Jakšić, Đura - PROZA
„Idi, vidi ko je!“ reče mi tetka. Al’ u taj mah se otvoriše vrata i uđe u sobu čiča Marko. „Dobro te se i ti zakani!... E, e! A gde si ti, čoveče....
„Tako je to: juče pušku, a danas ašov i lopatu!“ reče otac. A čiča Marko produži: „Vele da Tisa topi spahijske zemlje...“ „Da, da, juče propevasmo za cara krv, a danas za spahije!...
opakliju i zaogrnu ga njome, htela mu je nešto i reći, ali on već uze svoj dugački štap i lagano, oslanjajući se na čiča-Marka, odoše oboje. „Kuda li će?“ reče tetka za sebe. „Sigurno zbog toga nesrećnoga komesara?... Bože moj, bože moj!
Oh, gospodine! Grozna je to slika što sam je u tome času videla. Nikad je ne mogu zaboraviti. Čiča Marko drži mi oca preko srede, u njega bleda glava klonula na grudi, iz nosa i usta teče mu krv, te grozno šara belu
Sirota, kad je videla brata u krvi, pala je u nesvest! Čiča Marko jednom rukom otvori vrata, pa onda lagano, s najvećom pažnjom, položi siromaha na njegovu siromašnu posteljicu.
Marko, a gde je moj brat?...“ pitaše u najvećem strahu čiča-Marka, a Marko reče tiho, ali mirnim glasom: „Eno Obrada, Maro! Čuvaj ga, a ja ću sad s doktorom doći“.
Bojala sam se da ne dođu sad Nemci da nam siromašnu kolibu zapale!... Ali oni ne dođoše, a dođe čiča Marko s doktorom.
“ Čiča Marko je razumevao nešto nemački, pa mu odgovori: „Gospodine, Obrad ne pije!...“ Doktor ga ljutito prekide: „Štile!...
Pomozite mu, gospodine!“ moljaše čiča Marko. „Žandarm jeste carski čovek! Ferštandn?... On ne bil’ udaren, on buđe mnogo pil...
On ne bil’ udaren, on buđe mnogo pil...“ Utome mi otac zaječa i pogleda više tužnim nego gnevnim pogledom u čiča-Marka.
“ doktor ga, zabezeknut, pogleda i poluglasno reče: „O, di ferfluhten rajber!...“ „Napolje, nitkove!“ viknu čiča Marko, uhvati doktora za gušu, pa ga izbaci napolje. Čivut je sav drhtao od strâ.
izišao na sokak, onda se osvrte, pogleda još jedanput u kuću našu, pa onda pretećim glasom nešto progovori i ode... Čiča Marko je gledao: kad deca poseku prst, a oni pospu to mesto solju, i krv prestane; pa je i on metuo jednu malu pregršt
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
— „E, čiča-proto, tako je, to sve i ja znam, ali će reći: ne smede Karađorđe da iziđe Hadži-begu na bitku, a kako će sutra veziru
Poćuta malo, pak povika: „Kuma-Stevo, ̓ajde uzmite taj top, pak otidi sa čiča-protom, Grboviću i kuma-Milanu u pomoć!” (On je mene često čiča-protom zvao.
” (On je mene često čiča-protom zvao.) Mi spremimo top i oko 60 konjika, pođemo; on ostade i kod njega knez Teodosije iz Knića, i sa njima oko
— Karađorđe: „E, moj čiča-proto, evo i gore nevolje: udarili Turci od Šapca, i naša se vojska pobila i Katić Janko poginuo; a drugo, ništa ne
i pročaja... No idi ti, brat-Veso, kući, a kad ja moj stari zanat počnem raditi, onda će i čiča-prota svoj stari zanat”. Vesa jedva dočeka i ode.
si i kažeš da ti se sama puška oborila, a ja bi̓ tebe naučio kako se svoje oružje čuva, a ne bi ti pomogao ni ovaj čiča-prota.” (On je mene mnogi put zvao: čiča-prota.
” (On je mene mnogi put zvao: čiča-prota.) Oma vratim se ja sa Menjenicom u vojsku, i koliko sam umeo savetovao i kazivao, zašto smo ustali vojevati: da
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
— dočeka ga Stevan. — Potru smo videli i naše je da osečemo... — Mnogo je četiri, čiča-Stevane, vere mi! — upade mu u reč Sima. — Evo u život, ako su moja nazimad i dva struka oborila.
Na primer, kakav Uroš Mrčikur pojuri na svom alatu; ali on umesto napred, on u plot, ili na ovaj; pa ti se izmakne, a čiča Mrčikur ostane ili gdegod na trnju ili na plotu, ili ako ni jedno ni drugo, a on pod ovim... — O, vi'te, molim vas!
— O, vi'te, molim vas! — skromno se čudi Pupavac, a putnik još oduševljenije nastavlja: — Ili na primer, kakav čiča Nikola Poprda umesto da pritegne samaricu na konja, on ti je odreši sasvim.
— još se čudi Pupavac. — Pa da vidite, kad gađaju u nišan — nastavlja putnik. — Smešna je to stvar kad čiča Tašan istegne svoj veliki, negda alevi i sa plavom kićankom a sad ugasito mrk, od mnoge maščure i prošlih godina, fes,
se zapuši no ne plane, jer to ne dopuštaju milioni znojeva, koji su zajedno sa mašću od čvarka ili slanine, kojom su čiča-Tašanu ćeri i snaje mazale perčin prosedi, te kroz ovaj prolazili milionima puta i to tako da se ne zna upravo koje će
I hođaše zlo proći da ne naiđe čiča Mitar iz donjeg kraja, onaj što plete košnice, s dve košnice što ih je u potoku negde gore opleo, pa jednu natukao na
Stari čiča Nenad pamti obe krajine, zapamtio je više od desetinu kojekakih vampira, trojicu i sam probo glogovim kocem, a već
— Ama, pobogu, da li je baš odista divljak? — Bogami, kako kazuju, jest — reći će tetka Sinđa. — Čiča Nenad priča da je još uz Kočinu krajinu dolazilo čak otud iz Anadolije repatih ljudi. Kevću, veli, kao paščad.
Čini mi se pobi onu čeljad... Ja pobegoh da ne slušam. — Rčin čovek!... — reče Strahinja. — Htede se jutros pobiti sa čiča-Sredojem... — A zar je dolazio? — upita Strahinja brzo i kao trže se malo. — Ko? — Pa čiča Sredoje.
— A zar je dolazio? — upita Strahinja brzo i kao trže se malo. — Ko? — Pa čiča Sredoje. — Rano jutros; tajka se tek umio, a on dođe. — Pa? — Pa ne znam šta su razgovarali...
— Pa? — Pa ne znam šta su razgovarali... Tek tajka beše nešto razvikao. Čiča Sredoje iziđe, pa čisto ljutito reče: »Šta drobiš tu? Ako sam ti pomenuo, nisam ti glavu razbio...
Kud će dospeti da namelje svakome, kad samo danjom melje! — Pa i onako, brate — prihvati neki čiča Mirko — ne može vodenica biti sama. Svaki čas vala što opraviti, jaz čistiti, kamen posecati..
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
I kad se sporazumu, zađe čiča Sima „knez” (birov) i sazove domaćine sudnici, koju su nasred sela podigli. Ne prođe mnogo, a tek vidiš: s jedne
Čovek taj beše Marinko. On priđe bliže. — Lazo, rode, — reče smeškajući se — šta radiš? — Ništa, čiča-Marinko, — reče on, trudeći se da se pokaže miran. — Što si tako pomrkao, kao da su ti svi po kući pobijeni?
