Upotreba reči čoveka u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Ko zna?... Samo jedno priznati moram: da mi, Srbi, nećemo ni u kakvoj veštini imati velikog čoveka; bar ne tako skoro.

govori reči, ni oni što su najgladniji ne smedoše otvoriti usta da zaištu hrane; svi su bojažljivo uprli oči u jednoga čoveka, gledaju u njega i čekaju šta li će on reći...

Na njemu beše kaput beo kao sneg, a na glavi nošaše od paname šešir. Ja tako gospodski obučena čoveka donde nisam videla. Stas mu je bio omalen, trbuh malo ispupčen, a lice okruglo, crnomanjasto.

Siroto dete!... E, e, na šta neće čoveka glad navesti!...“ Tako je sirotinja govorila. Ali bogataši?... Prijatelju, u bogataša nema srca, nema duše!...

Sa takim mislima sam i zaspao. Kad sam se trgao, beše sunce na zahodu, a čelo moje glave video sam jednoga čoveka gde poji konja...

se nanovo udubio u misli: izgledao je tako kao da mu se već desila neka nesreća; a korak mu beše trom, len, kao u čoveka koji ide nekuda gde se nikakvoj radosti nema nadati, a posle diže sumorno glavu i stade mi pripovedati: — Tako, pre

He, moj brate, da znaš kakvi je to momak bio, a sad senka, senka od čoveka! A to su sve učinile dve-tri godine... Beše prav kao jela! A sad?...

Kosa seda, a pre tri godine beše vrana. Od radena čoveka postade neradan; katkad će samo uzeti pušku, prejuriće preko ovih planina, ili uloviti il’ ne uloviti što, sve mu je

Moram od njihovoga preosveštenstva izun dobiti, za to moram čoveka s depešom u Ćupriju poslati... razumeš, sinko?“, reče arhimandrit, očevidno trudeći se da još koji cekin od moga

Odande sam mogao celu avliju, a i unutrašnjost ćelije neopažen pregledati. U crkvu uđoše dva-tri čoveka i nekoliko žena iz obližnjih sela. To je bilo sve... — Ali gde je Stana sa majkom?

u obraze, oči mu sevaše kao u zmije, ruke su mu drktale, kojima je gladio Stanino belo lice; i on nije više ličio na čoveka, pre na razdraženoga tigra, koji, žedan, po vrelome pesku lutajući, usijanome želucu traži rashlade.

— Živa ili mrtva, — vikao je na skupljenu gomilu, — danas ga moramo imati!... Onaka čoveka on da ubije!... Pa da je drugog koga, nego baš arhimandrita!... E! E! — To mora da je potera...

Obradović, Dositej - BASNE

Mučno je čoveka poznati, i koliko su koga glađe reči i slađe, toliko više valja stajati na opazu i dobro smatrati kakvi su oko njega

Ima više od dve hiljade godina kako se Evripid tuži da je mučno čoveka poznati, govoreći: Tί δη χρισύ ος κίβδηλος η τεκμήρι ανθρώποις ώπασε θεός ανδρών δ΄ούτω χρή τον κακόν διειδέναι,

No da dođemo k našej basni. Lav ovde predstavlja nepravedna i silovita čoveka kome ništa nije pravo ni pametno što njemu nije na korist.

Valja slušati što drugi o njima misle i utvrždavaju. Pravda da je ne samo lav no i konj i vo mnogo jači od čoveka, no ne imajući čelovečeske hitrosti i razuma, prinuđeni su pokoriti se čoveku.

„Tuci ga sam”, veli mu oni. „Ne mogu, jer sam odveć srdit.” Gnjev upodobljava čoveka zveru. A čovek, ništa ne valja da čini kao zver, bez rasuždenija.

Ima majmuna u Afriki koji su mlogo veći od čoveka, uprav na dve noge hode i bradu imadu; slovom, po telu podobni su čoveku, osim razuma i slovesnosti.

Ovu razum i slovesnost uzmi od čoveka, on već nije slovesni človek no beslovesna životinja. Liflandski seljani, ako su i lutorani, iz običaja nose bradu.

disidemonskago vladiku, koji veću čast pameti u bradi drži, kako on rezonira: „Brada je česna i sveta vešt koja čini čoveka još toliko česnim i prepodobnim. Sveta, velim i dokazaću: proroci, Hristos i apostoli svi su brade nosili.

i ona basna koja kaže da je konj pre bio svobodan, pak se zavadi s jelenom o jednu livadu, i za izgnati jelena zovne čoveka na pomoć, dâ sebi metuti uzdu i na se uzjahati: i tako istera jelena, ali ostane za vavek rob čoveku.

Zato o vospitaniju i nauci na to opredeljenih mladića veliko popečenije treba imati. Užas napada na čoveka čitajući istoriju i videći koliki je nemir i vražda među ljude uvedena; nepovina i pravedna krv prolivena; carstva i

U celoj Albaniji nećeš učena čoveka naći, zašto tu sva mudrost i dostojinstvo u puški i handžaru stoji. Zemlje prekrasne, ljudi zdravi, hrabri i prirodno

Naravoučenije Dostojno vozmezdije i nagraždenije zloćudna i neblagodarna čoveka, koji blagodjejanije s zlodjejanijem vozmeždava! Zloba, koja među najgori varvari, gnusna je i mrska.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

ZVEZDA PUTNICA 1. Da li te iko na kraju puta čeka? Je li ti nebo prazno bez čoveka? Ili si mračna što znaš da gore ima Jedno još mračnije sunce, iz koga bije zima?

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

’ Ja tako i učinim i odma pošljem po jednog čoveka Lazaru Iliću u Jabučje, Petru Jeremiću u Rakare, Malom Janku u Oglađenovcu i Milisavu Miloševiću u Orašac, i poručim

ali jošte uz put idući poruče svaki u svoju knežinu, opredele dan u koji će doći od svakoga sela po dva i po tri čoveka u Valjevo, i tu se od sve tri knežine sastane više od 300 ljudi i odu na mešćemu; dođu i mesne age; kadija prouči

skupštinom radi i deli, i tako se rastanu, pa potom svaki knez sazove od svoje knežine od svakoga sela po dva po tri čoveka. Tako je moj otac sazivao skupštinu na Reljino Polje na kršnoglavskom ataru.

Sad ovde dođe iz Ranilovića Radoje Trnavac, i obraduje se kad vidi da smo mi našli izvor i čoveka koji će nam dobavljati džebanu, i ja ona dva džaka fišeka dam Radoju, te on to odnese u nji̓ovu vojsku, a ono baruta

Od koji̓ pobrojaću neke: 1. Ko bi ubio čoveka, da se ubije i na kolo metne. 2. Ko otme devojku silom (kao što je gdegde bivalo, a osobito u kakvim bunama, kad se

ostaje bez starešine i suda, a narodu koji kod kuća ostaje trebaće suda, zato neka skupština izabere dva poštena čoveka, da i̓ u Kličevcu, nemačkom šancu više Valjeva, ostavimo.

pozdravio i ljubi ti skut: da na tu našu pogodbu i ugovor zovneš ili ti, ili mi da zovnemo jednoga od nemačkoga dvora čoveka, da nam bude svedok ugovora, pa ako mi prestupimo, neka Nemci jave našemu caru da pošlje vojsku svoju i neka sve Srbe

” Kažem ja, da ga nigda vidno nisam, niti ga poznajem. — Sluša njegov ortak Nikola, pa kaže: „Proći se, Petre, čoveka, ti si se upoznao”. — „Nisam, Niko, nisam. Nego, proto, zašto svoje ime kriješ?

Pošto odu oni na svoje kvartire, zapita Čardaklija mene i Protića Jovu: „Od ova dva čoveka koga bi voleli da sa sobom povedemo?

Dotrčaše turski brzokonjici napred, povikaše: „Ej, daj lađu, daj lađu!” — Mi od onoga čoveka doznamo da su Turci krdžalije.

Valjda je ono vikao Maksim knez iz Guberevaca koji ga je svuda vodio. Kučuk-Alija osvane u Šljivovom Selu, u̓vati tri čoveka i poseče, pak u Kragujevac ode, pokaže Karađorđev ćurak, i seljaci počnu zairu donositi mu.

no Karađorđe, od svake one nahije, koja je sa oružjem na Turke ustala, zaište od nahije najboljega i pravosudnoga čoveka, i tako od svake nahije po jednoga sa sobom vodi, i svakoga krivoga dade onim ljudma te presude, i kakvu kaštigu oni

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Govori svakad »važno« i rasteže reči, udarajući na nekim slogovima jače glasom. Uvek gleda čitav korak iznad čoveka s kojim se razgovara. Drugi malo sniži.

Obojica vole, osobito kad se nađu s učiteljem u mehani, da se razgovaraju o naučnim stvarima. Onome što gleda preko čoveka bilo je ime Maksim, a onome što gleda po svima gostima — Marko.

To načine da te bog sačuva i sakloni... Načine od zdrava i čitava čoveka nakaradu! Da ga u snu usniš, bi se uplašio, a kamoli da imaš s njima kaka posla.

Poče i da se opija. Uzeše govoriti da je i pameću šenuo. — E, jadnik! Kako ne nađe nekog poštenog čoveka da ga iščupa iz te bede? — Nalazio je i to, ama mu sve podliju vodu.

Baš kad mu htede biti prodaja, nađe, siromah, nekog poštenog čoveka ovde da mu da novaca. Htede se lepo iskobeljati. Ali, ne lezi vraže, to nekako prokopkaju kapetan i Uzlović pa poteci

Zar ovom propalici i bekriji da daš? Ta on je prezadužen i kosom na glavi... Sve će ti propasti!« I lepo odvratiše čoveka te mu ne dade... A kako se, siromah, beše obradovao! Čisto nanovo oživeo, pa mi se hvali kako će skinuti zlo s vrata...

Poče se prodavati — mahom sve kupuje Uzlović, seljaci i licitiraju i ne licitiraju; žao i njima čoveka. Dođe red na kuću. Stade piska dede, žena mu udari u zapevku. On, siromah kao zgranovan, ulete u kuću.

— upita Vidak lukavo. — A što ne bih razbirao? Momak valjan. Milo mi je videti valjana čoveka — odgovori Milun. — E, to je onda drugo!

Valjda će se moći životariti. — E lepo, lepo! A ti barem za ovo leto da staneš kod tog čoveka. Gazda je prvi u ovom kraju. Jamačno se sećaše ko je. — Da ne bude to gazda Milun? — Jes', on.

No pošto uz ćemane ima i bubanj koji će doneti, to ću ja nabaviti čoveka koji će bubanj u svatove i gde ga pratim da svira nositi.

Ćir Trpko, naravno, ne propusti nikoga dak s njim što ne pazari. A umeo je tako vešto saletiti čoveka da ga se ne možeš otresti.

— U toku vremena opadala je i ta velika zadruga te naposletku spala na jednog Mitra Pupavca, poštenog i dobrog čoveka, koji u svoje vreme sklopi mirno oči, a ostavi na ovom svetu poslednji izdanak od svog velikog kolena — sinčića od

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

I eto, ta dva čoveka bili su prvi ljudi u Crnoj Bari. Oni su bili svima ugled. U svakom su poslu prednjačili. Ne bi kmet Jova ništa uradio

I on je iskreno, u dubini duše, bacao anatemu i na popa, na kmeta, i na Crnobarce, što vređaju ovakvog čoveka! Turčin mu pruži kesu s duvanom, a Marinko je prihvati s najvećom poštom, gotovo onako kako u crkvi prihvata svetu

— N... ne mogu!... Ne bi ih mogao niko zavaditi!... Ja znam Crnu Baru bolje nego svoju kuću, ali u Crnoj Bari nema čoveka ko bi njix zavadio! — reče on odsudno. — Da mi je tako nešto! — reče Kruška.

Pusti mene da radim!... Ja sad dobro vidim šta ti želiš!... I kad stvar bude svršena, ti ćeš miriti ne samo dva čoveka nego Crnu Baru!... —— Marinko! Brate! Čovječe!... Ako to uradiš, bićeš mi brat!... Učiniću te najčestitijim čovjekom!.

Stanko je već bio tu s Jelicom. On ce topio od milina... Raj pravi čoveka anđelom. I Stanko, u raju duše svoje, bio je zaista anđeo. Da si mu ma šta zaiskao, dao bi.

da neko misli o ubistvu, on bi te gledao začuđeno, s nevericom; pitao bi te: zar ima ljudi koji hoće namerno da ubiju čoveka?... Mladež zametnula igru, odskaču jedan drugom. Lazar se uputi Stanku. — Stani-de, Lazo! — reče Stanko Jurišić.

Na nekoliko koraka pred njim poče pucati granje, kao da neko ide. On diže glavu i vide pred sobom čoveka... Da je smotrio vuka ili medveda, lakše bi mu bilo... Prva misao beše mu: Stanko.

Hadžija i panduri subašini spavahu oko vatre. Marinko probudi jednog pandura, reče mu da javi subaši da je našao onog čoveka i doveo ga. Pandur priđe vratima i taman ih otvori a iz sobe se začu subašin glas: — Dođe li Marinko? — Došao je...

Pop ućuta, pređe jedanput preko sobe, pa, više za sebe, reče: — Da su mi rekli: Stanko ubio čoveka, verovao bih; ali — Stanko pokrao — ne verujem!... Onda se okrete kmetu: — Jesi zvao selo? — Nisam. – Zovi!...

— Simo, zovni ga! Sima ode. Ljudi stojahu nemi, oborenih glava. Beše im teško gledati čoveka gde se pred njima kao crv vije... Petra izide iz kuće. Ona nije ništa znala o svemu tom.

Najedanput se pojavi čovek na konju. Čovek beše riđ, a konj alatast. Čim vide riđa čoveka, Stanko planu. Da ima sto života, on bi mu ih svih stotinu uzeo. On zape pušku. Noktom protre kremen na orozu...

Crne misli razdiraše mu dušu. Kad god pogleda, na njega zija mržnja i preziranje... Nije tu bilo čoveka koji bi se sažalio; niko ga ni čuti nije hteo!... On bi se pravdao.

Dučić, Jovan - PESME

šumom presta da me prati, Za šumom već me opet čeka; Pred prag će crkve zbunjen stati — Taj prediskonski strah čoveka. Taj znak što mrkne i što sjaje, Taj govor neba rečju tamnom!

Vaj, zna samo duh čoveka I za život i za mrenja: Dve obale ushićenja, Koje plodi ista reka. KOB Srce sa svojim zlatnim ključima Bije u

Svuda gde dođe bol čoveka, Ispuni ponor koji zjapi: Od jedne suze tisuć reka! I svud po jedan prorok vapi. NOĆ Padaju sutoni prvi plavi,

IV No pred ravnodušni svemir što ga koči Mir tvojih načela, stane bol čoveka Usamljen pred svačim!... I zbunjene oči Na tamnoj matici tvojih nemih reka.

PESME ŽENI I Boginjo, koja si, ohola i preka Sa jednog neznanog raskršća golema, Prvi put izašla pred oči čoveka Držeći dve dojke u rukama dvema — I oglasila se kroz mrak prve zore Krvožednim tvojim kikotom; dok vruća Luč

Tad reče svome dragom: Otvori mi tvoje velike zenice da vidim svoju lepotu. Velike zenice čoveka koji ljubi otvoriše svoja sjajna ogledala.

njegovu krv, i zapalivši njegovu žetvu, i otevši njegove žene, osećam na sebi pogled gordog preziranja samo tog jednog čoveka. Otruj ga, daću ti jedan grad i najlepši kamen iz mog žezla. Ali ta žena nije znala kako se truje.

Zohra svako veče šalje svoju zvezdu da primi za nju molitvu svih žena u pustinji čije telo žudi čoveka. Sutradan u suton, na toj istoj obali, ležala je ona u naručju toga putnika stranca.

Jer je Zohra svirepa i ne bi joj više na obalu slala svako veče drugog čoveka. PROROCI Pred selom se javio prorok iz neke druge zemlje. Oko njega su se okupila deca, psi i kokoši.

Tako je prošao ceo život tog čoveka zaljubljenog u zvezdu. Ali on je umro srećan jer je ceo život živeo u svetlosti zvezde koja je bila lepša i veća nego

SREĆA Širokim putem koji te večeri iz grada vođaše u polje, išla je šarena gomila prateći jednog čoveka kojega krvnici treba da obese. Niko nije znao je li osuđenik bio zlikovac ili mučenik.

Preko reke koja je delila ove dve zemlje razgovarahu dva čoveka: — Mi živimo u mraku a obožavamo Sunce koje neće da nas ogreje.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Tako mi se činilo da je tamo nešto teško, tamno, misteriozno! Gatke iz detinjstva: o doktoru koji ubija zdravog čoveka samo zato da vidi kako je mogao ozdraviti od nekake teške bolesti; i o nekom drugom doktoru koji se dao iseckati na

On stade, potrpa i nas u kola i odvuče na Savu, gde smo se pošteno iskupali. Kupanje oživi čoveka i opet ga njiha i uspavljuje. Ja sam s mamom slatko večerao.

” — Verujte, — kaže Joca — i meni je tako teško, da vam ne umem kazati. Mnogo mi je, čini mi se, lakše gledati čoveka za koga znam da će naizvesno umreti. Ali ovo!... Pa mi je i inače nekako prirastao za srce i on, i... i njegova sudbina!

Zamalo još, i svet se sasvim raziđe. Osim slugu i činovnika parobrodskih, na obali stajahu još samo dva čoveka — jedan u fesu i čakširama, drugi u mundiru i mamuzama.

velike ruke, aljkava uniforma, a kao sneg bela košulja i kao mleko čista sablja — sve to izdavaše gospodina i gejaka, čoveka od koga iščekuješ da zna aranžovati kadril i očistiti ostricu, a opet te nimalo ne bi iznenadilo kad bi on okrenuo

Pa ipak je on iščekivaše. Ima u čoveka jedna žica, lažljiva kao slučaj, pa ipak je zovu „predosećanje”. Ko god igra na lutriji, taj pri svakom vučenju ima

To su, valjda, godine što čine čoveka „pametnijim”. Ja bih pljunuo na njih, pa ipak ne mogu da budem „lud”. Prošlo je sve.

Naročito u vašoj knjizi. Mora biti da je ovo le pluѕ âpre lettre.13 Malo u kog čoveka da je čitav nos. Sve je tako zamrljano da se jedva raspoznaje. Ne valja ništa, ništa.

onako od srca, kako bi se ja od srca zaplakao, da me nije sramota i da ne moram mesto plača pregnuti na delo poštena čoveka. Rekoh da ću početi gde sam stao.

Bože, zašto je tako slatko zalagivati se? Kad sam već strpao pismo, vratim se kući. Pored mene prođoše dva pijana čoveka. Jedan se bekeljaše na me i gurnu me laktom.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

— brani se gospoja Sida, — al’ kad čovek dođe kod vas, a vi onda ne znate šta je dosta; vi onda formalno zarobite čoveka!

Aća, pa ode da metne pismo na poštu; a domaćin ostaje i zadovoljan razmišlja u sebi kako nema ništa lepše od učena čoveka, i kako sve ide kao namazano.

« rekli bi obično za izvikana čoveka. A to je došlo i pop-Spiri odnekud do ušiju, i naravno da ga je jako zabolelo to što patak ni najmanje ne vodi računa o

! Juco, dete moje, ne slušaj ti tatu... Nemu dođe tako ponekad pa mu srce i duša da sekira čoveka. — E, ja ti reko’ — veli pop Spira. I nije se prevario iskusni pop Spira, kojega ni najmanje nije zbunilo pozivanje g.

« A ja joj kažem: »Baš k’o i tebikana brez čoveka.« A ona se opet nakašlje, a ja k’o velim: kad baš ’oćeš i biće ti!... Fajn žena, što jest; žustra baba!

Kakve divne i zanošljive, šarene i mile slike izatkivate vi zorom, i varate njima čoveka, slabo to stvorenje! — Gledajte samo srećnoga i zadovoljnoga Niću kako je zavaran i očaran njima; kako mu se smeši brk

I doista, to je bilo nužno, jer Lekin zeljov manje je lajao na bose paore, al’ kad vidi gospodina ili samo obuvena čoveka, a on se pomami i sve za štikle hvata zubima.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Tamo leži! — Govorio bi ovaj tresući se od straha i groze što je u grobu video živa čoveka kako ničke leži i kao diše, miriše grob. Klisarica, ma da je bila slobodna, ipak ovo joj je bilo najteže.

da dan osvane, da dođu muški, dovedu popa da ga očita, opoje i posle da ga u crkvu odnesu i sarane kao svakog drugog čoveka — domaćina.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Siridžić bio je običan seoski grk koji je svojim trudom stekao ono što ima; a dosta ima, toliko da se u selu za imućnog čoveka držati može. Tu se sad o trgovini počeše nadmetati.

— Ala ste đavo! — Mnogo sam sveta prošao. — Obećanje ispuniti, to je poštenje. Ja vas držim za poštena čoveka, pa kad ste obećali, znam da ćete i ispuniti. — Ala ste me uhvatili, ne mogu s rečma kuda.

Neće mlada golaća, koji bi je za blago uzeo; neće matora, ma da je bogat; neće čoveka bez jake titule. Ona bi htela kakva mlađa čaveka koji je lep a nije siromah; ili kakva mlada, većeg ranga činovnika;

Ona bi rada poći za čoveka vaspitana i od ranga; premda bi je gospođa Makra rado trgovcu dala, ali malo većem trgovcu, i to zato da ako bi se

Ja kad bi’ imao kćer, vaspitao bi’ je po svom redu, da može i za manjeg čoveka poći. — Al’ kažu da se u inštitutu tako izuče da posle nikad propasti ne može.

mnogi, kroz razne nezgode života; imao je imanja, pa je propao, pa se oporavio, i sad ga u okolini drže za dosta imućna čoveka. Gostoljubiv je bio i prijatelji njegovi rado su mu kuću posećivali.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Ali baš u tom trenutku neko spusti ruku na njegovo rame. Jurišić se naglo okrenuo i kad je ugledao ženu, uz visokog čoveka vojničkog držanja koji ga je oslovio, on se jako zbuni i lako porumeni.

— Verujem potpuno. — Ali moj muž neće ići, ja mu nedam. Pa se ona žena još jače i strasnije privi uz snažnu mišicu čoveka i po onom pokretnom utisku na njenom licu, što je u jednom trenutku kadar da je izrazi svu, Jurišić na jedanput oseti

Život taj samo je jedno sanjarsko lenstvovanje, nedostojno čoveka koji mora da voli onaj drugi, pun tragičnih, velikih strasti, jedan bujan ti buran, pobednički život.

