja idem, doći ću doveče... Zbogom... Ako što ustrebam, pošlji... I brzo se pozdravi sa svima, pa ode.
već zora!... Ja idem, doći ću doveče... Zbogom... Ako što ustrebam, pošlji... I brzo se pozdravi sa svima, pa ode. Zora je svitala, a hajduci se udubiše u duboke misli... 6. KRUŠKA RADI Prođoše tri meseca. Nastaše dani pozne jeseni.
— reče Surep i pusti još nekoliko kapi na njegove suve usne... Onda se okrete Zavrzanu: — Ponesi Aleksu! — reče mu. Zora je svitala. Mesec u poslednjoj četvrti tek izbio i oborio svoje roščiće zemlji. Svežina se dizala i budila sve živo...
Na to mu niko ništa ne odgovori. — Dakle, pristajete? — Pristajemo! — U dobri čas! — reče on. Zora je zabelela. Istok se počeo rumeniti... Hajduci se spustiše na rosnu travu. — Jeste umorni? — upita Stanko. — Nismo.
Razume se da je davno oprostio. On je već i zaboravio svoje muke u ovoj radosti... Zora je sinula rumena i sjajna. Nijedan oblačak ne sakri sjajnog sunašca.
Dve mu kapi kanuše iz očiju i prošaputa: — Oprostite!... Sad mi nije do mojih rana!... Gore je ovo!... A kad zabele zora, on viknu: — Surepe! — Šta je? — Na posao! — Šta ćeš? — Što se god može uraditi! Ašov i sikiru u ruke!...
Dučić, Jovan - PESME
A kad je probudi srebrnasta zora, U njoj vas dan šumi noćna pesma mora, Puna jedne bolne neutešne sete. DUBROVAČKI REQUІEM Taj dan tako tužno
Kao da u sjaj mojih voda Još suza nije kanula, I da je jutros s mladog svoda Prvi put zora svanula. BOGU Nikad se nisam na te bacio kamenom, Niti u svome duhu tvoj sjaj odricao; I svoj put pređoh ceo sa
NEDELjA Već zora srebri humke riđe; Pođoše najzad nebom smelo Sva bela stada jutra; siđe I Nedelja u nemo selo. U crkvi mirno drža
I svakoga jutra budna je pre mene; I često zagreje, i često zastudi. U duši zasvetli... koje je to doba: Zora ili veče? Plam što je zablisto; Šta je? Mislim ljubav, a ono je zloba!... A meni se čini tako jedno isto...
Stvarnija od same stvarnosti; u sili Svoje negacije, biće i načelo. Opšta, sveobimna; i suton i zora, Ti si u svemiru jedino čeg ima! Ti si i Da i Ne; a u tajni mora Na vrhu si svetlost, mrak u ponorima.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
— Tu ti je otac! Čekaj da mu kažem! Kako beše tek zora, i putnici neodlučno stajahu na obali, to i nehotice svi obratiše pažnju ovoj sceni.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
— veli gđa Sida. — E, nije nego nije! Pa kad grunemo: »Ujutru rano čim zora zaplavi, Vožd Novak tajno...« — No, vrlo lepo! Valjda ćeš sad još pripovedati tvoje »štiklove«...
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
Bilo ih je koji su išli u hajduke od junačkog zora i da se nanose junačkog ruha i oružja. Drugi su i zbog malih uvreda išli u hajduke, jer su kao svi dinarski ljudi
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
U kukuruzima je šaputao povjetarac javljajući da se primiče zora. Taj me šapat prevari i uljulja, ja se savih u klupko i zaspah pored samog Šarova. Zaspah tvrdo kao top.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Pa onda još jedno polovače vina i jednu bocu „auspruha”, u dar za armicijaša. Već zora rudi, vreme je odlaziti. Čamča naloži kočijašima da prežu.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
To mu je uspelo, bez muke, baš onoga dana, kada se, pre no što zora svanu, Vuk Isakovič beše namerio, sa svojim Podunavskim polkom, po nalogu barona Berenklau, da uzme prepadom jednu
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
Đikić, O. A., „Narodne praznoverice u Hercegovini“, Zora, 1, Mostar 1899. Đorđević, D. M., Život i običaji narodni u Leskovačkoj Moravi, SEZ, 70, Beograd 1958. Đorđević, D.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Šta je s tobom? Nemam pasoš! A onda, kada se više nije imalo kud, raziđosmo se svak na svoju stranu. Bledela je zora i kondukteri su već išli na posao u remizu.
Matavulj, Simo - USKOK
IX Tri dana pred Đurđevdan, pod planinom Zlostupom, u jednoj dolji, okruženoj drvima, zora zateče na spavanju šestoricu četnika. Da ih je ko izdaleka posmatrao, posumnjao bi jesu li živi, tako ležahu nepomično!
Zatijem nastavi češki. Govoraše brzo pominjući često Milicu. — U vatri je velikoj! — šapnu Joke... — Primiče se zora, a tada je vazda bolesniku najgore! Knez, koji se međutim bješe osvijestio, otpravi ženske i osta sâm s Jankom.
Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI
GAVRILOVIĆ: A ne Žutilaj? ŽUTILOV: To je bilo, pa prošlo. ZELENIĆKA: Tako, gospodine Žutilović tako. Nama se jasna zora otvara. Jošt je nužno poderati sve one aljine koje su stranonarodne boje. ŠERBULIĆ: Evo i gospoja Nančika ima zelenu.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
I on poziva Srbe na rad i na prosvetu: »Al̓, kamo, Srblji, gdi ste? Što spavate? Zora je! Probudite se! Vreme je veće!« 1789.
1861. osniva se u Pešti đačko društvo Preodnica, 1863. u Beču Zora. I ta dva aktivna đačka društva postaju središta živoga omladinskog rada i u politici i u književnosti.
»ljuba«, »sele«, »čedo«, »lane«, »laor« ili »laorić«, »miomir«, »bajna neva«, »rosno cveće«, »umilni slavujak«, rumena zora«, »tajni uzdisaj«, »slatki poljubac«, »čarobni snovi«, »gusle javorove«, »kosti prađedovske«, »rane kosovske«, »tija
Čisto književni listovi su: Srbadija Stevana Đurčića, koja će u Beču izlaziti od 1874. do 1877, i Srpska zora Todora St. Vilovskog, koja će, takođe u Beču, izlaziti od 1876. do 1881.
Kulturno-prosvetna društva kao Matica srpska u južnoj Ugarskoj, Prosvjeta u Bosni i Hercegovini, Srpska zora u Dalmaciji i Matica srpska u Dubrovniku (osnovana 1909), znatno utiču na podizanje duhovne i nacionalne kulture srpske.
Sremac, Stevan - PROZA
Posle malog ustezanja i odbijanja domaćica pristade i otpoče: Na te mislim kada zora sviće... a sve gleda preda se i jednako čisti rukom mrvice na stolu i skuplja ih na gomilicu.
Kazao bih: kako je stidna nevesta, rumena zora, pustila već iz bračne postelje svoga dragana — sunce; kako se tamo, u onoj kući, verni a lenji šarov diže iz pozdera;
Radičević, Branko - PESME
Bela zora već je tuna, Jošte putnik jedan — glaj! Pored stene, pored žbuna Na vrletni stiže kraj. Kako stiže, sunce granu,
Oko vrata pade, Kad suzica ona vrela Niz lice joj teći stade, Oh kada se zarumene, Kad polete ono k mene Kâno zora belu danu Jedva dočekanu. — Mila moja, zoro moja, Sunce danu mome, O slađana misli moja A o zlatu mome!