Tada otvori oči: – Šta je?... Ko je to?... – Ja sam, Lako brate, ja. – A, ti si, čiča Marinko? – Ja, sine, ja. – Otkud ti? — Tražim tebe. — Moji te poslani?... — Jok.
I reče: — Ne znam. — Nije ti ništa kazao? — Ništa. — Čuješ, čiča Mašo... — Šta? — Ja ne smem ići! — Moraš!... Meni je subaša rekao da te dovedem! — Kaži da me nisi našao. — Šta?!.
I Lazar je išao kao ovca na klanje... Opet se okrete Marinku: — Je li, čiča Mašo? — Šta je, rode? — Što me ne pustiš? — Jesi poludeo, bogami!... Neću, polazi! — Moj babo ima para!...
U kući život. Užurbali se mlađi, spremaju se na posao na koji ih je odredio sedi domaćin. Tu je i čiča Sima, knez. Došao da vidi hoće li mu kmet što narediti.
— Je li, more? — upita kmet. — Čujem, čiča Jovo. — Poznaješ li ti ovu kesu? I podnese mu je. Stanko je dobro zagleda, pa mirno reče: — Ne poznajem. — Lažeš!
On pogleda prvo kmeta, pa onda ostale. I njegov pogled sve ih prikova za mesto na kome stojahu. — Čekni malo, čiča Jovo, čekni! — reče on oštro. I hitro kao jelen otrča u kuću...
To više ne beše Stanko, to beše mladi div, snažan kao grom a oštar kao sablja... Iz oka mu sevahu munje. — Čiča Jovo!... Ja toga novca nisam uzeo, nisam ga ni video, tako mi boga! Onda se okrete Ivanu.
Kraj mučnjaka stojao je čovek, sav beo od paspalja. Stanko ga poznade i priđe mu. — Dobar veče, čiča Devo! — Bog te čuo! Ime mu Gligorije.
— Znao je goru, znao je vodu, znao brodove, znao hajdučke danike i zimovnike; jednom reči, znao je sve. — Molim te, čiča Devo, gde bih ja mogao naći hajduke? — zapita ga Stanko posle pozdrava. — Hajduke? — Jest. — Hm!... hm!...
Sve se odbi od praga njihova, čak i sami psi. Niko im više ne hte boga nazvati. Onaj dobri starac, čiča Sima, knez, i on kad pored Alekse prođe saginje glavu i čini se da ga ne vidi!...
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Ja skočih i ispravih se u krevetu: — Mamo! — Šta, brate? — Video sam onoga... onoga... kako se zove?... onoga čiča... čiča-Đorđa! Jest, čiča-Đorđa. Znaš onoga! Ja sam bio mali. Onoga što je radio s tatom! Znaš?
— Šta, brate? — Video sam onoga... onoga... kako se zove?... onoga čiča... čiča-Đorđa! Jest, čiča-Đorđa. Znaš onoga! Ja sam bio mali. Onoga što je radio s tatom! Znaš?
— Šta, brate? — Video sam onoga... onoga... kako se zove?... onoga čiča... čiča-Đorđa! Jest, čiča-Đorđa. Znaš onoga! Ja sam bio mali. Onoga što je radio s tatom! Znaš?
Sad se moramo vratiti natrag. Natrag sa mnom za čitavih mojih dvadeset godina! Ja ću ispričati svoja sećanja o čiča-Đorđu i sve ono što mi je mati pričala o njemu, o Đorđu Radojloviću. Ne brigajte!
moje majke, s tajanstvenim osećanjem slušao reč „vezikator”, mirisao paljevinu i čađ, ali ipak onaj hlebac što ga donese čiča-Ćorđe neobično me je slatko golicao; i zalogaji od njega tako su odsudno brisali sve moje intenzivne utiske, kao četka
Često je, kaže mi mati, donosio čiča-Đorđe somun ispod miške i kupovao nam drvâ, sve dok, opet njegovim nastojanjem, ne bi pokupljena veresija i „mi” se
ponudâ?... — Može... Ja ću kazati... Pa naš Joca! Video sam još kako se „plavi od istoka”. Osećao sam kako čiča Đorđe ne vidi to plavetnilo i — kad sam se probudio — video sam da je devet sati, i da je moja mati, zabrađena, držala
Video sam sasvim iznenada i začuđen da je ona nalik na čiča-Đorđa. Ja ne znam kako to da vam kažem, kako da opišem, ali je sličnost neobično jaka.
ne!... ozarena nekom fosforastom, ljubičastom nekom... ja ne znam ni sam kakom svetlošću! Na krevetu pokraj čiča-Ćorđa sedelo je žensko stvorenje, i ono je gledalo, i gledalo u mene.
Poklonim se njoj, pa pružim ruku Ćorđu: — Dobro jutro, čiča-Đorđe! Poznajete li me? On uze moju ruku obema svojima, izvrte glavu na stranu i, sa strane gledajući preko moje
Video sam da je Đorđe ne samo hteo, nego da je i morao da vidi. Pa i pomoćnik se izgubi. On htede da priskoči čiča-Đorđu, pa se obrte devojci, poče mlatati rukama i odsutno vikati: — Ta da, dabogme... Onaj, onako... Znate... da..
Jer ona je uteha i život! Eto. Ja tako volim čiča-Đorđa i tužim za njim, ja vidim, ja poimam, ja osećam svu njegovu nesreću, i sâm sam nesrećan i bezutešan.
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
Vejka ništa ne rekla. Samo ostavila torbe, skupila se i odvukla do klisarice. — Teto, „čiča“ me neće više! — proplakala kod nje. I zaista Taja je više nije hteo, kod sebe, u svoju sobu. Primio varošanku.
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
Kola s arnjevima već su gotova. Sa čika-Gavrom ide u selo P., najpre kumovom ocu, pa onda devojci. Kumov otac, čiča Đuka, tutor i stric Tatijanin, bio je čestit čovek i ne bi branio da mu sinovica pođe za kakva trgovca.
Gospođa Makra gleda ga pa se podmuklo smeši, a čiča-Gavra gladi brkove, pa sve izvrće oči na nju. Započne joj kurisati: — Al’ ste još i sad lepi, gospođa-Makro!
Popović, Jovan Sterija - TVRDICA
PREĐAŠNjI, KATICA KATICA: Ovaj se s vami razgovara, gospodin Mišić, a ne zna da ga je moj otac vikao. (Petru.) Čiča Pero, idi brže. Traži te gospodar. PETAR: Naći ću ja majstore za kože, koliko god oće, tek moja ruka neće pristupiti.
JANjA: Kaimeno! (Otvori brzo vrata.) POZORIJE 2. JUCA i BIVŠI JANjA: Ko je isteko sirćetu? JUCA: Čiča Pera kako je zavrno slavinu, ne znam, dosta da je otišlo po akova. JANjA: Di-i Petru?
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Tražili su samo da se, s vremena na vreme, sastanu, vide, bar jednom u godini. Neki Pavlov, daleki, rođak, čiča Spasoje, dolazio je Pavlu, iz Rume, ne samo u Varadin, nego i u Temišvar, pešice. A bio je prešao sedamdesetu.
Od Trijesta poče nesreća da ih prati. Prevarom su ostali i bez oružja (čiča kaza „oruža“), a da nijesu, šetali bi se oni po Beču.
Bio je postao ugledan graždanin. Pavle mu je, tu, ispod dudova, otkrio zašto je došao. Oni onda pozvaše čiča Spasoja, rođaka, onog što je dolazio, pešice, Isakovičima i brojao im, na kući, vrata.
Oni onda pozvaše čiča Spasoja, rođaka, onog što je dolazio, pešice, Isakovičima i brojao im, na kući, vrata. Čiča Spasoje, zatim, nestade, i ode sa čamdžijama, da pregleda obale. Zalazio je, dva‑tri dana u Tursku, i dublje.