„Neba mi moga — mislio je Jurišić koji nije mogao spavati — sav mu je izgled čoveka koji je stalno u snu čulnog života; i tu, čini mi se, ne vredi nikakav napor ni pokušaj vladanja nad sobom.

A onima se gore to ne dopada, jer oni ne vole čoveka koji misli nego mašinu. Pa se onda u pola podiže, privlači je i obgrli: — Je li, pita je on, pravo da mi kažeš: šta

Pa, jel' to muž i drug i prijatelj, najbolji drug i najveći prijatelj? Žalosno zaista. Život čoveka i žene treba da bude život jedne jedine duše, protkan jednim tkivom koji se ne može nikad odvojiti.

“ ne osećam, ni izdaleka ne osećam. Ljubav je ono fino lično oplemenjavanja, ona uklanja one prljave misli, čini čoveka boljim. A ja? Jesam li je oplemenjen, jesam li bolji, volim li je zaista? Volim ja svoju verenicu, to je istina.

Dakle ne volim niti mogu da volim, jer ljubav traži celoga čoveka i poverenje, a ja sam satrven, umoran srcem i nepoverljiv, A osem toga, ne odgovara ni ona svima mojim uslovima, i to

— Nikakve, u koliko ja znam. — Imao je, imao, samo vi krijete od mene. Ali neka, ja cenim čoveka koji zna da čuva tajne svoga prijatelja. A vi kako, gospodine Jurišiću?

Ako jeste, onda vam je morao reći da od mene nema uočljivijeg čoveka na svetu. Ja nikad ne uvijam, ja ne znam da uvijam, ja govo— rim otvoreno Ako to ne možete podneti, onda se odreknite

— I čega tu ima strašnog? Ja ću vam govoriti prosto i otvoreno, kao i vi meni. Žena koja je verovala u čoveka pa se razočarala, jer on to nije bio, na to ima prava.

Čujte, gospodine Jurišiću, ja volim čoveka, ja volim junaka, ja volim . . . ja volim hrabrost i snagu. I ona široko otvori oči, pa ga pogleda nekako nepomično

Afrika

Govore nam sve to glasom koji znači: „Tako vam i treba kad ne umete da bacite ni čoveka u vodu, a hoćete u prašume!“ Ovaj je crnac, uostalom, prvi koga sam video da je sasvim antipatičnog lika i bezobzirnog

A možda je to i zbog one osnovne upornosti čoveka da ne učini nikad nikome baš ono za čim taj najviše žudi (Prust). U svakom slučaju koliko je smešan onda napor belih

Da čak prvo putovanje kroz jednu zemlju više upozna čoveka s tom zemljom no i jedno iduće, koje još slabi i prvobitno stečena ubeđenja.

Zakazano je bilo da sam u osam na obali. Sam šef poslao je još od ranog jutra čoveka koji ima da je izgleda. U času kad smo silazili reci bilo je oko pola osam.

Bolestan je od grudi i neizlečiv, jer za njega nema leka. Tumač tvrdi da bi za čoveka kao što je ovaj, koji je ranije kao i mnogi drugi ovde, bio optuživan da je panter, lek bio svakako meso čoveka, jer

bi za čoveka kao što je ovaj, koji je ranije kao i mnogi drugi ovde, bio optuživan da je panter, lek bio svakako meso čoveka, jer čovek–panter ne može živeti a da je zauvek njega lišen.

Ovde dugujem jedno objašnjenje za koje jedva da se smem založiti, pošto su sva posmatranja u izučavanju primitivnog čoveka isuviše nesigurna. Sve je misterija i sve je ilogizam u njemu.

Nikada u životu ja nisam sreo čoveka koji bi toliko predstavljao nesreću upropašćenost a istovremeno silu življenja i neumitnost probijati se kroz događaje

Tako sam video ja ovoga mladog uništenog čoveka u poseti kod Švajcarca. Sigurno da je sa domaćinom već govorio o meni pre no što ću doći jer se odmah čim sam ušao

To je suviše sreće a da ne izvede iz strpljenja čoveka čiji je život uslovljen naporom i mučenjem. Nije bilo sumnje, što sam posle i kod svih ostalih belih koji se sretnu sa N.

prema njima pričao, da ovaj simpatični dobroćudni švajcarski mladić smatra svoga prijatelja kao sasvim propalog čoveka. Da bih utvrdio šta je uzrok tome, ja sam pratio njihov razgovor sa najvećim ljubopitstvom. N.

To su dva snažna sredovečna čoveka; pravi džinovi širokih očiju; ničeg svešteničkog u njima. U četiri kuvar pronađen i izgrđen, i mi polazimo.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

MIŠIĆ: To sam ja izmislio. KATICA: Zaboga, zašto ste ga varali? MIŠIĆ: Ta to je blagodjejanije čoveka utješiti, koji oće da padne u očajanije. Kamo sreća da je to sva šteta! KATICA: Zar se jošt što dogodilo?

MIŠIĆ: Nikakve. JANjA: Ama, molim si, gospodar notarius, imajte elejmosini⁴¹, pomozite mi! Siromah čoveka! MIŠIĆ: Ovde je sve badava. JANjA: Gospodin notarius, evo ovde imam saračiku, pustite da si otruim. KATICA: Zaboga!

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Lud je taj grof Merci i ti geometri i kapucini, što bi hteli da čoveka pretvore u anđela. A čovek je velika stražnjica.

Kao da se iznenada bio setio nečega, kad je ugledao lice u tog čoveka, Garsuli mu se obrati, sad već mirnijim glasom, skoro veselo: „Palavičini, šta znači to „pavori“ što su toliko vikali?

Gledala je čoveka, za koga ima, kroz nekoliko dana, da pođe. Zbog uzbuđenja – i zato što je bila crnomanjasta – lice joj se činilo još

Pavle je bio ustao u kolima i pokuša da siđe iz kola, nesigurnim korakom čoveka sa vezanim rukama. Njegova dva bratučeda tek tada primetiše da Pavle nosi lokot oko ruku.

Žene su bile stale kao skamenjene, kad videše, kako čoveka lepog, snažnog, vode, kao da su mu noge i ruke polomljene. Mislile su da je mučen u zatvoru.

Molbe, potvrde, akta – uhvate te. Kako ću da ostavim sirotog Trifuna? Šta će on ovde, bez mene? Greh je prevariti čoveka sa šestoro dece. Teška je, dugonjo, materina kletva. Da pođemo, pa da mi neko, Trifunovo, na putu umre?

Odoh ja već kod prve skele. Neće više Garsuli dobiti me živa. Vidiš li, Šokice, ovu moju ravan? San za čoveka, a trku za konjika. Kad noć večeras padne, tamna, prostreće se kao meki dušek, za kirasira, a za trkalište tih husara.

već dve godine, u nadeždi odselenija, u mukama pobuna, na paradama, trebujući novu uniformu, Trifun se bio pretvorio u čoveka prosedelog, ogorčenog, koji je često, kao i njegova braća, škripao zubima.

porođaja, bila je sve lepša, sve snažnija, i, činilo joj se, sve mlađa – što se, zaista, nije moglo reći i za ovog čoveka, od koga je bila okrenula glavu, da ga pri rastanku ne gleda.

Pa ipak, iako ga ne pogleda, sad pri rastanku, bila se sažalila na tog poružnjalog, zapuštenog, čoveka. Mislila je, za trenut, dva, na njega okrenuvši od njega glavu, sa onom ljubavlju, koju je pre osećala, kad bi im se

U toj kući, kod tog čoveka, Isakovič je mogao, mirno, da razmišlja o svemu, što se sa njim, dotle, bilo desilo. Pa i o tome, što ga, ubuduće,

Trandafil je, kod svakoga, ostavljao utisak potpuno sretnog čoveka. On se smejao Isakoviču, koji se kao sen, uplašen, brižan, kretao po njegovoj kući i nije izlazio, ni u baštu.

Teodosije - ŽITIJA

svi oni koji su ovo videli divili i zaprepašćivali, i da su svi bili poslušni u veri blagočašća, i smatrahu ga ne kao čoveka već kao proroka Božjeg koji je poslan k njima, tako da se i sam samodržac divio i govorio: — Blagosloven je Gospod,

ukrase crkvu po volji njegovoj, tako da se i do danas vaistinu vidi crkva ukrašena u svemu; jednoga dana izišavši — nađe čoveka raslabljena rukama i nogama i svima udima svojim, donesena da primi milostinju i ostavljena na putu da bi mu sveti, kad

Sveti dovoljno obdari careva blagorodnoga čoveka i oružane ljude i sve koji su bili s njim u lađi, i napisa u pismu blagorodnu pohvalu, molitvu blagoslova za sve

Jer, govoraše, ovo su dela duhovna koja čine čoveka hrišćaninom, i ovim prinošenjem plodova Bog se veseli više nego svakom žrtvom.

Videvši čoveka kod groba svetoga gde stoji, poboja se veoma i od straha smete se, jer mišljaše da je priviđenje ili da su kradljivci

No besi lukavi, koji po prirodi svojoj mrze ljudski rod, kao god što u početku na prvog čoveka Adama zavišću napadoše te ga zmijinim savetom prelastiše da će bog postati, i zbog prestupljenja zapovesti i kušanja

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Zar tuđa duša nije često za nas potpuna zagonetka? Zar nije čovek za čoveka jedna od tajni u koju se može najteže prodreti?

Ima krajeva u kojima čak osećaju i rane kosovskih junaka. Pogubiti mnogo Turaka za dinarskog čoveka znači ne samo osvetiti svoje pretke, već i ublažiti njihove bolove koje i on oseća.

Iznenada iz magle iskrsne neki nepoznati na belom, hromom konju, sa tri noge. On čini utisak iscrpelog i slabog čoveka. Prolazeći pored njega Sekula mu otme zlatno pero kojim je ukrašena njegova glava i beži.

zakoni, koji teže održavanju i trajnosti roda, bili su donekle izmenjeni: nije trebalo održati i ovekovečiti fizičkog čoveka, već moralnog čoveka, čoveka od časti; osim toga čovek je žrtvovan da bi se pleme ovekovečilo, naročito čast plemena.

održavanju i trajnosti roda, bili su donekle izmenjeni: nije trebalo održati i ovekovečiti fizičkog čoveka, već moralnog čoveka, čoveka od časti; osim toga čovek je žrtvovan da bi se pleme ovekovečilo, naročito čast plemena.

i trajnosti roda, bili su donekle izmenjeni: nije trebalo održati i ovekovečiti fizičkog čoveka, već moralnog čoveka, čoveka od časti; osim toga čovek je žrtvovan da bi se pleme ovekovečilo, naročito čast plemena.

Sa ovih je putanja Crnogorac mogao iznenada iščeznuti iza stene ili u kakvu škrapu. Karsni teren skriva čoveka isto onako kao i gusta šuma, možda još i bolje, i vrlo je pogodan za četničko ratovanje.

Žena nerotkinja mogla se promeniti, naročito ako je udata za junaka i poznatog čoveka čija se „loza“ ne sme ugasiti. Ona može ostati u kući pored druge žene.

Osobito cene ljude „od prave, od Božje strane“, ili „desne ljude“, dobre i na dobro upućene; za čoveka rđavih osobina i koji veru ne drži imaju reč raščovek. Teše se sudbinom u najgorim prilikama i njoj se pokoravaju.

Dinarske osobine: dobrota, pravda i potreba da se radi u pravcu Božjeg čoveka, kod njih su kadšto razvijene do krajnjih granica. Sažaljivi su prema slabima, nesrećnim i bolesnima.

Nikada ga više nisam video niti šta o njemu čuo. Radio je, dakle, iz čiste i proste ljubavi za čoveka „naše krvi“. Docnije, imajući više poverenja, otvoreno sam razgovarao sa mnogim turskim muhamedanskim oficirima, koji

Među množinom Južnih Slovena promatrač bi lako mogao poznati čoveka centralnog tipa, teže po njegovoj spoljašnjosti ali vrlo brzo po arhaičnim crtama njegova jezika i po njegovu mentalitetu.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

primam da je vlada rešila da izvrši slobodne izbore; sva čuda na svetu primam, razumeš li, sva čuda, ali da si video čoveka koga smo mi pre tri godine sahranili, e to ne mogu da primim!

SPASOJE: Nije, nego ti! Je li ovo posmrtna lista, pitam ja vas; jesmo li čoveka sahranili...? ANTA: Parcela 17, grob 39. SPASOJE: Je l' lepo i pošteno sedeo tamo tri godine, je li?

Verujte, kod nas je lakše proglasiti čoveka ludim no pametnim. Dokaz vam je, gospodine, što sam i ja bio tri meseca u ludnici. SPASOJE: Vi?

SPASOJE: Gospode bože, meni je sad tek prasnulo pred očima; sad tek ja jasno dogledam prave namere toga čoveka! ĐURIĆ: Da, da, gospodine, tako treba posmatrati ovu stvar.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Kad bi to bila, bar ponekad bi spremila doručak da ne idem gladan u školu i ne bi se udala za onog groznog čoveka koga sad moram da nazivam ocem, iako je on meni otac koliko sam i ja brat našoj mački.

Možda bih video snežnog čoveka, a možda bi mi od mraza otpale uši. Osetih kako mi hladnoća mili niz kičmu, a onda odmahnuh glavom: ipak je bolji plan

ptice, tabloi s naslikanim unutrašnjim organima gmizavaca, ptica i sisara, a u ormanu ispred zbornice stajao je kostur čoveka u polučučećem položaju. Upitah se šta je mogao biti taj čovek pre nego što je postao ovo čudo u ormanu.

Ako ste razmišljali shvatićete da se od čoveka uvek očekuje nešto sasvim različito od onoga što bi on hteo, ili mogao da uradi.

Kad se razdani, kad nestane ove šašave mesečine, to će proći, tešio sam se. Prestaćeš da misliš na tog čoveka. Video sam ga kako ogroman i sa sekirom u rukama čuči sakriven iza drveta vrebajući me.

- O mačkama? Ja prosto obožavam mačke! - To nije smešno, molodoj čelovjek! - prekinuo me je. - Da bi čovek poznavao čoveka, prethodno mora da poznaje mačke!

Društvo je već izlazilo na odmor i Neda me je povukla za rukav rekavši nešto kao: „Pusti tog čoveka, Bodo, svako voli neko čudo!” - osmehnula se i prošla, aja sam ostao da se pitam je li mislila na Rašidu ili Gretu.

Bilo je smešno misliti da ćeš jednoga dana ući u prodavnicu i reći: „Jedno srce za čoveka od pedeset godina, molim. Parče bubrega i slezine, takođe!

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Sad sâm sa mojim čistim novcima radim, posao mi ide dobro, napredujem, svet me već baš za bogatog čoveka drži; istina, već sam dobro stajao, ali ni pola nije bilo istina što je svet govorio.

ceremoniji, i skoro bi se venčali bili; i kao posle saznam nešto da su se i voleli, al’ mati volela je zrelog imućnog čoveka, neg’ mladog vetropirovića, koji ništ’ nema osim ono malo dućanca prazna, pa ako bankrotira, da joj dođe kći na vrat.

Grešnik već kad ga vidi dosta mu je; iz celog čoveka pravda virila. Al’ kad su ih birali, nisu za novce glasove kupovali, kao sad, neg’ mudrog i poštenog su birali.

XII Prošlo je deset godina, — u životu čoveka dugačak rok, koliko se za to vreme svet menja, koliko se rode, koliko umru, koliko njih srećnih, koliko nesrećnih!

Ima jednog sina, slavnog „fiškala”, pa onda unuke. Ta dva čoveka još potkrepljuju duh gospodara Sofre: Krečar dobrotom i iskrenošću, a Čamča svojim električnim duhom budi uspavane

Ali ne zna kako će, više vode nego zemlje, pa sve se mora na čamcu voziti. U početku za suvozemnog čoveka ne baš najprijatnija zabava. Ali kad se malo nauči, milota.

Četiri čoveka i pet instrumenata. Počinje se u sedam sati; tako je bar na bileti zakazano. Već udarilo sedam sati, počnu svirati

— Čestit je čovek, a i otac bogat. — Pravo da ti kažem, ja bi’ je voleo udati za takvog čoveka kao što smo; ne volem fiškale. Da bog sačuva svakog od nji’, daleko im lepa kuća!

— Stoji l’ partija? — Stoji. — Dajte ruku, držim vas za čoveka od reči. Sad moram brzo natrag. Zbogom! Ode odvažna Matilda. Šamika, jednako zbunjen, još ne zna kako će da počne.

Misli se: kako bi jedna devojka pokraj takvog čoveka srećna bila! Izrodi se među njima nežno prijateljstvo. Svet zna da je Šamika uvek kod Juce, pa se čudi kako mu nije

Gospođa Lujza, opet, Ima pred sobom suvonjavog čoveka, sav ćelav, brkovi šareni, — nije to negdašnji Šamika. Sažalitelan pogled baci na njega.

XXV Prohujaše nekoliko godina. Šamika sve stariji, ali ćud ne menja. Sad drže Šamiku za čoveka srećne ruke. Sve kuće njega prisvajaju. Gde on dođe u kuću, tu se devojke brzo udaju. Šamika je opkoljen od devojaka.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Opkoljen gomilom svojih nemačkih oficira, kirasira, znojio se i pregledao lično pušku za puškom, čoveka za čovekom, pištolj za pištoljem, zavlačeći mali prst u grliće, tražeći da napipa prašinu, odbijajući od sebe cevi

I moj dolgi život projde aki kratcje žitie. I kamo az pojdu... gorkost smerti vižu...“ Golog do pasa, ponesoše čoveka zatim do tih dveju, živih, pravih, obala uzane reke, kojom je njegovo telo trebalo da otplovi do daleke, druge strane

Ni za kakva blaga ovog sveta, ni pod kakvim bičevima i zmijama, ne bi se bila odrekla tog čoveka i njegovog čudnog osmeha“ koji nije videla nikad pre, na licu svoga očuha, ili braće, svojih Grka.

I ona zaplaka opet. Pošto je ljubav tako bedna, ona će živeti bez ljubavi uz ovog, suhog, žutog čoveka, što na kantaru meri srebro i što joj liže ruke, ponizno kao psetance.

On se tog čoveka sećao kao nekog nakaradnog čudovišta, koje je imalo običaj da ga za vreme razgovora ščepa za neko dugme i da ga tako

njihov strašni trčeći korak, ropac samrtnika, dreku onih koje su batinali, lica onih koje behu obesili, šibanje svoga čoveka Sekule i smrt dragog mu Arkadija. Zanemeo i pospan, kao ogluveo, on je u sebi čuo, i te kako, plač i šaputanja.

Kod mosta naiđe na svoje sluge, okupljene oko nekog čoveka što beše, sav prokisao, zavijen u gunjeve, legao na mokar balvan, u vodi.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

OD DEČAKA DO MLADIĆA 127 2. OD MLADIĆA DO ČOVEKA 129 3. OD DEVOJČICE DO DEVOJKE 130 4. OD DEVOJKE DO ŽENE 132 II DEO PREDSTAVA DETETA U JEZIKU I GOVORNIM

Sistem ljubavne magije mora se staviti u širi kontekst magijsko-religijskog modela sveta, arhajskog viđenja čoveka i kosmosa koje je zajedničko indoevropskim narodima.

situacijama teškog razočaranja kada je osujećeno ispunjenje neke snažne želje, odnosno u kriznim situacijama kada čoveka u rešavanju izvesnih osnovnih životnih pitanja ostav-ljaju na cedilu i razum i iskustvo.

trudna posebno je opasno da susretne bogalja, nakazu ili mentalno zaostalu osobu; rečju, u bilo kom pogledu defektnog čoveka.

trudnom ženom iznenadno pojavi neka ljudska nakaza, kao kljast (u ruke), bogalj, osobito sunbulit (kako u Crnoj Gori zovu čoveka kljasta i bogaljasta ujedno), veruje se da će u njoj začednuto dete isti izgled primiti.

kao nekog sa zečijom (rasečenom) usnom, pa izbegava i onog s opekotinama po licu, pa onog koji nahramljuje, zatim čoveka jako kosmata, ženu obrvaču (s jakim obrvama) pa i onoga, kome je lice mestimice jako dlakavo, osobito rovašenog — s

(Prema Fromu, ovaj praznik je povratak u stanje prvobitnog sklada između čoveka i prirode i ujedno anticipacija mesijanskog vremena, harmonije koja će tek doći.

⁴² To je razumljivo s obzirom da je nedelja, srećan, sveti dan, dan odmora od rada. Za srećnog čoveka se kaže: „Majka ga rodila u belu nedelju.

“⁷⁴ Ponegde se čuva pupak sve do smrti čoveka čiji je, da bi se tada zajedno sa njim sahranio. Devojčici, međutim, pupak ne čuvaju, da ne bi ostala „vezana za

Kažu da postoje veštice, „konjooborke“ koje pogledom mogu čoveka oboriti s konja. Za Srđu Zlopogleđu priča se da je mogao po svojoj volji upravljati snagom očiju.

Pošto je gvožđe tvrdo, otporno, teško lomljivo, smatra se da može uspešno da odbrani čoveka od zemaljskih i nadzemaljskih opačina.

zanimanja ljudi: motika — zemljoradnika, čekić — kovača, češalj — bricu, nož — mesara, sito — pekara, knjiga — učenog čoveka. Dete prilazi prostirci i prvi predmet koji uzme, veruje se, time otkriva čime će se u životu baviti.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

NESHVAĆENE 52 ZA NAIVNE 53 ZA ONE KOJI SE SPOTIČU PREKO PRAGA 54 ZA PASTVU SRCA 56 ZA SUŽNjE POMILOVANE 57 ZA ČOVEKA KOJI JE POGUBIO PERGAMENTE 59 ZA SLUGU JERNEJA 61 ZA ALKOHOLE 63 O KAMENOVANjU 65 O PRELjUBI 67 ZA SVADBE BEZ

zavejane, za bokale i za kupe gde vetre u ocat pretvorena stara vina, za slanike netaknute kao celac januarski, za čoveka koji zalud očekuje da se prijatelji kraj njega skupe, za onoga čija zla se jedino pamte.

pomilovanje za zemlju ubogu kuda vojska prođe, jer zemlja je takva, ona voli kad je obraste trava, kad u polju čuje govor čoveka, ona ne voli da ostane sama, ona voli da je budi mukanje krava, da je uspavljuje jaganjaca bleka.

ona se guši od baruta i metana, ona voli da se greje uz ognjište gde pastir granjem potpiruje plamen, zemlja društvo čoveka ište, zemlja kao rodna grana voli da joj čovek spusti ruku na rame.

