Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Beše tu i ono Zone Zamfirovo; ama ono si, kako čorbadžijsko, beše sa svoji; ne banjaše se ni pa zboreše sas oveja. A ove — ama znaš kako mi čes’ davaju, kako mi lackaju!
— veli Jevda, samo da je skine s vrata. — A sag, idi si pa legni; prespij si malko, Doke... — Ete, toj Zone Čorbadžijsko da vidiš sal!... — veli joj Doka izlazeći.
— Vika, čorbadžijska kuća, čorbadžijska kerka! E veće nema! I čorbadžijsko neje do veka... — E, dosta de! — veli joj ozbiljno čorbadži-Zamfir.
da je staro tursko vreme, čorbadžijsko vreme, uzdisahu Zamfirovi, bilo bi lako: degeneci (a možda i surgun) mu ne bi falili, — ali je Srbija za fukaru
— Ama, de! — smeje se ženica. — Mori, kakav Manulać?! Ešek... pule čorbadžijsko! — Ja se veće jedanput prevari’... drugi put neće me lasno prevarite! — Jok, jok, sag je drugo! Prizortilo je...
Sag da gu vidiš, bata-Mane, kakva stade: nikakva se napraji!... i ti pantiš oneja reči!... Čorbadžijsko dete, pusto, ludo; raslo u svaki dovlet; zar znalo ono što je muka i nevolja?...