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
U znatnom ih broju ima u Istri, čak i u severnoj Istri (u planinskoj oblasti Čiča). Staro južnoslovensko stanovništvo ovih oblasti se takođe pokrenulo.
Takav je slučaj sa Istrom i sa Kvarnerskim ostrvima. U Istri ima, Južno od Ćića (Čiča), više zemlje za obrađivanje nego u Dalmaciji i više starog stanovništva, koje je uostalom gotovo isto kao i staro
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
Magare za sobom vuče mala kola, a kola voze jednog srditog čiču i jedan zavezan džak. Svaki čas čiča se okreće i nešto ljutito razgovara sa džakom.
Džak samo ćuti, možda zbog toga što je zavezan, a možda i zato što ne zna da govori. Ko li je taj čiča koji razgovara s jednim običnim džakom? Da možda nije lud ili pijan? Hajde da ga čujemo.
Da možda nije lud ili pijan? Hajde da ga čujemo. — Ehe-he, sad ti se smrklo, gospodine moj! — gunđa čiča okrećući se džaku, a na to se gospodin džak samo malo pomakne kao da nemarno sleže ramenima.
Kola, znači, putuju kraj neke rijeke. — Sad ćeš ti meni u vodu, svinjo jedna! — gunđa čiča i opet se okreće. Svinja džak samo se strese kao da se uplašio, ali ništa ne odgovara.
— gunđa čiča i opet se okreće. Svinja džak samo se strese kao da se uplašio, ali ništa ne odgovara. Čiča svaki čas silazi s kola i svojim zelenim očima bulji u modre virove rijeke, ali mu se nijedan od njih ne dopada.
Tako ću, najzad, stići i do kraja rijeke, a posao neće biti gotov. Zabrinuti čiča opet skače u kola i vozi dalje, a kad ponovo naiđe na dubok vir, on se okrene svom džaku, žalostivo klimne glavom i
Hajde, opet ćemo dalje, razbojniče jedan! Razbojnik džak samo ćuti, i na to čiča žalostivo zaključuje: — Ej, Tošo, Tošo, crni druže, zar kod toliko miša u mlinu ti ipak izjede moju slaninu?
Njegov mačak čini mu se ipak bolji od svakog vira. I što virovi postaju dublji, čiča izgleda sve tužniji. DRUGA GLAVA Iz koje se ništa ne vidi, jer se nalazimo u džaku, ali se zato ponešto čuje
Sad me moj čiča Trišo nekud vozi, a sigurno na dobro mjesto dospjeti neću. Nastradao sam, nadrljao sam, obrao sam bostan, ode mi koža
— pitaš me, prijatelju moj ! E, to ti ni ja sam ne znam tačno kazati. Lijepo sam živio kod svoga gazde, čiča-Triše, mlinara.
Jao-mijao, alaj si nepravedan, dragi moj čiča! Ko krao? Ja? Vjerujte mi, nikad mi krađa ni na um nije padala. Ja samo priđem komadu slanine, dodirnem ga brkom i —
njega nestane. Šta se s njim desi, nek sam đavo zna. Tek ti samo čujem svog čiča-Trišu: — Ovamo, razbojniče brkati, kamo slanina?! — Odnio je miš — kažem ja. — A zašto je nisi oteo? — pita čiča.
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
Robinson Kruso, Čiča-Tomina koliba, Doživljaji Toma Sojera i mnoga slična dela danas se smatraju isključivo dečjim knjigama, iako nisu bila
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
i humorističnih pripovedaka, štampanih u zasebnim knjižicama, valja pomenuti: Božićna pečenica (Beograd, 1898), Čiča-Jordan (Mostar, 1903), Jeksikadžija (Mostar, 1904), Tri pripovetke (Karlovci, 1904), Skice (Mostar, 1905), humoristični
1899. godine, u Požarevcu, izišle su dve knjige njegovih Pripovedaka, a 1902. »pripovetka iz srpskoga života« Čiča Mita.
Sremac, Stevan - PROZA
— reče u sebi Jova. — Nema muftaluka! Ni gudi, ni gudala vadi! Tu će čiča Jova omastiti brke! — veli Jova gladeći brke i ulazeći u kujnu.
Usput svratiše u furundžinicu čiča-Siljana, i Jovan uze česnicu i još neko testo, a polaženiku utrapi tepsiju s pečenim ćuranom, i tako se krenu doma:
verni a lenji šarov diže iz pozdera; kako ne znam koja baba zeva i kašlje sve naizmence, u komarniku ispod strehe; kako čiča Pera hitno promače u šljivar, ali ne da gleda izlazak sunca; kako je azurni svod nebeski hermetički priklopio zemlju,
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
svodio se na svega četiri osnovne boje, a ono ostalo — to nije ni postojalo ili se svodilo, u najmanju ruku (ako je čiča dobre volje!), na neki vrlo neodređen opis: „Žuto je, a kao i nije žuto, nego nešto onako — i jest i nije.
Ta sve nacije odavde do Bihaća znaju da je žuta, a ti ... Savin svijet prostire se do Bihaća, jer je čiča nekoliko puta tamo ležao u apsu, ali čak ni ti prostori ne mogu da razuvjere mog djeda. — Hm, Bihaća!
— izbeči se brkati narednik Munižaba. — Sjećaš li se samo koliku je uzbunu po svim ovim selima digao onaj čiča s Međeđeg brda koji je, tobož, ustao iz mrtvih i prorokovao svijetu.
Uz put, već kilometrima, smrznut snijeg cjelac posut je polomljenim orahovim ljutinama. Čiča zirka oko sebe preko gornjeg ruba naočara i glasno gunđa: — Ama, ko pojede ovolike orahe, strinu li mu njegovu?
— A odakle im ovoliki? — čudi se čiča. — Valjda dobili na dar, il zaplijenili. Prekjuče je oslobođen Prnjavor. Čiču nešto štrecnu.
Odmah je naređeno da se sve to pošalje partizanskim bolnicama. Nije vrag da će to biti ti orasi, a? Čiča je budno bdio nad svim poslovima oko ratne intendanture, pa ga ovo odjednom žestoko uznemiri.
Zar orahe namijenjene ranjenicima ovako krčmiti, vidi ti razbojnika! Uspuhao se čiča, sedlo ga ne drži. Obzire se na pratioce i pita: — Čuj ti, Čedo, ma je l moguće da bi ovi Krajišnici digli orahe
— Krajišnik! — zlovoljno promrsi čiča. — Em je neošišan, em je natovaren, pa da. — Ovaj, druže, zar vi u četi nemate neko konjče za taj mitraljez?
— Em je neošišan, em je natovaren, pa da. — Ovaj, druže, zar vi u četi nemate neko konjče za taj mitraljez? — grgutnu čiča sjahujući. — Heh, konj! A šta ću ja onda raditi? — nezadovoljno odbrunda mitraljezac. — A šta ti je to u rancu?
A šta ću ja onda raditi? — nezadovoljno odbrunda mitraljezac. — A šta ti je to u rancu? — sumnjičavo prupita čiča. — Municija za šarca. — Hm, baš municija? A to u torbici?
— Ovo je municija za mene, orasi. — Aha, tu smo! — graknu čiča zlurado. — Pljačkaš, je li? Budemo li tako počeli, ode naša borba dođavola. Propašćemo dok okom trepneš.
