Lalić, Ivan V. - PISMO
uho koje ne ume da sluša — Ali van reči nema iskupljenja, Pa zato zborim; preobilje tvari Čini da trulež biva zalog zrenja u vidljivom, gde razum gospodari — Pa će i svetlost da razjede leto Na naše oči, dok tromo ga zari U avgustu,
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
A pesma gde je sjaj izgubila, devičnjak raspne ruža Budima. o snago zrenja, radosnu zvonkost alkoholizma pejzaž već sluti!
drhturiš, zrako, te mi greješ trnce u praški zrenja, kad se pitam: Šta li toliko teži da se gorko žali? Iz vode blesne nebesko ostrvce.
Melanholija. Obvijen rub joj krajem otave, što se žutnula, te je bolnija sjajnica zrenja, kojom prograne trulih boja zar. (O žurni očar krilima krešu čvorci, vodomar.
Kapni mi, tropno, trudna od zrenja, poput dobrote kojom se prašta: nije mi lako biti sred vrenja kad se raskipi s jesenjih bašta.
Kroz maglin purpur, nagoveštaj zrenja, raspredu zastor povesma beline, sa cvetnog snega, belog prozarenja, o Svetom Đorđu iluzija sine: uz jablan-sveću