Za čoveka koji na grob prijatelja ne posadi trešnje ni breze, koji sa kola i sedlenika u rodnom kraju nikada ne siđe da postoji na

ZA VAŽNE Tražim pomilovanje za one koji imaju pozivnice za svaku povorku i panoramu, za čoveka koga i u vozu, i na gozbi, i u hramu, i u raju, numerisano mesto čeka, za one koji još za veka grobnicu gde će leći

čovek s rukama obema, miropomazani i odlučen od vere, zvani i onaj što pred vratima čeka, za njih, za sebe, za svakoga čoveka tražim pomilovanje.

Za sužnje, care, pomilovane, za njihovo pomilovanje od vodeničkog kamena teže. ZA ČOVEKA KOJI JE POGUBIO PERGAMENTE Tražim pomilovanje za čoveka koji se vratio s duga puta a pogubio dokaze i pergamente da je

ZA ČOVEKA KOJI JE POGUBIO PERGAMENTE Tražim pomilovanje za čoveka koji se vratio s duga puta a pogubio dokaze i pergamente da je onaj za koga se kaže i koji jeste, te mu ljudi ne

Za čoveka koji rukom pokazuje ohlađeni dimnjak svoga krova i travom zaraslu stazu do praga, a niko mu neće da posvedoči da je pro

Za čoveka koga živa sahrane pa nije ni na zemlji ni u njenoj tami i memli. Za viteza kome su ruku ljubile majke i koga su blagosilj

Za čoveka na koga se zaboravom i oni bace koje iz čeljusti nemani spase. Za vojnika koji bukvice nema a bez knjige carske važne n

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Nedelom u tri Kosovska ulica je za mene najlepši i najtužniji predeo na svetu, zbog jednog mladog čoveka i jedne mlade žene, koji dovode svoju decu u Kinoteku. Ako se ne vide pred ulazom, traže se očima po dvorani.

Odlazim tamo posle Kinoteke da popušim cigaretu. Vidim tako mladog čoveka i mladu ženu kako sede na odvojenim klupama.

I lepo se vidi, nešto silno i nešto strašno tajanstveno privlači sina mladog čoveka kćeri mlade žene. Dešava se nešto što uopšte ne mogu da razumem, dok pušim u parkiću kod Skupštine.

Svi su mislili da će mlada žena biti nečija divna mlada žena. Postala je žena čoveka koji nedeljom nikada nije kod kuće.

Voda je bila mlaka i slankasta. Nije gasila žeđ. – Kakve su freske? — upita čoveka kada je izišao iz crkve. – Uglavnom propale... — reče on.

ostave svoje kosti pod planinom Vidušom (zadnja pošta Bileća), tamo gde se dinamitom mora razbijati stena da bi ukopali čoveka. A sjajni su bili V-ići!

Kao nov! Jer, kuršum je stariji od čoveka. Ležao je na kukuruzovini, na izgorelom parketu svoje nove kuće, pušio i privijao travu »protiv taneta« što mu je dade

oni što su pratili profesora da su se u daljini videli plavičasti venci nekih udaljenih planina: nigde ničega — ni čoveka, ni žene, ni psa, ničeg sem sunca i neba koje je bilo toliko plavo da je prelazilo u tamnomodru 6ojy mastila.

Ali to nije važno, kazao im je tada starac, možda su to sasvim druge trave, dobre za pse, a loše po čoveka, kazao je, jedno je važno, i to moraju zapamtiti i oni i njihov profesor.

Slušala ga je pažljivo. Oh, kako sredovečni muškarci vole da ih slušaju! Evo, dakle, jednog čoveka koji ima sve, i jedne devojke koja nema ništa. Nije ni primetio da se već pri kraju predjela zaljubio u svoju gošću.

Kroz prozor na prvom spratu Pozorišne akademije videla je deo trotoara ispred izloga robne kuće i čoveka koji se šetkao paleći ko zna koju cigaretu. – Jeste li već nešto studirali? – Zašto? – Nisam imala uslova...

Bože, na to je potpuno zaboravio! —Dođi ovamo! naredi mu carinik, gromada od čoveka. —Dođi da te malo pretresem . . .Takvi kao ti sigurno nose drogu!

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

MLADOŽENjA: A, toga nema. OTAC: Samo karte ne; to je otrov za mlada čoveka. PROVODADžIJA: Vidićete i znam da ćete mi blagodariti. UGLED 8.

Gdi su ti oni mlogi novci? ŽENA: A gdi su tebi oni mlogi vinogradi, one vodenice, karuce, i šta tu nema? Najmio čoveka da laže za njega.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

” odjeknuo je daleko i silno. Ljudi su, u najboljem slučaju, uvek tražili čoveka u detetu, ne hajući za ono što je u detetu samo dečje.

meditacije, dodatno usložnjavanje, i prećutkuje, donekle, bezizglednost te pustolovine koja se zove život odraslog čoveka.

Pominjanje deteta na početku pesme je višesmisleno. Ima tu i prkosa neshvaćenog čoveka, sapetog pesnika: odraslima, njihovim zakonima u kojima se nije mogao snaći, pesnik pretpostavlja dete, i to osvetnički

Devojčica pokuša da za svog miljenika zainteresuje oca, mrzovoljnog čoveka, uz to strasnog gledaoca televizije, što znači, izgubljenog za lepa i uzvišena osećanja.

Kao što oni sve čine u ime radnog čoveka i njegovih najdubljih interesa, tako dečji pisci — toute rroportion gardée — neguju jednu sumnjivu podvrstu književnosti

grobova onih zračni' Spajajući gromkim jekom I božanskom silom nekom Spajajući vek sa vekom I čoveka sa čovekom.

prostoru detinjstva, koji je, po tom osećanju i shvatanju, prostor prvobitne otvorenosti i nevinosti: detinjstvo svakog čoveka kao da ponavlja ljudski život pre istočnog greha i progona iz raja.

Ljubav, prijateljstvo, smisao za žrtvovanje i odanost slobodi, kao odlike odvažnog i odgovornog čoveka, pa i deteta, otrgnute su od vladajućih struktura i predate jedinki, da se za njih prema svojim potrebama i merilima

od šeste do četrnaeste, ili sedme do jedanaeste godine, već onim od početka do kraja sveta, od početka do kraja čoveka.

Sve što je pesnik rekao o životnom iskustvu, mašinskoj civilizaciji, o odnosima mašine i čoveka, o starosti, pa i o ljubavi, poznato je i staro, toliko poznato da je u ozbiljnoj pesmi nesaopštljivo.

(Glas iz djetinjstva) Od takvih uzbuđenja, od takvih drhtaja i prisećanja, sačinjena je prava lična povest svakog čoveka.

(Priča o velikom čobaninu) Ćopićev tip dobrog čoveka mora zadovoljiti e, što će reći poetske kriterijume lepog i dobrog, i biti uvek spreman da povlađuje željama: Znao je

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

LEPRŠIĆ: Dakle, narodna boja vama nije ništa? GAVRILOVIĆ: Opet vi! Boja je za narod odlični znak, kao i za čoveka aljina. Ali ja, bogme, zbog aljine neću se tući ni poginuti. LEPRŠIĆ: Zašto nemate čuvstva za narodnost.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

verovala u urođenu dobrotu ljudsku, osetljivost smatrala kao jednu od prvih vrlina duše, postavila za pravilo da je cilj čoveka što veća sreća što većeg broja, i verovala u krajnju pobedu dobra na zemlji.

XVIII veka no u celoj evropskoj književnosti toga vremena malo je ljudi koji predstavljaju tako potpun i lep tip čoveka toga doba.

Sa svojim urođenim vrlinama, sa čestitošću, krotkošću i pitomošću jednog blagog i duševnog čoveka, on je sjedinio snažan optimizam, plemeniti idealizam i široko čovekoljublje filozofa svoga doba.

Kao uopšte filozofi XVIII veka, i on drži da je najlakši put za pobedu novih ideja imati jednog prosvećenog čoveka na prestolu, koji će nametnuti neprosvećenoj masi nove istine i napredne reforme.

dostojanstvu, i da mesto života po »strahu gospodnjem« prime slobodni i humani moral, koji izlazi iz prirode sama čoveka i ljudskih odnošaja u društvu.

Između Dositeja i romantičara naših postoji razlika koja je između razumna čoveka koji vedro gleda preda se u budućnost i zbunjenih ljudi i maglovitih glava koji gledaju nazad u prošlost.

nije znao šta govori, i sva je verovatnoća da je hotimično govorio zapleteno i mutno da bi davao utisak genijalna čoveka. Stil mu je težak, nejasan, često sasvim nerazumljiv.

ljudskoga, urođenu i neizlečivu rđavštinu ljudi, prazninu reči, obmane ideja, izlišnost nade, pobedu zla nad dobrim kod čoveka, koji je sin blata, i u ljudskoj istoriji, gde mržnja i nasilje uvek imaju poslednju reč.

spev Luču mikrokozma, jedino svoje delo »čiji predmet nije iz istorije«, epopeju stvaranja sveta i čoveka, borbu Satane protiv anđela, — najmanje originalan svoj veliki rad.

kao istoričar i kao političar, suviše obraćao pažnju na istorijske pojedinosti i činio političke refleksije suvremenog čoveka. Crnogorski život je ulepšan, a ljudi su idealizovani.

u nj je Njegoš uneo sav svoj duh i svu svoju dušu, svoju pesimističku i determinističku filozofiju, svoj bol čoveka koji se bori na pučini sudbine, svoj dubok patriotizam i snažnu veru u srpski narod.

Evropski romantičari su prihvatili ideju Žan-Žaka Rusoa: da civilizacija kvari čoveka, da je čovek najbolji u primitivnom stanju i da se zato treba »vraćati k prirodi«.

Radičević, Branko - PESME

Tako eto u prašinu pljunu, Zgradi blato, pa u njega dunu, Blato živnu, eto ti čoveka, A Bog njega ovako dočeka: „Ču li, čoče, ču li, dete moje, Što god vidiš, sve je ovo tvoje, Vataj, ruši, čupaj,

Pođo onda opet unapreda, Pa ti jednu livadu ugleda, A po njojzi svud kopriva gusta, Nađikala svr čoveka pusta, Čkalj, bunika, tatula, štirina, I svakakva druga travurina.

Al' eto ti onoga čoveka, De se lati šume i litica, Kako dođe, na nj'ga uka, dreka Od jejina i od kukavica, Al' on ništa, već sekiru lati,

divne, jeste plemenite, Vi miševa svoji ne bi jeli, Krv i mozak samo piti teli, Lepo li bi znali kako valja Od čoveka praviti bogalja: „S knjigom svani, s knjigom i omrkni, Sedi, bubaj, pa na knjizi crkni!

A dva čoveka jedan čunak mali Baš priteraše amo ka obali, I kako doše, iskočiše smesta, I začas otud u tami i nesta.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

AHMED: To ti svome ćaći pokaži, znaš! SULjO: Tako ćete još i do noževa, budale! Ajde, pusti čoveka! HUSO: On meni da kaže da sam govedo! To je insinuacija! AHMED: Šta se mešaš u razgovor...

SULjO: Nemoj, molim te! Ne mogu ni o Šemsi na prazan stomak. HUSO: Znaš li ti šta je božja milost za siromaha čoveka? Teleća čorba! Greje trbuh, smiruje živce, pripitomljava!

Nisam vido nesrećnijeg čoveka! Tako i ti; s tom razlikom, što si ti nešto i pogodio. Slobodno se ti raduj. Al da mi ipak gledamo šta ćemo sad...

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

— govoraše on nekome. — Pogle, brate moj: cele godine suša, ni kapke vode da padne... Gle, kako je uvelo, grehota čoveka i da pogleda... Eto, od deset korena ako jedan prihvati. Nesreća, kažem ti!... — Istina, istina!

S tupim i učmalim izrazom lica, razdrljenim i kosmatim grudima, pogledom besvesnim i tužnim, činjaše on na čoveka utisak snažan i nekako odvratno tužan.

Posle dva dana došli su bez toga čoveka drugi neki, i u sobi s braćom joj dugo u noć pili. Majka joj izlazeći od njih iz sobe zaplakala se, a njoj tada braća

Čak joj i bilo milo što se tako s njim lepo svršilo, i što će joj on od sad biti kao brat, a ne drugo... A za toga čoveka, muža, čula je da je iz gornje mahale, dakle iz najboljeg dela varoši, da ima kuću, da je terzija, ali da ne radi u

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Ovo su izvori iz koji(h) izviru sve strasti koje uznemiravaju rod čelovečeski i koje čine da čovek na čoveka mrzi, jedan drugoga huli, goni, udručava, ozlobljava, proklinje, u večnu muku šilje i vragu predaje; a što je najgore,

Kostić, Laza - PESME

dade zub, magarcu uši a golubu lub, i stvarajući sve bez odmora, kad šestu zoru rad mu dočeka, i svoju sliku stvori, čoveka, stvorenja cvet.

taj u sedam boja što se preliva i svaka boja jednu kaže strast: taj glum se zove: tajna večera, junak je bog u licu čoveka, gledači su mu celi beli svet, nenagledanu gledeć pojavu de čovečiji sagoreva lik od unutarnjeg plama božjega, pa istim

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Dosledno tome, rasla je i originalnost narodnog umetnika. Za odnose raje i bega, čoveka i popa, trudbenika i špekulanta, i t. sl.

galiju ka kraju malo podalje od grada, pa iziđe na breg i razapne šator, pa onda napiše caru knjigu: — Pošlji mi onoga čoveka koji je odneo vodu od mene. Car odmah opremi najstarijeg sina. On sedne na konja, pa upravo k njojzi pod šator.

Kako ga je lako udarila, odmah su mu dva zuba ispala, pa ga opravi ocu i reče mu: — Idi, kaži svome ocu, neka pošalje čoveka koji je vodu odneo. Kad on otide kući i kaže ocu šta bi, otac brže pošlje drugoga sina.

Ovako ćeš pozdraviti svoga oca: Ako mi ne pošalje onoga čoveka koji je odneo vodu od mene, sve ću mu carstvo razoriti; nego stani da ti dam po čemu ćete naći toga čoveka.

onoga čoveka koji je odneo vodu od mene, sve ću mu carstvo razoriti; nego stani da ti dam po čemu ćete naći toga čoveka.

Stojša to opazi pa je zapita: — Što je, snaho, što me tako glediš? Ili, davno nisi videla čoveka ili se u što upoznaješ? A ona mu odgovori: — Brate, poznajem u tebe maramu što sam je svojom rukom vezla.

Stojša to opazi pak je zapita: — Što je, snaho, što me tako glediš? Ili davno nisi videla čoveka, ili se u što upoznaješ? A ona mu odgovori: — Brate, poznajem u tebe maramu što sam je svojom rukom vezla.

Onda car pošalje drugog svog čoveka, te ovog junošu nađe i pred cara dovede. Sad ga upita car, šta je usnio, a ovaj mu odgovori: — Neću da ti kažem.

On uzme dlaku od kurjaka, pa ga pusti. Iza toga carev sin opet, dugo putujući, srete jednog čoveka, pa ga zapita: — Zaboga, brate, eda li si čuo kad od koga gde su dvori zmaja cara?

Ovo nije čovek, bog zna šta je. A on mu odgovori: — Još jedno da mu zapovediš, pa ako i to svrši , je nešto više od čoveka.

Pa ćeš onda ti poći na toj galiji i srešćeš prvo i prvo čoveka a on nosi živu orlušinu, pa ga pitaj hoće li je prodati, on će kazati da hoće, a ti mu podaj što god zaište.

NEMUŠTI JEZIK U nekakva čoveka bio jedan čoban koji ga je mnogo godina verno i pošteno služio. Jednom idući za ovcama, čuje u šumi neku pisku, a ne

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

MAKSIM: Nego ona. KUM: Razmišljavao sam i o tome, i svakojako: šta je bolje da čoveka jede: „stenica ili „žena“; pa sam mislio: stenica jede noću, žena jede danju, kad se probudi.

Hej, pobro! Zar si poludio, te se sam na ulici smeješ? ISAJLO: Poludio bi i ti, da si služitelj kod učenog čoveka. MANOJLO: Kakvog učenog čoveka? ISAJLO: Kod doktora. MANOJLO: Ta boga ti?

ISAJLO: Poludio bi i ti, da si služitelj kod učenog čoveka. MANOJLO: Kakvog učenog čoveka? ISAJLO: Kod doktora. MANOJLO: Ta boga ti? Baš dobro, i tako mi neke bubuljice dosađuju. Ajde, da mi da kakav lek.

(Otide.) MANOJLO (krsti se): O! O! O! da čudna čoveka! ISAJLO: Jesam li ti kazao? MANOJLO: Oće da me penje u nebo. Kuku, majko, šta neću jošt doživiti!

DOKTOR: Zašto? MANOJLO: Kad nisu umeli sami misliti, nego po drugima. DOKTOR: Ačeća oštroumija nemaju mesta kod čoveka željnog za nauke. Ostaje sad pokazati šta su predjeli neba, klimata.

ŠALjIVAC: Znam, osobito od ljudi koji su neučeni kao ja. DOKTOR: Ako i niste učeni, vi ste kod čoveka gdi se možete pomoći. ŠALjIVAC (pokloni se): O tome ne sumnjam. DOKTOR: Šta ste mi imali kazati?

Nego je to ovako: poznato je iz spisanija Aristotelesovi da duše prelaze iz jednog tjela u drugo, na primer iz konja u čoveka, iz čoveka u pticu itd. Kako se to u filosofiji zove, kazaću vam dok mi se razum kući vrati. ŠALjIVAC: Sad vas razumem.

ovako: poznato je iz spisanija Aristotelesovi da duše prelaze iz jednog tjela u drugo, na primer iz konja u čoveka, iz čoveka u pticu itd. Kako se to u filosofiji zove, kazaću vam dok mi se razum kući vrati. ŠALjIVAC: Sad vas razumem.

DOKTOR: Po svetu? No, našo sam jedanput čoveka, koji dođe u moju struku. Osvime, stolice! Ja vas ne mogu tako lako od sebe pustiti, jer ima ljudi koji učastuju na

“ To je velika nesreća, g doktor! DOKTOR: Neka sebi pripiše. ŠALjIVAC: Ja bi opet molio za tog bjednog čoveka. DOKTOR: Nema mu pomoći. Moju slavu ne dam ja tako lako iz ruku. ŠALjIVAC: Ali, je l’ to pismo baš iz Pariza?

ŠALjIVAC: da namaže vaše Zavedenije suđenih s pameti. DOKTOR: Prestani, pikljenico od čoveka, ili pokaži tvoj čaušluk bolje, ako misliš da ti otku čaušku kapu.

gdi se najviše psuje i skaredno govori, nego kod onog koji nam zna tri sata čitati, kako su psovke ispod dostojanstva čoveka. Tako je. „Vuci se u sobu“, mati kćeri govori; a zašto? — da ona može slobodnije na sokak gledati.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

— Dalje mojim čitateljkama za utješenije javiti imam da ću skorim vremenom Džandrljivog čoveka izdati, koje djelo, ako ništa drugo, a ono će bar dostatočno pokazati koliko ljubiteljica knjiga srpski rod broji.

Gdi su minđuše s brilijanti, a? Za tebe je otmena gospođa? TRIFIĆ: Ja sam ti poslao čoveka, zašto nisi uzela koje ti se dopadaju. SULTANA: Ja da uzmem, a ti ne umeš svoju ženu s čim da obraduješ?

STEVAN: Valjda joj je žao bilo što nas je toliko mučila. TRIFIĆ: Moja deco, ovom se nije čuditi. Strasti čoveka preobrate u zvera, sve mu prirodne čertice izvuku, postane skot a ne čovek.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Cap — a vi mene pravo na večeru! Stvarno ste slatki! U stvari, dopada mi se kod vas to što umete da slušate čoveka. Mislim, gledate pravo u oči čoveku i čini se da ga stvarno slušate. Drugi su uglavnom zaokupljeni sami sobom.

Kad je svima dojadilo sa svojim pićem, odluče da ga izleče u Švajcarskoj nekom sanatorijumu, gde je glavni štos da čoveka iznenada bace u bazen pun leda.

praveći jednu neviđenu literarnu kristijaniju, upoznam čitaoce sa skicom za portret pokojnog deda Gavrila (1878—1965), čoveka koji me je na neki način uveo u književnost, jer je baš zahvaljujući njemu moje ime prvi put objavljeno u novinama na

pa mašinu za pranje veša, pa mali auto, pa onda veći, pa mali stan, pa zatim još veći, pa stilski nameštaj u kome čoveka hvata lumbago od ukočenosti istog časa kada sedne na neku blesavu lažnu aldajč stolicu sa ravnim naslonom a onda, što

samo osamnaest godina, poznajem sve trikove koje upotrebIjavaju njemu slični, a između ostalog i onaj fazon, kad sretnu čoveka na ulici pa ga kao malčice postrance pogledaju, onako iskosa, tako da čovek ne zna jesu li mu se javili ili nisu, pa

(Kao da uopšte postoji i neka prljava filozofija!) Kazao mi je da je Predstavnik duša od čoveka, sa principom: živi i daj drugima da žive!

Možeš zamisliti, Anči, na nekom potpuno pustom polju dva čoveka igraju kao šašavi pokraj automobila koji stoji parkiran u jarku! Sumanuto, a?

Ali šta mogu, Anči, kad on vikne: „Brale 'ajde da opalimo dvojac!“ — ko bi to odbio takvoj duši od čoveka? Tako opaljujemo dvojac, a posle nastavljamo put kao da ništa nije bilo.

Prerušio se u takozvanog malog, radnog čoveka — čudo jedno od skromnosti! Kragnicu od košuljice izbacio preko revera sakoa da što više liči na sindikalca, a po

“ i „Zdrav podmladak“, ili onu koja mu uvek položi na leđa kad god je izvuku iz naftalina: „Knjiga je najveći prijatelj čoveka!

“ i, zaista, bio je to Tom Džons, ali šta ima veze, mislim, kad već drži svog čoveka za ruku u nekoj polumračnoj diskoteci; baš treba da je bude briga ako se slučajno pojavi neki lažni rudar iz Velsa,

— i, zaista, bio je to Stiv Mek Kvin, pa šta onda? A neprestano je držala svog čoveka za ruku, i to tako nekako kao da drži ruku na nekoj pepeljari punoj opušaka, ili na dopola popijenoj čaši, a onaj se

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

To je divno videti. Izabela, molim te, leži mirno, ne udaraj me po grudima. Divno je videti čoveka koji zna gde treba da troši snagu. — Ja se bojim da Miguele nije čovek koji to ume.

Ne mogu da pojmim kako se onda mogu naći dva čoveka da se ubijaju, mrzeći zemlju jedan drugoga i misleći da je to zemlja koja mu želi zla.

