Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
— Ta što ako su ubave! One li su sal ubave? Ima vreme!... — Mori, Mančo, pobrgo raboti! Zašto će gi pograbe čorbadžijski sinovi, kako čaršilije, ete, vruće mekike sabajle, — pa što će tag da činiš?!... — Ama, de, javaš, nane!
Kako zemlja si dođe... — Šta napraji? Eškel’k napraji. Izgubi si r’z i trgovački čes’!... Čorbadžijski sin!... Do Filibe i Solun da proseše čorbadžijske kerke, pa nijedna da mu ne rekne: jok! — a on si — ešek nijedan!
“ ’Oće da ga uzne za ortaka, — ama još neje u tej godine!... A svojega sina napudija!... I čorbadžijski, bre brate, sin otide si, te je sag kantardžijski sankim činovnik — sas dvesta groša misečno!...
U — tako da reknem — „plebeje“ retko je izlazila, ili, bolje reći, silazila. A i kad je dolazila, vladala se potpuno čorbadžijski.
— E, što je pa to drugo? — Ete, žalna je što je čorbadžijska kerka; a ima, ete, niki što nije čorbadžijski sin, a njoj gu pa mnogo milo za njeg’... a njojni vikaju... neje, ete, prilika. — Za men’ zbori li što? — Zbori.
Čak mu se i majka ljutila što ide tako bez novaca, kao da nije čorbadžijski sin! A ako ponese, on koliko ponese toliko i vrati, — nekad čak donese i više nego što je poneo.
Sas zor ne biva!... — E, zašto da neje Manča prilika?!... Zar što su čorbadžijski? — E de! Debarsko neje ovo, ta da se otimaju devojke... — Mori, i vaše se znaje! — planu Doka.
— Koritar, a njegov pa tatko, kako ga zvaše u čaršiju? — Vrtivagan... Ta sag: „Mi smo čorbadžijski“!... — E, dosta veće! — reče Zamfir i diže obrve. — A što pa? Ako ne uzne iz vašu kuću, — će ostane neženet?
— grdi Mitanče, koji je od isključenja iz nasledstva omrznuo na čorbadžijski stalež i sasvim postao plebejac i demokrata. — E, mnogo mi ćef da ti pomognem.
! — pita je začuđeno Tašana. — Što te gledam, — to si je moje znanje, a da beše ti žena od čorbadžijski red, — trebaše tvoje znanje da je!... Pitujem te: kude ti je Zone? — Ete, pa ovde si je! — Vazdan-dan? — pita Taska.
zborim gu pa ja. Ako je k’smet, pa pobolje za Munalaća nego za Manu; para paru vukuje, a čorbadžijski sin čorbadžijsku kerku, — toj si je, vikam, red u ovaj svet.
da se orode čorbadžijska i zanatlijska kuća, spomenula je neke davnašnje slučajeve koje je još kao dete slušala, gde se čorbadžijski sin oženio pudarskom ćerkom, i obratno, gde se poljak što je čuvao blizu groblja oženio nekom trgovačkom udovicom i ušao