Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Bolju vam ne bih znao poželeti. Moj česnjejši prijatelj, gospodin Kirilo, on je, eto na primjer, uzeo parohovu kćer, kćer predšestvenika svoga, i onda, kad je došlo
— Molim vas, izvol’te samo! — veli pop Spira. — Šta tu vazdan pravite nekakva predislovija! — Ta... znate, česnjejši gospodin’ Spiridone, mislim, je l’ vredno i da počinjem s vama; jerbo ne znam ko je stariji u toj vašoj kući, vi ili
— O, kakva sreća, kakva sreća! Ta jeste l’ vi to, česnjejši? — Usput, onako usput — veli pop Ćira — a sutra ćemo dalje. — O, drago ni je, osobito drago, o, o, o!
— Pa, vi mi se i ne falite, česnjejši... vama se, k’o mislim, sme čestitati. Čuli smo da... Vi... ovaj, udajete gospođicu kćer, a? — Ta, tako je!
ako stanemo sve dalje tragati i njušiti, — pa nije tolika zasluga ni gospoja-Perse vaše supruge, kol’ko vaša, baš vaša, česnjejši gospodin-Ćiro, što ste, to jest, vi, u svoje vreme, izabrali gospođu Persu sebi za suprugu, a ona opet vaspitala
Trebali smo prvo u vaše zdravlje, dragi moj i retki moj goste, česnjejši gospodin-Ćiro! Al’ neka, — možemo još sve i popraviti. Daklem, sve ovo brišemo, pa iznova!
Nastade opet tišina. Osluškuju obojica, okrenuti pop-Ćirinoj sobi. — Oče Ćiro — viknu malo jače domaćin s vrata. — Česnjejši... O, oče Kirilo! — viknu još jačim glasom. — Zaboravili ste da mi kažete kad da vas probudim. Tišina.
Smejali su se obojica tako slatko kao što to samo zdravi i debeli popovi mogu. — E, česnjejši — oslovi ga pop Oluja, pokazujući mu novu lulu — vi mi i ne čestitate! Moram sam da vam se pohvalim.
— Izvol’ te, česnjejši, ded’, Spiro! Putnici posedaše. Nude domaćina. On se izvinjava. — A, fala, fala! Ja, bome, sam ne ispuštam ovu lulu
— A, fala, fala! Ja, bome, sam ne ispuštam ovu lulu iz usta do doveče! — reče smejući se. — Ta služite se, česnjejši gospodin-Ćiro, — nudi ga domaćin... — Šta, valj’da vam se ne dopada kajgana?