— Spreman u svako doba. Taman da zmija na njima leži, ja ću rukom u torbu. — Kako to? — zabezeknu se čiča, više radoznao nego ljut. — Kako, pitaš? — uozbilji se delija.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
— A, gospodinče, — predusrete me. — Kamo čiča-Marku rakije? Tako li ti? Čekaj, da li ću da ti igram na svadbu. Ućutkah ga duvanom i uđoh u vinograd.
pa čak je i mene poljubila u obraz, kad joj priđoh... Do nje moja baba, pa druge starke, sve jedna do druge. Pa čiča Toma, u žutim od šajka čakširama, s blagim očima, belim, malo kao podnadulim licem, glasom oblim i oštrim, više kroz
u žutim od šajka čakširama, s blagim očima, belim, malo kao podnadulim licem, glasom oblim i oštrim, više kroz nos; pa čiča Mase, Pera, Arsa — svi ostali. Sve je to bilo svoje, blisko, rođeno... Jedan drugoga pecka, nude se duvanom.
Svi ućute. Samo tetka, srećna, nasmejana, onako isto zasukana i ulepljena testom, ulazi. — A, lale — dira je njen brat čiča Toma — ovo ti je jelo zagorelo! — Tugo, tugo! — prepada se ona.
One ne mogu da čekaju. Duga im večera, a pre večere da uđu ovamo gde su svi stariji stid je. Čiča Mase odovud ih dira, smeje im se.
Otvaraju im vrata, one se nećkaju. Guraju jedna drugu koja će prva. Dok, a uvek ona, snaška Pasa, žena čiča-Masina, prva ne uđe, pa za njom ostale.
Razgovori življi, brži, isprekidani. A kako da ne? Kad ti od vina, i da ga ne piješ, od mirisa njegova, drukčije. Čiča Mase ne može da sedi. Diže se neprestano, ide kod ženskih; one ga guraju, on im se nameće.
Čiča Mase ne može da sedi. Diže se neprestano, ide kod ženskih; one ga guraju, on im se nameće. Čiča Toma jednako zove tetku, svoju sestru, da mu sedi do kolena, nazdravi mu i zapeva... Tetku stid.
Tetka svekrvi ne može da odreče, zameri se, već saže glavu. Kleknu do svoga brata čiča-Tome, nasloni se na njegovo koleno i gledajući stidljivo u svoj kut, čupkajući bošču, zapeva milo, drhtavo, iz dubine...
— Žene, pesmu, bre! — Viknu sa čela sofre stari čiča Arsa, a mintan već izvukao iz pojasa i razgolitio svoje kosmate grudi. Žene ne mogu. Još ih stid.
A ono mu je domaćica — i pokazuje na nju, pa se opet okreće detetu: — Milane, sinko, dođi sutra, ali rano, sabajle, te čiča malo mesca da ti dâ, da odneseš doma, a sad ’ajd idi — otpušta ga gledajući u nju kako ona stoji i čeka na dete.
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
kad se kaže gdi je g. Spasić protiv logike ili gramatike pogrešio, to je paškvila; a kad g. Spasić kritizira čiča Srećka knjigu o zemljedjeliju, kad naziva drugoga podlim, nevaljalim, demoraliziratim, to je lepo i krasno.
Kud se on deo? JAKOV: O, čiča, tebi su večiti putovi nepoznati. Onaj isti magarac, koga si ti toliko mučio i kinjio, kome nisi slamu na vreme davao,
SELjAK: Hm, hm! Šta mi nakaziva! Ali, kako se može čovek u magarca pretvoriti? JAKOV: O, čiča! Ti si prost, Nisi čitao Mrazovićev Magazin za decu. Ne u magarca, nego u zmaja i u aždaju pretvoriće te, samo ako oće.
Zato primi ova tri dukata, pak idi zbogom. JAKOV: Čiča, ti sime besedom svojom sasvim tronuo. da vidiš da sam i ja čovek, evo ću primiti što mi daješ. (Primi dukate.
Ja mislim da ti nisi ulara imao, kad si magarcem postao. JAKOV: Nisam, čiča; zato evo ti ular! SELjAK: Ja idem meni drugog magarca tražiti. (Otide.).
Ali neka, kad si takve pameti, a ti se muči kao vrag. MARKO: Kupi, čiča, magarca. SELjAK: Ne prevari! MILOŠ: Zašto? Vidiš kako je lep. SELjAK: Deco, znate li šta prodajete? MILOŠ: Magarca.
Zato, deco, pustite vi toga magarca. MARKO: Idi, čiča, bog s tobom. Nego, kupi ga, daćemo ga jeftino. SELjAK: Bogme ni za dve pare, jer me jedanput već opario.
Nego, kupi ga, daćemo ga jeftino. SELjAK: Bogme ni za dve pare, jer me jedanput već opario. MILOŠ: Uzmi, čiča, kajaćeš se! SELjAK: Kajaće se onaj koji ga kupi. Ja idem meni tražiti drugoga magarca. (Magarcu na uvo.
SELjAK: Baš kao što je moj. Stani, nijedna vero! MARKO: Šta ćeš ti s njime, čiča? On je naš drug. SELjAK: I moga magarca brat! Nijedne vere! MARKO: Magarac je naš. Ti nemaš s njim ništa.
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
Imajući svoj ideal neprestano pred očima, bik je izvodio prava čuda, izašavši na glas kao čisti seksualni manijak. Čiča Mića i gotovo priča! — Dragi doktore — rekoh sledećeg jutra — stojim vam potpuno na raspolaganju! Samo napred!
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Ta meni, starcu, nije do šale.“ Ne sluša Ćira što starac priča, već viče, preti: „Daj kožuh čiča! Ja sam činovnik staroga lika, sakupljam porez od prolaznika. Nikoga tako ne puštam lako.
Nikoga tako ne puštam lako. Ja sam strog, znate, svi meni plate.“ Zastade čiča, nešto se seti, čelo se mreška, a brk se smeška, dok Ćira preti. Brzo će čiča da mu se sveti.
“ Zastade čiča, nešto se seti, čelo se mreška, a brk se smeška, dok Ćira preti. Brzo će čiča da mu se sveti. „Gle, kad si tako čio i vredan, strog i uredan, brajkane mio, ti bi meni poslužio.
Uzeću tebe, pakosni zveru: ogradu čuvaj, zapuši deru.“ Poteže čiča sekiru tupu: fikara-fik! — poseče Ćiru, zapuši rupu.
Ti što se tuđom nevoljom sladiš bar sada poso koristan radiš. Livadu štitiš, to nije šala, kad čiča dođe, reći će: Hvala!
Povazdan tutnji, pljuska i lupa: ukleto mesto đavoljeg skupa. A čiča Triša, gospodar mlina, starina svakom draga i znana, prekrasne ćudi, s navikom čudnom: svađa se s mačkom svakoga
Neću da lovim, neću da spremam, milosti nemam!“ Pa ipak čiča krenu se kradom kraj vrba starih, poznatim putom, logoru ribljem, dubokom viru, tamo se smesti s dugačkim prutom.
“ Prenu se Toša u snu zatečen i samo dreknu: „Sada sam pečen!“ A čiča Triša, nagnut nad virom, bezbrižno hrče ko u svom domu a sanja sanak, čudan i smeo: kako uz Japru jaše na somu.
„Pomagaj, stari, ako si drugar, dolazi, evo, najezda pseća!“ Poskoči čiča, prestrašen vas, pa istog trena u vodu — pljas!
“ Poskoči čiča, prestrašen vas, pa istog trena u vodu — pljas! Promočen čiča po vodi lupa, ko bi se u snu nadao tome, pa oči beči i gromko viče: „Što si me s leđa zbacio, some?!
