Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Kuda? — drekne ćaća pa za mašice, za kamdžiju, za ...ne bira čime će. Zatuče me tako, utuca, izgubih dušu još od malih nogu.
i pitome golubije oči kakve grmečke čobanice koja, onako trtasta i dućkasta, jedva zna izmucati kako joj se zove ćaća i mater, a već kod strica Todora zapinje u grdnoj neprilici: — Ćić Todor? ...E, ne znam kako je njemu ime.
— Ma jesi li ti lud, goveče jedno! Šta ćeš ako to budu Nijemci? — smiruje ga Boriša. — Nek je, vala, i moj ćaća — brunda Ilija. — Ja ću sad viknuti, pa nek bude šta će biti.
—Ma hoda sam ja, majko, kuda ti god drago, ali, vala, u te tvoje Orozoviće ...Tamo mi, valjda, ni pokojni ćaća nije stiga, a on je prošlog rata, u Sedamdeset devetoj Jelačić-regimenti, obigra pola Evrope. — A živ li je ćalac?
Vidi ti njega. — Zar moga Vaskrsija? — kliče Vidak. — Ovo je moj Milan, a nije Vaskrsije. Vaskrsije je tvoj ćaća — viče cura. — Zar nam odnese dječaka? — čudi se komandir. — Ne bi vi znali! — galami luda.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Kaako? — Ajde po Kenju, kad ti velju. Reci mu da je njegov posâ i njegova korist, ali se čuvaj da te ne čuje njegov ćaća. Kušmelj zinuo, te ga žena gurnu. — Ajde, šta se primišljaš, kâ da moje dite ne zna šta govori.
A ona se pribi u ugao, pa poče ispod glasa: — Pa oš li majci kazati, šta je to! — Ma čućeš sad, čim dođe ćaća. — Znam, ali bi rada, da te posavitujem. Ali, jopet, radi kako znaš. Oćeš da te izujem? Nećeš, veliš!
— O Isuse slatki! Divice pričista! Jozefe pravedni! — kliče Barica ustavši. — Nemoj striko, kazaću sve, ako će me ćaća i ubiti — jedva izgovori Kenjo, a znoj mu probi kroz čelo. — Di je kon!? — breknu Bakonja. — Di je konj!?
— Konja na sridu, gubo od gube! — reče i Barica. — Jeno ga pod Crnim kukom, u sinici strica Rore. — Trči ćaća! — veli Bakonja davši Kenju novce. — Brzo, moj lipi Jere — doda žena.
— Dakle, ko je bija s Kenjom? Šta kaže? — zapita Bakonja, gledajući krivca preko ramena. — Bija mu je ćaća i Rore — veli knez. — A zbilja, ko je dakle napisâ taj leporat? — Ovo je prosta kartina!
— Lipo moje dite — reče on, pošto se poljubiše. — Nemamo kad, ćaća, nego samo malo riči! — I, hodeći, Bakonja mu ispriča sve izmjene koje će nastati i svoja nadanja.
Vrane, ljude koji su, otkle-dokle, došli na požalovanje!... A, ovo nisu lipe bilige, ovo... — Nemoj, ćaća, činiti škandalu, ako boga znaš! Nemoj zbog meneka... — Ma, ja sam imâ puno razgovora s vamikare, sa Brnom i s tobom!
— Ma, ja sam imâ puno razgovora s vamikare, sa Brnom i s tobom! Ja moram ostati!... — Ne možeš, ćaća, jer onda bi ostali i mnogi drugi, a ja sam čuja šta su fratri danas odlučili.
E, sad se zar tâka duše, pa bi tâka za sv. Vranu? Bi, kâ i moj pokojni ćaća! On bi prikazivâ račune tamoka di oni šalju, a sebika bi napunija kesu, jer čovik vidi kako je pod starost bez jaspri!
Šta je svim vratrima? A šta je i tebi nesritni sinko? Jeto si iskopnija kanda si godinu dana bolovâ! — Zlo je, ćaća! Nije se dogodilo ništa što bi očima moga viditi, ali je zlo veliko. Od nikog vrimena sve je pošlo sunovrat.
Sad, zašta to čini? Ćuti li, može biti, da će brzo umriti? Baš je i Barica ništa ružna snila... — Ostavi, se ćaća, križa ti, snova, nego ajde pravo na ono šta si tija rići! — Pa jeto šta: ove će jeseni biti blago kod strica, pa...
— Pa jeto šta: ove će jeseni biti blago kod strica, pa... ovaj... ako bi to palo u druge ruke... — Ćaća! — viknu Bakonja i sav preblijeđe.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
tr... trtovi k'o i mi. Da nisam mutav i ja bi' bio general. — Pa jes' pravo kaže čovek: da nije mutav, i da mu je ćaća Krsmanović, i on bi bio ministar ili general. Ovako crkavaj od gladi i pružaj ruku celog veka.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
To mi se eto jako dopalo;, zato će ćaća da ti kaže sve. Ti znaš da je pred mojom kućom bio veliki trs, sa koga sam, bogac, dobivao svake godine po sedam akova
Ako mi tako ne dođeš, objesiću te. Kad on to čuje, sneveseli se, pa dođe kući, a ćaća ga iz lajta pita: — Šta ti je rekao car? — Zlo, — reče on.
Ako to ne učiniš, svedno ću te objesiti. Kad on to čuje, sneveseli se opet, pa ode kući, a ćaća ga pita: — Što ti je sad car rekao?