Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
— Mitropolit Stratimirović pošlje nam kao čador crkvu vojenu, i pošlje sav okrut, kao: antimis, putir i proče sve za božestvenu liturgiju potrebno.
Konjici okolo stoje, a mi sa Karađorđem uđemo u čador veziru na razgovor. Katić tolmači. (Zaboravio sam kazati: onu noć, kad je vezir na konak na Bele Vode došao, sve
Dadu nam jedan čador i dočekaju kao najbolje prijatelje. Na pitanje paše zašto se bijemo, kažem, da se mi ne bijemo s carem, no samo sa
” Čovek veseljak. Pređemo, i ja i Čupić, čekamo dok nas zovnuše u jedan vrlo golem čador. Kad tamo, sedi šest paša, tu je i naš domaćin Sirčić, i više od dvadeset kapetana. Sede, a mi stojimo.
I tako među nji̓ raspra. Zovnu mene i Čupića u pašin čador. Sedi paša, alaj-beg, novski kapetan Musta-beg i više Krajišnika pod čadorom.
Te moj Ivan i drugi. Što većma pada mrak, to oni mene većma okružavaju. Kako dođemo u tabor, mene u čador, zapališe sveću, i jednoga pobratima pokraj mene, sedi, a oko čadora straža. Svuda sede Turci, puše čibuke, a svi ćute.
Svuda sede Turci, puše čibuke, a svi ćute. Čujem ja gde se čibuci istresaju, ne vidim kroz čador. Zovnem moga Ivana, zapitam: „Šta je to okolo?” Kaže: „Ima pedeset Turaka, sede oko čadora, puše i ćute”.
„Kaži da će Turci da udare.” Pop Galonja ode, i tako sve s puta uklone. Zovnu mene u čador ̓alaj-bega. Dođem, sedi sa njim moj poočim Musta-beg, novski kapetan, oba puše i ćute.
Tako prestade spremanje. Prođe po sata, a njemu dođe opet ̓uja, povika: „Spremajte!” Brže obališe čador. Ja opet pokupim ono moje društvo i dođemo moliti, od svake ruke dokazivati da za njega nije danas putovanje, bar dok
Radičević, Branko - PESME
Oh, doba je, čini juriš svako! A ja zasad još ću eto 'vako. Nojca ode, a beli se zora, I beli se čador do čadora; Dva okola jedan prema drugom Pružila se onom ravnom dugom, Dugom, brate, dugom i širokom, Jedva bi je
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Šaren čardak - blaga senka. Zašto Pava, a ne Lenka? Sija li to - o Gospode! zlatan čador iza vode ili lebdi, u čudima, stara kuća kraj Budima?
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
KĆI KNEŽEVA VEZE Što muževi nisu mogli da spasu zar ja da spasavam? Jadan li sam vojvoda pod nekrstov čador izgnana nemušta i sama!
Najzad, i on zaželi da vidi Murata nevernog i sjajnog, pušta da ga pred njegov čador vode i zadivljeno gleda tog azijskog pastira mišica dvostrukih i kože ko pečena zemlja: tu se prepoznaju dva junaka
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Kô belćim: ja sam gerenal, a za mnom ide batalijun... tabor vojske. A udario sam po gori barjake i ostavio razapet čador, nek vide Majdanci da baš ide za mnom vojska, a ja kô gerenalina naprijed izmakô.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
i snažne kao otac. Dimitrije Umire jedan po jedan. Smrt se uvukla u manastir, ugnjezdila se ovde, postavila svoj čador u sredini dvorišta, baš pod lipom gde smo za srećnih i mirnih dana, s proleća u maju i junu, sedeli, lenčarili, dokono
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
izuzetno jakih mesta ove vrste: rastanak Hektorov sa Andromahom, Ahilova tuga za Patroklom, Prijamov dolazak u Ahilov čador, Odisejev susret s majkom u podzemnom svetu.
da ga nađe, Spušti s' bane ka vodi Sitnici, na jedno je čudo nagazio: na obali do vode Sitnice jedan zelen tu bijaše čador; širok čador pole pritisnuo, na čadoru od zlata jabuka, ona sija kako jarko sunce; pred čadorom pobijeno koplje, a za
s' bane ka vodi Sitnici, na jedno je čudo nagazio: na obali do vode Sitnice jedan zelen tu bijaše čador; širok čador pole pritisnuo, na čadoru od zlata jabuka, ona sija kako jarko sunce; pred čadorom pobijeno koplje, a za koplje vranac
Kad to viđe Strahiniću bane, prohesapi i umom premisli: baš je čador silna Vlah-Alije, te đogina konja prigonjaše, koplje junak skide sa ramena, te čadoru vrata otvorio a da vidi ko je pod
Viđe vezir, pa dokaza caru ja kakav sam junak za megdana; ođede me carevi vezire, ođede me i čador mi dade; car mi dade od megdana vranca, i dade mi svijetlo oruže; potpisa me carevi vezire da sam vojnik caru dovijeka.
A što pitaš i razbiraš, bane, za Turčina silna Vlah-Aliju, on je bijel čador razapeo na Goleču, visokoj planini; tek ti hoću, bane, progovorit: jaši đoga, bježi iz Kosova, el ćeš, bane, poginuti
Murat pao na Mazgit na polje, uvatio i Lab i Sitnicu“. Još ga pita Miloš Obiliću: „Ja Ivane, mio pobratime, đe je čador silnog car-Murata? Ja sam ti se knezu zatekao da zakoljem turskog car-Murata, da mu stanem nogom pod gr'oce“.
Al' govori Kosančić Ivane: „Da lud ti si, mio pobratime! Đe je čador silnog car-Murata, usred turskog silna taobora, da ti imaš krila sokolova, pak da padneš iz neba vedroga, perje mesa
pripasa sablju okovanu, pa opremi sivu bedeviju: poteže joj sedmere kolane, zauzda je uzdom pozlaćenom, pa priveza čador u terkiju, i sa strane tešku topuzinu; kobili se na ramena baci, pa uprti koplje ubojito, ode pravo bijelu Stambolu.
široko polje pritiskoše: konj do konja, junak do junaka, bojna koplja kako čarna gora, a barjaci kako i oblaci, razape se čador do čadora, pod čadore krasne poglavice, dan daniše, pak i zanoćiše.
se oči otimahu na kićene u polju svatove: nije šala, nije šurkulija, od Žabljaka do Cetinje vode udaren je čador do čadora, konj do konja, junak do junaka, bojna koplja kako gora čarna, a barjaci kako i oblaci.
Što s’, sestriću, jutros uranio? Što s’ u polju čador ostavio, i u polju kićene svatove? Što li si se, sine, namrdio? U obraz si sjetno, neveselo: kaž’ ujaku jutros na