I još od Triše i drugih čiča kakvih se samo naslušah priča! . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Tišina zatim zavlada mlinom kao da nikog nije ni bilo. Istoga trena čiča se prenu, oči mu stare lukavo sjaje. „Jeste li, deco, svršili priču, spavati valja, dosta je graje.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
valjalo je prozboriti još koju reč sa novim drugom, ali se on suviše revnosno zaneo oko svojih stvari, te i ona ode. Čiča Stojan, školski poslužitelj, skidajući stvari s kola, objašnjavaše nešto učitelju: — Nemoj ti njima, bratiću, niz dlaku:
Tako je to, bratiću moj !... Zube ti lolama! A gle, nemaš dušeka! Ništa, naći će čiča Stojan senca... miriše kâ duša, da zaspiš k’o janje. Jes’, bratiću!... II »A kako sam ga ja zamišljala !
A Gojko posmatraše kako se čiča Stojan previja oko njegove postelje, kako je lepo razredio meko mirišljavo seno, prostro preko njega ponjavu, pa sad tapka
Radeći to, čiča jednako objašnjava svaki svoj pokret, a po neki put baci oštru »primedbu« na današnji događaj. — E, ti si se tu
Pa šta ćemo kad ti noćas, bratiću, bocneš tako moga gospodina... Ček-ček, naći ću te ja. He moj bratiću, ako čiča Stojan ne vidi dobro, može on rukama da te napipa... He, ali im on nije dao ni opepeliti: zubat beše, pa odmah za oči.
A vi’š ova se daska izvitoperila, pa se klacka. Ne mari, naći će čiča iverčicu, pa će podmetnuti; tako je to, bratiću moj!... — Možeš li spremiti što za večeru ?
— Hm, dosad smo kupovali od Smiljke, po sedam za groš. Daće valjad’ i sad tako... — Evo ti groš, pa kupi i spremi. Čiča iziđe veseo, a Gojko se spusti i leže na svoju novu postelju... »I ovde ono isto!
— Jest... bolest me smela. Do godine ću imati pravo da se javim na praktični ispit. — Gde vam je čiča Stojan? obrte ona razgovor, videvši da mu to pada teško. Kako vam se čini? — Smešan čiča.
— Gde vam je čiča Stojan? obrte ona razgovor, videvši da mu to pada teško. Kako vam se čini? — Smešan čiča. Ne znam samo da li će moći raditi. — Širet veliki, odgovori on i predahnu, kao da svali s pleća veliki teret.
Predsednik prvo upisa svoga sina i jednog sinovca, jedan odbornik upisa svoje dete i zatim čiča Stojan stade da poziva jednog po jednog roditelja unutra.
Ne grešite se, ljudi ! — Taki je zakon, čiča Vuksane, odgovori mu predsednik, tako mora da bude. dosad se upisivalo svake godine samo po desetinu novih đaka, pa se
— Dete nek ostane, a ti čiča idi kući, reče kmet i mahnu rukom na Stojana. Gojko neprestano prevrće upisnicu, razgleda potpise raznih revizora i
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
“ Šeret neki čiča, te me baš tim svojim početkom nagna da stvar pročitam do kraja, a kad sam već pročitao, hoću da prepričam i drugima.
da vas ovim nagovaram na čitanje, evo odmah, u samom početku, najiskrenije izjavljujem da nije vredno čitati, i da čiča (taj pisac, šta li je?
Taj je, mislim, dobio orden za građansku kuraž. (I pravo je!) Jedan čiča dobio je orden što je ostario i što nije umro.
(Mnogi su, doduše, govorili da čiča laže kako je uganuo nogu, već se samo pretvara, jer je rad da se vrati natrag). Najzad, malo ko da nema trn u ruci,
— Sutra ću izgubiti, ako je tako, i ovo drugo oko!... — progunđa ljutito ona žena. — A jaoj noga! — prodera se čiča, oslobođen tom primedbom ženinom.
Valjda ćemo zbog tvoga oka i čičine noge napustiti ovo plemenito preduzeće. — Laže čiča! Laže čiča, pretvara se samo da se vrati! — čuše se glasovi sa sviju strana.
Valjda ćemo zbog tvoga oka i čičine noge napustiti ovo plemenito preduzeće. — Laže čiča! Laže čiča, pretvara se samo da se vrati! — čuše se glasovi sa sviju strana.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
— Ima li koji dvojku rezultat? — zapita jedan. Svi ćute. — Dobro je, — produži on. — Čiča zasedava, a taj ne daje dvojke iz istorije. Pera obrati pažnju na ove reči i primi ih k srcu. — Pst! Idu! Čiča!
— Čiča zasedava, a taj ne daje dvojke iz istorije. Pera obrati pažnju na ove reči i primi ih k srcu. — Pst! Idu! Čiča! — viknu onaj s vrata i dotrča na svoje mesto. Ženske pobledeše.
Muškarci se samo utajaše. Brava škljocnu, vrata se naglo otvoriše i na njima se pojavi, ako ne Ciceron, a ono Čiča, koji se trudio da liči na Cicerona. Odlučnim, mladićskim korakom, priđe on katedri i pobožno skrsti ruke.
Za to vreme Čiča preko naočara razgleda đake, ne bi li opazio koga da se uplašio, te da ga prozove prvog. Videći da su devojke zbunjene,
Ugledaše ga i prozvaše. Poče ispitivanje. Ženska govori kao »očenaš«. Priča o propasti rimske carevine. Čiča se oduševio, pa svaki čas stavlja svoje napomene. — Tako, ćerice!...
Pošto njegovo lice i ćutanje jasno kazivaše da on ne može dati nikakva odgovora na ovo pitanje, Čiča zamoli profesora da ga pita što drugo.
— Polako, gospodine, hoće da bude sve, samo polagacko, — odgovori mu čiča Đurđe. Kapetan se još koji put ljutne, povikne, pa se polagano navikne na našu tišinu i naš rad, te mu posle i ne pada
kako ti veliš, — thi a—a—a!... pucala bi bruka na sve strane. — More lako ćemo za paragraf, gospodine, — veli čiča Stojan, — nego daj da nađemo lolu, pa ćemo mi da mu sudimo...
Zatim se ućutasmo i kašljucnusmo svi po nekoliko puta, pa da se ne bi i dalje ćutalo, čiča Đorđe kaže: — E ja. Drugi odmah to prihvati, pa doda: — A ja...
— Biće koprcanja, ne beri brige! — Boga ti, kako si mu kazao? — pita ga čiča Đorđe. — More, zar ti ja sve pamtim. Čitaćemo kad izađe, pa ćeš čuti. Samo sam... 'nako... kako ću reći...
Između njih naročito se pročuo čiča Pera. Njega je znao ceo naš okrug, a znala ga je i većina naših manastira. Ko ti nije dobio od njega kakav pametan
Znali su ga svi, i svi su ga veoma poštovali. Čiča Pera je bio prava anđeoska duša. Za njega su svi govorili da neće ni mravu na žao učiniti.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
— Nijesam, gospodine. — Dakle nisi? — Ama ni slovca. I đeca mi se, gospodine, posmevaju, pa vele: kad ćeš, čiča, u školu, jes’ napunio, vele, sedam godina il’ još nijesi? »Pravo veli!
« — pomisli Sreta, a zatim će glasno: — A ko vam je predsednik? — Pa čiča Milisav, onaj Pajić. — A... kako svet, narod, građani, slažu li se?
! Ono sve drugo — a veruj bogu — jedva da mu pandur bude. Svi graknuše ka’ iz jednoga grla na nj: »Ti čiča-Milisave, i već niko drugi!« — Phi! Baruština! Vandeja. I niko ni da piše, da protestuje!! — Šta veliš?
