Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
A potom išli su četnici te dogonili turska goveda vojsci za ’ranu, i ugovorili smo međutim sa Malim Jankom, Rakarcem i Lazarom iz Jabučja u
Matavulj, Simo - USKOK
“ iskačite golijem noževima! Hajde, Pero, preda mnom, svi ostali za mnom, a jedan za drugim! Puške držite u rukama! Četnici se nanizaše i povorka se stade verati kroz gustiš, preko kuka i rasjelina, čas penjući se, čas spuštajući se, svi
“ Nikšići su dugo klanjali, pa posjedaše i zapališe lule. Najzad, istijem redom, uputiše se ka zasjedi. Četnici kao da već i ne disahu, postadoše blijedi, a oči im usijane.
Od dima se na prvi mah ne raspoznade ništa, pa četnici vidješe na putu izvaljena konja i pod njim Mušovića, koga dvojica stadoše izvlačiti.
— Jesmo! A ti, ko si? Što ćeš među stokom? — odgovori jedan, a sva četvorica zapeše puške. — Mi smo Njeguši, četnici. Ima nas šestorica. Nosimo jednog mrtvog druga i jednog ranjenog.
Na bolja položiše Janka, na druga Krcuna, pa ih oni odniješe do kraja svoje plemenske granice. Odatle ih četnici preniješe sami do njeguške granice, gdje stigoše oko dva časa po podne. Odatle posla Marko svoga sina Labuda u brastvo.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
— Ko će, još ti pitaš? Četnici, Talijani, ustaše, partizani, a mogu, vala, još i ovi najnoviji, ni farbe im ne znam. — Proleteri?
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
„Jedan za drugijem ajte; ne grajte, kad se ja sagnem, saginjite se i vi!“ Kiša je jednako padala i vjetar duvao. Četnici nasukaše se za četovođom.
Od tries i tri Turčina, veli, tri su glave iznijela, a trideset ih posjekoše četnici. Sam Grujičić, krvavi Čevljanin, veli, posjekao je šest glava.
Arambaše se pogledaše, a četnici u arambaše. „Ela ti, Simo, ti si najstariji!“ reče Milić Blagojeviću. Ovaj se stade nećkati, da je on nevješt tome,
“ „Kako ste, junaci?“ zapita on, omjerajući ih svijeh. Arambaše se cjelivaše s njim, pa onda i svi četnici redom iako ga mnogi ne poznavahu po licu. Posjedaše.
„Molio bi ve, braćo, ako je moguće da se mrtvac sanese do na Njeguše. Neću žaliti troška, vjerujte!“ poče on. Četnici se zagledahu. „A što! Što se zagledaste momci!“ viknu Milić. „Nosićemo ih, vaistinu, svu četvoricu, i mrtve i ranjene.
“ Momci položiše Janka na nosila, i krenuše za serdarom, kao da bjehu čili. Do malo četnici poniješe i ostale, te ta tužna povorka silazaše niza vijuge grahovskijeh planina. „E Janko, Janko!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
SRPSKA TRILOGIJA KNjIGA TREĆA KAPIJA SLOBODE OTVORENA — Dok su se na Kajmakčalanu vodile ove krvave borbe, mi, četnici, nalazili smo se oko Lerina... — Molim! — upade kapetan Radojčić. — Sad stupate na scenu vi? — Da.
A ako su ti ljudi još i četnici, dobrovoljci, onda za protivnika veće napasti nema. Ništa se nije videlo... — Zar nisu puštene raketle?
Iz naših rovova razleže se takođe živa paljba. Iako su četnici disciplinovani, ovom prilikom su gađali bez naređenja. Trebalo je da to bude kao neki pozdrav Bugarima.
Gledajući pogibiju Bugara od naše artiljerije, nama je srce raslo. Četnici već pune puške i namiču na leđa rančeve. Iz bugarskih rovova izlete jedan obuzet bezumnim strahom. Naši pripucaše.
Čuje se neko brujanje, i kroz tresak granata zaori se pesma: Sprem’te se, sprem’te, četnici. Silna će borba da bude... Grr-u! Gru! Komandir treće čete, vojvoda Dinić, podigao se i viče: — Šta se čeka?!
— Trubač, sviraj juriš! — viknu neko. „Treća četa za mnom... Ura! Ura!“ — Ura! Ura! Ura! — grmnu složno i četnici poleteše. Bugari istrčaše iz rova i nagoše da beže. Jedan od njih se okrete i upravi pušku na mene.
— Stanite! — vikao sam, da bih prikupio ljude. — Ne na mene! — povika jedan četnik. Četnici se prikupiše oko mene. Prilegli smo iza nekog zaklona. Pojma nemam gde sam. Vezu smo pogubili.
„Komisija“ je stekla svoje ubeđenje, i na kraju će doneti svoj sud. Nas samo interesuje šta ste vi, četnici, radili po zauzeću vrha Kajmakčalana. — Šta smo radili?... Hm! Sad tek nastaje ono što je glavno.
Onda produži: — Situacija je tada bila ovakva. Sedmi puk je napadao na vrh, a mi, četnici, na Zupčaste Kamenare, koji su se nalazili u blizini vrha. Našim zajedničkim radom, vrh je osvojen.
Ali pri ovakvoj neizvesnosti, iznenađenja su mogućna. Panika retko kada nastupa po danu. Ali redovno noću, po mraku. Četnici su, istina, disciplinovani. Ali pored svih opomena da se smire i ne pucaju, puške su neprekidno praštale.
Kao gladne zveri, kidisali su četnici na bodljikave žice makazama, sekirama, ašovima. Nastade prasak. Uto grunu plotun odozgo, bombe počeše da trešte i na
Neki se nadnose nada mnom i zagledaju me. Slušam kako spominju moje ime. Jedva sam razaznao da su ti ljudi naši četnici, koji su se sada povukli u rezervu. Došao je i lekar. Previo me je i nešto ušpricao, od čega sam odmah zaspao.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— Ja sam, gospodine moj, ranjen kod Sive Stene. — A ja sam ranjen na samome vrhu... — A na vrh su izišli prvo četnici... — A taj vrh bio je tačno na pravcu nastupanja sedmog puka, i ja sam ranjen u blizini piramide... — O, jo, jo, jo!
— dodaje poručnik Mišić. — More, doktorske titule će dobijati dokazujući da su Kajmakčalan osvojili Drinci, ili četnici, ili sedmaci — smeje se kapetan Radojčić. — Ja tvrdim! — poče žustro Svetislav. — More, batali, to je van razgovora!
— Pazi, bogati! — Jesu li tu bili četnici? — pita poručnik Mišić. — Čekaj. Nemoj da si brz. O svemu tome mi pojma nismo imali. Naši su se, dakle, utvrdili.
— Molim te, izvini što te prekidam — upade opet Mišić. — Ti reče da su četnici zauzeli Kajmakčalan, a međutim sam kažeš da su se oko vrha krvavili Drinci.