Čudan sanak ja sam onda snio, Čudni sanak ovaki je bio: Ja sam stajô kraj jednog izvora, Teke što je zabelila zora, Al' sve jasno kanô u po dana Kada sine luča ta sunčana, Divno mesto, puno lepirića, Puno tica, i puno cvetića,
Skoči gore, otr teški znoj, Pa ostavi brgo odar svoj, Isturi se tamo na prozora, Već se beše pomolila zora, Al' iz svoga rumenoga krila Bela danka jošte ne pustila, Glednu tamo, zaboravi sanka, No seti se jučeranja danka,
Ko tebeka nikad ne video, Šta je jošte sirotan video? Ao braco, amo u to doba Dođi, vidi, čuj, pa ajd' u groba. Zora zori, sve poustajalo, Pa s' uz brdo veselo nagnalo, Svirac svira, puške popucuju, Mome poju, momci podvikuju,
Ali veće učestali petli, Eto veće de se zora svetli, Dan se beli na istoku sprema, Mene stanka više ovde nema. Odo, braćo, zbogom meni sada, Zbogom, braćo,
Ode nojca, dođe zora bela, Vojno već se dovatio ždrela, Pa silazi jutrom i tišinom Sa ostalom junačkom družinom, Te razgleda grmove i
zeleno, A po vr'u divno okićeno Ta sve onim zlatnim oblacima, Sve zlatnima i sve rumenima, Kako, brate, kada sine zora Il' se sunce smiri iza gora, A uz brdo silan svet tu vrvi, Svaki oće da je gore prvi, Svak se penje, žuri se i
Vedro lice i slobodno oko, Prava kičma, glava na visoko, I još oni divni razgovori: „Eto sviće, eto zora zori!“ Tu vas, tu vas stade velja dreka, Kao žaba na slavuje kreka, — Žabe lude deru se i trude Da slavuji zore ne
Bure nesta — noć je — vedro — tio — Davno danas mesec poranio, Pa već zađe — već je pola noći — Jošte malo i zora će doći — I eto je, veće se pomoli — A naš junak da l' je spazi, što li? Da l' još luta, da l' sanak boravi?
Da l' još luta, da l' sanak boravi? Zora sjaje — ma gde on se bavi? Eno njega tamo kraj izvora, Gde klonuo od teškog umora, Puno gnjevnih misli premislio,
Još on spava, za zoru ne haje, Bela zora za njega ne sjaje, Zora sjaje, divan sviće danak, Al' naš Gojko grdan sniva sanak.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
— Ne mo’š da ga vidiš. Doći će i kod nas... I zaista Božić dolazi, ali kako? Nano moja slatka! Zora puca, dan se dani. Prangija odjekuje i potresa prozore. Sa ulice dopire oštar bât novih cipela.
sluša kako noć prolazi, kako joj mati sve lakše i osetljivije spava, i čisto kao da čeka da joj se mati probudi, čim zora počne, i kao uvek: odmah, kao bežeći od nje, vrati se natrag kući, ocu, braći joj, i opet je ostavi samu.
Ona se tresla. Izgledao joj je tako, tako... Pa još mrka zora koja je bivala sve jasnija, pa onaj miris novoga nameštaja po sobi, zadah zavrnute lampe, a ona polunaga, s modricama,
Kostić, Laza - PESME
Al' ako mu bula ne bude na krilu Dok ne stigne zora prehodnicu čilu, čestit će vas paša lepo da obdari: koceva dobrih nekoliko pari, koceva dobrih da čačkate zube i još
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Sutradan kako zora zabeli, oni poustaju i stanu putovati, i putujući jednako upravo u podne stignu pred grad. Odmah carev sin da slugama
Onda se berber ne bi nako patio. Tako su se oni tude razgovarali do pred zoru. Kad se zora ukazala društvo se otalen izgubi.
Pa kad te pusti iz gvožđa, a ti bježi. Jazavac otide; zora se ukaže, lovac se približi gvožđima opazi lisicu uhvaćenu u gvožđa pa brzo dođe do gvožđa.
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
stanija: Kad bi bila luda. ljuba: Da me s toplim ljubve čuvstvom U mečtanju zagrli. I kad krasne oči njene Stidna zora otvori, Ah, učini, da se sanak, U istinu pretvori.* Je l’ da je lepo, majke?
Lalić, Ivan V. - PISMO
2 Ja usnem pored tebe tek kad zora Zapara noktom dno neba kroz grane — Pa znam kad sanjaš, znam i kakav san je, Da li paslika vrta ili mora.
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
o gromki bore, srčikom, kroz cepke, rashuji brežjem s drevnih zora klepke! Uz nečuj-bronzu neblago što prati, tek knjiški pristup nameće rešenje problema nemog.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Zavlada mir... A noćnik onaj koji se krio Mudrijaš lisac glavom je bio. II Nad šumom zora lepezu širi i ljetni osvit u sobu viri. Vrijeme je lovu, valja u čestu, a Mačak spava u šesnaestu.
U gustom mraku bez jednog zračka odnese bura barku i Mačka u divljem trku svom... Na nebu zora javlja se siva, po moru kapa Mačkova pliva. Pusto je na sve strane ... Tužno se jutro nad vodom rađa.
Zinuo glupo i oči beči, pobožno guta mačkove reči. Napokon zora zavesu diže, pokaza osvit plavi, u mirnom selu, tamo za rekom, prvi se pevac javi: „O, kukuriku, zora je, druže,
Napokon zora zavesu diže, pokaza osvit plavi, u mirnom selu, tamo za rekom, prvi se pevac javi: „O, kukuriku, zora je, druže, ko je u krađi, nek hitro struže!“ Žderko se trže, pogrbi leđa, u nebo zirnu okom.
U tom i zora rascveta ruže istočnim nebom, osvita znaci, nebo se žari, iskoči sunce, blistave strele kroz vrbik baci.
“ U svaštari, u mojoj šarenki, od prvoga reda odozgora, sjedila je, kao na prijestolju, moja krasna, jedinstvena Zora. Ona, ona . . . svuda k'o u bajci, a tek pri dnu: „Nisam pis'o majci.
“ A kasnije, oblak za oblakom, pisao sam s neskrivenim jadom: „Ovaj život nevjera je sama, Zora šeta s Mićom Nakaradom.“ List obrneš, opet nove čini: „Vječno vjeran biću Angelini!
Stih iznikne, iza njega Zora, bez nje nema pravog odgovora. Zurim tako, izgubljen, beznadno, u večernje dalji maslinaste, a ne vidim, oko mene,
A sa kim se pozdraviti neću? Zašto mi se oči rosom pune. Osta Zora, moja ljubav tajna, u kućici, s druge strane Une. I tamo sam lunjao, oprezan, zbunjen, trapav, kao da sam vezan.
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
Ptice ovde i tamo, ćute u lišću. Zora, kada se digne, doći će kao i da je poslednja. A mi? Mi ne tražimo ništa bolje do da budemo zaboravljeni. Zar?
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
ZVONCE 3 SRPKINjICA 5 RAZGOVOR MALE SRBADIJE S OTADžBINOM 6 II 7 VESNIK PROLEĆA 8 PROLETNjA ZORA 10 CVETAK 11 MLADOST 12 U PROLEĆE 13 PESMA 14 NA STENI 15 GRM 16 III 17 VEČE 18 LAKU NOĆ!
I pesma će da se hori, I frulice slatka jeka, I kose će da se viju Pod vencima kukureka. PROLETNjA ZORA Na istoku plavom rujna zora rudi; Dižite se, deco, dižite se, ljudi.
PROLETNjA ZORA Na istoku plavom rujna zora rudi; Dižite se, deco, dižite se, ljudi. Ustale su pčele, podiglo se cveće, Sa dalekih gora povetarac leće; U mirisu
Od zdravlja i sreće nadimlju se grudi, Ustanite, deco, rujna zora rudi. CVETAK Ja videh cvetak mali U travi zelenoj; I istrgnut' ga htedoh U želji plamenoj.
Laku noć, laku noć! Dok ne svane zora plava, Dok ne grane beli dan, Po pučini zaborava Nek nas vodi slatki san. — Mir je.
O mahni se, momče, tako lude želje, Tužna su mi polja i dvorane velje, Kad se u njih sami uselio jad; Tek što zora sinu sa istoka rana, I zapeva slavuj u susreće dana, Junak ih je jedan pohodio mlad.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Ali umor je savladao ljude i naskoro je ceo puk spavao. Još se ni zora nije pojavila, a naređen je iznenada pokret. Komandir reče: idemo sada na Šabac. Opet istim putem, po treći put.
Vojnici mljašte jabuke sa hlebom, dok se preko puta, na onoj obali, razležu bolni jauci naših ranjenika. Zora se pomalja i sa zebnjom pogledasmo na suprotnu obalu. Vidimo tamo neke nepomične prilike.
Cele je noći vrilo od pucnjave, a vojnici se ukopavali sve dublje. A kada dođe zora, ukopali se i mi i oni do guše, pa niko da makne. I gde se ko zatekao tada, tu je i danas. Vreme je sporo odmicalo.
