Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Mori, ti slizaš niz merdiven, a moj Manča se toprv kači... — Bre - bre! „Videlo se kuče u čašire, pa se fatilo u oro“, — veli čorbadži-Zamfir, sav zelen od ljutine. — Ta i tvoj Manča...
— Mori, i nasred čaršiju, i tuj ću se tepam i s teb’ i sas zeta ti, onoga šebeka Manulaća, za onaj reč „kuče u čašire“!
Će me neki ubavo zapanti i plati mi za onaj tatka ti reč „kuče u čašire“!... — Uhuhuhu! — prsnu u glup smeh izmećarka na ove poslednje reči. — Lele, tugooo!
— Uhuhuhu! — prsnu u glup smeh izmećarka na ove poslednje reči. — Lele, tugooo! „Kuče u čašire“, kakoj mu je pa to? — smejaše se jednako Vaska i smeh taj pređe i na Zonu. — Ihaha!
Pa tek ona reč „kuče u čašire“ kako mu se uvrtela! On bi da je zaboravi, a ona mu se jednako nameće kao nasrtljiva dosadna muva koju ne može čovek da
“, pa zaokupila papučom po onim ženama, pa uza svaki udar samo vikne: „Eve, toj ti je za kuče u čašire!“ a on tada polete i viknu na nju iz svega glasa... Trže se i razabra.. Šta je ovo?
„Ih, što je nesrećnik!“ vele jedni. „Lelee, kuče u čašire!“ smeju se drugi, a on igra, pa i njemu smešno, ali ništa ne govori.
Svi se tresu od silnog smeha. jedni viču: „Lele, tugoo, kuče u čašire fatilo se u oro!“, a drugi počeli da viču: „Ua, ua!
!“, a treći prihvataju radosno i predlažu još: „Pa da ga napudimo da juri, ete, u čašire kroz sokaci i po druge ma’ale?!
teško diže: malaksale mu; on pada i opet se diže i grabi napred, a za njim se jednako ori ono strahovito: „Lele, kuče u čašire!“ I on se opet sapleće, pada, muči se da se digne, ali već ne mogaše, — a utom se i probudi... Beše gola voda...
— E, mnogo mi ćef da ti pomognem. Ti si uživaj; nakrivi si kapče, a za onaj reč „kuče u čašire“ ubavo će gi se osvetiš!... E, što da ti ne davaju devojče?! Koj su oni, što su pa oni pobolji od teb’?!...
— Eh, — uzdahnu Mane bolno i dodade jetko, primajući i mirišući ruže. — dobro si je što si „kuče u čašire“ nosi i pojas, ta imam kude da ga zadenem, ete, ovoj prateno cveće... — De, pa i ti! Kakav si!