Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
— odgovara ljutito Zona i steže onu alvu simitom. — Kako ništo?! Teke, istin’, što gu treba da si raboti, kad si je čorbadžijska krv!... — A što je pa teb’ ti za njuma? Ti-ti-ti-ti, što si gu njoj, ta da si, ete-te, pi-pi-pi-tuješ za njuma?!...
Jer tih dana baš uhvaćena je jedna čorbadžijska ćerčica, koja je pre dve godine svršila školu, kako je, na listu od Pisanke br.
Kao derište nije cenila ni mnogo polagala na lepotu svoju, a ni na to što je čorbadžijska ćerka. Ali sada, kao devojka, ona to poče polako osećati i po tome se vladati.
I Zona kao da podleže. Silno joj se uvrte u glavu i silno je uspravi i podiže pomisao da je ona čorbadžijska kći i prva lepotica.
i kako se zarumenila i oznojila, pa se briše jaglukom, kad se pustila igra, dođe i njoj volja da poigra, pa iako je čorbadžijska ćerka, pa makar i otrpela rezilak kad ode kući. Ali ipak zamoli izmećarku Vasku da ne kaže ništa kod kuće.
— E, što je pa to drugo? — Ete, žalna je što je čorbadžijska kerka; a ima, ete, niki što nije čorbadžijski sin, a njoj gu pa mnogo milo za njeg’... a njojni vikaju...
Toj li? — Ama jok! Za prošenje ič ne beše razgovor. Kako da gu prosim?! Koji su oni, a koji pa mi! Čorbadžijska kuća — a naša kuća!... Pamet si beri, Doke!... — Iha! Lasno za toj! Ja ću ti izrabotim; ti sal sedi si, pa žmij!...
— Neje te ni sram: esnafska žena, pa pogle kako si zbori! Koj da praća šeftelije, — zar čorbadžijska kerka?! Na koga da praća?
Stari Zamfir je umiruje, i sve bi se mirno svršilo da Doka nije dirnula u stalež. — Vika, čorbadžijska kuća, čorbadžijska kerka! E veće nema! I čorbadžijsko neje do veka... — E, dosta de! — veli joj ozbiljno čorbadži-Zamfir.
Stari Zamfir je umiruje, i sve bi se mirno svršilo da Doka nije dirnula u stalež. — Vika, čorbadžijska kuća, čorbadžijska kerka! E veće nema! I čorbadžijsko neje do veka... — E, dosta de! — veli joj ozbiljno čorbadži-Zamfir.
— Ta i tvoj Manča... — Koj je „kuče“, nesrećo čorbadžijska?! — ciknu Doka. — Znaješ li, bre, ako dofatim sag ove nal’ne (i pokaza mu silne nalune pred vratima), sve ću ti ga
koje čudo onda ako je Zona podlegla, popustila i postala druga, — postala opet ona stara, ponosita, uobražena, hladna, čorbadžijska Zona!... Vaska je istinu kazala. Po odlasku tetka Doke nastao je kod Zamfirovih pravi lom.