Prozebli i prokisli, pribili se uza zemlju i čekali... Bilo je nečeg velikog u ovim malim ljudima. Zora se teško rađala. Pritisli su oblaci zemlju kao da je dave, a kiša lije u krupnim kapima.
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Domani se zavičaju, Tu ćeš naći mnogo brata! Pozdravi ih, o Jovane! Kaži tamo za ovamo, Bješe zora procvjetala, Zle godine nastupile, Cvijet momci crnogorski, Ostraguše pobaciše, Po sv’jetu se poskitaše!...
“ 138. “Zora zori, petli poju; Puštaj me, dušo, da idem!“ “Nije zora, već je mesec; Pospavaj, jagnje, kod mene!“ “Krave riču oko
“ 138. “Zora zori, petli poju; Puštaj me, dušo, da idem!“ “Nije zora, već je mesec; Pospavaj, jagnje, kod mene!“ “Krave riču oko kuće; Puštaj me, dušo, da idem!
rusica - deminutiv od rusa, ružica ručni đever (dever) muževljev brat koji vodi mladu na venčanje Saba (sabah) - 1. zora, rano jutro pre izlaska Sunca; 2.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Markizom, što bleda od uživanja bezbožna, ironična kad se zora javi odlazi ispod grana. I ostavlja draganu za uspomenu dve tri kapi ljubičaste krvi.
gde nisam bio... i gde nisi bila. Pod nebom, u ledu rumenom, gde zora spi, disaće jele što disasmo mi i stišaće zvezde osmehom i snagom, što ih je vetrova talas, odneo sa nas, odneo sa nas.
Zato su frulom planini svirali pastiri i duši mojoj Serbia bilo što i zora? Na Krfu, 1925. LETO U DUBROVNIKU GODINE 1927. Tla davno nestaje.
Skoro će razneti dim i ovo što ovde zbivah. No da l će i tad svitati zora iz zimske tišine, životu mom, da ga zlim ne mutim? Tla davno nestaje.
Političkom akcijom naših studenata u Beču, tada, upravljalo je studentsko udruženje Zora. Prema uputstvima, ne iz Beograda, ni Zagreba, nego iz Praga. Uglavnom, prema idejama Masarika.
sklonio u šumu Beča (u Hinterbruel), jer se policija beše, diskretno, zainteresovala za članove studentskog udruženja Zora.
Ispod ovog užasnog vrenja i ključanja, ispod ovih pena, znam da je sve rumeno, kao zora, i sve zeleno, kao trava. Znam da nepomično leži jedan težak, ljubičast kamen.
Tebi su naši boli sitni mravi. Ti biser suza naših bacaš u prah. Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi, u koju se mlad i veseo zagledah. A kad umorno srce moje ućuti, da spi, uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti.
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
“ — pun strahote Glas mu zaori... Golgota gori!... Nad njome plamti uskršnja zora, A na njoj Crkva ko zlatna gora U rumenome sjaju se kupa— I k njojzi stupa Svet budućnosti s dalekih strana...
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Tamo je pozna, jesenja vršidba. Ko nije čuo, ko ne zna za čari znojne i umorne vršidbe?... Kad zabeli jutarnja zora i svi se kućani dignu na čisto i glatko, kao patos, gumno. Obuzme te jutarnja svežina.
Po nebu se osula neka neodređena belina, koja mu zaklanja čisto plavetnilo i daje mu neku suru nejasnu boju. Zora se pomalja. Predmeti su sve vidniji i jasniji; još malo, pa će se pojaviti rumen na istoku. Vazduh hladan i oštar.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
koje je obično vojena i građanska patrola pre iscrpljenoga programa i pre one obligatne završne igre »Ustaj, diko, zora je!« rasterivala. A bio je sila onda. Kad uđe s društvom u kafanu, a on samo zabode tesak u sto i vikne: »Ajaooo!
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Sa podvinutom rukom on, moćnik, krotko spava; Zora, napukla narandža, skoro će da zarudi. U opojnoj mesečini ne miče se ni trava Velikog poglavicu da ne razbudi.
VETROVITO JUTRO Sunce tuče u bogaze, Sjaj kroz lišće pljušti. Duva vetar, a zora se Na konopcu suši. Zemlja škripi kao lađa, Zaglunuše uši: Ne znaš da li sve se rađa, Ili se sve ruši.
PIJACA NA KRAJU GRADA To nije pijaca, to je lađa, zora što dan crveni rađa, u lišću, kad vetar dune bešnje, otkrije se minđuša trešnje, i nestane je, odmah posle, u
Rakić, Milan - PESME
I zaječaće setne violine U svežu noć. I staće pesma ova. I kad, ko podsmeh na tu sreću taštu, Vesela zora na istoku sine, Sa tri svirača u crnome plaštu Poći ću — da ti sutra dođem snova..
Čekam, a lenjo prolaze minuti, I sati biju na tornju daleko. Već zora sviće, blede mlečni puti, A ja još čekam, — i večno bih ček̓o!
Tako vlada ona! Njen zagrljaj rane Stvara, kosti lomi ko da su od stakla... Smrvljenog me pusti kada zora grane Iz crnih dubina razjapljenog pakla...
— Istok se vedri, zvezde gase... Zora. SUMORNI DANI I Opet se vraća staro vreme Sa niskim nebom mutnih dana, I oko suzi, usta neme, Sumorna pustoš sa svih
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
Koga zove uz one glavice svako jutro kako zora sine? Ja mnim ga je doista dozvao, — jer mi nije lakši, što ću kriti, nego da mi navrh glave stoji.
KNEZ ROGAN (šapti knezu Janku) Ne pitaj ga, amanati, za takve stvari, dok se nije što izblejâ. ZORA JE; BUDE SE I DIŽU. OBRAD Da vi pričam što mi se prisnilo.
POJU SVATOVI UZ POLjE. SVAT TURČIN Gergeleze, krilo od sokola, te na hata u raju pȍleće, samovoljno, bez nikakva zora, pred Proroka da priđe izađeš; hurije te divne zarobiše te si nama tako zakasnio.
SVI POSPAŠE, A IGUMAN SJEDI UZ OGANj, BROJI BROJANICE I SVU NOĆ ČITA MOLITVE MEĐU NjIMA. ZORA JE, DIŽU SE, PRIPAŠUJU ORUŽJE DA KREĆU DOMA. ČUDE SE GLEDAJUĆI STAROGA IGUMANA ĐE SJEDI UZ VATRU.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Ona, kao uvek, spavala bi podbočene glave o ruku, obučena, čak i sa papučama jer, zaboga, sutra, čim zora, ona mora da porani, prva ona da ustane, toliki je posao čeka!
Već je blizu zora. Mrak se gubio. Okolo, iza ravnica, kroz magle, već su se ocrtavala bila. Iz njiva i bašta dopirao miris trule trave i
Pandurović, Sima - PESME
KAMENOJ KLUPI 108 JESENjA SVEČANOST 110 KRONIČNA STAROST 112 II 114 NA CRKVENCU 115 VEKOVI 117 DANAŠNjICA 121 ZORA NADANjA 124 VOJNIČKI RASTANAK 126 NA KUMANOVSKOM RAZBOJIŠTU 128 NOĆ SLUTNjE 129 NA POLjIMA MIRNIM PROHUJALE
Šta mari? Ponoć je prošla. – Zora rudi... Treba nam leći, snovi moji stari. Često smo puta ustali; Često smo puta duge noći bdili I prkosili
svojoj, uz pevanje tica, Svežinom noći, pod lepotom zvezda, Kad instinkt snóva mrtvoj dragi kreće, Kad spava zora i spavaju gnezda, I bledim mirom uljuljano cveće.
Pri zalasku sunca i zora kad grane, Ostavljen, tužan, u istom je stavu; Jedino crne pohode ga vrane I grakću propast i srušenu slavu.
Sve je još mirno, tiho i svečàno. Još zora neće plavi svod da zlati; Nama je dobro, i nama je rano Da se dan opet s hukom svojom vrati: Svet naših misli sad
II — Vratimo se. — Zora!... ČESTI TRENUCI Bledo jutro. Neprospavane noći. Svež, oštar vazduh prašinu digne lako Po pustim ulicama.