Za simvol Azije najviše zamiču oči seljacima. Nakupe se pa je gledaju i diraju jedan drugoga njome a grešnoga čiča-Trifuna, sedamdesetpetogodišnjeg starca, najviše.
« — »đavo si ti, ča-Tripune«, veli mu drugi! — »More ostav’te me, đeco, vama je do sprdnje, a ja muku mučim« — veli čiča Trifun — »prošlo je to mene kodža davno«. — »More« — veli treći, — »kad se stari panj upali, a, ča-Tripune!?
— »More« — veli treći, — »kad se stari panj upali, a, ča-Tripune!?« — »More, idi mi bedo s vrata!« — veli čiča Trifun. — »A, ča-Tripune, ne valja ti pos’o!« — veli četvrti — »kad si ti sebe oženjen!
More, imaš sinove, pa ti je još do đavolstva!! Ako te čuje baba Petrija?!« — A Čiča Trifun razvuče ono njegovo smežurano lice, pa ne znaš da li se smeje ili plače.
! — Kapetan i još nas nekoliko, ta znaš, milo bi nam bilo da i ti dođeš da proeglenišemo malo! — veli mu snebivljivo čiča Milisav. — Aaa, ko vam je ono? — zapitaće ga Sreten zažmirivši malo. — Ko, učitelju? — Pa, eno onaj tamo?
— Pa vlast — veli mu čiča Milisav — kapetan, zar ti ne reko’ otoič? Vlast. — Valjda si hteo reći: sluga; sluga narodni?
A? E, ljudi, ovo je strašno! Na sve strane haranje i eksploatacija grozna!!! — Ama, učo, — reče malo uvređeno i ljutito čiča Milisav, ali mu ipak jednako drži čest, — kako ti to opet govoriš!? Kako aranje ti spominješ?! Ko te to opet nauči!
je, nađavola, toga dana taze novine, pa ga dve-tri stvari, koje je u njima našao, strašno naljutile još pre no što ga je čiča Milisav i pozvao na gozbu. Malo mu je te nevolje bilo, nego sad još i to!
— Ama, koji ti misliš da će onako najbolji biti, eto, sad da reknemo da čiča Milisav neće više da je predsednik, pa da treba drugoga na njegovo mesto... pa šta misliš ko bi nojbolji bio?
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
I tu mu se račun ko dim iz lule gubi ... Seća se: osamdeset kad je umro čiča Bogoje. I 32 od onda. — Dedino čelo se dubi: Sto dvanaest!? — Što je mnogo, mnogo je!
” Eh, čiča Bogoje, Što je mnogo — mnogo je! Doneli dvanaest baklava, kao; I Steva od straha zaplakao. To se desilo oko podne:
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Suči cev! Suči cev! Suči cev! — kazuje, s jeseni, senica, nagoveštavajući vreme tkanja. Ćiju, ćiju, izjeo čiča gljivu! — kazuje žunja u lugu, a na to joj druga odgovara: — Nije pečena! Nije pečena! Nije pečena! Ubio Ilija Miliju!
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Nek uzme sebi drugu, pak nek je bolje čuva. Al’ ako ne dođe, kakvo ćeš onda lekarstvo naći? S druge strane, Marija, čiča-Mijailova kći, okolo tridesete godine vozrasta, no gledajući na nju bi[h] se zakleo ko da joj nema više nego dvadeset.
Ćosić, Dobrica - KORENI
— Čiča-Aćime, oče, ti si mi isto što i otac, gazda, da nije tebe, ja bih krao, ti si moja i naša vrhovna vlast... Otkako posto
— Naređeno mi je da te vežem, čiča-Aćime snuždeno reče apsandžija s katancem u rukama. — Oprosti, ja sam državni sluga, moram. Ti ćeš opet biti što si bio.
— Što si me zvao? — osorno upita Aćim. — Prvo sedi, čiča-Aćime. Evo ti stolica — ustade i prinese mu stolicu. — Nisam ja za tebe čiča.
— osorno upita Aćim. — Prvo sedi, čiča-Aćime. Evo ti stolica — ustade i prinese mu stolicu. — Nisam ja za tebe čiča. Ti si se okrvavio prerovskom krvlju i među nama nema lepog razgovora!
„Gledaj svoj posao i ne keli se stalno kao da si košulju umokrila.“ „Jao, čiča, sram te bilo.“ „Šta sam ja tebi?“ pridigao se i, bosonog, video izazivački osmeh. „Pa ti si čiča.“ „Gubi se napolje!
“ „Jao, čiča, sram te bilo.“ „Šta sam ja tebi?“ pridigao se i, bosonog, video izazivački osmeh. „Pa ti si čiča.“ „Gubi se napolje!“ Glasan, mumlav smeh sjurio se u galamu ispod sobe.
Kao da je Simka lepša od nje! „Prestani da se smeješ i idi gledaj svoj posao.“ „Je li istina, čiča, da ti kod kuće spavaš na parama?
Ubrzo je zatražio i drugi litrenjak. Bio je pijan. Pred njom nije krio suze. „Od muke“, rekao je. „Ih, čiča, kad bih ja imala para kao ti. Jao, šta bih ja kupila...“ „Ako, ako. Srce mi je veće od Rtnja. Gazi, blago čiči.
“ Očima joj je gnječio dojke, urivao se u bedra, u butine, drhteći. „Hajde, nisam čiča, spasi me, rodi mi sina, ubiću te, stoj!
makla, nećeš biti sluškinja, otvoriću ti kafanu, bićeš gazdarica, nasmej se, vidi što se žute, smoždiću te, mogu, nisam čiča, biće sin, hajde, lezi, lezi!... Uzmi prvo! Pokupi sve, metni u nedra...
— Sedlaj mi kobilu! Mijat se zbunjeno klati pred njim. — Naslednik ti se rodio, čiča-Aćime... Gledaju se. Aćim ga ne vidi. U njega se zariva „naslednik“ i ukiva mu noge u kaldrmu. — Šta sam ti rekao?
Natušten je, sve ga boli, ali kad iz avlije čuje dovikivanje seljaka „neka ti je živo, čiča-Aćime!“ — on otvara usta i misli da se smeje, i misli kako niko ne kaže „neka ti je srećan unuk“.
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
(ALI KAO ŠTO ZNAŠ, TI IZ ORANA U ALŽIRU, TU PRIČI JOŠ NIJE KRAJ. NEMA ČIČA-MIČA, IMA I TREĆI PORAZ.) Neki mesec kasnije, 1814, Mačvom se proneo glas da se Zmaj od Hoćaja vratio.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
dokle prozor hladna drma ciča, Mi svaku riječ gutamo nijemi; Srca nam dršću u radosnoj tremi, Sve dogod ne bi dovršio čiča...
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
pozva ga stric pa mu reče: — Evo dve godine, Sekula blago meni, kako te slušam da sričeš o-s, n-o-s, os, nos, a tvoj čiča osta bos zbog tvojih križulja, tablica i sunđera. Moraš, nije vajde, na zanat.
Neko, kome je i u ovom trenutku pao na pamet čiča Ilija, viknu glasno gledajući u protu: — Što se ne mrda, Boga joj njojnoga! Nije nam bilo do smeha.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
svoje tanke plave brčiće u nekakav poluosmejak, pa bi onda, kao odbacujući od sebe takvu pohvalu, dodao: — Prođi se, čiča, zdravlja ti!... Jadne su nam danas i gore i gorski carevi...
— Kud si tako poranio, sokole? — oslovi ga Vujo pre nego što mu se Đurica približi. — Dobro jutro, čiča! — pozdravi ga Đurica i pruži ruku. — Dobra ti sreća! Otkud tako rano? — Hoću u čaršiju.
