Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
26. oktobra 1804. i dođe na Palež na konak. Udari poveliki sneg, vezir dozove strica i rekne: „Jakove, eto ti čadora, eto topova, eto džebane; to je sve carsko!
Kako dođemo u tabor, mene u čador, zapališe sveću, i jednoga pobratima pokraj mene, sedi, a oko čadora straža. Svuda sede Turci, puše čibuke, a svi ćute. Čujem ja gde se čibuci istresaju, ne vidim kroz čador.
Zovnem moga Ivana, zapitam: „Šta je to okolo?” Kaže: „Ima pedeset Turaka, sede oko čadora, puše i ćute”. Veće vidim i sam sebi govorim: „E, moga oca sine, baš si dolij̓o veće!
” Pitam moga pobratima, koji često mi dolazi, čuva me i izlazi: „Šta je ovo, pobro, oko čadora?” — „Ništa, ništa, pobro, sastali se Turci te puše i jeglenišu”.
Ja onu noć u misli pođem sebe razgovarati i misliti koliko ću ja za stra̓otu znati? — toliko, koliko me od čadora odvedu; a kako sabljom udare, više (se) plašiti niti stra̓otu trpiti neću — to će odma proći.
Šta će onoliko Turaka oko moga čadora?” — Kapetan: „Ne boj se, tvrda je vera; ono je moja naredba, za tvoju i moju fajdu, a sve ću ti posle kazati šta je”.
godine, kad se nismo sa Turcima po Vračaru tukli, no u ̓ladniku više crkve od čadora, sedili, — pa mi je prepovedao i smejući se veli: „Tvoj me je otac dvaput preko Kolubare u vodu nagonio, te sam po
Radičević, Branko - PESME
Oh, doba je, čini juriš svako! A ja zasad još ću eto 'vako. Nojca ode, a beli se zora, I beli se čador do čadora; Dva okola jedan prema drugom Pružila se onom ravnom dugom, Dugom, brate, dugom i širokom, Jedva bi je premerio
Samo nečeg nema za Srbina, Ta onoga crvenoga vina. Sred okola gle pusta čadora, Ta srpskoga najveća zlotvora, Serašćera Arslan-Sulejmana; Povrviše Srbi sa svi strana.
„Oj Ajkuna“, reče, „sad si moja.“ Dirnu konja, uteče iz boja, Pa u oko, te još pod čadora. Reče Ajci: „Bežati se mora.
“ Ovo zbori, ljulja se da pane, Al' Mileta prima ga sa dora I na travu meće kraj čadora, Njega meće, a mozak mu gori: „A moj brate, govori, govori!...
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Kad se Marku veće dosadilo, on prigrnu ćurak naopako, a uzima tešku topuzinu, pa otide caru pod čadora. Koliko se ražljutio Marko, u čizmama sjede na serdžadu, pa pogleda cara poprijeko, krvave mu suze iz očiju.
Kad je došô pred stambolska vrata, pred vratima koplje udario, a za koplje svezô bedeviju, pak razape bijela čadora, i na Stambol on nametnu namet: sve na noćcu po jalovu ovcu i furunu leba bijeloga, jedan čabar žežene rakije, po dva
pritiskoše: konj do konja, junak do junaka, bojna koplja kako čarna gora, a barjaci kako i oblaci, razape se čador do čadora, pod čadore krasne poglavice, dan daniše, pak i zanoćiše.
se oči otimahu na kićene u polju svatove: nije šala, nije šurkulija, od Žabljaka do Cetinje vode udaren je čador do čadora, konj do konja, junak do junaka, bojna koplja kako gora čarna, a barjaci kako i oblaci.
Hitro ga je Stojan poslušao, te otide u tursku ordiju pred čadora od Kladuše Muja, pred Mujom se smjerno poklonio, a veli mu silna poturica: „Što je, more, Jankovo kopile?