— Nećete ipak reći da nema nikoga koji mrzi našeg čoveka i koji mu želi smrt. — Možda! Dokle god čovek čoveka nije video, nije razgovarao sa njim, dok ne može da ga zamisli;

— Nećete ipak reći da nema nikoga koji mrzi našeg čoveka i koji mu želi smrt. — Možda! Dokle god čovek čoveka nije video, nije razgovarao sa njim, dok ne može da ga zamisli; naročito dok ne može da zamisli da i onaj drugi ima

Ali kad su za istim stolom, niti može poželeti da ubija, niti mrzeti. Razlika u jeziku, u običajima, otpada čim dva čoveka počnu da se sporazumevaju, makar se i ne razumeli. Razlika nešto znači samo kad se kaže: njih razdvaja jezik, običaji.

Dva mlada čoveka oslonjena nedaleko na ogradu mola gledala su ih takođe. Pljuvali su s vremena na vreme. Ribe su se okupljale pa zatim

Možda će ići da živi na drugoj strani! Mi ne možemo ništa da znamo o tome šta će biti sa životom jednog čoveka. To može biti jedna jedinstvena stvar: život koji tek počinje. Jedinstvena. Ja?

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

se otšelnik liticom Zakona Senka se plotna domogla Atona Ovoga jutra već nekoliko puta Razdaljine između čoveka i Tvorca prvo su rasle sporo, onda vrtoglavo brzo. Prvo je sve izgledalo prirodno: blizina, lepota, postojanje, svetost.

Il ume da traje van čoveka Slovo u kamenu, pesku, izvesnost o svemu, bez nadanja u pesmu. Zar se neko spasao vatrom spasao vatrom shodnom zar se

čelo očima što vire iz visina da vide na brzinu kakvo je stanje stvari i kažu u kasno popodne gde je hleba tu je i čoveka hleb je kupola ispod koje se nadima duša i ta duša šuplja i bela najbolje se vidi sa Maljena kad sunce zapada i nema

na njemu vidi krestu jagnje — čelo bojno orao zna daje to kljun neoboriv z a zmiju je to pobeda zmijskog cara za čoveka — preterana obećanja i velika neporočna vest koju ne može da sanja ni da shvati.

astrološka diktatura kao i frigidne noći braka glad prestaje za gladne i lomi se tradicija mraka kraj je snazi čoveka i besmrtnost pada kraj je poroku suzama trgovini i štampi u samoposluzi uništenja prava je navala Nestaju umetnička

korenja kobna žile sa nemanskog spiska on se vrlo malo hrani još manje plodi samo otvara hodnik dugovečnom rodu čoveka koji je sebi drag. 3.

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

TRIFUN: Ne znam ni što će mi. AGATON: Pa i ne treba ti, dabome! Zanimanje, to je samo jedan teret za čoveka. E, ali, brate rođeni, kad nemaš zanimanja, ne možeš biti staralac. Ne možeš, dabome!

ADVOKAT: Bože moj, neka vas to ne vređa, ali, znate kako je, bogatstvo ipak mora pokolebati čoveka. DANICA: Tako? Znači, i vi se ne osećate jaki pred bogatstvom? ADVOKAT: To nisam kazao. DANICA: Kako da niste?

TANASIJE: Znam, dođem kod njega, kao kod rođaka i kao kod čoveka, pa mu velim: nemam, a on kao razbojnik drekne: plati! MIĆA: Molim vas, kad je on mene bio kadar da odbije.

000 dinara koju je sumu on već primio po priznanici od 14. februara prošle godine.” Zamolio sam ga kao čoveka da mi pozajmi 3.000 dinara i on mi sad to dugovanje ostavlja kao nasledstvo.

000 dinara i on mi sad to dugovanje ostavlja kao nasledstvo. VIDA: Al' recite vi meni, molim vas, kako toga čoveka nije bilo sramota da javno prizna da ima vanbračnu ćerku, pa to je da se čovek na mrtvoga zgadi.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Okolni se zasmejaše. — Pa to ti, bre, osudi čoveka na smrt — dobaci debeljko, mašući oko lica šarenom maramom, da bi se rashladio. — A zar ja nisam?... Zar nisi i ti?

I još više... hoće da nam porobi Otadžbinu... Branićemo se do poslednjeg čoveka. Jeste li razumeli? — Razumeli smo! — grmnuše jednoglasno vojnici.

Jedva dođoh k sebi. — A šta nema? — Ja mu opipah džepove. Ali ga već pretresli. E, što nisam pešak! — Zar mrtvog čoveka! — Ih, štagar sam ih opipao za vreme turskog rata!

— Pa to mi je prvi put! — pravdao se on. — A i ti, šta mi se praviš Kraljević Marko kad si video mrtvog čoveka — branio je Trailo Petra. — Čekaj, bato, dok ti zafijuče nad glavom. Tada ću te pitam!... Najednom, ljudi zaćutaše...

Oko krvavih usana rojevi mušica. Težak zadah nas zapahnu. Iako je neprijatelj, ljude obuzima jeza na sudbinu čoveka. I nehotice se nameće misao da ćemo tako možda i mi. U obližnjem jarku ugledasmo još tri leša.

Pored puta ugledam siluetu konjanika i čujem glas potporučnika Aleksandra. — A, je li, pa... kako ti, snao, bez čoveka? — E, šta ću, kad se mora... Ja se najednom razdremah. — Eh, ne mora se, nego tako ti hoćeš. Eto, ovaj...

Komandanti su gledali kroz cev. — Nemoguće! — reče kratko naš komandant. — Najmanja daljina je iznad visine čoveka — branio nas je on. U našim očima bio je veliki kao bog.

Tupo odjekuje zvek mojih mamuza po mekoj i ljigavoj zemlji koja zaudara na neku ustajalu tinju. Rov je dubok do visine čoveka, a nad glavom se natkvesila izbačena zemlja kao planina.

— Pita komandant hoćete li otpočeti gađanje? Pa i komandir čete pratio vojnika. — More, pustite čoveka neka radi! — nervira se potporučnik Aleksa. A sekundi su večnost. Svakog momenta očekujemo nov prasak.

Mi pozdravismo i okretosmo se nalevokrug. Kada odmakosmo, progovori Dušan: — Jesi li video što je pseto od čoveka! Ne da se... Obavlja raport u ovoj noći, kao da smo u kasarni i predajemo dežurstvo... „Prvo ti!

Napregoh vid da vidim šta se to nalazi na putu... Učini mi se kao klada, kao trup čoveka. Brzo sjašem i polako priđoh. Napipah epolete... Da nije koji od releja pao s konja?...

Rešio sam da iziđem komandiru na raport i zatražim odsustvo. Saopštih mu. Na licu ovoga dobroga čoveka video sam sažaljenje i on mi pruži ruku u znak saučešća. — Ali ja nemam prava da sada dajem odsustva. Znaš...

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

boju; visoka i otegnuta čela, dugih spljoštenih obraza, crnožutih strašljivih očiju, koje retko, vrlo retko, gledaju čoveka pravo, no većinom stoje pod oborenim kapcima.

»Sve jedno isto«, pomisli ona prolalazeći pored stola, za kojim se vrši upis i slušajući preklinjanja jednog mlađeg čoveka i molbe da mu se dete ne uzima u školu, jer to mu je najstariji, pa je taman stigao za poslugu.

— Divljaci. Kao da nisu dosad videli čoveka. Ali šta je ovo te niko ne dovodi decu od svoje volje ? — Naučeni su. Do sad su učitelji upisivali samo po desetinu

pomisli ona. — Istina, nezgodna je ta večita borba sa kmetovima i odborom... I deca hoće čoveka lako da naljute, ali su sve to sitne stvari, koje ne truju čovečji život, ne smetaju mladosti da pliva u srećnim

Sve to navlači živa čoveka na beskrajne sanjarije. Naši putnici naiđoše na oborenu kladu na samoj obali, pa, gotovo ne sporazumevajući se,

Prilazeći svojim vratnicama, Ljubica opazi čoveka, koji se držaše jednom rukom za plot. On se krenu prema njoj povodeći se, a iz grudi mu se razleže hrapav, promukao

— Nego da kažem ja da uzmu drugog čoveka, koga mladića. Stojanu zaigra obrijana i obrasla kratkom čekinjavom kosom brada; on zatrepta očima i odjednom ruknu u

Učini im se veoma čudnovata i neobična ovolika zbunjenost kod odrasla čoveka. I Ljubica oborila glavu, pa ne zna kako da udesi lice: htela bi da izgleda prijatna, a oseća da joj to u ovom trenutku

je sumoran pokrivač zagasite tamne boje, iz koga neprestano sipi ona sitna, vlažna, dosadna izmaglica, koja ukvasi čoveka gore od pljuska, a traje danima, nedeljama... Sokak se raskaljao, pa nigde ne možeš nogom zgaziti od blata.

već tamo, depeša... pa mu se odjednom odseku noge od straha... Drhće i čeka dan, dva... Treći dan dolaze tri čoveka u srez, javljaju se kapetanu. Komisija! Dajte ovamo Petra pisara.. On se već sav ohladio. Daj ključeve!...

videćemo. A dede da vidimo to sa učiteljem. Baš me tu Pera navlači na zlo, vidim... Da apsim, ni kriva ni dužna čoveka, i to sad baš, pred promenu. Mogu i odgovarati... — Kome ?... prihvati pisar. Eno dva svedoka čekaju.

On iziđe brzo, jer poznade predsednika. — Pusti toga čoveka, nek ide kući. Neću da ga uzimam na svoju dušu, viknu kmet ljutito. — Dobro... nego znaš... da se ćata što ne ljuti?

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

GINA: Znaš li kolko Sekula ima godina? SIMKA: Znam, ne moraš da mi govoriš! GINA: I kako si mogla onakvog čoveka da varaš? SIMKA: Onakvog čoveka! GINA: Samo što nisi imala ptičjega mleka! SIMKA: Svega sam imala!

SIMKA: Znam, ne moraš da mi govoriš! GINA: I kako si mogla onakvog čoveka da varaš? SIMKA: Onakvog čoveka! GINA: Samo što nisi imala ptičjega mleka! SIMKA: Svega sam imala! I sve mi je smrdelo na oficirsku čoju i čizme!

BLAGOJE: Odričeš ga se sada, kad je u zatvoru! GINA: Ja da se sina odričem! Ti si poludeo! BLAGOJE: Čula si čoveka šta kaže! GINA: Može on da kaže šta hoće, nije istina!

MILUN: Imaće on tamo zatvorsku ranu! GINA: I ti si sigurno otac, razumećeš! Blagoje, posluži čoveka rakijom! Koliko ti pomogneš nama, neka tebi i tvojima toliko Bog pomogne! MILUN: Gordoljiva ti ova rakija!

pitu od jabuka! GINA: A kad da razvijem kore? I od čega? Od pepela? I gde mi je vreme za pitu? Ludog čoveka! (Utrčava u kuću) BLAGOJE: I ponesi čoveku flašu ljute! MILUN: Reko si dvije! BLAGOJE: Je li? Ponesi dve!

Da Filip, onako zanet, onako smeten, dođe! I da onako hladnokrvno ubije čoveka! Pa da se popne u kuću i ubije ženu! Pa da posle još sve to, onako javno, prizna, pred svima! Još ne mogu da verujem...

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Pesnik smatra, i danas, Odiseju za najveću poemu čovečanstva, a POVRATAK IZ RATA za najtužniji doživljaj čoveka. Iako njegove pesme daleko zaostaju za tim monumentalnim tvorevinama u stihovima, TAJ OSEĆAJ je bio njihova glavna

Bilo je nečeg španskog u preteranoj učtivosti tog čoveka. Moj otac je, dok je bio, na školama, mnogo čitao. Ja sam ga, međutim, upoznao, kad više tako reći, ništa nije čitao,

Tog neuljudnog čoveka. Ja nikad nisam rekao svom starom profesoru zašto sam odustao od doktorata kod njega. Prvi sukob sa profesorima imao

Slušao sam, na Veliki petak, stare latinske horale. Pevali su ih sa razočaranošću čoveka koji ne samo zna, nego i voli, prolaznost i prošlost; latinske reči, stara imena svetaca i svetiteljki izgovarana su

Otišao je u diplomatiju. Šantić je ostao u Mostaru; nikad se nije ženio. Ja nikad nisam video tišeg čoveka od Šantića. Puk, dakle, vežba to leto u onom strašnom kamenjaru, a sunce nas obara i tražimo hladovinu. Hladovine nema.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Njemu još nešto nedostaje pa da bude savršeno... Hoću, danas, da stvorim čoveka — biće razumno, biće koje će slaviti moje ime na zemlji, kao što ga vi na nebu slavite...

I Anđeo smrti zahvati od zemlje pregršt praha i odnese Bogu. Od te šake zemljinoga praha stvori Bog čoveka i dunu u njega dušu živu.

Od te šake zemljinoga praha stvori Bog čoveka i dunu u njega dušu živu. Ali je već onda, u telu prvoga čoveka, bila žaoka smrti, jer je prah od kog je čovek stvoren bio u rukama Anđela smrti. Telo je čovekovo bilo smrtno.

Ako nema ljudi, tu su komarci, tu mušice, a one su kadre dovesti ljuta čoveka, kao što si ti, u veliku jarost... Naljutićeš se i na miša koji će doći da ti progrize torbicu u kojoj držiš hleb...

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

— Tako, — dodade zatim — sad malo liči na obična čoveka, a onako mi uzbunio ceo grad, upao kao kakvo čudovište... A ti valjda nisi ni znao da je danas još i svečanost?

Sutradan su već sve novine pisale o meni. U jednima beše beleška: „Čugo od čoveka. U našem mestu već se od juče bavi jedan stranac, kome je sada šeset godina, a nije nikad za to vreme bio ministar,

Zaista, jedinstven slučaj u svetu. Kako smo saznali, to čudo od čoveka odselo je u hotelu 'Kod mile nam napaćene otadžbine'.

“ — Još je vazda bilo takvih knjižica. Čak je i jedna meana istakla firmu: „Kod čuda od čoveka“, a na velikoj tabli naslikan čovek bez odlikovanja.

Nema čoveka koji je sa službom u prosvetnoj struci, a da ne piše udžbenike za škole; a sem toga, svako spremi po kakvu korisnu knjigu

a ministar predsednik uze njegov kufer u naručje, s nekim strahopoštovanjem, a ministar finansija, opet, štap znamenitog čoveka. Poneše te stvari kao kakve svetinje.

— Juče sam ja video ovoga istog čoveka sa jednim dečkom. Uhvatili se za ruke i idu ulicom. Sinoć onaj dečko otišao nekud kroza selo, a ovaj sam ostao.

Među mnogima mogao se čuti otprilike ovakav razgovor: — More, srećni smo te naiđosmo na ovakva čoveka, a da smo bez njega pošli, ne dao bog, zlo i naopako, propali bismo! To je pamet, Samo ćuti, reči još nije progovorio!

kad al' imam šta videti; jedan čovek sa nekom trorogljastom, sjajnom kapom, a u šarenom odelu, jaše jednog drugog čoveka u vrlo bogatu odelu običnog, građanskog kroja, i zaustavi se pred mehanom, te se skide.

Napravio se grdan metež; svaka grupa želi da proturi svoga čoveka. — Ja mislim da od Kolba nemamo boljeg čoveka za predsednika tako važna zbora, — govori jedan iz prve grupe — jer

Napravio se grdan metež; svaka grupa želi da proturi svoga čoveka. — Ja mislim da od Kolba nemamo boljeg čoveka za predsednika tako važna zbora, — govori jedan iz prve grupe — jer njegove su građanske vrline i kuraž svima nama

Najedanput se utiša graja; narod se rasklopi te učini prolaz na kome ugledah mlada čoveka oko svojih trideset godina. Kako on naiđe, a sve se glave duboko prikloniše. — Ko je ovo? — šapnuh mehandžiji.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

tako su i zidovi bili čas osvetljeni, a čas su se njihali i treptali u nekoj pokretnoj polutami, koja je usamljenog čoveka plašila, ulevajući mu u dušu neki sumor i setu...

A društvo ga je zvalo osobenjakom, — jest, on to dobro zna, — smatralo ga je kao čoveka preživelih pojmova, a neki su čak držali da je glupak... I zašto sve to?

Kad dovede poslednjeg čoveka s puškom sudnici, pade na ledinu, nit' pusti od sebe glasa, nit' mrdnu rukom il' nogom, samo se grudi i trbuh dizahu i

— Što se brukate, ojađenici; zar vas nije sramota, da se u 'volikom narodu bojite jednog čoveka! — Ljubiša, je l' te stra'? — upita neko. — Mene, vala, sve'dno, — odgovori on polako. Svi ućutaše.

Ispesmo se na jedan »ćuvik«, s koga se video veliki deo celog lanca od potere. Čudno osećanje obuzima čoveka, kad pogleda ovaj živ obruč, koji se sve više steže i sužava oko nepoznata mu neprijatelja...

Na dvesta koraka pred nama, na čistu polju, stoji pust, granat grm i pod njim četiri oružana čoveka. — Hajduci! — viknu neko, i svima se odsekoše noge i zastade neki teret u grudima.

Zar svako bene da rezili 'vaka čoveka, koji je ceo vek proveo služeći državu... — Trideset i pet godina moje besprekorne i besporočne službe, — poče

« »Razgovoriti se s kmetovima za glasačke spiskove«. »Dogovoriti se sa ovd. predsednikom za Saruka itd.« »Naći čoveka, da povadi zazubice ždrepcu«. »Spremiti onom buntovniku u A. što treba itd...

Za to se, veli, ispaštaš po manastirima. — The, svi smo grešni u Boga; nema čoveka bez greha; ali tek milost božja može mnogima da pomogne. Ali neki put se ovakvi razgovori ne svršavahu tako mirno.

Jednako mu na um izlažahu obične zemaljske, grešne stvari, koje rasejavaju čoveka, kvare mu pobožno raspoloženje i udaljavaju ga od Boga.

Šta je to prema — smrti, kojoj se on nadao! Čiča Pera se nalazio u položaju čoveka, koji je očekivao kakvo strašno zlo, pa se sudbina smilovala, te mu, u mesto toga, poslala jednu malu neprijatnost,

— Spaso, idi s Bogom, ne čini mi zla. — Ne dam ti more svoju pšenicu... ne dam, ja. Našao si da prevariš stara čoveka, ali mene nećeš, hej...

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

JEVREM: E, hvala ti. To sam, znaš, hteo da te pitam. A veliš načelnik dobio poverljivo pismo da nađe mekšeg čoveka? IVKOVIĆ: Tako se čuje! JEVREM: Može! Može! IVKOVIĆ: Dozvolite, odoh ja da zakucam ovu tablu. JEVREM: E, ako, ako!

JOVICA: Pa onda ne znam koga bi? JEVREM (podozrivo): Ne znam ni ja. JOVICA: Jer tu treba naći čoveka, ali takvog da mu se ne vuče rep. A gde ti je danas takav? Eto, na primer, mislio sam nešto i na tebe...

MARINA: Baš dobro što vas vidim, gazda-Jevreme, te da vas kao čoveka i građanina zapitam: ima li, boga vam, vlasti u ovoj zemlji? JEVREM: Pa ima, gospa-Marina. Eto, gospodin načelnik...

JEVREM (grčevito prihvati): E, vidiš, Sreto, baš sam to i hteo da te pitam! Vidiš, oni iz Beograda traže mekšeg čoveka; zar ti ne nalaziš da sam ja mekši od Ilića? SRETA (sad mu je jasno): Ja, ja, ja, ja, ja!... (Udara jezikom o nepce.

Kako možeš tako s neba pa u rebra? SPIRINICA (izbekelji se na Spiru i krsti se): O, gospode Savaote! Da čudna čoveka, ne daš mi ni da zinem! SPIRA: Pa zini, brate, ali kad zineš, a ti bar kaži nešto pametno.

SPIRA: Reci im: gazda-Jevremova Danica... SPIRINICA: Ama, pusti čoveka neka kaže što je počeo! SPIRA: Ne mešaj se ti!

JEVREM: Pa... to može... SPIRA: Može, al' kad bude vreme tome. SPIRINICA: Ama, pusti čoveka neka kaže. SPIRA: Pa to je hteo da kaže. JEVREM: Pa jeste to, kad bude vreme. Sad ne možemo ni da razgovaramo o tome.

Na čast stranci koja će se i takvom perjanicom zakititi! Sima Sokić”. JEVREM: Uh, pobogu brate, naružiste grdno čoveka! SRETA: Naružismo, dabome. Eno, već se lepe plakate po ulicama i zbira se svet u gomilama pa čita.

JEVREM: Zato sam ja, vidiš, i raskinuo. SPIRINICA: Šta si raskinuo? SPIRA: Ama, ne prekidaj čoveka! SPIRINICA: Ta pusti me da ga pitam. SPIRA: Eto Pavke tu, pa neka ga ona pita! PAVKA: Šta si raskinuo, Jevreme?

podnesem interpelaciju...ministar se uplaši... SPIRINICA: I počne da se uvija oko tebe. SPIRA: Ama, ne prekidaj čoveka! SPIRINICA: Ostavi me da kažem, zaboga! SPIRA: Ne moraš ti da kažeš, neka kaže Jevrem!

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

! Već je tri dopisne karte poslao u Beograd nekoj mašamodi u Skadarliji. Đavo od čoveka! Svako mu đavolstvo padne na pamet.

— zapitaće ga Sreten zažmirivši malo. — Ko, učitelju? — Pa, eno onaj tamo? — pa pokaza očima na jednog postarijeg čoveka što seđaše pod hrastom, a seljaci oko njega stoje pa se razgovaraju nešto.

Nema ništa od Miće, drugoga moram tražiti. Hu! — i huknu Sreta. — Muka za zgodna čoveka! — Eto, to je mislio i dokonao Sreta kad je uzviknuo glasno: pik, Jovo, nanovo!

— viknu jače. Maksim nastavi hrkanje još jače. — Pazi, životinje jedne, kako je zaspao! E, baš se toga čoveka ništa ne tiče! Otkad ga deljem, pa jedva nešto malo! Nego — nije ni čudo. Društvo je krivo.

— Nema više mehandžilak, nema staro vreme; beše mu! Da si imam neku priliku pa da nađem nekoga čoveka da mu teslimim ovu kafanu sa sve jedik, pa da mu kažem: »Evo ti, brate, ja sam videja jedna šteta; a ti berem hair da

A Sreta ga samo sluša, pa mu, bože, milo što je naišao na čoveka koji o kapetanu misli sasvim onako kako je on u sinoćnjem dopisu rekao; i on, dakle, štiti selo od kapetanskoga nameta!

— Evo kako. Mesto Milisava treba drugi da dođe, je l’ tako? — Da dođe, da dođe! — usitni ćir Đorđe. — Treba naći čoveka. — Treba, gospodine, ama muka za čoveka. — E, pa v’iš, ja sam ga već našao. — Nađe li ga!?