Samo ne ovo, samo ne banalnost! ZORA NADANjA Nebo je bilo zamračeno, tmurno, Sloj oblaka crnih pod njime se zgrn’o.
Ali prva zora i kraj svega glasi! Naš polet brzo, opuštenih krila, Još dok bledi mesec mrku ponoć krasi, Pada i gine gde je nada
tvojim ulicama prođe; Odlazi na stare bedeme, i stane Gledajući vidik u nadi i slutnji, Osluškuje dugo, dokle zora svane, Udaljenu buru što bruji i tutnji. Jer daleko tamo haos je krvavi Za slobodu i za ropstvo, koji huji.
A kada je zora zasijala plava I bacila svoje prve strele zračne, Nemanjić po krvi, carević bez prava, — Dok se crna zloba cereka i
I narodu, kom se iz borbe i krvi Budućnost lepša počela da javlja, On je bio zora, sin veliki, prvi, Glasnik slobode, istine i zdravlja.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
“ reče serdar, skinuvši kapu i prekrstivši se pobožno, „nešto mi sad u duši sviće, taman kao iza noći kad zora zarudi!“ „Vaistinu, braco Radoje“, umješa se Ivana, „nama je i do sad krivo bilo, što brastvo korotuje tolika vremena!
Đurđev danak ’ajdučki sastanak... Osam jutara pred njegov dan, zora zateče petinu Crnogoraca u planini. Zateče ih pod Zlostupom, na ledinici jednoj.
Taki vam je život u planini. Sve tako na izmjenu, danju i noću. Kako zora zabijeli, čeljad i stoka opet se raštrka po prostoru, da se okupu o zahodu.
„E bruke naše!“ reče ona dižući se. „Da ovo ko vidi?“ Vidjela bješe to zora na istoku, pa zar s toga se i ona zarumeni. A zvijezde, stražarice noćne, one poblijedeše, pa kao da odlećeše u vis.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
(Oluja) 214 — Zuba nema, ruku nema, a opet ujeda? (Zima) 215 — Iza gora vila graje, / nosi vjenac oko glave? (Zora) 216 — Ja iziđoh na srebrno guvno i udarih u zlatne svirale, svak' me ču, a niko ne vide?
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
Kad bi samo i danju onakav bio kao što noću biva, ali kako zora zabeli, on se opet uvuče u svoju košulju i postane zmija.
” On se Bogu molio jednako i tako ta noć prođe i on ostane živ i zdrav. Kad zora zabeli, on ustane pa sedne. Svi su u dvoru mislili da će ga izvući mrtva iz sobe kao i druge prosioce.
Sutradan kako zora zabeli, oni poustaju i stanu putovati, i putujući jednako upravo u podne stignu pred grad. Odmah carev sin da slugama
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
Da mi je da je odvedem u Mačvu, u neku mačvansku krevetčinu, farbanu žuto! A na krevetčini... zora se tek zaplavila, mirišu dunjci, ja se raspištoljio, ona se raspilavila! E, moj goskapetane!
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
XI DVIJE SILE KOJIMA PODLIJEŽU LjUDI Ljeto je. Zora je. Bakonja spava u prednjoj stričevoj sobi kao i uvijek. Noge mu presižu dušek, koji mu je toliko godina dugačak bio, a
Ćosić, Dobrica - KORENI
Tako, iščekujući šumove njenih bosih nogu kad prilazi krevetu, zatekla ga je zora što se jedva provukla kroz mali rešetkast prozor, videla Nikoline oči prikovane za tavanicu, pa se kao od stida
Ja nisam kriv, nisam, ponavlja i s mukom se priseća, mora da misli o jučerašnjem danu, ne, mora da će skoro zora, o onom prekjučerašnjem, kad je i počelo ovo gađenje i kidanje jednjaka. A ako je vojska stvarno otišla u Prerovo? ...
Zvoni dok imaš ruke. Čađevića ne zateče pod bagremom, uđe u svoju sobu, ugasi lampu i u odelu leže u krevet. ...Zora je, Simka bez reči prekora svlači Đorđa i polaže ga na krevet. On joj uze ruku: — Nema se kud. Idi, i neka on...
Spolja se čuo jedan jedini manastirski petao. Ali tako zvonko kao da iz oltara kukuriče. Stresla se: da nije zora? Požurila je sa nabrajanjem grehova. ...
Gnevom mrtvih, žive mršti veđe, Pa nasrni na to mrtvojeđe.“ I opet se sa katićkog krova Zora glasa iz crnog Prerova... O, prevaro! Tebe što si gusle izmislio trebalo bi svake noći klati.
Ja?... Ne teraj šegu. Znaš li ti, majkoviću, šta si? Sedam dugmeta... — E, da mi nije depeše od ministra, ne bi te zora zatekla — šapuće kapetan. — Kakva depeša? — uzdrhta. Upi se u kapetanove oči.
Jeza ga je prolazila od tog usamljeničkog kukurikanja. Sećao se kako u Prerovu vri zora od kukurikanja, i mislio: njegove sluge sigurno spavaju dok sunce ne izađe; stoka je omršavela, ništa se ne radi, u
Samo se jednom zbog toga naljutio. Sve su žene gadne, a ova Zora, mislio je jednoga dana kad je bio najmožda je i siroče. Ti siročići su najnesrećnija stvorenja. Vidi se da je iz sela.
Ne čuje srpove, ne oseća u vazduhu poslednje dahove svaljenih kukuruza. A ono u Beogradu nastavilo se ovako: Zora je prišla, uzela dna dukata, zagledala se u njih stisnutih usana, pa ih brzo ispustila kao što se žar iz ruke ispušta,
Pod leđima, slušala je zveckavo škrgutanje dukata i drhtala. Otada, Zora je često ulazila u Đorđevu sobu, a on je gonio da leže na krevet, mučeći i sebe i nju, čupajući iz četrdesetih godina
Ne žali ih, tebi je suđeno da budeš Katić. Nikola se s mukom podiže i pođe livadom. I poslednje oblake goni vetar, i zora je. Oprezno korača da ne zgazi cvetove maslačka. Rosa sitno zvoni u mladoj travi.
Znoj je objedao rubove očnih kapaka; stenjanje i uzdasi vukli su se po podu; plašljivo a gusto, u otvorene oči uticala je zora i pobadao se on, uspravan i strašan u ogorčenju što je celu noć prestajao njišući se.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
PROLEĆE 269 CXLII MENADA 271 CXLIII SAN VUKA MANDUŠIĆA 272 CXLIV MUZIČKE VIZIJE 277 CXLV NOĆU 278 CXLVI RASKLAPA ZORA...
Ko tebeka nikad ne video, Šta je jošte sirotan video? Ao, braco, amo u to doba, Dođi, vidi, čuj, pa hajd' u groba! Zora zori, sve poustajalo, Pa s' uz brdo veselo nagnalo; Svirac svira, puške popucuju, Mome poju, momci podvikuju Jošte
Često te tako viđam, Cvete ubavi! Pa grlim nebo plavo, Grlim, uzdišem, A ljubim sunce jarko, Ljubim, izdišem. Al' eto zora sviće, I eto prođe san; Al' tebe nema, nema Nema da svane dan! Đ.
se, na što tol'ko cveća; Al' mi cveće tihano progudi: „Tiho, tiho, tako srećan bio, Da se tvoje zlato ne probudi! Zora će nas razgoniti brzo, Al' će ostat' iz cveća, iz bila, Čista duša oko tvoje duše, Čisto milje oko tvoga milja“. J.
Il' se ruši, il' se nešto zida, Il' baš raja okove raskida? Sviće l' zora one sreće lepe Za kom srca i u grobu strepe? Kliče l' vila iz srbinskih gora? Je l' već ora koja doći mora?
I zaječaće setne violine U svežu noć, i staće pesma ova: I kad, k'o posmeh na tu sreću taštu, Vesela zora na istoku sine, Sa tri svirača u crnome plaštu Poći ću - da ti sutra dođem snova! M.
Produži vlast, noći čarobna! Skoro će zora doći, Već dišu jutarnji lahori, I ja neću moći Pocrpsti bogatstvo slasti, Kojim su prepunjene Usne i grudi njene... M.