— Mi moramo leđa uz duvar — poče jedan čiča. — On neće dosađivati našem selu, a mi mu moramo biti na ruci. Nije to šala bolan: metnuo čovek glavu u torbu!
— Je li to onaj, što veli da čovek ima rep? Ho-ho-ho... — produži pisar. — Čiča, ti deliš — obrte se apotekar Vuju, kad doneše karte. — Diži, sinovče, pa da vidimo kako knjiga veli.
— Gotovo tamo vam je najsigurnije. Čiča će se do manastira dobro zagrejati, a ti mu malo popreti, a i obećaj koji dukat, pa će on to narediti bez vladike.
— Ho, mladiću, ta nemoj tako žurno, — oslovi ga čiča-Tima. — Duga je noć!.. Oni tvoji već počeli tamo. — Neka ih — smeši se Đurica, nudeći Timu duvanom.
— reče on kao uz reč, ali pogleda Đuricu značajno. — E, ’vala ti, čiča, kô bratu! Neću ti ovo nikad zaboraviti — odgovori zbunjen Đurica. — Ta ma’ni, čoveče ! Samo se ti požuri!
da me zbriše sa zemlje kao da nisam na njoj ni bio... E, nećeš, čiča... naplatićemo se!...« Kad se navuče prvi suton, Đurica prolažaše kroz šumu ispod Vujove kuće.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
Preporučili su mi da što pre pročitam “Čiča Tominu kolibu”, čiji sam prevod nešto kasnije našao. Kada je voz stigao u Prag, oni su hteli da im, pošto-poto, budem
u Americi i da nikog u ovoj zemlji ne poznajem izuzev Franklina, Linkolna i Heriet Bičer Stouv, čiju sam priču “Čiča Tomina koliba” čitao u prevodu.
Već ranije sam pomenuo da sam kratko vreme pre svog bega iz Praga i odlaska u Sjedinjene Države pročitao “Čiča Tominu kolibu” Herijet Bičer Stouv.
Čim sam čuo da je Henri Vard Bičer brat autora ”Čiča Tomine kolibe,” moj sud o Tiltonu bio je formiran i nikakav sudija ili porota ne bi ga mogli promeniti.
Nazvao ga je bratom Jovanke Orleanke u novom duhovnom svetu Plameni mač te nove Jovanke bila je “Čiča Tomina koliba.” U Pančevo su po mene došli moja starija sestra i njen muž.
Nazvao ga je bratom Jovanke Orleanke u novom duhovnom svetu Plameni mač te nove Jovanke bila je “Čiča Tomina koliba.” U Pančevo su po mene došli moja starija sestra i njen muž.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Ali ga Sefer blago tače rukom i izusti: — Povrati se, čiča-Rujo, i ostavi oružje, vjere ti! — Viđi, da ti kažem! — uzviknu ovaj ončas granovesno, ustuknu malo nazad, metnu
— odgovori ova prilika s verom i pouzdanjem u glasu i pogledu. I okrepi me da ga slušam. Zvaše se čiča Mojsil Zlatanović. iz sela Kamenice u Gornjoj Moravi, ispod Novoga Brda. Vrlo je imućan domaćin.
Najzad lažni svedoci, sud i robija njegovom sinu... Otac sam, a ko ne voli decu? — podiže svoj trubni glas čiča Mojsil. — Ali eto, ne žalim njih. Čim je ovde na Kosovu omrklo, ja znam da smo svi za trošak Turčinu.
odozgo... Derman iskam, sinovi moji!... Čiča Mojsil i „derman“ bejaše našao. Obnova suđenja njegovom sinu najpre. Podmićivanje, moljenje Turaka, zauzimanje svih oko
• • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • Spasosmo osuđena sina čiča–Mojsila Zlatanovića. Nije nas baš mnogo koštalo. Potresen, Milan Rakić nikako ne dopusti da starac plati.
Ali pristade da pođemo svi u krčmu kod Stojana Bojkovića, gde nas čiča, Mojsil široke ruke počasti. Beše proročki nadahnut i krepak.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
SAN 254 POKVARENA ROMANCA 256 ONOM SLONU U BEČKOM POZORIŠTU 258 PESMA O PIĆU 261 ĐAVOLSKA BALADA 263 ČIČA MIJA I NjEGOVA KAPA 265 HOP!
“ Tad’ je bila setva, Danas je već žetva; Đavo žanje korov zreo — A to je i hteo. ČIČA MIJA I NjEGOVA KAPA Vino pije, vatru samu, Čiča Mija, I glava mu, i kapa mu Veselija.
ČIČA MIJA I NjEGOVA KAPA Vino pije, vatru samu, Čiča Mija, I glava mu, i kapa mu Veselija. Pa kako je lepo pio, Lepo plati, Pošô j’, al’ je preumio, Pa se vrati.
„Daj, krčmaru, bokal vina O ponoći! Da ne moram, veli, sutra Opet doći.“ Pije, peva; pije, igra Čiča Mija, Kapa mu je sad od glave Pametnija. Glava desno, a kapa se Levo ’eri: Kapa hoće da se glavi Ne zameri.
Krakov, Stanislav - KRILA
Kada mu je Duško pokazao nešto napisano na svojoj objavi, i govorio mu o rani na nozi, čiča je zavikao: — To se mene ništa ne tiče. Znate li vi da sam ja zet vojvodin?
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
Pa vlažan čamac!... Mrka noć!... Hladan vetar!... Pa onda još: „Veslaj, Porfirije!...“ „Na krmu, čiča-Janićije!...“ Da, da!... JANjA: Hajd’, hajd’, hajd’!... Sad, Rade, sad!... (Janja i Porfirije odlaze.
Ala, čiča-Janićije, neće li te đavo natentati da mi još jedanput zapovediš: „Dela, momče, da utopimo čamac!“ A tako se ne zvao
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
20 jan. sklopljen je »nov« kabinet, a 24 jan. to novo čiča Danilovo »ministarstvo pomirljivosti i dobre volje« dođe prvi put u skupštinu.
Ako se ne varam baš 13 marta skupština bi raspuštena. Rasterav skupštinu, čiča Danilo preduze da »raščisti teren.« Prvo uguši radikalne opozicione listove: tvoj »Rad« u Beogradu i »Oslobođenje« u
Dok se u Hercegovini razvijao ustanak, čiča Danilo je u Srbiji »raščišćavao zemljište« za nove skupštinske izbore. Pritisak je bio grdan, apšenje Adama po Krajini,
— Da, 10 avgusta. — Tako će biti. 15 avgusta sastali smo se prvi put u Kragujevcu. Čiča Danilo sa svojim ministarstvom bio je još ranije u Kragujevcu, i toga dana dođe nam u skupštinu samo »radi viđenja,«
je to biranje kandidata za skupštinskoga predsednika, u kome su se Garašanin i njegovi tako pokazali, a već 19 avgusta čiča Danilo javlja da je nov kabinet obrazovan. J. Ristić i Radivoje bili su u novom ministarstvu.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
A ovaj se rat, kao za inat, odužio unedogled. — Znaš... žena je ka mazga — objašnjava čiča Danilo, rezervni kapetan. — Usići se najednom. More biješ je, more miluješ, more maziš... Aja!...
— A to li tebe muči! — zagrajaše ostali i počeše da zadirkuju čiča Danila. Bilo je prošlo podne te se digoh. Pri polasku saznao sam još od komordžija kako se na na šem frontu nešto
Jakšić, Đura - JELISAVETA
Hiljadu hoćeš?... Dobro, hiljada Za suzu tvoju neka propada... (Čiča Vujo ulazi.) KNEZ ĐURĐE: Šta je, Vujo? Kakvo nam dobro donosiš?