— Da dođe, da dođe! — usitni ćir Đorđe. — Treba naći čoveka. — Treba, gospodine, ama muka za čoveka. — E, pa v’iš, ja sam ga već našao. — Nađe li ga!? Eh, ispolaj na gospoda, kad se i toj svršilo!

I sad je, vala, slobodno mogao reći kao ono Napoleon Veliki (a nađavola baš toga čoveka čudo što je mrzio Sreta!) što je rekao svojima: »Vojnici. Ja sam s vama potpuno zadovoljan!

— Treba, gospodin-učitelj, za svako rđavstvo, eli nevaljalu poslu treba, što reče, istorija da izrezili svakoga čoveka. — A-ja — dodade Krsman, — da izrezili ka’ birov kučku. — A veliš, ljuti se? — pita Sreta. — Ljuti! — odgovaraju mu.

« pa tek onda da je čitaju! Obično se veli da kad čoveka potera nesreća, a ona ne zna šta je dosta, nego zaokupi pa ne da čoveku oka otvoriti.

Ne potraja mnogo, a evo ti Vujice natrag. Za Sretu se baš ne može — kao za jednog učevnog i školovanog čoveka — reći da je praznoveran i da drži nešto na to, zato i ne smem reći da je slutio zlo, ali mu ipak nekako nije bilo

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Nigde nije dobro, a najgore je, inače, Kad čoveka tuku ne dajući mu da se isplače. VATROGASCI POSLE POŽARA Posmatrao sam vatrogasna kola Kad se,

” UZROCI NESANICE Čoveka između kolevke i groba Prate mnoge nevolje i porazi, Al posebna je muka i teskoba Čekati san koji ne dolazi!

Čovek-vozač pse je odgurnuo u stranu, Oni trče za njim, dok ne sustanu, I umesto od čoveka da se odmore, Psi kevću na auta iz ljubomore.

Boju: taj nežni, plavkasti dašak, trag magle i krede, onaj prašak što se, potajno, celoga veka prenosi među prste čoveka, ko dokaz da nešto nejasno ima na zemlji i na nebesima.

P.P.P.P.P.P. (Prva podrugljiva pesma protiv povratka prirodi) Kažu: „Vratimo se prirodi!” Za čoveka Ona je što i zavičaj za odseljeno jato. A šta nas to prelepo u prirodi čeka? Magla, i kiša, i, iznad svega, blato!

Ipak, smolničavi glib oranica i sokaka Normalnog čoveka u pravi očaj baca. Nigde čiste staze ni suvog nogostupa, Pljusak ne pomišlja da stane, bar za sada!

Zamišljam taj trenutak: negde se čuje rog, Sunce, na zalasku, prikuplja prlje plamteće, I vidim čoveka — nije mi ni rod, ni pomozbog, A opet mi se strahovito nameće — Bezimeni kupač u bezimenoj reci, Izuzetan, kao što

ŽAGUBICA Gde si, o gde si, lepa dangubice, Pa da otputujem do Žagubice! Ah, niko ne zna šta čoveka U Žagubici može da čeka!

NA PRODAJU Uzmite da je to palanka neka —Ljig, Rožaj, Zvečan, Dalj, Knić il Ras — I da tri starice nude čoveka Na prodaju, uzvikujuć na sav alas Cenu — što po zakonu se činiti ne sme: To je sadržaj ove priče, odnosno pesme.

I dok u Kanu daju Grand Prix Za film Homo homini nije lupus, U Guči, to jest u Mionici, babe tri Prodaju čoveka, ko da je kupus, Staro odelo, ili trokrilni orman: Tome je posvećen ovaj antiroman.

Istorijo, zar ti je unazad potekla reka? Ko nož da mi je sad u grudima: To je nasrtaj na osnovna prava čoveka! Vi ne znate da je trgovina ljudima Ukinuta još pre pola veka!

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Pokušavano je objasniti je naročitim, za čoveka neosetljivim šestim čulom za orijentaciju, ali se ne može imati pojma o tome kako bi to čulo izgledalo prema ostalima i

Rakić, Milan - PESME

u obližnjem gaju Slepi miš, poslednji što se na put sprema, Pa dok iz daljine grmi gradska jeka I zabave puste što nize čoveka, I bučno vesele tajanstveno huji, Zapevaće negde skriveni slavuji, I priroda cela zašumeće strasno, I pola, i gore, i

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

On bi to brzo izvršivao. Mitom, čime se najviše i uspevalo, a ako ni to ne, onda čak i kuršumom, i to od čoveka tuđe vere, kakvog Arnautina, kačaka.

Jer kod njih, bula, pošto po četiri njih samo jednog muža imaju, to im je vrela i meka krv. Piju one čoveka! I zato objašnjavao je starac i on sam, sin mu, takav je, bled, suv i tanak; više žensko no muško.

da je zdrav, dok je međutim ona znala da ih je on naučio da tako navlaš govore, — krišom i od Sofke, posla naročitog čoveka, nekog seljaka, koga joj je Magda našla.

sve je to praćeno svirkom i pesmom svirača sproću njih, na doksatu, ali ne svirkama i pesmama kratkim, burnim, koje čoveka presecaju, razdragavaju i pomeraju sa mesta, već znanim i naročitim za te večere, „za slatko jedenje“, dugim, tihim,

i pomeraju sa mesta, već znanim i naročitim za te večere, „za slatko jedenje“, dugim, tihim, monotonim, koje čoveka umiruju, zanose, kao uspavljuju, te se može spokojno, sa nasladom, polako i raskomoćeno da jede i pije...

Pandurović, Sima - PESME

I naslonjena na tuđeg čoveka I devojački san o svome braku, Ne znajuć’ da l’ te dobro il’ zlo čeka, U mutan život pošla si po mraku.

Pred senkom smrti i dverima groba. Što se mene tiče, biće mi tad dosta Da priđu samo četiri čoveka, Snažna i hitra, ravnodušna, prosta, I leš ponesu do mesta što čeka; Gde će ga već vreme, vlaga, drvi gadni

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

). B) POREĐENjA Poređenja (sa „kao“, „kako“ i „kano“) vrše se skoro uvek u odnosu na čoveka: porede se njegove osobine i svojstva sa karakterističnim osobinama i svojstvima naročito životinja i bilja, prirodnih

i pogrdna (pejorativna) značenja, obično su metafora i antiteza, aluzija ili alegorija i najviše se odnose na čoveka u vezi sa njegovim telom i delovima njegova tela (Izgubiti glavu, Čuvati kao oči u glavi, Ima više dugova nego kose na

odnose, potrebe i prohteve, navike i nedostatke, pitalice su zanimljiva fragmentarna povest o nazorima našeg narodnog čoveka i u odnosu ka njegov ličan život, na tuđinsku vlast, na učene ljude, na zbivanja i dešavanja u bližoj i daljoj okolini.

a čija ostvarenja jamačno potiču iz neprosvećenosti, — iz prevlasti mašte nad razumom, iz bolesnih i abnormalnih stanja čoveka, koji je ugrožen prirodnom stihijom, divljim zverima i elementarnim nepogodama.

U ovim slučajevima zdravica je za narodnog čoveka sastavni deo njegovog načina življenja. Zdravice imaju zajedničke osobine sa molitvama, samo sa tom razlikom što ovde

1 Prema odgonetljajima zagonetke se mogu podeliti na zagonetke koje se odnose: na čoveka i delove njegova tela, na životinje i bilje, na prirodne pojave i nebeska tela, na predmete i alatke.

— Mučno čovek uvek jednak može biti. — Koliko je od zemlje do neba, toliko je od nečoveka do čoveka. — More se prozrijet’ more, a čovečje srce ne more. — Nije čovjek što se mni, nego što ga drugi ocijene.

— Po delu se čovek poznaje. — Čovek bez poroka nije čovek. — Ko ljude ne sluša, ni čovek nije. — Teško je čoveka naći, a lako poznati. — Muka je do čovjeka doći, a od njega ti je lako. — Dobru čovjeku sve dobro stoji.

— Zlu čovjeku svak je dužan. — Čovjek je čovjeku il’ anđeo il’ đavo. — Zver zvera, ptica pticu, — čovek čoveka jede. — Ni dokrmiti stoci, ni dokrušiti ljud’ma. — Nije toliko čovjek zao da se neće naći gori.

— U zlu se čovek gleda kakav je. — Smrti se ne boj, no zla čovjeka. O ZLU — Ne traži đavol čoveka, nego čovek đavola. — Ne zovi zla, jer i samo dohodi. — Zlo leti, a dobro puzi. — Ne jedu vuci meso po poruci.

— Nije svak orač ko se pluga drži. — Onoliko čovjek valja koliko i kako uradi. — Ništa se ne može od vredna čoveka oteti. — Rano ranilac i kasko legalac kuću steče. — Ko rano rani, dve sreće grabi. — Lenost je najveće breme.

— Nijedna muka doveka. — Nevolja tanko prede, a nužda uvodi u svake niti. — Zid ruši vlaga, a čoveka tuga. — Tuga, nevolji druga. — Rđa jede gvožđe, a tuga srce. — Veselo je srce golemo blago.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

a žena, da je striženo, svade se, i čovek udari ženu, pa joj stane vikati da ućuti; a žena pristane pored puta uz čoveka, pa mu unese dva prsta pod oči, i njima strižući kao nožicama, stane vikati: „Striženo! striženo! striženo!

“ Čovek primi za Boga, i izvuče đavola na polje. Đavo odma zapita čoveka, kakva ga je sreća tu donijela, da ga izbavi; i šta je tražio u toj rupi; a kad mu čovek kaže, da mu je tu prije

“ pa se onda okrene, i čoveka malo predre krajem štapa preko nogu, i stane opet trkati po dvoru. Onda čovek pomisli u sebi: „Baš sam prava budala!

Rasrdi se lisica, pa otide na tužbu, i kaza im, da će im dovesti jednoga carskog čoveka, koji će žito pravo razdijeliti.

XII. ĐAVOLSKA SLANINA. Nekakav kradljivac zamotri danju u čoveka slaninu na tavanu, pa dođe u veče, pošto ljudi pospe, te se sastrag popne na somić, i uvuče se na tavan.

Z. NEMUŠTI JEZIK. U nekakva čoveka bio jedan čoban koji ga je mnogo godina verno i pošteno služio. Jednom idući za ovcama čuje u šumi neku pisku, a ne

” Na to se čovek obazre i nasmeje, a žena to opazi, pa brže obode | kobilu i stigne čoveka pa ga zapita za što se nasmeja. On joj odgovori: „Ni za što, samo onako.

” On uzme dlaku od kurjaka pa ga pusti. Iza toga carev sin opet dugo putujući srete jednoga čoveka, pa ga zapita: „Za Boga brate! eda li si čuo kad od koga gde su dvori zmaja cara?

Stojša to opazi pa je zapita: „Što je, snaho, što me tako glediš? Ili davno nisi videla čoveka ili se u što upoznaješ?”ć A ona mu odgovori: ,,Brate, poznajem u tebe maramu što sam je svojom rukom vezla.

Stojša to opazi pa je zapita: „Što je, snaho, što me tako glediš? Ili davno nisi videla čoveka ili se u što upoznaješ?” A ona mu odgovori: „Brate, poznajem u tebe maramu što sam je svojom rukom vezla.

Stojša to opazi pak je zapita: „Što je, snaho, što me tako glediš? Ili davno nisi videla čoveka, ili se u što upoznaješ?” A ona mu odgovori: „Brate, poznajem u tebe maramu što sam je svojom rukom vezla.

7. PRAVA SE MUKA NE DA SAKRITI. Bio jedan siromah čovek, pa se pribije u nekakva bogata čoveka da služi bez pogodbe.

Sveti Sava - SABRANA DELA

I kada uđe u crkvu vladar i svi ovi sa njim, da se posavetuju i izaberu čoveka prepodobnog, koji će biti arhimandrit među svim igumanima i pastir stadu ovome.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

IKONIJA: Ajde sad gledaj da se onesvestiš! ANĐELKO: Zatrpali ga kantama! Sklanjaj bre ove kante sa čoveka! CMILjA: Da zovem hitnu pomoć? IKONIJA: Dok stigne hitna pomoć, čovek distrune! ANĐELKO: Ala je ovaj udešen!

A kako to nekog i jedna lula može? Stvari, stvari, blago... obično đubre! Na čoveka se brecate, a i mravu treba skinuti kapu! I mrav je čoveku ponekad velika družina! Šerpa, pegla...

Brlja po onoj večeri, nesretnik, jede pasulj, a pasulj njega jede. Ako ima nešto jadnije od čoveka koji večera sam... ANĐELKO: Nisi ti toliko na kraj srca. IKONIJA: Govorim za tvoje dobro, ja sam moje pregurala.

Evo: krvna slika, urin, krvni pritisak, stolica, ekage, — sve mi dibidus negativno! Oš sad dudriš na bolesna čoveka? STAVRA: Vaška stenici napravila čoveka! Ajde, lotinjo! Bez pišanja uz vetar nema čoveka ni čovečanskog karaktera!

Oš sad dudriš na bolesna čoveka? STAVRA: Vaška stenici napravila čoveka! Ajde, lotinjo! Bez pišanja uz vetar nema čoveka ni čovečanskog karaktera! Sevaj za drugi astal! MILE: Šta kaš?

Oš sad dudriš na bolesna čoveka? STAVRA: Vaška stenici napravila čoveka! Ajde, lotinjo! Bez pišanja uz vetar nema čoveka ni čovečanskog karaktera! Sevaj za drugi astal! MILE: Šta kaš? STAVRA: Kažem, sevaj za neki drugi astal!

IKONIJA: Ne znam šta da mislim! SKITNICA: Nema tu šta mnogo da se misli. Niko čoveka ne laže ko sam sebe. Nego, kolko je kod vas sati? IKONIJA: Saće deset.

Znaš li ti ko sam ja? Znaš ti koga ja poznajem, i to lično? STAVRA: Pusti čoveka na miru! MILE: Vidiš li kako grupaše! (Nepoznati, i dalje gledajući napolje, seda za sto. Prilazi mu Ikonija.

MILE: Ko bi to reko za Gospavu, iako mirna! A čoveka ukoka flašom vinjaka! IKONIJA: Trifun je makar brzo živeo, a jadni Anđelko? Malo, malo, pa zaglavi zatvor!

Stanković, Borisav - JOVČA

Ja ovamo kod snaška imam bar sve. Istina, ne uvek da me hoće kao čoveka, što sam im mio i drag; nego, kad se napiju, razvesele, a muževi, gazde, još pijaniji, ili zaspe ili odlutaju da tamo,

vernosti i pokornosti jednog sluge nego osećanja probuđene muškosti, ko zna od kad si lom zatajavane, u nju zaljubljenog čoveka koga, kao takvog, nije dosad poznavala, samo zamišljala, sanjala. Godi joj da nastavi istraživanje u tom pravcu.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Ja sam ga potom vsegda u umu mojem pre[d]|stavljao ne samo kako oca moga, no saviše kao jednog čoveka pravdoljubiva, poštena i preljubezna, koga spominju, ljube i žale svi koji su ga god poznavali.

krepko bi[h] želio da se namerim na kog pustinjika da s njim odem u egipetske i u arapske pustinje, gdi nema stope čoveka živa.

Na moju dušu, sam se sad čudim kako sam mogao taki biti! Parče čoveka u to doba, stajao sam onde kao ćudljiv konj kad stane usred blata i koliko ga ko više šiba i bode da se iz blata

milost otečeska i ljubov, sve je to onda bilo pred mojim pomračenim umom, kao pristrastija ovoga sveta koja odvlače čoveka od boga!

Smatrao sam ga kao slabu trsku koju najmanji vetar koleba, kao čoveka nepostojana, bojažljiva i strašivicu koji, da se ne pošlje vezan u Tamišvar, bi se odrekao vere i zakona.

Zna sveti car šta govori — i vino veseli srce človeka. Ništa ti nije gore od nevesela i namrgođena čoveka. A ti otuda, stari Malenica,jadan, što si umukao? Ne bolu li te već usta od tolikog ćutanja?

krotko i prohladno vetra dihanije, i njegovo s lišćem premetanje, daju ušima jednu tako slatkoslišnu muziku, da dovode čoveka u savršeno zaboravljenje sebe i u istupljenije uma.

Što ja mogu misliti od jed|nog čoveka koji mi veli: tebi nije dopušteno ni misliti ni rasuždavati, ili: ako se kad usudiš što misliti, da ne drzneš što

Tu se zagrlimo i izljubimo i on mi dade svoga poznanog čoveka koji me dovede u Pe|trinju. Pri rečenom svešteniku prebudem do Uskrsa.

Platim kapetanu za prevoz, a on zovne čoveka s barkom, kojemu namesto dve gazete što bi me na breg izneo, dam mu dvadeset s ugovorom da se postara naći mi kvartir

” Ja: „Šta ga sam i ja riba izeo, koje čudo da i one mene jedanput izedu!” P[relat]: „Ali su ribe za čoveka stvorene, a čovek nije za ribe.” Ja: „Ako se ovde utopimo, onda ćemo biti baš za ribe i za morske rake.

Jedno me plašaše, bojim se da mi i[h] ne pokloni, a od onakova ljubezna čoveka poklon odreći se primiti, to je nevozmožno. Nevolja je jača od stida!

Ćosić, Dobrica - KORENI

I da ne stignem do obale i čoveka s podignutom rukom — zove li taj ili preti? — pod ledom je toplo. Život ionako nikada nije bio moja jabuka.

Ja sam imao samo snagu, a s njome su đavoli sadili belo trnje.“ A rekao sam: „Mrzi me da ubijem slabog čoveka.“ Niko ne može posumnjati da je od moje ruke.“ „Još mi se ne napušta jazbina u tvom podrumu.

“ Simka je huknula, otkinula tikvin cvet i zgnječila ga prstima. „Samo bi za to birala čoveka. Sa seljacima — nikad! Oni vole da se fale i brukaju žene. S nekim iz čaršije, nekim čistim čovekom... Najbolje s popom.

A kako da se spase? Majka izronjava iz zelenkaste tame. Pa ona ima čoveka! Zdrav je. U familiji Katićâ svi su imali dece. Nije krivica do njega. Za porod su žene krive.

Ruke mi se oduzeše, osećam kako mi snaga ode u drugog čoveka, u tebe, žabo jedna muška. Nisam odmah znala da si muško, pa sam viknula Luki: ’Iznesi ga na mesečinu i vidi šta je!

On, svekar. Za čoveka sramotno... Aćim se sježi, ustade i udari u prozor. U njegovoj avliji, jedino u njegovoj sobi noćas truli svetlo u

Pitaće sutra Aćima. A dede Luke Dobro se seća. Srednjeg rasta je bio a ruka obična, kao u svakog čoveka njegove visine. Samo da ne zaboravim. Glavno je da mu ruke nisu na Katiće. Uši i čelo jesu moji.

“ Odavno veruje u to. I pred smrt se ne plače. Zar je jednom video čoveka kad umire? Uho joj primiče uz lice i ne čuje je.

Sažališe se žene, pa su joj svako veče doturale po parče hleba i kalenicu vode. Noću je svog čoveka branila od kučića. Izgrizoše joj ruke, davila ih je njima, pa je sva bila nagrđena krvlju.

Zato sam i tamanio lajavu poganiju što nasrće i na mrtvog i na živog čoveka. Tako sam ti ja bio prvi rudar Srbijice, ali blago ne nađoh. Manuh se luda posla i potražih drugo zanimanje.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Devojčica do sada nije lagala, ali ovo je i za laž previše čudno. Kakva deca! Dva suseda, dva odrasla mrka čoveka ćutke su se približila Tataginoj kući.

Takvog u tom kraju ni pre ni kasnije nije bilo. Krupniji od tvrde selačke šake bili su mu plodovi, a deblo ni tri čoveka nije moglo da obuhvati. Zar je čudo što su trgovci nudili suvo zlato za njega? — Prodaj ga, pa kupi novo odelo!

Ovde je tako samotno, tako tiho: ni čoveka, ni psa. Vreme mi je da pođem... — Pa, pošla si! — jajetova ljuska se nasmeja, a lepotica zakorači niza strminu, ne

— reče Crvenokosa. — Ali, ja ništa ne želim! — odvrati princ. — Nema čoveka koji ništa ne želi! — nasmeja se Crvenokosa nasav glas. — Neko želi bogatstvo, neko moć, neko lepu ženu...

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

mu, ne retko, izgleda da zavisnost ljudskog ponašanja od boje upaljene svetiljke skriva naboj neke netrpeljivosti između čoveka i ulice.

Odjednom na licu toga čoveka, možda Petra, vidi ružnu primisao i vidi kako ga njegovi novi drugovi čudno opkoljavaju. Iznenađenje, kao prasak, puca u

Nije se čudio svom uzbuđenju koje je moglo biti čudno jer je Anastasijević, tada već u godinama, bio smatran za čoveka koga nije lako uzbuditi i koji je, možda zato, od života dobio više nego drugi.

Gledao je u lice omanjeg čoveka nekog Rumuna, smežurano kao suva kruška a iskrivljeno od neprijatne ljubaznosti. Beć danima taj mu Rumun nudi na prodaju

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

kroz svet mračni Sa grobova onih zračni', Spajajući gromkim jekom, I božanskom silom nekom, Spajajući vek sa vekom I čoveka sa čovekom.

Pa dok iz daljine grmi gradska jeka, I zabave puste što nize čoveka, I bučno veselje tajanstveno huji, zapevaće negde skriveni slavuji I priroda cela zašumeće strasno, I polja, i gore, i

Da li da ide? A prošlost? A vernost?... ....................................... Zar da zaboravi na onog čoveka .......................................

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Ta baci svoj znalački pogled na ovu pijacu varoši boginje Latone! Toliko snabdevenu svim onim što uveseljava srce čoveka, nisi mogao videti ni u samoj Ateni, ni Korintu, ni Miletu.

“ On ućuta. U besu koji i najrazumnijeg čoveka može da ošamuti, umalo da ne izbrblja kojoj je lepotici Abdere učinio svoju galantnu posetu.

sam pažljivo svaku manifestaciju i razvitak ljudske duše: kako se ona kod deteta postepeno razvija, kako kod svakog čoveka biva pri najmanjoj telesnoj nelagodnosti, a naročito bolesti, poremećena, kako se smrću ugasi kao kakav plamičak“.

i tome slične nebeske pojave, već one koji su otkrili nebeske sfere i njihovu harmoniju, što je, jedino, dostojno čoveka, prosvećenog duhom bogova. A u takve astronome ubrajam i Eudoksa“. Aristotela obli blažen osmejak.