I zora sinu već, a on je stojao budan; I s nova tavna noć raspusti čarobne vlasi, A on je snevao san; - i prekor iz sna ga trž
Tako vlada ona! Njen zagrljaj rane Stvara, kosti lomi, k'o da su od stakla... Smrvljenog me pusti kada zora svane Iz crnih dubina razjapljenog pakla. M. Rakić CXXVI NAŠTO MISAO...
“ s puno strahote Glas mu zahori... Golgota gori! Nad njome plamti Uskršnja zora, A na njoj crkva, k'o zlatna gora, U rumenome sjaju se kupa; I k njojzi stupa Svet budućnosti s dalekih strana.
A ozgo neko gudi Šta rade ovi ljudi? Ponoć je davno prošla, zora rudi, Sanjiva i bleda lica uokrug još se kreću; Svak stisn'o žensku na grudi, Pa zajedno preleću S kraja na kraj, a
I dok mi nad glavom sviće zora nova, I zvezdano nebo počinje da plavi, Vraća mi se jato belih golubova, Klonulo od bola, i krila krvavi', I tu pokraj
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
i iz vlade bića izbježale u žalosno stanje hladne smrti; odavde se sa svjetlošću prva svemu biću nasmijala zora; ovde se je besmrtijem pravda na vječito carstvo sačetala; odavde ti sudba, volja s umom u jednome izbijaju ključu.
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Gerike, probuđen iz sna, jurio je trčećim korakom u varošku većnicu, kamo su ga hitno pozvali na izvanrednu sednicu. Zora je taman orumenila nebeski svod na kojem se videla samo još po koja izbledela zvezda.
Ali nas često posećuju i srce nam razgaljuju, a nova generacija, naša unučad, ozaruje, kao nova zora, ovaj naš stari dom“.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Sve je unapred spremno bilo. Na istoku rudela je zora, kad se borba nalazila u jeku. Gru... Gruuu... Tri neprijateljske poljske baterije prosipale su užasnu vatru.
I kao posle svake nove zapovesti osećamo strah i življe kucanje srca. Zora sviće. Na rumenom nebu ocrtava se onaj položaj: „Bože, jesu li oni tamo, šta rade, čekaju li nas, jesu li nas
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
Sve je spavalo. Iz te male činjenice (tačno se sjećam) izvukao sam nesrazmerno veliko umirenje. Zora je okrečila pragove prozora kad je s rta na ulazu u luku zatulio mali čađavi parobrodić.
— I meni, Petre. Vjeruj, odavna ne pamtim prijatnije večeri! Bila je zora kad smo ustali od stola. Iz susjedne sobe već se bio oglasio predjutarnji kašalj domaćice.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Ti misliš ja se šalim, kad što radim. Hajde ti spavaj, a ja odoh da vršim posao. V Sviće zora. Po celoj varošici, kroz koju krivuda, tiho žuboreći, malena rečica, nadvila se bela vlažna magla, te zaogrnula svojim
A oni otidoše veseli, držeći da sam venčao mladence.« Zora već zabeli kad starac poslednji put pročita oba pisma, savi ih, zapečati i diže se da probudi uspavana đaka, koji je
novac jatacima, ostaviti što i majci, pa onda uzeti Stanku i, pošto naredi račune sa Vujom, krenuti se na put. Zora već zabelela, a on, posle ovolikih zločina, još nije ni trenuo. Morao se negde odmoriti.
Useknuvši sveću, Vujo stade da izlaže svoj plan za napad na bogata trgovca u Pomoravlju. Na tome razgovoru zateče ih zora.
razvlači se ona prva bleda svetlost zorina... tama se proredila, pa umire, gasi se... Petlovi počinju svoju pesmu... Zora!... Određena četvorica zauzeše mesta pod prozorima. Još jedared pregledaše magacinke, pa ih nasloniše na ragastov...
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Kad bi samo i danju onakav bio kao što noću biva, ali kako zora zabeli, on se opet uvuče u svoju košulju i postane zmija.
On uzede onu drvenu, te kopaj i kopaj, da ga je već samrtni znoj spopao; kad vidno da će skoro i zora a on još nije došao do korijena od trsa, zapne što igda može i kopa dalje, dok jedva jednom stiže do korijena.
Tresi, tresi, i već ga samrtni spopao znoj, ali nikako ne može jabuke otresti. Kad već vidno da će pući zora, on ti se naljuti, spopale za željezni štap da utrese jabuku, al se straža prenu i uhvati ga, pa s njim pred drugog cara.
Pa kad te pusti iz gvožđa, a ti bježi! Jazavac otide; zora se ukaže, lovac se približi gvožđima, opazi lisicu uhvaćenu u gvožđa, pa brzo dođe do gvožđa.
Petković, Vladislav Dis - PESME
Kao eho sreće, bez šuma i glasa, Preko tajnih snova visinama stremi, Kao zora nebom zračno se talasa, Kao veče u noć gubi se i nemi.
Došlo se dovde, ali ne znam kako; Ne znam zbog čega dan slobode spava; Ne znam da l' živi zora i moj pak'o, Ta stara zora i podneblja plava, Gde sam voleo, a gde sam i plak'o.
Došlo se dovde, ali ne znam kako; Ne znam zbog čega dan slobode spava; Ne znam da l' živi zora i moj pak'o, Ta stara zora i podneblja plava, Gde sam voleo, a gde sam i plak'o.
Svaki sat se vidi kao požar kuća I duhove slava pleni i otima. Jedna stara radost! Zora novog dana! To sjedinjen narod gleda sunce smelo. Preko groblja malih i groblja tirana On je dovršio svoje sveto delo.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
Ostali svet prestajao bi da za nas postoji; pojavljivao bi se u našoj svesti kada je rana zora najavljivala, kako bi se to nama dečacima činilo, božansku zapovest: ”Neka bude svetlost” i kada bi sunce najavljeno
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Pažljivo protežući se i oklevajući popođe putem. A pomalja se zora; s one strane nebo, zastrto olovastom bojom, razgaljuje se sivom svetlošću, a kad lahor sa brdina snegom zastruji, reže
i blagi šum vode iz česama, i tišinu stambolskih ulica krcatih mirisa pitomih jagoda, i rađanje njegovih ružičastih zora, i slatku melanholiju njegovih šapatljivih mora... i tople dane raznolikih oblika i živih šara.
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
On, po svemu izgleda, i jeste čovekoliko i u tragovima sačuvano drevno sunce, dok je nevesta zora, a svatovi su zvezde što se danju gube, „rasturaju“, da bi se iza sunčevog zalaska ponovo pojavile, „okupile“ („Dotle
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
(2) „Ona, kao uvek, spavala bi podbočene glave o ruku,obučena, čak i sa papučama ↓ - jer, zaboga, sutra, čim zora, ona mora da porani, prva ona da ustane, toliki je posao čeka!
Sećam se, bila je zora, nebo je bilo tamnozeleno, a beše prva aprilska noć. 223 Sumatraizam je, kao što je poznato, pesnički program Miloša
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Ti znaš da ja ne pijem, ali noćas hoću, zbog tebe... Lijepo ćemo se napiti, večerati, pa kad zora počne pucati, mi dijete za ruke pa preko Ilinice na Ibar, a odatle preko Kopaonika u našu Milu Srbiju!... — Nikad!...
Dođi k sebi! Kakav si mi ti Turčin!.. Moj dragi, moj mili, po Bogu brat, kum. otac n majka!.. Poslušaj me, kad zora zarudi... preko Ibra, preko planina, u... u... Miloje!.. U... u...
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Jest, mnogi u tišini Isplače s’, pa je lak; Kad svane, vama s’ čini: No, to je veseljak! »Srpska Zora« 1878. JESI L’ GLEDÔ... Jesi l’ gledô slepca Kad peva i gudi, Kako diže oči Kâ da sunca žudi.
»Bosanska Vila« 1889. NOĆ Rujna zora jeste lepa, A danak je radost prava, A večer je tako mila — Noću valja da se spava.
— Ako ima nadzvezdija, Gde večita zora sviti, Naše duše, mili druže, Onde će se zagrliti, — Al’ mi crnim slovom piše: Tu, na zemlji, nikad više!
blagoslov mira, Sve one misli, kô barjak beo, Koje si sobom sa neba sneo: Kad sve to nikne pa se razgrana, Svanuće zora lepšega dana; Opšta će sreća u vrtu svêsti Najlepša cveća venac oplesti. Venac će ovaj podarit’... kome?
