Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
Tašula, ’ajde jošte jedan beštek da turiš! Molim ve, gospodin-učitelj, za čes! — Pa mogu, baš, vala, — veli Sreta produživši razgovor sa ćir-Đorđem, koji mu se veoma dopao.
— Ama nije tako on mislio... — umiruju ga drugi — bila jedna šala... — Sas čes’ nema šala! — veli ćir Đorđe, koji se raspoloži tek kad onoga izvedoše. — Dobro i mnogo fala što ga izvedoste!
kažiprst na čelo uvek kad god bi to video ili bi se o tom samo reč povela — kako, džanum, može jedan čovek od red i čes’, što se kaže, toj da dozvoljava?!
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
O, bož’ke, kol’ku mi čes’ čine i davaju devojčiki, a sve zaradi tvojega Manču! Ubavo si vidim, demek, zašto je toj!
A iz oči gi, ete, toj čitam!... A ja si veće ubavo znajem zaradi koga mi taj čes’ čine. Njeknja si beja’ u amam, a tuj si u amam beoše i one, ete, ta Dika Grnčarska, Gena Krivokapska i Lenče ono
A ove — ama znaš kako mi čes’ davaju, kako mi lackaju! „Strinke, strinke, mori! Eve ti moj sapun!“ vika jedna. „Uzni si, strinke Doke, moj sapun,
“ vika pa druga. Bož’ke! da se polome služejeći me!... A ja si sedim, pa, kako pašina majka, primam si čes’ i od jednu i od drugu, ama si mislim u pamet: „A ripčiki!
— umiruje je Mane. — Za men’ lasno; teke za teb’ iskam da ti bidne ubavo! Zašto da uznem niku, a ona da ti čes’ ne odava, — biva li, a?... — More, će mi odavaju čes’, za toj brigu da nemaš.
Zašto da uznem niku, a ona da ti čes’ ne odava, — biva li, a?... — More, će mi odavaju čes’, za toj brigu da nemaš. Ja već i sag jošte vidim što me počituju...
— Batisa ni se sve, snajke-Jevdo! Sve ni batisaše: i varoš, i čaršiju, i selo, i crkvu, i kuću, i stari adet, i stari čes’, i staro živuvanje — sve ni, bre brate, batisaše jabandžije!... Ovoj kako će da mu bidne, koj će da znaje!...
Mlađi odavaše čes’ na stareji svoji. Kad si tatko sedi, sin mu stoji; kad si tatko praji cigaru, sin si već čeka sas mašice i žar; kad
Ništo ne napraji odi momče... Kako zemlja si dođe... — Šta napraji? Eškel’k napraji. Izgubi si r’z i trgovački čes’!... Čorbadžijski sin!... Do Filibe i Solun da proseše čorbadžijske kerke, pa nijedna da mu ne rekne: jok!
Ima si zanajat, zlatne ruke: pri vladiku iskače u pol dan, u pol noć, — tol’ko si ima čes’ u varoš... Ima si, bre, i kasu za pare i espap, kako jedan trgovac, a ne kuta pare po avliju i po tavan, kako, ete,
Sal ako ti iskaš, — lasno za sve! Ja si imam golemu rodninu... Ću te odvedem u kuću rodninsku; sedi si tamo sas svaki čes’ do venčanje... Od koga te stra’? Koj ti što može!?
Lezet, taj slas’ nema!... — Fala, fala, čorbadžijo, za taj čes’ i reči tija! — veli snebivljivo Mane. — ... Ta već nedelja dana kako gu nosim, pa sve si zab’ravim...