Otvorenim očima i naćuljenim ušima Euristenovim ne umače ni ovaj neznatni događaj. Čim naču ime mladog čoveka, on mu priđe, pokloni se ceremonijalno pred njim i reče: „Vrlo sam srećan, učeni Arhimede, što te ovde zatekoh!

si, kralju, bio celog svog života pravičan vladar; zar bi mogao da na osnovu nepouzdanog mišljenja Erazistratovog osudiš čoveka na smrt?“ „Da li je Erazistratovo mišljenje nepouzdano?“ „Dabome!

A od tačnosti njegova računa zavisio je život jednog čoveka. U tom Sizifovom poslu iscrpe Arhimedes svoj očni vid i svoju snagu.

Pri tome mi padne pogled na jednog čoveka koji seđaše onde na stolici, baš ispod razapetog Hrista. Ja se trgoh od iznenađenja, jer, kao što primetih na prvi

te spise nabavimo u Kordovi, Granadi, Sevilji ili kojoj drugoj varoši koja je stajala pod arapskom vlašću, a nađosmo i čoveka, sposobnog da nam ta dela nabavi“. „To beše sigurno kakav dobar poznavalac arapske književnosti“. „O, ne.

„Dragi Marko!“, reče mu opat. „Istina, časni je uskršnji post, ali, vidiš, dobih mila gosta, učenog mladog čoveka, koji nam dođe sa daleka severa“. „Onda ga, bome, moramo čestito počastiti!“, odgovori odlučno kaluđer.

Zato se zvao Trapezuncius. Umeo je da se ulaže kod papa i da stekne njihovo neograničeno poverenje. Važio je za učena čoveka, ali se obruka kad preduze da prevede na latinski jezik najveće astronomsko delo starih Grka kako li se on zvaše?

teško prepoznati u njemu okretnog diplomatu, ali kroz tu uglađenu spoljašnost zračila je i energija inženjera i poslovnog čoveka. On se obradova kad ču da sam i ja inženjer; posle nekoliko čaša razgovarasmo kao kolege.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

izvinjavanja i umiljavanja, pa je umolih da izađe u varoš i nakupuje nekoliko skromnih poklona: za ženu od 28 godina, čoveka 37, troje dece do deset godina, jedno žensko, dvoje muško, svega jedno predratno.

koje bejah ugodno opružio preko celog sedišta, pa skromno zauzeh ugao koji sam izabrao kao najzgodniji i ne gledajući čoveka koji je ulazio, kad me on poznade i obradova se: — Izvinite što sam vam pokvario račune!

— Ne bih rekao, ne znam ja ne nalazim. Naprotiv, to su dva različita čoveka. Onaj vitez, ubojica, borac; ovaj boem krade karte u igri...

Pogledaj ovog ovde prijatelja. Pa pokazujući prstom čoveka preko puta: — Šta ga ceniš? Milion kao groš. Pogledaj u kofere pa u njega. Pas nema za šta da ga ujede.

Ali ja nisam siguran: da li je odista imala nameru da nešto progovori ili joj se zevalo. Što se tiče čoveka, po kratkim i iskidanim pokretima učinjenim u toku poslednjih reči koje [su] se na njega odnosile, za mene nije bilo

više ne bude u moći jednog čoveka ili jedne grupe ljudi da bace ceo svet u sve ove bede — onda ja ne smem pitati: „Zar su trebali milioni nevinih da

ne smem pitati: „Zar su trebali milioni nevinih da padnu pa da se tek posle toga preduzme osiguranje od svemoći jednog čoveka ili jedne grupe ljudi? Zar se to osiguranje nije moglo postići blagovremeno i sa mnogo manje žrtava?

prigušeno jecanje, nešto kao ropac, kratko, trenutno, ali neobuzdano i jezivo bolno, taj plač jednog do bezumlja hrabrog čoveka kao što beše on, To je nešto najdirljivije, što sam u životu video.

dana, i druga dva što sam tamo proveo, nisam se mogao dovoljno nadiviti duševnoj snazi i herojskoj volji ovoga uzora od čoveka, obhrvana svima nesrećama, izložena tolikim opasnostima, zauzeta naj težim dužnostima što ih život može naturiti,

Sve progurasmo pa opet dobro, hvala Bogu. Nema ništa jače od čoveka, tvrd je kao kamen: i rane i tifus, jedan pa drugi, i sto nesreća i opet se ne dam, stojim, živim, evo me.

„Još nekoliko sekunda pa ću ga zagrliti.“ Vraćam se i uzimam stvari sa uzbuđenjem koje obuzima čoveka kad je uveren da ga na stanici čekaju. Male kućice čuvara pruge proleću i najzad, ne usporavajući naročito, voz stade.

Koliko bi puta drumom ka školi ugledao iz daleka kakvog starijeg čoveka, koji mu ide u susret i koga je hteo pozdraviti, reći mu dobar dan kao i ostala deca, i prilazeći mu glasno izgovarao:

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

gde u polju ili u selu da mu ide na susret, svrnuo bi ma gde, samo da izbegne onaj ponositi pogled, koji uništava čoveka. Đurica je imao naročiti razlog, sa koga je izbegavao pogled Stankin.

Ali ipak to nije ništa prema onome kako se osećao, dok mu ruke behu vezane. O, sad tek razume šta znače ruke za čoveka, sad tek poima njihovu pravu dragocenu vrednost.

pogleda oštro, ali se iza te oštrine ne mogaše sakriti i ona obična radoznalost, sa kojom prvi put posmatramo svakoga čoveka, za koga nam se kaže da je zlikovac. — Šta si ti, more, počinio tamo u Trbušnici?

onom rupom okupila se dela varoš, pa se domišlja kako se to sve moglo desiti, i ako je skoro svaki od njih dobro znao čoveka, koji je to izvršio. Tom prilikom zapodenu se zanimljiv spor između Marka kovača i jednoga debeloga terzije.

— Izišla bih, vala, i pred besna kurjaka, a što da neću pred obična čoveka. — Daleko mu lepa kuća! — povikaše devojke i stadoše da se razlaze sa studenca.

U takvoj neizvesnosti prođe mu dugo vreme. U neko doba noći dođe Vujo sa dva čoveka. Jedan od njih naročito padaše u oči celom svojom spoljašnošću i naročitim držanjem.

je bez razmišljanja, kao besan kurjak u stado, na mirne domove; i poklao bi sve, da, se Vujo nije starao da uz njega šalje čoveka, koji će ga stišavati i hladnije vršiti posao.

On se trže, i umalo ne skoči od straha, kad vide čoveka nasred puta. Ni sam ne zna kako se uzdrža od pokreta, koji bi ga izdao.

— Nije to tako — odgovori mu Vujo. — Ti si i zaboravio kako ti je bilo, kad si prvi put napadao čoveka, oči u oči, usred bela dana. Ne znaš ti njega: kad se malo ljutne, gori je od kurjaka.

Osim poznatih nam Pantovca i Koste, tu behu dva čoveka u godinama ; jednoga je znao ceo srez pod imenom Mite Sremca. On se naimao u svakom selu na radove, ali se malo gde

Svaki ga je znao kao neradina i pijanicu, ali niko nije ni pomišljao da gleda u njemu zla čoveka. Drugi je takođe doseljenik, zvao se Novica, a tvrdio je da je Crnogorac.

On se brzo diže, izvadi ram iz okna i promoli glavu na polje. — Ko je to? — zapita lagano, videvši kroz mrak čoveka, koji stajaše pod prozorom. — Ja sam... Simo. — Šta je, Simo ? — Pantovac jedva živ pobeže...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

I tako stari ostane u raju. NEMUŠTI JEZIK U nekakva čoveka bio jedan čoban, koji ga je mnogo godina verno i pošteno služio.

Na to se čovek obazre i nasmeje, a žena to opazi, pa brže obode kobilu i stigne čoveka, pa ga zapita zašto se nasmeja. On joj odgovori: — Nizašto, samo onako.

On uzme dlaku od kurjaka, pa ga pusti. Iza toga carev sin, opet dugo putujući, srete jednoga čoveka, pa ga zapita: — Zaboga, brate, eda li si čuo kad od koga gde su dvori zmaja cara?

svu svoju nevolju; najposle mu reče: — Jarko sunce, ti sijaš po celome svetu, nisi li gdegod videlo takoga i takoga čoveka? Sunce joj odgovori da ga ono nije danju nigde videlo, i pošalje je k mesecu da pita njega nije li ga on gde video noću.

i kako je, pa mu najposle reče: — Sjajni meseče, ti sjaš celu noć po svemu svetu, nisi li gdegod video takoga i takog čoveka?

joj pripovedi sve kako je stradala, i kako je došla da pita njenoga sina vetra nije li on gdegod video takoga i takog čoveka.

se činilo blizu, kad najedanput dođe u jednu pećinu, u pećini gori velika vatra i tu ima devet divova, pa natakli dva čoveka te ih peku uz vatru, jednog sa jedne a drugog sa druge strane vatre, a na vatri stoji jedna oranija velika puna

A on mu odgovori: — Još jedno da mu zapovediš, pa ako i to svrši, zaista je nešto više od čoveka. I tako opet nagovori cara te dozove momče i reče mu: — Sad još da mi dovedeš carsku devojku iz drugoga carstva iz

Pa ćeš onda ti poći na toj galiji i srešćeš, prvo i prvo, čoveka a on nosi živu orlušinu, pa ga pitaj hoće li je prodati; on će kazati da hoće, a ti mu podaj što god zaište.

Onda ga on zapita i za vodu: — Šta bi to bilo da ona voda nema roda? A usud mu odgovori: — Zato nema što nije čoveka nikad udavila; ali ne šali se, ne kazuj joj dok te ne prenese, jer ako joj kažeš, odmah će te udaviti.

Pošto ga voda prenese, on potrči, pa kad odmakne podaleko, a on se osvrne pa poviče: — O vodo, o vodo, nisi nikad čoveka udavila, zato roda nemaš! Kad voda to čuje, a ona se razlije preko obale, pa za njim, a on beži, te jedva uteče.

gomili ljudi na guvno i ugleda jednog starca koji je jednu nozdrvu zapušio prstom pa je duvao na drugu, a njih četiri čoveka veju žito. Junak upita ovoga starca zašto na obe nozdrve ne duva.

Petković, Vladislav Dis - PESME

1905. POGLED I Ideali, čežnje, ambicije, strasti, Nada, osmeh, radost i njeni izvori, I sve što čoveka potkupljuje, miti, Da korača, ide, kreće se i bori. Odvuglo od vlage mutnih, gorkih dana...

Silni su boli što ih ljubav daje, Silniji nego onaj što ih nosi, Silni i moćni dok čoveka traje: Ona nas rađa, al' ona i kosi. Najednom zasta.

I razumedoh put što se ne menja, Stari zagrljaj čoveka sa smrću. Bio sam miran što sam sazn'o tada Da je svet ovaj isti odnekada, I da će takav i ostati vazda: Da večno

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Šta nam pruža teleautomatika 37 MOJI IZUMI I. Moja mladost Napredak i razvoj čoveka bitno zavise od izumiteljskog dara. On je najvažniji proizvod čovekovog stvaralačkog uma.

On je takođe sposobniji od običnog čoveka da se zaštiti u opasnosti, pošto je pažljiv u osmatranju i snalažljiv je. Da nisam imao drugih dokaza da u izvesnoj meri

Bio sam veoma zainteresovan za elektricitet pod velikim uticajem svoga profesora fizike, umnog čoveka, koji je često demonstrirao osnovne zakone na aparatima koje je sam izumeo.

Može li iko poverovati da se tako beznadežna telesna olupina može preobraziti u čoveka zapanjujuće snage i žilavosti, čoveka koji može da radi trideset i osam godina, skoro bez dana odmora, a da i dalje

Može li iko poverovati da se tako beznadežna telesna olupina može preobraziti u čoveka zapanjujuće snage i žilavosti, čoveka koji može da radi trideset i osam godina, skoro bez dana odmora, a da i dalje ostane telesno i duhovno krepak i svež.

“ Shodno tome dogovorena je poseta ovoga uglednog čoveka. Počeli smo da čistimo i poliramo rano ujutru. Svi smo se uredili, ja sam navukao rukavice i kada je Funke došao sa

Ovo bi bio najdelotvorniji način da se Sunce iskoristi za potrebe čoveka. Ostvarenje ovoga zavisi od naše mogućnosti da razvijemo električne sile iste kao i u prirodi.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima

Srpske junačke pesme koje je recitovao Baba Batikin veličale su legendarnog narodnog junaka Kraljevića Marka, snažnog čoveka koji je branio slabe i ugnjetavane. Iako je Marko bio kraljevskog porekla, nikad se nije borio kao osvajač.

Car je pogazio svoju reč, car je izdajica u očima graničara. Mi preziremo čoveka koji se ne drži svoje reči.” To je bio razlog što u kući moga oca nije više bilo slike cara Austrije posle 1869.

pedeset godina, svetlost i zvuk bili dovedeni u vezu sa prirodnim darovima koji omogućavaju međusobno sporazumevanje čoveka sa čovekom, životinje sa životinjom, zvezda sa zvezdama i čoveka sa svojim Tvorcem, razumljivo je što sam mnogo razmišljao

darovima koji omogućavaju međusobno sporazumevanje čoveka sa čovekom, životinje sa životinjom, zvezda sa zvezdama i čoveka sa svojim Tvorcem, razumljivo je što sam mnogo razmišljao o prirodi zvuka i svetlosti.

Kada sam mu rekao da nemam novaca kojim bi to platio, pozvao me je da pođem s njim i uskoro sam se našao ispred čoveka koji je no mojoj proceni bio vrlo visok činovnik.

Okovratnik, rukavi i kapa ovoga čoveka bili su izvezeni zlatnim širitom, a izgledao je tako strog i ozbiljan kao da je čitava carevina na njegovim plećima i on

Ali doživeti da budem vraćen bez pare u džepu i bez ružičastih snova, bilo bi previše za svakog čoveka, osim ako nije lišen svakog tananijeg osećanja.

U šarenoj gomili uzbuđenih iseljenika verovatno nije bilo srećnijeg čoveka od mene kada sam ugledao obećanu zemlju. Bilo je vedro, blago i sunčano martovsko jutro, a kako smo se približavali

S druge strane, od ranog jutra do mrkle noći, boravio sam u centru grada. Nije bilo čoveka koji je video više od mene u Filadelfiji za pet dana, dok sam tražio posao i nove mogućnosti, kako je ”vilina” majka

Ali on je to uradio i imao je uspeha. Jedino što sam pouzdano znao to je, da nije bilo čoveka koji bi mogao sa više volje toliko trčati i tragati za poslom kao što samja to radio.

u Baltimoru, reče: ”Poznajem ja profesora Pupina i velika mi je čast - da se vozim istim liftom sa dva istaknuta čoveka koji imaju mnogo izuzetnih akademskih odlikovanja.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Cveta poleti za tom svetlošću. Obuhvativši rukama krevet, prostre se po njemu kao da vidi na njemu svog čoveka i želi da ga ogrli. Deca se priljubiše uz njene skute. Kriju se u njih i plaču.

I Cveta je imala tada dvoje dece i više ih pazila no svoga čoveka, kako su komšinice govorile. ...Prvo, iza Pavlova venčanja, lepo i raspasano leto, kada se spava u komšiluku i po

U prošarici pokaza se krst, na mahove zasija u suncu, i litija suče se polako, mirno, izdržljivo. Četiri mlada čoveka, u belim tunikama sa kukuljicama, nose kip svetoga Roka sa crvenim plaštom; kip se na svakom koraku klanja, kao da

bezbošca!... Ubij! A kad ugledaše krv i zamrzla čoveka, poplašiše se i razbegoše u redove litije. I litija suče se izdržljivo, pobožno, polako napred, uokolo ka crkvi...

Već na prvome spratu, u rupi ispod stepenica, čuo bi ili glas ili bi vidio žižak iz lule vremešnoga čoveka, koji se tu bog zna kada uselio. Taj živi stvor kuražio bi ga, i on bi se žurio na treći sprati.

Diže se i gleda za njom. Žena se okrete i sačeka onoga mladoga čoveka sa volovima. On joj nešto kaza. Žena požuri. „Sigurno je požurila da naloži vatru i spremi večeru”, pomisli Milivoj.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Poslužiću se ovde dobro poznatom slikom znamenitoga nemačkog lingvista Vilhelma fon Humbolta: oko svakoga čoveka njegov maternji jezik opisuje krug i iz tog se kruga može izaći samo ako se u neki drugi krug uđe.

u ljudskoj duši stanja, svetlosti tako apsolutne čistote da one, dobro opevane, dobro osvetljene, budu stvarno dragulji čoveka; tu postoji simbol, stvaranje, i tu reč poezija ima svog smisla; to je, u stvari jedno moguće ljudsko stvaranje“.

Ali da ga vidi očima običnog čoveka, za koga je neimarovo ponašanje zagonetno i čudno, jer je bez ostatka i u svakom trenutku u vlasti nekog nerazumljivog

ljudsko u surovom, šturom, oporom i mračnom predelu – izdvaja kao oličenje čiste suprotnosti svim rušilačkim silama koje čoveka ispunjavaju nesigurnošću i strahom.

moderne, s kraja XIX i početka XX veka, u svom je središnjem toku izrazito usmerena ka opštem – u prirodi kao i kod čoveka – opadanju, rasulu, umiranju. Od Vojislava Ilića, preko Rakića i Pandurovića do Disa, udeo smrti gradualno se uvećavao.

I to udvostručena, s dvostranim prenosom: sa čoveka koji se kreće na prostor po kome ce kreće, i obrnuto. Složeno prenošenje – vidljivo kod hipalage – naći ćemo docnije, u

reka njenih u Gori I sa dubokim dahom prenuo bih se; tad daleko Ugledao bih strašnu sunčanu kuglu da gori58 Majka čoveka-vuka koja i jeste i nije vučica, kod koje nalazimo jasne tragove božanskog i za koju se vezuju reke u gori, to je već

Štaviše, Humboltov sledbenik Leo Vajsgerber dokazivao je, s izvesnim valjanim razlozima, da između čoveka i sveta postoji jezički međusvet (sprachliche Zwischenwelt)67.

Tako još stari grčki retoričari vele da je za čoveka teško i da za njega nije lepo ono što nije raščlanjeno, pa da stoga govorni niz valja pažljivo deliti na periode, kolone i

objašnjivih strana Popine poezije: mada govori i dok govori o krajnje složenoj egzistencijalnoj situaciji savremenoga čoveka, o njegovome položaju u urbanotehničkoj civilizaciji, o njegovim modernim traumama i preokupacijama, ova poezija poseže

„Igre“ i „Kost kosti“, u telo, u njegove delove, kao u objekte ili učesnike radnje, projektovan je beznadežan položaj čoveka u savremenome svetu, odnosno društvu, jedan s ljudske tačke gledišta izvrnut sistem odnosa (o čemu se i inače mnogo

(„Zvezdoznančeva ostavština“) Dakle, unutarnju dramu savremenog čoveka i realnost urbanotehničke civilizacije Popa daje kao dramu i realnost čovekovoga tela.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

ČEDA: I to je istina. VASA: Pa dabome da je istina i zato, vidiš, pitam ja tebe kao pametnog čoveka: šta će tebi žena? ČEDA: Sasvim, sasvim, nije mi potrebna. VASA: Dabome da nije. ČEDA: Pravo kažete.

VASA (iznenađen): Nećeš? E, jesi li čuo, tome se nisam nadao od tebe. Ja sam tebe, brate, smatrao za pametna čoveka. A, čekaj, nisam ti još ni kazao sve.

ČEDA: Stvar je u ovome, gospođo. Ja imam jednoga prijatelja, mladoga čoveka i čoveka od budućnosti. On je rad da se ženi i meni je stvar poverio, moleći me da mu budem provodadžija.

ČEDA: Stvar je u ovome, gospođo. Ja imam jednoga prijatelja, mladoga čoveka i čoveka od budućnosti. On je rad da se ženi i meni je stvar poverio, moleći me da mu budem provodadžija.

Zar ne vidiš, boga ti, šta je sve ta žena počinila; zar ne vidiš da je oca, onoga čestitog čoveka, načinila smešnim i onemogućila ga za politiku i za javni život! Zar ne vidiš ti to sve? DARA: Vidim. ČEDA: E, pa!

VASA: A znaš li ti, prijatelju, da si time učinio najveći greh koji živi čovek može učiniti. Ubiješ čoveka – naći ćeš u zakonu ma kakvu olakšavnu okolnost; opljačkaš crkvu – naći ćeš opet u zakonu kakvu olakšavnu okolnost;

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

njen otac, ali bi mu s njima došlo i golemo bogatstvo, što se pogrešno može tumačiti; mogu je udati za najneuglednijeg čoveka u mahali, čak za slugu, ali će s njim doći i porod neželjena porekla; naposletku, zatvorili su je u kuću i doveli

koja je mogla znatno uticati na tumačenje jezika, stila i kompozicije Stankovićeve Nečiste krvi koliko i ostalih dela. Čoveka danas može pomalo i da iznenadi koliko su ondašnji srpski kritičari bili saglasni u zamerkama upućivanim našem piscu.

126 Čoveka zbunjuje nepoznat prostor; kad u njemu ne nalazi intuitivno prepoznatljivu a, najčešće, onu meru na koju se, još detetom,

Sofka, odmah po ulasku, jako oseća veličinu crkvenoga prostora. I vidi se da je pomalo zbunjuje. Ali čoveka ne samo da zbunjuje, nego ga plaši prostor ako je uređen prema dva međusobno isključiva načela, i uz to oba njemu daleka,

Tipično je to pre za dečji uzrast nego za zrela čoveka. Ali se u romanu taj strah ne pojavljuje slučajno i mimogred, nego mu se daje na značaju.

Jovča se, međutim, sam preobražava u božjeg čoveka. On je valjda jedini junak koji je prešao celu hijerarhijsku lestvicu u Stankovićevoj književnoj varoši, od vrha na

Reklo bi se, ludačka zabrana jednog pomalo nastranog čoveka. Ali nije sasvim tako: lik samo grubo izriče ono što latentno postoji u njegovoj varoškoj kulturi.

mala soba, ostajući širom otvorene, postanu kao jedno: osvetljeno, puno, toplo, a opet što je najdraže, što najviše čoveka raspoložava, to je što čovek oseća kako je to sigurno, kućom, kapijom ograđeno, zatvoreno”.