»Starmali« 1884. NEBALADA (po „Fl. Bl.“) Nije bila zora rujna, Majskim dahom zadahnuta; Nije bilo cvetna vrta, Ni klupice ukraj puta.
Krakov, Stanislav - KRILA
A pred žicama plamen, tresak, urlik. I leševi se gomilaju. Najzad, kada zora poče da sviće, oni behu opkoljeni. Tada major Milorad gologlav, raščupane kose, sav modar u licu reče ordonansu
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
razorenja, pa kad pogleda kako je cela priroda: i polje, i šuma, pa rekao bi i samo ono plavo nebo klonulo od ljudskoga zora i besa, onda se u njemu budi nemoćan gnev i srdžba protiv opustošavajućih ratova.
— Uh, zaboga, gospodine, zar još ne spavaš! Vidiš li da se ovo već beli zora; kako je to vraško pisanje po svu noć!? — Spavaj, Ivane, spavaj, sad ćy i ja.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
HVI Oj, meseče, mnogo mi je krivo, dragu si mi u čelo celivô, Ti u čelo, a sunce u lice, Rujna zora obe jagodice, Pa to većem i komšije znadu, — Poljupci se sakriti ne dadu.
“ Odgovor će dati Tvoje crne oči. HHII Vidiš, sad sam došô k tebi, Da mi sine rujna zora, Al’ zaludu, duša j’ moja Otrovana od sumora.
Al’ mi cveće tijo progovara: „Ne čudi se, to je u snu samo! Zora će nas brzo sa nje stresti, Al’ će ostat’ ispod cveća, bilja, Lepše cveće, duša tvoje duše, Čisto milje oko tvoga milja.
rano, Ljubice moja, Da vidiš divot, Da vidiš raj, Skrštenih ruku Da čuješ miran Božiji sveti Uzdisaj. Zora je osmej Božje dobrote, A sunce peva Najvišu moć... Bogu je milo Što j’ tako tajno Divnu i bajnu Stvorio noć.
Ima l’ slađe što na svetu Od osmeha tog! Primakni se, ljubo moja, Baš do srca mog! LVIII Kad zarudi zora, Ona zora mila, I pozlati vršak Anđelova krila, Od velje miline Anđô krilma mane, Iz njegova krila Jedno perce
Ima l’ slađe što na svetu Od osmeha tog! Primakni se, ljubo moja, Baš do srca mog! LVIII Kad zarudi zora, Ona zora mila, I pozlati vršak Anđelova krila, Od velje miline Anđô krilma mane, Iz njegova krila Jedno perce pane.
“ A kad svane zora bela, Klikće kao soko sivi, Ona ti se prva javi: „Dobro jutro, još smo živi! Od jeseni do jeseni, Od proleća do
— Čas bih kleo, čas bih plakô. — Siđoh s uma, — smilujte se — Recite mi da je tako! XXV Sunce s’ rađa, zora blista, Oblačići zlatom sjaje. Da, — priroda j’ uvek ista, Velika je, divotna je.
Molovô bih slike vedre, Sve što oku vašem prija; Mesečina kako j’ meka, — Kako zvezda jato sija. Kako lepo zora rudi; — Kako s’ divno sunce rađa; — A na mora mirnih grudi Kako sretno plovi lađa.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Neko jauknu. „Ćut!“ — viknu drugi i onaj zamuče. Ali žestina udara kao da malaksava. Na istoku je zarudela zora. Išli smo sad življe, da nas ne bi zahvatio dan. Bilo se malo razdanilo kad smo se zaustavili na jednoj padini.
Pokušali smo da prokopamo i jednu saobraćajnicu do ivice platoa, ali nas je u tome i zora zatekla. Osvanuo je šesnaesti septembar. Njegovo izlaganje prekide kapetan Radojčić: — Sad stani.
Bugari su navaljivali, prodirali, stvarali klinove u našim redovima. U takvom stanju ih je zatekla i zora. Gde se ko zadesio, tu je i ostao. I zato je streljačka linija išla gotovo u cikcak.
Vojnici često ispuze iz rova i, pipajući rukama, traže kamenje i slažu ga ispred sebe. Krajnje je vreme da nastupi zora. Ali je još uvek mračno. U neko doba jedva već nazresmo kako promiču teški mlazevi magle.
Sada bih opet želeo da je dan i da se vidimo. A zora već počinje, i mesečev sjaj sve više bledi. Vidim i drugo rebro onoga brda, naskoro sam nazreo treće, i tada mi se kosa
Vi se sad možete vratiti, dok je još noć. Daću vam vojnika da vam ponese stvari i pokaže put... Bila je zora kad sam se približio našoj osmatračnici na Katuncu. Sunce se rađalo... Luka i Vojin bili su tužni.
Bez predaha su ljudi danonoćno izvlačili granate na položaje, jer završni čin nije još nastupio. Tada svanu zora drugoga dana. Ljudi napregli poslednju snagu.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Srce mi trune, slez oči pune, kako sunca gled tak' i moj pogled za tobom. I v polunošči utroba ječi, il' zora staje, moj voplj traje, uvi mnje! Idu bez tebe kak' jelen, v sebe imeja celu smrtnuju strelu gluboko.
Retko se nalazi da se sa mirazi U sadašnje vreme žena s mužem pazi. Jošt nije ni zora začela svetliti, Žena mužu počne jutrenju čitati: „Za kakvu ja golu, jadna, šipku pođoh!
No božju pomoć moliti i zvati, To hristjanskim junakom najpre treba, Kad zora svane, sav će svet već znati Tko milost želi, tko l’ prokletstvo neba, Jer Muratu nogom ću za vrat stati Da ne
Pa ode s oba svoja verna druga U turski tabor, kako zora svanu, Na mamnom daru Muratu se ruga I zadade mu odmah smrtnu ranu.
Zašto si bolje ostavio dane, Da put nov ovaj ti svršiš u noći? Znala je sudba da zora da svane Nećeš ti, nećeš dočekati moći, Pa zašto dade da se kreneš k celi, Za koju nužno dan ti treba beli?
Što želiš, drž’ da će t’ tek daljna zora doneti; Znaj da čas ti svaki može i lepše što dat. — Kad na raskršće jedno stignemo, k meni s’ okrenu, I sad ne
1857. Jovan Subotić XV BADEN Belo k’o zora, i sveže k’o zora, i nežno k’o zora Pođe u Baden jutros mlado devojče sa mnom.
1857. Jovan Subotić XV BADEN Belo k’o zora, i sveže k’o zora, i nežno k’o zora Pođe u Baden jutros mlado devojče sa mnom.
1857. Jovan Subotić XV BADEN Belo k’o zora, i sveže k’o zora, i nežno k’o zora Pođe u Baden jutros mlado devojče sa mnom.
Čista ljubav nek’ te snaži I sunašca zrak, Zora nek’ te rosom poji, Noćce krepi mrak. Ti si zalog od ljubavi, Moje drage dar, Ah, u tebi tužan gledim Njenog lika čar.
Zaman čeka tri dna bela, I tri zaman noći On provede — bez pomoći, Vilovskoga s’ plašeć tela; Kad četvrta zora rujna Svanu otkad brat mu tamo, Vika, huka ču se bujna: „Da iz dvora njega damo!
SPOMEN (str. 175). Prvi put objavljena u zabavniku Srpska zora Beč 1836, 174—5, čiji je urednik bio sam Spiridon Jović.
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
A kako se ne bi' i bojô kad 'vamo znam kakvi su Majdanci... Šjutradan ustado' rano. Istom zora počela bijeljeti. Pomoli' se Bogu, pa se onda obuko'.
Bojić, Milutin - PESME
(1913) SEVERNI BOGOVI Došli su mladi sa severnih gora S mirisom snega i jelova inja I verom tuge i oblačnih zora.
Gledaš dugo, dugo. Zora teče tokom. Ali tvoje oči, negda smelo hole Video sam tada kako ćutke mole. Svud tiho. Smrkova šuštala je šuma.
duše sane, Kô crna slika nemoćnoga Hoću, Kô bela avet što krv siše noću, Duboka ljubav bolom skrite rane: I kada zora u purpuru plane I suton rumen zrelom peva voću, Ja skrivam svoju očajnu samoću A suza posred divljeg smeha kane.
