Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
— Jeste l' bili kadgod zaljubljeni, gospodar-Čekmedžijiću? — zapita šaljivo gospođa Jelka. — Bio sam, al' samo malko; i sad sam zaljubljen... al' ne jako. — Kako to? — E, tako!
Gospođa Jelka ga uverava da jeste, da na sve pristaje tata i da ga samo želi videti. Gosti odu. Čekmedžijiću dugo čekati, pa treći dan sedne na kola i ode u selo Ž. da se sam sa popom razgovara. Kada dođe u selo Ž.
— Znaš li ti što o tome kako je naša Jelka udadbu Savkinu ugovorila? — Ne znam ništa. — E, pa dobro, gospodar-Čekmedžijiću. Ako nije još ugovoreno, a ono se može ugovoriti; još može biti vaša Savka.
On je bio neprijatelj Čekmedžijićev. Redić se počne malo misliti, otide za tezgu, onamo gde protokoli stoje, pa Čekmedžijiću sledeće pismo napiše: Ljubezni gospodar Čekmedžijić! Hitam da vam odgovor dam.
Gospođa Cifrićka je najveći neprijatelj Čekmedžijiću. Svuda ga ogovara i zarekla se da će mu svuda na put stati. Već se nije dopadalo Ljubi kako je čuo da su njegovi gosti
Nož je bio jak, oštar, te Ljuba načini pravi majsterštik. — Gospodar-Čekmedžijiću, vi ste se zaista pokazali! Ja sam od moje mladosti, kao što ceo svet zna, od svih najbolje tranžirao, al’ ne znam da
— Vidiš, kako si prošao! — Tako mu treba kad je maškrtan. Čika-Gavra, da stvar zabašuri, namigne Čekmedžijiću da frajlu uzme na sredu.
— Mesec dana. — To je malo — godinu dana! — E, ta vi se samo šalite sa mnom! Gospođa Makra se smeje. Čekmedžijiću dugo je bilo vreme. Nije mu bilo ni do pića, ni do čika-Gavrinih đavolija.
No, da ne bi Čekmedžijić zbog takovih glasova odustao, trebalo ga je lepim rečima obvezati; zato je Julka ovo pismo Čekmedžijiću pisala: Dragi gospodar Čekmedžijić! Mi smo, hvala bogu, svi zdravi.
Pokaže mu njeno pismo. Ružičić se tek nasmeši, pa izvadi iz džepa jedan paket pisama, te ih Čekmedžijiću pokazuje. — Vidiš, ova pisma su od frajla-Julke. Čitaj samo ovo poslednje što mi je pre pet dana pisala.
Gospođa Nerićka je bila malo oštrokonđa, pa je vrlo grubo pismo Čekmedžijiću pisala, u kom mu otkazuje svako poznanstvo. Čekmedžijić, istina, nije smeo to pismo nikom pokazivati, nego ga je svega
— Zapovedajte! — reče tako slabim glasom kao kad se žmure igra, samo da ne poremeti usta. Čekmedžijiću se nešto mrak čini u sobi.