Ali je zato usledila i poznata nam kazna: hadžije su joj dosudile da navek dvori božjeg čoveka Paraputu. Kao što se vidi, ponašanje likova u visokoj je meri uslovljeno, ograničeno; bilo da oni sami potiskuju svoje

već celovit program s početka nazvan eterizam, potom sumatraizam o pesničkom otkrivanju univerzalnih veza između čoveka i prirode, pa i „jednog srećnijeg oblika života“ upravo „u bilju i lišću”.

su jedan vid stvarnosti, budući da postoje i nevidljive „sad neposmatrane veze”, odnosno uzajamne saglasnosti između čoveka i prirode.

Jer u pominjanju „rumenih drveta” razaznajemo pedesetak stranica kasnije pomenutu „rumenu biljku” kao simbol saglasnosti čoveka i prirode.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Obučen bejaše u tursku zaptijsku odoru sa znakom čauša na levoj ruci. Sušta krasota od čoveka u najboljim godinama, Vitak i visan kao najprobraniji za četu barjaktar, crnomanjast, malih brkova a krupna oka.

Zato je on na današnjem saboru tako sumoran. Osim dva čoveka njega ceo ovaj svet prezire i nenavidi na pravdi Boga. On je za sve njih samo poturnjak, nečovek i dušegubac.

Okreni, Gospode, naoposleno!.. Zdrav si! — nekako veselo i preobraženo iskapi Bogdana čašu, odmah je nali i nagna čoveka da je ispije. — Tako, ženo! — A da, bogme!... Okreni, Gospode, na onu drugu stranu! Tako...

I srknu kao aždaja. Pa opet to ne beše grubo seljački pokret, rabnost za poslasticu željna prostaka, no čoveka koji to svakoga dana radi i koji je tako navikao. Upitah ga kakvim je dobrom utrudio svoje stare kosti.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

GLAS O SMRTI 77 POBRI STEVI KAĆANSKOM 79 POBRI STEVANU KAĆANSKOM 82 UŽAS I NEVOLjA U ZAGREBU 86 ŠTA SE ČUJE 88 NA GROBU ČOVEKA ALEKSANDRA 91 ZA GIRFILDOM 96 GARIBALDIJU 99 VIKTOR IGO 101 SPRAM MESECA 103 NA GROBU FILIPA VIŠNjIĆA 106 U SPOMEN

„Mozak peći to je zdravo, To već vidiš i ti, je l’?“ Oh, što biva od čoveka! — „Ajd’, ne luduj. Sa mnom poj: Svakoj sreći ima leka Il’ na zemlji, il’ u njoj »Javor« 1888. I AKO JE NOĆ VEČITA.

kako im god drago. »Starmali« 1883. NA GROBU ČOVEKA ALEKSANDRA Kad svi već suze isplakaše svoje, I one zbiljke kâ i krokodilske, I kad se tužne zastave uvlače, I

tog zemaljskog šika, To nije kadro zaslepit’ pesnika: On je žmureć’ gledô, to mu je najslađe, Pa srcem gledeć’ — čoveka nađe.

I jadi su znali da si srca meka, I jadi su pali, pali na čoveka: Patnja beše pratnja celoga ti veka... I zato se pesnik sad seća tebeka...

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

tjela čini, tamo se preko mere igra i skače; ne spava se celu noć, bogzna šta se jošt dogoditi može, koje neugodnosti čoveka pri čitanju kakove knjige otnjud napasti ne mogu. — „Gospodin ferfaser!“ — „Na službi, frajlice!

RUŽIČIĆ: Da porazit tja Vulkan molnijeju svojeju. JOVAN: A, to ija ne razumem. MITAR: Ko će razumeti ludog čoveka. Ej, Femo, ej, Femo! Teško tebi, teško tebi! RUŽIČIĆ: Gore tebje Izraile! POZORIJE 11.

Krakov, Stanislav - KRILA

U klancu je još tutnjilo. Pisar Kazimir je obilazio oko šatora i šaputao posilnima: — Sveta krv čoveka proliva se nemilice... Čujete li? Grmi... Svaki prasak je nov vesnik smrti... Zašto slični slične ubijaju?

da... da... mora se održati... — ... — ... da, znam da se gine... rat je, brate... ali do poslednjeg čoveka morate... alo, alo... Komandant je bacio slušalicu jer na drugoj strani nije bilo više govornika.

zapraštale puške, student sudija čupao je retku kovrdžastu bradu, i očajno ridao u praznoj kolibi: — Zašto, zašto su čoveka ubili? Napio se konjaka, ostavio kolibu i pošao ka rovovima. Prezao je od svakog pucnja.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Govore nam sve to glasom koji znači: „Tako vam i treba kad ne umete da bacite ni čoveka u vodu, a hoćete u prašume!“ Ovaj je crnac, uostalom, prvi koga sam video da je sasvim antipatičnog lika i bezobzirnog

A možda je to i zbog one osnovne upornosti čoveka da ne učini nikad nikome baš ono za čim taj najviše žudi (Prust). U svakom slučaju koliko je smešan onda napor belih

Da čak prvo putovanje kroz jednu zemlju više upozna čoveka s tom zemljom no i jedno iduće, koje još slabi i prvobitno stečena ubeđenja.

Zakazano je bilo da sam u osam na obali. Sam šef poslao je još od ranog jutra čoveka koji ima da je izgleda. U času kad smo silazili reci bilo je oko pola osam.

Bolestan je od grudi i neizlečiv, jer za njega nema leka. Tumač tvrdi da bi za čoveka kao što je ovaj, koji je ranije kao i mnogi drugi ovde, bio optuživan da je panter, lek bio svakako meso čoveka, jer

bi za čoveka kao što je ovaj, koji je ranije kao i mnogi drugi ovde, bio optuživan da je panter, lek bio svakako meso čoveka, jer čovek–panter ne može živeti a da je zauvek njega lišen.

Ovde dugujem jedno objašnjenje za koje jedva da se smem založiti, pošto su sva posmatranja u izučavanju primitivnog čoveka isuviše nesigurna. Sve je misterija i sve je ilogizam u njemu.

Nikada u životu ja nisam sreo čoveka koji bi toliko predstavljao nesreću upropašćenost a istovremeno silu življenja i neumitnost probijati se kroz događaje

Tako sam video ja ovoga mladog uništenog čoveka u poseti kod Švajcarca. Sigurno da je sa domaćinom već govorio o meni pre no što ću doći jer se odmah čim sam ušao

To je suviše sreće a da ne izvede iz strpljenja čoveka čiji je život uslovljen naporom i mučenjem. Nije bilo sumnje, što sam posle i kod svih ostalih belih koji se sretnu sa N.

prema njima pričao, da ovaj simpatični dobroćudni švajcarski mladić smatra svoga prijatelja kao sasvim propalog čoveka. Da bih utvrdio šta je uzrok tome, ja sam pratio njihov razgovor sa najvećim ljubopitstvom. N.

To su dva snažna sredovečna čoveka; pravi džinovi širokih očiju; ničeg svešteničkog u njima. U četiri kuvar pronađen i izgrđen, i mi polazimo.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

I grob i kasa — čudna prilika! Rukom se nisi zlata takao, A već ti dušu mori pakao!... VUK: E, e, da smešna čoveka! Kuda se đavo porebarke šunja, grickajući strašivo krajičak čupavoga repa, tu se on posadio!...

Da azur plavi svoda nebeskog Unakrst riju, ruše stubove, Na kojima se drže planine, Što biljem svojim hrani čoveka Po urvinama sveta srušenog, ’Vake bi vence gospod metao... To je strahota!... PRVI TURČIN: Sirota žena!

Sa sebe teret muškog nakita I dugu cevku puške šarene Pred Kuršida je besnog stavio; Jeste, pred njega, carskog čoveka!... Pa šta je bilo?... O, muselime, Bez oružja je narod ostao! Badava snage tvrdi mišići! Badava srce Obilićevo!

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

iste cedulje na kojoj je bilo Praporčetovo izvešće napišem ovo: »Ostanite na poziciji gde ste, branite je do poslednjeg čoveka, i ako ustreba umrite na njoj. To vam nalaže čast i to vam zapovedam ja. Černjajev.

Ja sam brat čoveka koga ste vi ubili, i meni je nemoguće da služim dalje pod vašom komandom. Vi ćete to pojmiti«... Odnesem pismo

Zaiđosmo u sitnu, gustu čestu, taman svrh čoveka na konju. Konji se jedva provlače kroz šibljak, a granje nas svaki čas šiba po licu.

Nema reči kojima bi se mogla opisati ona povorka ocećaja, što saleće čoveka kad pođe pred puščane i topovske metke, od kojih je svaki i njemu namenjen.

mi se u tome mraku proderasmo nekakvim promenjenim, rekao bih tuđim glasovima, rapavim i strašnim, kao ono što je glas čoveka kad drekne trgnuv ce preplašen iz sna, »ura, ura« i skoro jedan preko drugoga potrčasmo napred.

Mene su ljudi pomalo slušali, pa i to ne kao vojnika, no kao nekakvog »gospodina čoveka« o kome upravo nisu znali šta je. U glavnome pri ovom drugom nastupanju radio je svaki kako je sam najbolje znao i umeo.

Znate li kakvi ocećaji spopadaju čoveka kad se vraća s groblja, na kome je sa pokojnikom zakopao i parče srca svoga? Tako sam se otprilike ocećao i ja.

« »A mržnja te je našla Gde s viješ kao crv Nadojila te krvlju — Otrovala ti krv.« A ti, sama čudovište, praviš to i od čoveka u koga se useliš. Stvaraš: »Umesto srca guju, Umesto duše bes, U oku divlji plamen, U ruci samokres.

Rat uništava čoveka i po tome je logični apsurd. — Kratko i nejasno! — Kako da vam reknem jasnije!... Rat u mojim očima nije ništa drugo

kako sad opet to? — Vrlo prosto, bar meni se čini da je to vrlo prosto. Kad se smatra da je zločin ubiti jednoga čoveka, onda ubiti 100, 500, 1000, 100.000 ljudi ne može biti ništa drugo do opet zločin, mnogo veći, ogromniji.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Maršujemo naporno ceo dan. Sad treba ići cele noći u nepoznatom pravcu. Za vreme rata između čoveka i mašine od čelika ne pravi se razlika. Dolij motoru benzina, i teraj dalje.

Svi su oni rešeni da umru. A verujte, gospodo, nema ničeg strašnijeg od čoveka koji prezire svoj život. Pred takvim ljudima padaju svi ratni izumi, sva tehnika oruđa.

Štitile su ih žice, te su valjda malo spokojniji. Planinom je ovladala jeziva tišina, da čoveka strah uhvati. Iako je neprozirna noć, meni se neprestano pričinjava kao da vidim neke siluete kako promiču.

U mojoj svesti je naš komandant odreda bio veliki čovek. Vredno je bilo poginuti za toga čoveka. To, istina, kažem sada.

Sišavši na Solunsko polje, uze Gospod na sebe spodobije čoveka sa dugom belom bradom i uputi se prema Moglenskim planinama.

I ja sam se bio okrenuo na tu stranu... Proteklo je izvesno vreme... Najednom ugledasmo jednog čoveka kako nam se žurno približava. Sećam se... imao je crnu pelerinu... — Pst...

Trebalo je videti toga vojnika kako je posle izgledao. Pri saznanju da je on svojom sopstvenom rukom ubio dva čoveka, njega je obuzela drhtavica, i on je bezumno pilio u leš, dok su mu se vilice tresle. — More, ostavi se razmišljanja.

Hiljadama ljudi, na obema stranama, mislilo je danas na velikoga čoveka, za koga se priča da se žrtvovao za čovečanstvo... Iz duga vremena prisećali smo se gde smo proveli tri ranija Uskrsa.

Vas dvoje živećete sto godina. Ama, gospodine potpukovniče, toga čoveka ni glava da zaboli! Potpukovnik Petar se nasmeja. Luka pogleda Vojina ispod oka. — Naravno...

Izišli smo u glavnu saobraćajnicu. Posle jedno dvadesetinu metara pred nama se ukaza poprečan rov, dubok do visine čoveka. Kroz proreze na izbačenoj zemlji, nalazile su se puškarnice.

Dah mi je stao. Drhtim, pa mi dođe da mu kažem: ne mogu više da glumim hrabrog čoveka. Dosta mi je i ovo što sam video! — Eto, tako, po ceo dan — govorio je mirno komandir.

Bugari osete i pripucaju. Moga vodnog oficira ubiju, i jednoga vojnika rane. Iako je komandir davao utisak duševnoga čoveka, govorio je o smrti svoga druga nekako hladno, kao i da nije reč o živu čoveku, s kim je jeo i pio, a koji je sada

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

objašnjenje: „Smisao ovoga prikaza jest dvojak: kad ga čitaš redom, ne smatrajući ništa na one u sredi dvotočke, fališ čoveka kojemu je on prikazan; a kad se u svakoj vrsti od oni sredotočaka taki natrag u drugu vrstu vraćaš, to ga onda ružiš“—?

Pesmica je, mora se verovati, ozbiljna, i bez sumnje određeno hoće jedno: da istakne vrline svoga čoveka. Ali eto kako ipak, odjednom, sve u njoj pođe nekako naopako, i biće da klizne u komiku na iznenađenje i samoga pisca

Ne gledaj vreme, jer ljubov sve će pobedit! Seti se da najveća sreća te ovde čeka: Roba roditi nećeš, već čoveka, obraz božestva. To je zlato! To je srebro i dragi kamen! 1826.

Zalud lekova ced protiv otrova bolesti raznih, Sudba je čoveka ta: zemlja da zemlja bude. Nije li drevnost svog Eskulapa nazivala bogom? Pa gdi je taj Eskulap? Vreme mu raznelo grob.

Šta tam’ huči? Razleže se kamen, i ljuti se pena, Gvozdena vrata su to, lađama beda i grob. Stešnjen ječi Dunav, na čoveka pomoć izgleda, Al’ je čoveka moć protivu prirode mrav...

Stešnjen ječi Dunav, na čoveka pomoć izgleda, Al’ je čoveka moć protivu prirode mrav... Opet se obala širi, Trajanovog mosta ostanci (Gord Polodorija tvor) tuže od vekova tu.

O, kakve misli pri grobu tvome Bolno naprežu grud! Ti nisi uma poznavao silu, Čoveka vispreni dar, Što krasi srce, nadima prsi, Stran ti bi čuvstva žar.

smert oterati, A duh pun žara, česti i slobode Ne trpi ljage, nit će vragu dati Da skorpionskim jedom ono truje Što čoveka od zveri odlikuje.

Ta nisam ja došao Na ovaj svet beli Da u tugi nesnosnoj Vek provedem celi! Na radost je čoveka Stvorila sudbina, Zato mu je sladosti Poklonila vina; Zato mu je vesele Pesme dala glase, Da razvedri oblačne

Čovek je tu da trpi, i manje trpi ko trpi: Pola tegote pod vlast čoveka podloži Bog. Ako t’ ružu ne dadu mirisat, okom uživaj; Ako govorit ne smeš, misli što s’ misliti sme.

grunta do Brodske regimente žestoke straže postavljene su, sto fati straža ot straže, na svakoj 4 naoružana čoveka, sa žestokim nalogom, ako bi tko ot jedne ili druge strane kordonsku liniju preći usudio se, bez svakog prizrenija da

pomisl na kugu strašna je, a kad jošt okolo nas vidimo nesretne žertve, koje ot ove strašne bolesti padaju, zdrava čoveka, pri samom pomislu, smertna groznica obuzme.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

vapaj do nas ne dopire — Crna kopren vekovečitosti Rastavlja nas od tajnih grobova, U kojima sahranjeni leže Vek čoveka, prošlost čovečanstva. Tuže l’ veci silnih Nemanjića?

VLADIKA: U zemlji, sine, Gde retka biljka bratske ljubavi, Umilnog cvetka miris nebeski, Željnome čulu smrtnog čoveka Na meki krili sloge donosi — Još dublje koren hvata razdora. (Čuju se puške.) A gde uhvati — O, braćo, braćo!

Bojić, Milutin - PESME

Hoće li zar da nešto reče To trzanje grudi poslednjeg čoveka? Lažući sam sebe pogledom je pio Plave ženske oči u koje se tone; Kô svetinjom nekom opijen je bio, Jak kao nebesa

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

da, gospodo, mi smo se ovde sabrali... upravo, ja sam vas pozvao, gospodo!... Gospodin-Vićo, brate, ti tako gledaš čoveka u oči kao da imaš nešto da mu kažeš, a to može zbuniti i najvećeg govornika. VIĆA: Pa imao bih da vam kažem.

Razume se da treba sve po redu da nam kažeš. Ja ne znam i šta ste ga okupili sa tim pitanjima pa samo zbunjujete čoveka. ALEKSA: Probudim se ja jutros rano. Pokvaren mi sat, pa ne znam koliko je bilo, al' biće da je bilo pet, pola šest.

MILADIN: Nemam. Al' ja najviše na tebe računam gospodin-Žiko. Rekoh, ako te kao čoveka zamolim... ŽIKA: E, moj brate, ti misliš to tako, da me zamoliš. Je l' tako radiš ti u tvom dućanu?

Onda nam kaže sobarica: „Ja ću da kidišem na njega!” Ima, znaš, hrabrih sobarica, pa smeju tako da kidišu na čoveka. Kucne ona na vrata, a otud odgovara onaj kao golub: „Slobodno!” Nama zaigra srce... ŽIKA: I siđe u pantalone!

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Osnov Domentijanovog viđenja svetog Save jeste odnos čoveka i njegove otadžbine, verovatno jedinstven u evropskoj književnosti sredinom 13. veka.

srpskog vladara, državničkom i duhovnom, ali ne insistira na Milutinovom ličnom duhovnom podvigu, jer je ideal čoveka i vladara sada viđen u Aleksandru Makedonskom, s kojim on poredi svoga junaka.

Pevač prvo pušta mladu ženu da odmah u njoj pozna, po burmi, ruku odrasla čoveka, Damjana, svoga muža, da bi majci ostavio duge mučne trenutke prisećanja (Okretala, prevrtala s njome,/ Pak je ruci tijo

Od seljaka tako postaje hajduk, od domaćina - zaštitnik naroda, od porodičnog čoveka beskućnik, kome su "mač i puška i otac i majka,/ dvije male bratac i sekuna,/ oštra ćorda vijernica ljuba,/ tvrda

Iz potlačenog čoveka izrasta junak "kadar stići i uteći i na strašnu mjestu postojati". Kada je turska svirepost potanko opisana, u

Njegova poezija - refleksivna, pesimistička, intelektualna - sadrži razmišljanja razočaranog i bolesnog čoveka, koji je povukao iz javnog života.

U osnovi njegove kosmičke poezije nalazi se misao o jedinstvu čoveka i Boga, o čovekovoj nebeskoj preegzistenciji, o njegovoj moralnoj krivici, padu i ponovnom uzdizanju.

Realizam: Doba pripovetke ealizam je otkrio malog čoveka i njegov svet. Književnost je zahvatila maticu naroda. Svu svoju pažnju pisci poklanjaju raznolikim vidovima narodnog

Glavni junak je svuda ravnodušni tuđinac, što prerasta u temu bezavičajnosti novog čoveka. To je izvrsno delo i po fakturi i po viđenju sveta očima stranca.

Popa uobličava iskustvo savremenog gradskog čoveka. Ali u isti mah pomoću jezičkog i kulturnog pamćenja otkriva i drugačija, starija čovekova iskustva.

kojim je sagrađen neljudski svet, sa ljudskim figurama kao objektima manipulacije, u najboljem njegovom romanu Upotreba čoveka (1976). Od svih poratnih pisaca niko nije pripovedač u užem značenju koliko Antonije Isaković (1923).

Već u Vremenu čuda (1965) iskušenja savremenog čoveka - s ideološkim i političkim konotacijama - unosi u podlogu novozavetnih priča, i time univerzalizuje značenje.

Jakšić, Đura - PESME

Ja ustupam cveća staze Kojima je noga meka; Nek’ po cveću žene gaze, A trnje je za čoveka! 1856. GDE JA... Gde ja šećer sijem, Tu otrov izrasti; Gde ja pevat mnijem, Tu ću u plač pasti; Gde na druga

Pred njima je borac stari, Uzor sveca i čoveka, Što idejom svoga veka I vekova gospodari. Čelo mu je bez oblaka, Mudro oko puno plama, Gleda decu crnog mraka,

Nastasijević, Momčilo - PESME

I peva jezik moj proročanstvo, Kao što trska peva u književnika ruci. Ti najlepši sine čoveka, Kome s usana i kroz poj Milina bije nadaleko Nek Božji blagoslov te prati na vovjek.

“ O bezloblja Davidova, čujte, carevi, čujte, Saula li oplakuješ, nađeni? Jer nađoh, reče Bog, čoveka po srcu mojemu.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

l. među svima biljkama najveći značaj. Za njega je karakteristična poslovica u kojoj on opominje čoveka: »Ti mene čuvaj od nokta, a ja ću tebe od svakoga zla« (Vuk, Posl., 6419; upor.

U Bosni i Hercegovini veruju da bi seme od b. l. moglo čoveka učiniti besmrtnim, ali da ga je nemoguće naći, jer ga vile pokupe: zato one i žive dok im se život ne dosadi, i onda

, 3, 274 idd. Pri tome je važno da je na grobu b. nikao sam od sebe). Takođe postoji i locuѕ communіѕ o upoređenu čoveka s borom (»Dva su bora naporedo rasla, Među njima tankovrha jela: To ne bila dva bora zelena; Već to bila dva brata

Sveti Aranđeo vadi duše pravednika b. (upor. i poslovicu: »Duša mu na b. miriše. Kažu za dobrog čoveka«, GEM, 5, 127; uz ovo upor. Vuk, Pjesme, 1, 173, 8), onako isto kao što u pesmi aginica budi svoga agu b. (Sofrić, 45).

l. je sveto rastinje (»od nje je sveta krv«), i na nju ne sme ni vukodlak, ni ikakav zao demon: zato ako oni gone čoveka, najbolje je da se skloni u vinograd (ZNŽOJS, 6, 149; 23, 185). Zaštitnik loze i vinograda je sveti Trifun.

), nosili su takođe l. haljine, upor. i »čoveka obučenog u laneno platno s opravom pisarskom« u Jezekilj, 9, 2. Kod Srba lan se ne sme uzimati ni u ruke preko Bele

je i drvo mudrosti, znanja. »Nije tri puta oko l. sastavljen« (Vuk, Posl., 4243) označava čoveka koji je sulud, tj. koji nije tri puta obnesen oko leske [da bi došao u dodir sa njenom spasonosnom, pamet dajućom

Precima je, verovatno, namenjena p. koju, o Todorovoj suboti, ostavljaju kod Pobijenog Kamena (kamen-fetiš u obliku čoveka, blizu Đevđelije) nerotkinje, da bi dobile decu (SEZ, 40, 44); isto tako i p.