Ja sam bio mrtav ili žive stvari. Jer sve beše isto: drveta i seni I nebo i zemlja i leptiri njeni. A kad sutra zora rasu svoje čari, Ja pozdravih sunce i nebesa plava Kô mrtvaca starog koji vaskrsava.
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
) Ama, gospodine Vićo, šta je ovo? (Čita dalje.) „Lokomotiva, okrug, trt, trt, trt”... (Pogleda u Viću pa nastavlja.) „zora, kundak, vladika, fenjer, svastikin but, bubanj, pečat, penzija, pop!” (Prestaje.) Budiboksnama, šta je ovo?
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
U Mostaru (Hercegovina), u kome je Šantić rođen i iz kog nije odlazio, formirana je grupa srpskih pisaca oko časopisa "Zora".
Jakšić, Đura - PESME
Pa grlim nebo plavo, Grlim, uzdišem; A ljubim sunce jarko, Ljubim, izdišem. Al’, evo, zora sviće, I, evo, prođe san; Al’ tebe nema, nema — Nema da svane dan! 1862.
Nastasijević, Momčilo - PESME
Nastasijević PESME Sadržaj PET 2 LIRSKIH KRUGOVA 2 JUTARNjE 3 FRULA 4 JASIKE 5 IZVORU 7 RUMENA KAP 8 ZORA 9 ĐURĐEVCI 11 SAN U PODNE 12 GROZD 13 DAFINA 14 VEČERNjE 15 LjILjANI 16 BILjKAMA 18 VEČERNjA 19 ČESMI KRAJ
Lagana nono, milje niz travku, gazi san zajutarjem. ZORA Nej, na belom konju zori mi zora i devojka. Stani ne mini, orosi ovu žal. S golubicom bi da zaguče.
Lagana nono, milje niz travku, gazi san zajutarjem. ZORA Nej, na belom konju zori mi zora i devojka. Stani ne mini, orosi ovu žal. S golubicom bi da zaguče.
MISAO 1 Tišinom čudno sve mi zasvetli — krilata pohodi me ona. Nerođenih zora zapoju mi petli; sa dna iskon-mora potonula, čujem, bruje zvona.
7 Tišinom čudno sve mi zasvetli — krilata pohodi me ona. Nerođenih zora zapoju mi petli; sa dna iskon-mora potonula, čujem, bruje zvona.
U tihu sobicu moju đurđevak unese neko. JUTRO 1 Ljubicu, smerni cvet, pokropi rosom zora. A neljubljenoj san darova plav. 2 Što bosa tvoja noga razbija rosu, lepojko?
Ćipiko, Ivo - Pauci
Pokuša nekoliko puta da odbaci, zadihao se od zora i, pošto kamen baci, pada kao snop na zemlju. Ali uzaludu: ono, jeste, dobro baca, ali po kaluđerovu mjerenju vidi se da
K'o pametnjak!... — I umuče, no lupaše nožem srdito po plitici, da mu se od velikoga zora ispod grla tresla guša. Ivo ublijedi k'o krpa.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Ustajem. Izlazim na terasu. Udišem punim plućima vlažni noćni vazduh. Zamrli su svi zvuci. Na istoku se lagano diže zora. Bogdan Dadara nema vremena za mene. Suviše je zaokupljen sobom.
Ilić, Vojislav J. - PESME
i našto zvuci, Kad čujem šapat tvoj! O zvučne strune nemirnih dana! Čuvajte slatki glas Za pozdrav dana, kad zora rana Istokom raspe kras; Pa svu noć budan kad pogled sklopi Anđelak mili moj: 3vonite zvuci, zvonite zvuci, 3vonite
1882. SLUTNjA Što se muti zora sjajna? Zatšo tuži cura bajna? Sunce zori ne izlazi, Dragoj dragi ne dolazi. Kao odziv bojnoj trubi, Momče jedno
Ah, za mrtve ko da mari? Samo gavran tu šestari; Al' se i on brzo vine, I gubi se u daljine . . . Što se muti zora sjajna? 3ašto tuži cura bajna? 1882.
I zora sinu već, a on je stojao budan; I snova tavna noć raspusti čarobne vlasi, A on je snevao san - i prekor iz sna ga trže,
z. Još ne sviće zora, još ne poju petli, Sladostrasno bleda Dijana mi svetli; A more, i nebo, i obale bajne Razlivaju šapat i uzvike
Tu burnih želja silna moć Ne mori ljudske grudi Spokojno ovde pada noć, Spokojno zora rudi. I ja, kô mirni, dobri đak Žukovskog i Puškina, Čim tihi, tajni padne mrak, Spremiću dosta vina.
kim vlada moja moć, Neka smelo pođe tako, Za naslade jednu noć Pa nek ljubi moje oči, Neka grli viti stas; Neka zora sa istoka Zagrljene nađe nas!
Već dve noći i dva dana Kako strastan zaspô nije; Već dve noći i dva dana Kako slatki otrov pije. A kad svanu treća zora, On poljubi dona Klaru, I zabaci ruse kose, I udari u gitaru: „U Sevilji cveta ruža, Udovica dona Klara, A tu ružu
Već dve noći i dva dana Kako strastan zaspô nije; Već dve noći i dva dana Kako slatki otrov pije. A kad svanu treća zora, On poljubi dona Klaru, I zabaci ruse kose, I udari u gitaru: ,Sklopi oči, zlato moje, Odmori se, slatko lane, Ja ću
ruse kose, I udari u gitaru: ,Sklopi oči, zlato moje, Odmori se, slatko lane, Ja ću stražar da ti budem, Dok rumena zora svane.
Na pesku obala morskih vojinstvo pije i jede, A Azok i mudre radže na humu travnome sede. A kad rumena zora ozari visoke gore, I daljni pretvori istok u sinje, plameno more, U vidu zmajeva, zmija i groznih gorgona, hala, Vojska
Noć se klonila zori, S istoka jutarnja zvezda kô iskra ognjena gori, I petô zapeva jasno. Zora se zasija čista Kad kravar podiže glavu, kô Lazar na poziv Hrista, I rosa, što hladni vetrić s krila je zorinih
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Tog puta sam, već pri polasku voza, digao u vis zavesu prozora mog kompartimana za spavanje. A kad se ružoprsta zora pojavi i ja se probudih, sagledah sa svoga ležišta pozlaćeni rub nekog brega.
No kroz nju vidimo široku morsku pučinu. To je, u stvari, gornja površina onih oblaka koji su obavili planetu. Sviće zora. Ocrtavaju se detalji, vide se morski talaščići. Šta sve nije čovek sagledao u promenljivim formama oblaka!
Sada mi oni izgdedaju kao široka postelja prostrta za bogove, pokrivena jastučićima, a optočena, tamo odakle se zora rađa, širokom nežnom čipkom koju je izvezla Aurora.
Ariadnin konac pokazuje već stotine onih naših jedinica, svetlosnih godina. Mi ulazimo iz noći opet u dan, ali je ta zora druga nego što je na Zemlji bila, ona je zlaćana, a novo sunce ne rađa se na horizontu - toga ovde nema - nego nam se
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
Pa i ševa već te zove Da razgoniš lake snove. Prepelica u glas viče Na uranku pućpuriče. Zora zori, eno sviće Lepi danas danak biće! Haj, urani pa ustani, Sve već čeka – na tebeka!
Stanković, Borisav - TAŠANA
Svaki svoj zanat! REŠID BEG Ako de, ako!... Cigani, bre, svirajte! Svirka i igra dugo. Zora sviće. Na vranjanskoj Sabornoj Crkvi udara zvono jutrenje. REŠID BEG (viče): Mehandžija! Mane utrča.
I dobro je što sam bila. Ali me ne prekidaj. Moram da se žurim da stignem družinu. Dakle, kada poče zora, kao što znaš, ja se izgubih. Odoh pravo tamo. Kod Stane. Znam da rano ustaje. SAROŠ Kod nje. Sad i ona zna.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Pored njega je pas i vreća u koju kupi sve što po ulicama naiđe ili kroz plot ubere. On se povlači čim zora zabeli, i kontrole nad njegovom vrećom nema. Gospa Nola ču odjedared kako vetrić dobaci odnekud motiv tamburice.
