Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
Glava mi je bila tako prazna kao da je neko izvukao svu sadržinu iz nje. Iz Karanova je dopirala zvonjava pomešana s groktanjem džeza iz glasnogovornika.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Sve ostalo je pogubljeno. u sobu ulete brza zvonjava crkvenog zvona. Odjekuje u njoj, ispražnjenoj i velikoj kao manastir. Nije pomoglo.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
I rumen zapada kao da se od njega jače razgarala. Ljuljala su se zvona i razlijegala se nad mjestom zvonjava, purpurna, brončana, agonično vruća, zanoseći i prožimljući sobom sve.
Ponekad mi se čini da mi je baš ta zvonjava i razboljela dušu, i da je baš odatle i pronosim evo sveđ razboljenu kroz život.
Starac se skruši. XXXVIII Brujala je nad našim glavama predvečernja zvonjava, rujna, vruća, obilata — onakva kakvu je znam i nosim u sebi iz djetinjstva.
Miljković, Branko - PESME
je bela i okrugla, suprotna noći Pred bezbožnom gomilom Mudrost i čednost beže u metaforu (Lažna zvona — Velika zvonjava Vatra sišla s uma Računa na tebe) Reči koje se sele i reči nepokretne Hoće li se sresti u prezdraveloj rečenici Ili
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Mikiki-Miki-No! Mikiki-Miki-No! Car je brzo zaboravljao šta je pitao. »Mikiki-Miki-No!«, kao slatka zvonjava, pratilo ga je nakon svake izgovorene reči. Ah, kako je slatko spavao Car! Kako su slatko spavali Carevi doglavnici!
Uzalud su ljudi pamukom zatiskivali uši! Uzalud su deca zavlačila glave pod jastuke! Zvonjava je prolazila kroz zidove, kroz jastuke! Činilo im se kao da im u glavi zvoni, da zvonjava negde u njima izbija.
Zvonjava je prolazila kroz zidove, kroz jastuke! Činilo im se kao da im u glavi zvoni, da zvonjava negde u njima izbija. Tako su već od samih sebe počeli da beže. — Moramo nešto učiniti!
Ali, uzalud su ga vezivali! Zvonjava nije prestajala. Zvonilo je i zvonilo, dok ljudi nisu počeli i na samu pomisao o zvonjavi da se ježe i zatvaraju u kuće.
Predlog je u početku, uz smeh, odbijen. Ali, kad zvonjava istanji san i strpljenje ljudi — iskopana bi duboka jama, u nju bačeno zvono i zatrpano zemljom i kamenjem.
Uzalud se trudili da ga uguše: ječalo je kao ukleto, a zvonjava je i iz zemlje i iz neba izvirala i obrušavala se na selo. Uzalud su dani leteli!
— krajičkom košulje obrisa dečak stubiće sata između kojih se klatio konjanik na zlatnom orlu, kad se, najednom, začu zvonjava, nakon koje neki jako udaljen glas reče: — Očisti me! Čiji bi mogao biti taj glas?