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Nudio. Nije morao da nudi. Čim iznese, čuje gde mu vojnici, grabeći da piju, viču: — Hvala, čiča! On se zagrcne. Suza radosnica kane mu u kotao. On je vidi kako padne i odskoči od kristalne površine vina u kotlu.
Ilić, Vojislav J. - PESME
danjuju leti i sastaju se ode: Sednu, podviju noge i onda razgovor vode O stoci, vremenu, hrani, il' govorljiv kakav čiča Po vas dan šarene bajke o daljnim zemljama priča.
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
i 1845. izdaje Dimitrije Popović. Polovinom 19. veka prevode se i čuveni romani svetske književnosti Čiča Tomina koliba Harijete Bičer Stou (izašla u šest svezaka 1853. i 1854) i Grof Monte Kristo Alekandra Dime (1855).
Umro Timotije Ilić Branko Radičević: Pesme II 1853. Umro Branko Radičević. Milan D. Rašić: Čiča Tomina koliba. Prevod dela Harijete Bičer Stou (pet svezaka, šesta 1854) 1855. Rođen Stevan Sremac Milan D.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
k'o za pakost, dadoh poslednji štuc tamo opet nekoj sirotinji... A što ne zapali kandilo, kad si već tako milostiv, ej, čiča Nikola! — Grobar žmicnu okom, kao u mehani kraj polića. — Ajde ti, ženska glavo! Zejtina bi!
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
Ta okolnost, verovatno, dovela je do toga da je Čiča-Ilija, vraćajući se jedne noći posle ponoći kući, zatekao pred vratima svoje sobe jedan par naredničkih čizama.
Beograd: Kafana „Ruski car“. Postrestante. Karta je bila njena i ona mu je pisala: „Dragi Čiča, ono što si video nije istina“ itd.
Kao što vidite, matematički princip ignorisanja čula našao je u ovoj ljubavi svoju najbolju primenu i, kako je Čiča Ilija čovek koji duboko ceni nauku, kao i sve grane njene, nije imao gde no da, posle ovako matematički ubedljivog
Šantić, Aleksa - PESME
prozor hladna drma ciča, Mi svaku riječ gutamo nijemi; Srca nam dršću u radosnoj tremi Sve dogod ne bi dovršio čiča.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
moj babo, Starina Novače, neko pjeva drumom širokijem, a pominje goru Romaniju i u gori sivoga sokola, baš kâ da je čiča Radivoje: ja je čiča zadobio blago, jali nam je muke dopanuo; no hajdemo da mu pomognemo“.
Novače, neko pjeva drumom širokijem, a pominje goru Romaniju i u gori sivoga sokola, baš kâ da je čiča Radivoje: ja je čiča zadobio blago, jali nam je muke dopanuo; no hajdemo da mu pomognemo“.
ruka niz čošnu dolamu; no su lake noge pod hajdukom, u goru ga noge zaniješe; vikom viče po gori zelenoj: „A đe si mi, čiča Radivoje? Izgubi me Grče na mejdanu!
Reče njemu Grčiću Manojlo: „Bliže k mene, čiča Radivoje! Bliže k mene, da se udarimo!” Tu dopade deli-Radivoje, udari ga sabljom, po ramenu, al’ se Grče štitom
Tada reče Grčiću Manojlo: „Bre, kurviću, čiča Radivoje, s tom li sabljom ideš u hajduke! Al’ da vidiš mača zelenoga, što bi dobar bio za hajduke!
Vi bježite svaki svome dvoru, da se svaki kod svog dvora nađe“. Tu Mijajlo raspustio vojsku. Čiča Jakov ostade pred crkvom su svojijeh tri stotine druga, su četiri svoje arambaše; a iguman Adži-Kostantine nije trebe
A čiča se Jakov prepadnuo, posjednuo krilata đogata, golu sablju drži u rukama, pa družini ’vako govoraše: „Braćo moja, tri sto
Al’ besjede dva brata Nedića: „Čiča Jašo, što si poluđeo! Mi nijesmo jedne ženske glave — pod zatvorom ženski da pomremo, pa da crkvu krvi obojimo, da
Nedići naprijed pođoše, a za njima Damnjan Kutišanac, za Damnjanom Damnjanović Panto, a za Pantom družina ostala. Čiča Jakov na đogatu jaše, golu sablju u rukama nosi, ide viđet: pobit kako će se.
na nebu sunca i mjeseca, đe Nedići jesu poginuli u subotu na Svetog Lazara pred Ristovo pred Cvjetonosije. Čiča Jakov na đogi uteče stramputice putem prijekijem; a Ćurčiji ’vako govoraše: „Ej Ćurčija, da te bog ubije!
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Sad joj se više nije činio kao planina. Kakva planina! Pa to je samo jedan zloćud mamuran čiča, od rakije propao, vječito kiseo i ljut. Gle ga kako zaviruje iza ormara, traži prut. — Hop, sad je vrijeme!
Zafijukao bi prut, digla se prašina i odjeknula dreka bijenoga, a mračni čiča već je mjerkao novu žrtvu. — A ti, neošišani, hoćeš li batina?
“ — Gle, šta mu sad ovo znači? — uze da gunđa čiča. — Sigurno neki bapski zapis protiv miševa ili ... možda ovaj dječak sve svoje protivnike naziva pacovima, pa i mene,
Prekrasna rabota, nema šta! — Hm, najprije bi trebalo da svane ovdje u šumi, a tek onda tamo napolju — mudrovao je čiča. — Izvan šume i onako nema neke naročite opasnosti, a u šumi...
Stricem, ali kako je plamen zapaljene kolibe sve više rastao i ponesen lakim vjetrom lazio ukoso baš pod njegove tabane, čiča se brzo dohvati prvih grana i pođe naviše uz bukvu, kad odozgo odjeknu zapovjednički glas: — Natrag, dušmanine, jer
“ — Eh, ili grmi! — poče da mudruje čiča. — Kako će grmjeti kad je svuda vedro kao srebro. Da se zemlja trese, neće ni to biti.
— Dobar je čovjek čiča Lijan — sjeti se Jovanče učiteljičinih riječi. Kao da i nehotice potvrđuje te njegove riječi, starac lagano ustade,
— Eno nekog! — povika Nik poslije nekoliko trenutaka. Kroza šumu je ludački jurio nekakav čiča s naturenim šeširom. Jedva ga prepoznaše. — Pa to je poljar Lijan!
Kroza šumu je ludački jurio nekakav čiča s naturenim šeširom. Jedva ga prepoznaše. — Pa to je poljar Lijan! Čiča glavačke dopade do logora i razrogačenim očima zabulji se u dječake. — Pa vi ste još tu?! Živi ste, a? — Živi, živi!
— umiri ga Jovanče. — A mene spaziše na ivici Gaja, pa kad raspališe od mehane iz pušaka, u-uh! — strese se čiča. — Zazujaše oko mene zrna kao roj pčela. Eto ih sad ovamo. — Otkud znaš? — upita Mačak.
— Žensko ti se s tim rodi. Žena ti ima za to nos da napipa gdje njezin čiča krije pare i rakiju, pogađa u kom dućanu ima šarenih marama i drugih besposlica za njenu dušu, osjeća još po koraku da
— Ehej, šta ti je to? — graknu poljar Lijan. — Kako šta!— radosno povika čiča. — Ispraćam unuka u vojsku, valja to proslaviti. — He-he, moj dragi, ipak si nešto zaboravio — zavreča poljar.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
— Takav je tamo običaj. Jer čim neko ima samo malo veće brkove, već ga zovu i same udavače „čiča“, a ako još pusti i bradu, njega svi zovu „pope“ ili „dedo“, pa ma koliko se on na to ljutio.