I ona zora je bila od rose. Prošla. Nikada se više nije sastalo to društvo. Bokter je udao kćer u Dalmaciju, i čuvao zetov vinogra
Odjedared se osetilo da puca zora. Svetlost i stvarnost. Sati opet kucaju, i svaki dobio svoje ime. Veselje usahnu. Nešto jedva vidljivo, ali ipak jasno
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
A noć odmiče i strah me hvata da nas ovako otvoreno ne zatekne zora. Oni pešaci koji su nosili municiju, izgubiše se u noći sa granatama... U jednom momentu čupao sam kosu...
Petrović, Rastko - PESME
Čunovima da poverimo svoja srca umorni A već bi nas zora sokolila da orni Produžimo opet preko planina. Svih zemalja granice obojene, gle, krvavo.
Odakle zora će da svane? Odakle zora će da svane? Odšetaću se u polje žuto Tamo gde je treća četvrt mesečeva: Zakliktaću mu pesmu
Odakle zora će da svane? Odakle zora će da svane? Odšetaću se u polje žuto Tamo gde je treća četvrt mesečeva: Zakliktaću mu pesmu mladačku, Glas neka
vencem me uzvisi: da u poljima jelisejskim kojima budem šetao moja senka uvek mirna bude, izmeđ večeri koje ne plave i zora koje ne rude; da kada pođem na zbor među negdašnju slovensku gospodu, uz sela mirna ili uz vodu, kada zboriti im budem
Pljujem! On, od koga bežim, Sunce! A Vuk? ja: Vuk! Vrelina mi sviće iz krvi, Iz krvi zora za vrhunce; Iz krvi ovaj strašni huk, I zavist ova koja se strvi; Iz krvi ...
nije li demon to tvoj i tvoji grehovi ”Došao si najzad, najzad mrcvareni pesniče, Protrljao oči rukom, video da zora sviće, Pogledao u mutnu ovu zemlju, gde zlato nam se stiče, Došao si najzad sam krvav i zadihan pesniče.
divljini, mržnji, provođah grozne dane, Kroz telo grize otrov, psovka i ljubav oblaporna; I ranjave suze jecah u čas kad zora polju svane, A dušu da l glođe bes ili nežnost neumorna?
Konjici ko da njini vrani Ne tiču tle zemlje gora Već da su oni novi dani Bez sjajnog zraka i bez zora A grdne senke što se vinu Ko da su senke konjskih krila Što pođu sa njih u visinu Kroz jarku svetlost zračnih svila.
Ali, zaista, dosta sam plako. Rastužujuća je zora, Svaki mesec je grozan, gorčinom sunca gore. Opojnim obamrlostima, ljubav, nadmela me opora.
O, nek raspukne se ova već lađa! o, neka odem u more! Ali, zaista, dosta sam plako. Rastužujući je zora, I hladna rupa gde, u zalazak balsamski, Jedno dete čučeći, i rastuženo, spušta Brod svoj, slabački, ko što leptir je
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Možda mu se letenje samo prisnilo? Samo kao čudo u groznici prikazalo? Kako je sporo svitala zora! Jedva je Belko dočekao da sunce dotakne reku, pa da izleti i isproba snagu svojih krila.
Nadjačava i mreže i talase, brža od vetra, srebrnija od galeba! Čitav dan i svu noć se dečak smešio, a kada zora zakuca na prozor i san prevari ribara Luku — istrča Marijan na obalu i zagleda se u prugu mesečine na vodi.
Zamoren, pokri se dečak zvezdanim ogrtačem neba, sklupča na pesak i leže. Dugo je tako ležao. Već i zora poče da probljeskuje, kad spazi kako se jedna zvezda spušta i naređuje mu glasom ozbiljnim i dubokim: — Ustani, momče,
— Ostatak, čega? — upita Starac i utonu u ćutanje. Mladić strpljivo nastavi da čeka. Tako ih i prva, i druga, i treća zora zateče, a Starac s rukom na kolenu ćuti, kao da otvorenih očiju sanja.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
(Odlazi uplašeno.) STOJAN (budi se): Zora! Dan već? (Uplašeno.) Neću ja dan! Nju, usta njena hoću!... Ah, što se probudih? Ona beše! Ona, vrela, slatka Koštana!
Šantić, Aleksa - PESME
JEDRIMA 92 PROLjETNE TERCINE 93 METEOR 95 JUTRO 96 SRCE 97 NERETVA 98 ZVEZDE 99 LEPTIR 100 POGLED S VRHA 102 ZORA 103 NOĆ U TRPNjU 104 NA PRIPECI 105 KOLEBANjE 106 MEDITATIVNE PESME 108 PLIJEN 109 ELEGIJA 111 VEČE NA
Spremni konjic frkće, nogom kopa, bije, Kao da bi na put gospodara zvao... Zora je. Mi deca kraj majčina skuta U dvorištu stali, srce nam se trese — Otac, evo, svima iz jasprene kese Po marijaš
Sve tako, kraj reke, greje me i krepi, A kad bela zora s pesmama se javi, Kući nosim punu pregršt zvezda lepi'. 1912.
Iz granja Jela se smeje I za njim gleda. Zora. Radosno miris veje Rose i meda. 1914. POGLED S VRHA Lepote! uz reku, kao labud beo, Leži Mostar i, pun sunca,
1918. ZORA Golubovi prvi lete preko luka. Ne znam šta je, srce s njima bi mi htelo! Kao da me davnih dana jutro srelo, Kad
Gle, vrelo joj biva sve šire i veće, I u njezinijem dubinama sreće Ogleda se zora i plav šator neba. 1918. NOĆ U TRPNjU Trpanj ćuti. Pred njim leži voda plava. U daljini s lađe laterna se žari.
I sve dok ne sleti zora na vrh goli, Kao stub mramorni tako stoji sama Na modroj stijeni pod omorikama, Pa plače i jeca i Bogu se moli.
Planu more, posta kô crvena svila. Pogorješe jedra, sve zasja! I lukom Plovio je labud, a zora je bila Obgrlila vrat mu ružičastom rukom. 1911.
No kad se iz sna probudih, Studena zora je bila... o moja studena okna Gavran je lomio krila... I jad i mračna tuga, U ljutom čemeru svom, Kô rastopljeno
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Kod Homera su to — mahom — složene reči, koje se nisu upotrebljavale u običnom govoru: ružoprsta (zora), brzonogi (Ahil), ljudomora (Hektor) itd.
Sličnih okamenjenih formula ima i kod Homera, na primer: „Kad ranoranka zora ružoprsta osvanu veće“ (stih koji odgovara našem „Kada svanu i ogranu sunce“).
To dovoljno jasno ilustruju sledeći primeri: Kad je jutrom zora prokasala... Zemljama ću drume zaprašiti, a vodama zamutit brodove.
Kad ujutru zora zab'jelila, poranio vojvoda Momčilo, pa govori ljubi Vidosavi: „Vidosava, moja vjerna ljubo, ja sam noćas čudan san
Bela i je zora zabelila na Kosovu, krasnom polju ravnom. Susrete i Kosovka devojka. U ruku joj dva kondira zlatna, oba zlatna, al'
Stefan dečanski 1330. dečin — dečji dzora — zora diba — skupa svilena tkanina u koju je zlato utkano diva — v. diba divan — veće, skupština; razgovor; kuća ili
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
XXVI Sutradan zora je zatekla kneza na putu za žandarmerijsku kasarnu, a seljake na drumu za varoš. Knez je žurio da tuži Nikoletinu i
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
KNEZ OBLASTI NOĆNE U tamnoj i mračnoj zemlji, u večnoj pomrčini, gde no zora ne prosjava, ni ima ljudma života... Ovaj svet i svega nestaje što god na njemu ima.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
sramuje, kako i prilega na devojče“, kako je poslušna i kako ima lepo grlo, kad zapeva „Zapevalo bulbul-pile, misli zora je!
bogu što je to samo san bio, i što tako, hvala bogu, nije još i tu sramotu doživeo da mu se sav svet smeje!... Zora je već zabelela, gugutke i golubovi gukali ispod strehe, kandilo dogorevalo, a on još sedi i razmišlja o strašnoj
Parigušica!“ Svi se trgoše, pogledaše na prozor. Kroz zavese se belelo, zora se prokradala u odaju koju beše od tavana do poda pritisnuo dim kao oblak gust. Digoše se da idu.