Jakšić, Đura - PROZA
Ali će mu svaki zalogaj zagorčati. I na te prekore gomilica golih sinova ćutaše, baš kao da je ona kriva; il’ možda je mislila da su to suze sirotinjske, ta bujna kiša, i ti besni talasi da je njihova
Sto dukata! Čujete li vi? Ja sam upropašćen čovek! Šta stojite! Ja ću zvati policiju u pomoć... Mala gomilica ćutaše, niko ne reče ni reči; ali strašnom hukom govoriše talasi, koji sve većom silom prodiraše u varoš, pred sobom rušeći,
He!...“ Htede majstor Sima i dalje da govori, ali se otac namrgodi i ćutaše duboko zamišljen. „Hoćemo li i kosu obrezivati?“ zapita ga majstor Sima. „Reži, majstore!“ reče otac...
Kad je skinuo vreću s leđa, a on me pogleda: pogled mu beše tužan, lice bledo. Hteo bi nešto reći... ali ćutaše. Ja sam razumela taj pogled: žalostivo je on govorio: „Hej, Grlice, moja Grlice, da tužne li dane dočekasmo!...
Sklopila je nanovo oči i ćutaše kao obično. Čiča Marko je dugo posmatraše, pun tuge i saučešća, pa onda, onako poluglasno, kao da sâm za sebe govori,
Ja sam mislio da ću da čujem njegovu kletvu, psovku, zaveru... Ali on ćutaše nemo, bez reči; jedanput je samo uzdahnuo, to beše grozan uzdisaj, čovek bi rekao poslednji je, s tim će uzdisajem
— Kako si, brat-Bogdane? — pitaše ga učitelj. Bolesnik diže oči, pa kad je poznao učitelja, on se bolno osmehnu, ali ćutaše. — Doneo sam ti od one životne vodice što sam te i lane njome lečio...
Ta sve što je na njojzi, sve je to njegova... krađa!... Jadna mati!... Zakukala bi iz glasa, ali steže srce i ćutaše tužno posmatrajući nevaljaloga sina.
— Ona me je volela, dok beše još u Kniću kod majke; a sad?... — I on ćutaše zamišljeno. Ali kad Đoša sa Stojnom doigraše do njega, on pretrnu i, metnuvši svoju snažnu ruku na Stojnino rame,
— Milisave, šta si ti naumio sa mojom Jelicom? — pitaše starac ozbiljnim glasom. Milisav, iznenađen, ćutaše, a starac je čekao na odgovor; posle se mladić diže i poljubi starca u ruku. — Naumio sam je, starče, u tebe prositi.
Za sve to vreme Milisav ćutaše mirno i ne mičući se, kao čovek koji se na nešto odvažio, ali kad ga je kapetan zapitao što je čoveku kuću zapalio, on
“ — O, stari, progonjeni Sremče! Ti si anđeo izbavitelj tome nesrećnom detetu!... Sremac zamišljeno ćutaše, a posle, dosetivši se nečemu, reče: — Učitelju, sinoć oko sunčevog zalaska dođe Nikoli Beliću gost iz Gruže — isti
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Namislim da im obreknem koliko zaištu, samo da se kurtališem živ. Pozadugo ćutaše, dok reče Musta-beg: „Kaži mu alaj-beg!” — „Jok vala, kaži mu ti!
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Pod nosom, a ti nećeš samo da pružiš ruku... Ja te molim!... Turčin ćutaše. — Živa zgoda da ih pohvatamo, dragi aga! Samo da pružiš ruku, pa si ih već spopao za vrat!
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
— Ha, — reče on — nije baš tako opasno. — Bogami, stojati pred golom sabljom, tu treba petlja! — reče Popesku. Maks ćutaše. Onda prsnu u smeh, očevidno bio je se zbunio, pa htede da se izvuče iz zabune.
Morao bih vikati da bi i policija došla. Ja ustah od stola i stah kraj prozora. I drugi poustajaše. Svi ćutaše. Baba iziđe plašljivo iz sobe noseći u ruci činiju; i Ana ode za njom.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
— Pa, šta ste rešili? — pita ga Arkadija. Pop Spira ćutaše i jednako stajaše na prozoru i gledaše rasejano na teglu sa žapcem.
Matavulj, Simo - USKOK
Reče mi: „Hoće i Janko da sveti Miluna, da bi se i Milici bolje svidio!“... Knez ćutaše. — Ljutiš li se, brajo! — zapita Stane bojažljivo. — Ljutim, vaistinu, što mi to prije ne reče!
Milićević, Vuk - Bespuće
Zaboravio sam. Oprosti. I pogleda ga blagim pogledom koji moli. Gavre Đaković ćutaše. On htjede još nešto da mu kaže, tražeći samo u sebi blaže riječi. — Vidiš, govoraše Milan, ja te razumijem.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Mi se od straha sakrili po ambarovima. Stanoja u tom iza kuće, u dvorištu, cepaše drva na drvljaniku. Dok strina ćutaše, ništa; ali kad je stric uhvati za kose i, obviv ih oko svoje ruke, otpoče da je vuče i drmusa kô lud po kući, strina
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
— uzviknu popadija i pljesnu dlanovima. Moja žena ćutaše, ali su joj morale biti oči rečite, kad popadija nastavi: — Našli ste prijatelje!...
Dugo su tako ležale plačući, nisu ni osetile kad je ušao u sobu č’a Gliša, koji, videći ih takve, sede za sto i dugo ćutaše, a zatim uzdahnu i poče da govori Juli: — E moja Julo, lepo je tebi Gliša govorio da se maneš ti te ludorije, al’ ti
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
No kolikogod da su svoj vid naprezali, ne opaziše ništa drugo do li tamne oblake. Njihov učitelj ćutaše, a oni se ne usudiše da ga zapitaju. Počeše već da trepere od nestrpljenja i iščekivanja.
Nomofilaks ćutaše, razmišljajući, verovatno, o proceduri svoje nove misije, ali kad stigoše na pijacu zelja, on se obrati Hipokratu ovim
Pogružen stajaše Milon pred njim i ćutaše, jer je dobro znao da treba pustiti da se prvo izviče. A nomofilaks urlaše dalje: „Zar ti nije, nesretniče, poznato ko
Aristarhos ćutaše neko vreme, pa se onda duboko pokloni pred svojim vladarem, i reče: „Hvala ti, kralju, na tvojoj zaštiti i brizi!
“ „O tome ne brini! Priznaće on sve što zaželimo“. Kralj ćutaše zamišljeno. On je, doduše, bio prgave prirode, ali iskustva njegovog dugog života poučiše ga da nije dobro popuštati
Posle ovih komandantovih reči svi se ohrabriše, obradovaše i udariše u odobravanje; jedini Gerike ćutaše kao zaliven, oborene glave. Njegov sused potapša ga po ramenu. „A što si se tako skljokao, dragi Oto?