Ako se u pušku metnu tri zrna p. i uskršnja sveća, može se iz nje ubiti veštica (Karadžić, 3, 186). Ako čoveka noću progoni kakav nečist demon, neka se, ako može, skloni u p., i demon mu neće moći ni da priđe (ZNŽOJS, 6, 149).

Kad mora siđe sa čoveka, treba u tom trenutku zatvoriti tikvu, i onda će mori »stati voda« i navraćaće idućega dana svaki čas ne bi li

Najzad, tu moć nema samo trnje, nego je može imati i granje uopšte. Kod Tešnja u Bosni ima grob nekakvoga čoveka koga su ubili hajduci, pa ga tu i zakopali.

U magiji ponekad je trn zamenjen iglom ili ekserom. Za čoveka koji je preko običaja ljut i nabusit kaže se: »kao da je na trnje mokrio« (Karadžić, 1, 184).

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

No svejedno, opet moram da priznam da mi njegove pohvale gode. Nije bio od onih ništarija koje čoveka mere od glave do pete i pri tom cokću jezikom od čuđenja da takva nakaza uopšte negde postoji.

Ruke su mi dve kvrgave motke s mlitvim mesom i smežuranom kožom. Ne znam kakav bi izgled Prohor tražio za pismena čoveka, znam toliko da ovaj prosto ne bi smeo da izgleda kao ja.

Valjda ga je razbesneo sam igumanov dolazak. Znao je da je vidar spasao sigurne smrti ovog istog starog čoveka koji je, evo, samo nedelju dana posle ozdravljenja izašao lično na Kulu kao da prkosi.

Tako je i bilo. Lauš je krišom poslao čoveka da nađe Jevđenija i da ga dovede na Kulu. Kada razmišljam sad o svemu tome, daleko mi je lakše da nađem odgovor na

kraljicom, koju su ko zna kakvi vetrovi, kao nemoćnu belu leptiricu, doneli ovde u tuđu zemlju, u naručje ovog starog čoveka. Simonida i ja, osetila sam to u trenutku, živele smo, istu gorku sudbinu.

Ledena gospa − tako je zove. Ledena devica. Zabundala se jer joj je hladno. Uveče, kad hoće da legne kraj svoga čoveka, umesto da se skine kao sve druge žene, obuče još jednu od svojih haljinetina. Čovek izgubi volju da s njom ima posla.

Odlazi u sumrak, vraća se u svitanje. Potpuno je iscrpljen. Sad se pitam kakva to silna žudnja pokreće toga čoveka da podvrgava svoje slabo telo takvim jezivim patnjama. Kakve su se sile sukobile u njegovoj duši? Kuda se zaputio?

Gospode, smiluj mu se, primi ovoga čoveka koji ti ide u susret namrštena čela i stegnutih vilica, oprosti mu za njegov čemer i jed.

Kirča Ja ne mogu da shvatim jednog zrelog i razumnog čoveka koji se dragovoljno podvrgava takvom ispaštanju. Govore mi da on to čini za nas ostale koji se ne obraćamo Bogu istom

Šta se to s njom dešava? Je li ta žena pri čistoj svesti? Ako joj je stalo do čoveka, zar nije mogla naći nikog drugog nego baš monaha i to ovoga koji je smerniji od svake devojke?

Raspolutila su me pitanja na koja ne znam odgovor. Zar nisam i ja svojim ismejavanjem naterao toga čoveka u očajanje iz koga nije uspeo da pronađe nikakav izlaz?

Nikakvog opravdanja ne može biti za čoveka koji svome bratu u teškim trenucima nije pružio ruku da ga spase iz vrtloga smutnje, nego ga je naprotiv još više gurao

Ilić, Vojislav J. - PESME

- na dobrome hatu, Kad bi se vrline cenile po vratu. 8. Eto tu su deca našeg burnog veka, Počevši od momka do zrela čoveka. I sva ona grupa, što tumara sada, Raduje se nešto i nečem se nada.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Niko više nije vodio računa o spisima zatrpanim pod ruševinama gradskim. A i čemu? Nije bilo više čoveka koji bi bio u stanju da te spise pročita i razume.

Od njihove konstelacije, t.j. međusobnog položaja i položaja prema ostalim zvezdama, u času rođenja, zavisi sudbina čoveka.

Pristupamo mu na prstima i, kroz jednu njegovu pukotinu, vidimo dva čoveka gde sede na kamenoj klupi. Osluškujemo. - „Jesi li, dragi Teofrasto, dobro zaključao sva vrata i kapije?

Budi, dakle, miran, dražajši, mi stojimo na čvrstom tlu. Samo kad ne bi bilo tako vrelo!“ Oba čoveka ustaše sa svog sedišta, pa se uputiše preko travnjaka, obasjanog mesečinom, u kuću. Mi ih jasno videsmo.

Naša poseta svršila se brzo i uspešno. Sedi naučnik, matematičar, fizičar i inženjer, upoznao je u meni čoveka koji njegova dela ceni i ponešto razumeva, pa je shvatio i odobrio moju želju da posetim slavnu aleksandrisku školu, a

Ulazimo u drugu prostoriju. U njoj stoji statua čoveka maloga rasta, tankih nogu i sićušnih očiju. To je Aristotel! Ova soba posvećena je isključivo njegovim delima.

Uroš je pisao dela i na srpskom jeziku; imam njegovu „Prosvjetu čoveka i obrazovanije jestestva“, a videh kod jednog poznanika i Uroševo „Ogledalo istine i pravde.

“ Iz spiska prenumeranata Uroševe „Prosvjete čoveka“ vidi se šta su bila njegova braća godine 1847, kada je to delo štampano u štampariji jermenskog manastira u Beču.

pokretnih nebeskih tela na zvezdanom nebu, kakav je bio u samom trenutku rođenja, to jest mogu da sastavim horoskop tog čoveka. I iz tog horoskopa čitam njegovu sudbinu.

Hraneći bilje, ono je hranilo i sve životinje, od najmanje, pa do najveće, čoveka. Sve što živi zahvaljuje svoj život Suncu. I sve što se kreće, pokreće Sunce.

rod je nekoliko takvih hladnih talasa preživeo, a godine 478000 pre sadašnjosti izgubismo njegov trag sasvim, - ili čoveka još nije bilo, ili ga ne mogosmo razlikovati više od srodnih životinja.

Glavni dokument istoričara je pisano ili urezano slovo, dokument preistoričara je rukotvor i kostur preistorijskog čoveka, a dokument geologa okamenotina.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Dositej u predgovoru jasno ističe da je namenjuje mladim čitaocima; on veruje, kao pravi prosvetitelj, da je duša mladog čoveka nalik na „meki vosak“ (varijacija prosvetiteljske metafore o duši deteta kao neispisanom listu hartije), te da se vredi

Stanković, Borisav - TAŠANA

TAŠANA (plače): Pa zar sam i za to ja kriva? I kad si ti to znala, što mi nisi kazala, da i ja znam, da onda čoveka ne zovem, ne dosađujem mu? (Od jeda ne može mater da gleda): Ama, svi vi tako! Svi vi znate.

MIRON (strogo): Boga mi, da ne naiđem na još koga da se (pokazuje na Tašanu), kao ona, zbog mrtvog čoveka toliko muči. Jer kažem: Vera i Bog nije za mrtve već za vas žive.

Dok se do vrlina ne dođe, dok se radi njih čovek muči i bori, tako to čoveka zagreva i uzdiže. Ali, kad neko uspe da se sav vrlinama zaogrne, onda mu je u njima tako suho i hladno, hladno.

prvi, najveći, ili što, ako je žena, kod nje izazivam strasne, ljubavne osećaje, ne to, ne tako — nego da voli mene kao čoveka. Da voli ovo moje lice, kosu, da žali za njima!

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

deo palanke nastavio je staro, ono što palanka smatra „šalom”: da izviruje hoće li odnekud maler, nesreća, bruka na čoveka.

Ali kao što sve oko čoveka u toku njegove sudbine dobija druga i druga značenja, tako biva i s rečnikom. Reč koja je nekad bila izraz zadovoljstva,

Sedeo je u zatvoru zato što je ranio čoveka; a zbog drskog ponašanja na sudu odležao je povišenu kaznu. Devojkama je koliko pevao toliko i pucao pod prozorima, i

U mraku jesenje noći nije dobro raspoznao čoveka. Seku je najbolje tešio Srećko. I majku Stanojevu je on najbolje razgovarao.

Kandilo se celu noć ne gasi, tri čoveka u toj maloj niskoj kućici naizmence žmure i jedno drugo varaju da su zaspali. Svako od njih misli da Ristu, i nijedno

li u mlade naše godine toliko puta slušali da se Stanojla Perčinova, tamo odnekud s granice Srbije i Bosne, udala za čoveka više no trideset godina starija od sebe. — Imaš pravo.

Otuda im ime. Boško Perčinov, otac Stanojlin, bolešljiv kao dete, razvio se posle u lepotu od čoveka. Visok, tanak, gibak, tamnosmeđ, malo bademastih očiju s kojih se kapci dizali polako, zanosno — Hodao je kao jelen —

Što je čovek! Suzu ne može da ubije!... A treba je ubijati. Rascmiljavi čoveka, sramoti ga. Stanojlina majka beše žena naših južnih siromašnih krajeva.

poslovima —, koji ume prilično počuvati ono malo što mu je ostalo od oca, ali mu se narav prevrnula, i sujeta lepog čoveka porasla. Došao neravan, svaki dan drukčiji. Čas gord, čas plačljivo nežan. Čas strpljiv, čas plah i ljut.

Vatrena žena prosto je opijala njenog oca, i mlada devojka je gledala u kući pravo bludničenje već više nego zrela čoveka i žene koja je skoro bezumničila u govoru i tvoru.

I šumarak je Švaba podigao. Dodali bi Julici nešto i u novcu, udali bi je za biranog čoveka, pa ima samo da sedi i da uživa. — A što da sedi? Ne treba mnogo da sedi, bolje je to i za nju i za stolicu.

Za tren oka je sve bilo jasno, i sve bilo tu. Tri čoveka pod maskama, dvojica sa sekirama u ruci. Strahovit krik devojčice, koja se zanesvestila.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Smej i šala, kaže Galen, nužna je za zdravlje, produžava život, umekšava nravi i čini da se čovek od čoveka kao ruža od čička razlikuje. I evo čitatelja posle ovi stranputica k namereniju moga pisanja.

i pogdikoju lepu stvar u moje lakrdije umešao, predstavljajući da je apatija (nečuvstvitelnost) najpriličnija za učenog čoveka, takovom pored blagodarnosti na vnimaniju moje osobe javiti imam da se meni ništa većma nije dopalo od onih

se; no kad se mora sila prizivati, kud će veće sile od vina, kad od jednog predmeta načini tri, i obori najjačeg čoveka.

A sad dosta; fala vam i opet na krpežu i ogrižinama!« Ljubezni moji čitatelji, s krpežom se kuća drži, a ogrižaji čoveka iz nevolje vade.

Sve romane, gdi god je naći mogao, donosio je svom ljubimom pitomcu, čitaše mu i slađaše mu da je tu najbolje za čoveka uveselenije, i — Roman, ionako sklonjen na to, tako se zaljubi u čitanje romantičeski knjiga da se ni u vreme ručka od nji

Ljubim vam oko. »Aljine prave čoveka«, opšta je poslovica, i čitatelji će moji sa mnom zajedno trud položiti za iskusiti kako je Roman odeven bio.

— Ima i takovi suza koje onda istom izviru kad najveća pakost ili ljutina srcem čoveka ovlada, ili kad žena ne može muža po volji za kose da očepa; dalje, kad žena kod postelje bolesnog svog supruga cvili, i

(Lisica se nađe jednom s magarcem. Gospodin magarac, rekne ona, svi vas drže za osobiti ženi i velikog čoveka. Kog vraga, odgovori magarac, ta ja nisam ništa budalasto učinio.

Ljubov, gospodične moje, (koliko nas iskustvo uči) jest prazan čanak za gladnog čoveka. Ljubov je mozaičesko predstavlenije Pigmaliona i njegovog kamena.

Čovek bez ljubovi jest lepa kuća gdi niko ne prebiva. Čovek bez ljubovi jest muzikalno orudije za neukog čoveka. Čovek bez ljubovi jest zvono bez klatna.

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Svi su oni i na sav glas tvrdili: da ja nemam ni duha ni talenta. Kako su mi na taj način stvorili donekle reputaciju čoveka bez duha i talenta, poče se šaputati da mi ta reputacija daje dovoljno kvalifikacija za člana akademije nauka i

Ti biografi, naime, imaju običaj da se posle smrti koga poznatijeg čoveka uvuku u njegovu kuću i sa jednom policijskom revnošću ispreturaju mu fijoke i sve hartije i hartijice koje se po kući

Ja se, na primer, sećam biografije jednoga našeg zaslužnog čoveka, priznatoga naučnika, profesora Stojana Antića, koja je u svoje vreme bila sasvim uljudno napisana i koju je, kao što

na osnovu podataka koje su sabrali iz pisama i drugih svojeručnih napisa, koji bi zaostali iza smrti koga velikog čoveka, utvrdili da pokojnik uopšte nije ni postojao.

Čitao sam tako, na primer, pismo jednog velikog čoveka, akademika, koji je od svoga kirajdžije tražio neplaćenu kiriju.

— A jesi li ih bar zbrinuo te olakšao čovečanstvu? — Ne, jer briga je nerazdvojna od čoveka. u brizi je uslov za napredak čovečanstva. Uvideo sam da je greh prema čovečanstvu oduzeti čoveku brigu.

OD ROĐENjA DO PRVOGA ZUBA Mada je smrt jedini i najpouzdaniji fakat u životu svakoga čoveka ipak, pišući autobiografiju, svako obično izbegava da počne sa tim faktom.

Što se tiče zuba, ja sam se na njima uverio da nauka o poznavanju čoveka nije tačna, jer ja nikad nisam uspeo da imam trideset i dva zuba, koliko ta nauka propisuje, sve dok nisam platio

To je doba kada se kod čoveka javljaju prvi instinkti koje zatim ni život, ni vaspitanje, ni obrazovanje ne mogu suzbiti niti uništiti.

Uostalom, samo bez te prostosrdačne dečje iskrenosti, zar se ta ista sujeta ne javlja uvek i docnije kod čoveka? Mlada gospođa Olga dobila je o rođendanu brilijantske butone i zadela ih je u rumene ušne rupice.

No nemojte misliti da je ova ljudska slabost, koja se među prvima javlja još u najranijem detinjstvu i prati čoveka sve do smrti, pa često i posle smrti, svojina samo ženskoga roda.

Pa onda, pantalone su i izdržljivije, otpornije, ne zato što bi suknja bila izraz popustljivosti, već zato što ona čoveka nekako razneži i omekša. Za to ima čak i istorijskih dokaza.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

A sunce blago sija i na dogledu js ogromna ravnica. Preda mnom je stajala sa strane puta grupa ljudi oko jednoga čoveka, obučenog u stari šinjel bez one „šlinge“ pozadi. Paćeničko lice njegovo okruživali su crna brada i brkovi.

Trebalo je štititi sada i odstupnicu njenu. Zato su naređenja bila uvek kategorična: braniti položaje do poslednjega čoveka!... A Bugari su jurišali i dan i noć.

Trebalo je sada njega izvući. Možete zamisliti muke toga čoveka, kome su obe noge slomljene, i koga mi sada vučemo preko šiljatih stena. Kada smo ga, grešnika, izvukli, on je bio mrtav.

A živi jedva odmiču. Otupeli su, beskrajno ravnodušni i svejedno im je da li vide mrtvog čoveka ili životinju. Gazimo po nekim močvarnim pirinčanim poljima, noge zapadaju u glib.

A pravo bi čudo zaista bilo, kada bismo videli uhranjenog i debelog čoveka. Jednog dana reče mi poručnik Protić: — Pazi ga, ovaj još nije umro! — i pokaza mi na jednog vojnika.

— Gde tebe nađoše iz druge divizije? — njegov pogled bio je oštar, a lice ustreptalo, kao u čoveka kome svakoga časa lebdi smrt nad glavom. — Eto... tako — izgovorio sam reči grcajući. — Grrr-u!... Grrr-u!

Ali ne zaboravlja da strogim glasom završi: — Držite se na tim položajima do poslednjeg čoveka. Prosto rečeno, komandant je taj koji treba poslednji da pogine. Ovakva naređenja za vreme rata postala su gole fraze.

Petrović, Rastko - PESME

O vi, što sitniji ste no skakavci upregnuti u kola cara, No varnice, ipak ste za mene boljka i željka stara. Čoveka ljubim ja sada. Ko da to nije ponor! Čoveka.

Čoveka ljubim ja sada. Ko da to nije ponor! Čoveka. Ali, gde živi on od nekoliko ljubaznih reči Kao od malo zrna lana; U proleće mu se duša drvetima leči, U jesen je već

Poslednja pesma Otkrovenja PROBUĐENA SVEST (JUDA) Proći će kroz život misao, Zalogaj presni mesa kroz telo, Čoveka, koji je toliko pio i disao Dok svariti je nije uspeo: I to divno preobraženje hrane, I taj zanosni trbuh što je

Bože moj, kako si ti načinio to čoveka od blata! Nisi li upotrebio ni malo slame, niti ostataka svojih od noktiju i kose, što bi značilo: prema svome

Hoću da kažem da ono što se zove životom unutarnjim i životom spoljašnjim, ili duhovnim I telesnim, jednog čoveka, samo su dve krajnosti jednog istog nerazlučnog i besprimernog mehanizma u ovom životu, čiji je jedan deo, ili jedan

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Ali, umorile mu se ruke i noge, žedan je: mogao bi potok da popije, a nigde ni čoveka, ni zveri. Čak se i vetar ućutao. Kad, odjednom, kao da odnekud dođe šum vode.

strašne želje kao trska u polju zatreperi, kad preko trga vetar zafijuka, lude i oblake uskomeša, donese pred Drvoseču čoveka u crnom odelu. Sav pometen, diže Drvoseča pogled k Neznancu.

Nije bilo te opasnosti iz koje ga mač ne bi mogao izbaviti i nije bilo čoveka ni zveri koju pesma svirale ne bi bila u stanju da pripitomi. Čega je imao da se plaši?

Za njega nema leka, jer nema čoveka koji bi s izvora života doneo... gutljajčić tvome sinu. Uspravi se dečakova majka. — Gde je taj izvor?

— Obećaj da ćeš poštedeti život mog sina, i ja ću naći takvog čoveka... — prošapta majka, a Smrt se grohotom nasmeja. — Recimo da ga nađeš šta ćeš mu dati? Blaga nisi ni imala.

Već i sumrak poče da izjednačuje nebo i zemlju, a nikako da naiđe ni na drvo, ni na čoveka. Zamoren, pokri se dečak zvezdanim ogrtačem neba, sklupča na pesak i leže. Dugo je tako ležao.

Tako i do grada stiže, do ušiju najbogatijeg čoveka u gradu. — Kakva je to stolica što izgleda kao cvet? — upita bogataš? — Šta će u planini takva stolica?

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Zašto? TOMA Zato, što me rasplakao moj sin — nesin! Što mi se kuća raskućila, te ne smem da pogledam u oči čoveka, domaćina; što me... A da ga nemam, bar znam. Ovako: imam ga i nemam. I zaklaću ga kao vrapca!

Šantić, Aleksa - PESME

Iz njih kad pročita svu povest čoveka, Radošću će sjati, I tamo gde teče rajska zlatna reka Mesta će mi dati... 1918.

Za inat devojka pođe Za prvog čoveka što ga Na putu srete, i momak Vrlo je tužan stoga. To ti je stara pesma, No večno nova i mlada, I kom se desi —

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

I svi će pričati večito o tvojoj sramoti, a za časnog čoveka sramota je gora od smrti. Voće ubojnih kola misliće da si ustuknuo od borbe iz straha i tako oni koji su te cenili

On je najizrazitiji predstavnik naroda u sudaru sa Turcima i izdajničkom domaćom gospodom. On je primer čoveka koji se poistovetio sa otadžbinom, i zato mu je narod dao najviše pravo: da razluči veru od nevere, patriotizam od

Takvog čoveka predstavljaju — između ostalih — Vuksan od Rovaca, Mrčarić Pejo, Ilija Birčanin, Petar Dobrnjac, Miloš Pocerac.

Iz tame vekovnog robovanja ona se pomolila kao sunce iz mutne noći i plaho zaiskala svoje pravo na život čoveka. Ona je hrabrošću na smrt rešenih sjajno dokazala da boj ne bije svetlo oružje, nego junačko srce.

To je naivnost, ali koja i za savremenog čoveka ima nesumnjivu poetsku draž, draž davno proteklih vremena kad su ljudi bili s prirodom u detinjskim i čvrstim vezama.

Vojvoda Prijezda, čuvajući slobodu i dostojanstvo čoveka, žrtvuje sve što ima, pa i sam život. Sličnih primera ima na stotine.

— „i današnji dan gotovo u svakoj kući imaju po jedne gusle, a po jedne osobito na stavu kod čobana; i teško je naći čoveka da ne zna guđeti, a mnoge i žene i đevojke znadu.

Po rečenim mjestima, kud se danas junačke pjesme najviše pjevaju, nema čoveka koji ne zna nekoliko pjesama (ako ne čitavi, a ono barem komada od nji), a ima i koji i znadu i preko pedeset, a može

„On se po ocu zvao Gavrilović pa su ga Podrugom i Podrugovićem zato prozvali što je bio vrlo veliki, tj. po drugoga čoveka. Ja ga u početku 1815.

42 Kosovac Jovan je istorijski neodređena ličnost. 43 Preobraćanje čoveka u zmiju je vrlo star i vrlo čest motiv. Janko 1448.

Opisuju ga kao veoma hrabra i mudra, i kao čoveka koji je svršavao poslove sa malo objašnjavanja“. Poslednji put je pomenut 1435.

(nosilo se za kalpakom, a i na barjaku) čengel — gvozdena kuka za zid pričvršćena, na koju su Turci nabijali živa čoveka da tu viseći umre čerek — četvrt četobaša — četovođa čestit (car, knez i sl.

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

ČARAPE Stvarno je najbolje dići nos Pa ići bos IZA PRVOG UGLA Iza prvog ugla Neki đavo čuči Neka muka čeka Da čoveka muči Iza prve gore Pa u drugoj gori Čeka neka mora Da čoveka mori Na životnom putu Pa iza krivine Čeka neka

Iza prvog ugla Neki đavo čuči Neka muka čeka Da čoveka muči Iza prve gore Pa u drugoj gori Čeka neka mora Da čoveka mori Na životnom putu Pa iza krivine Čeka neka briga Da čoveka brine Tamo gde u travi Cveta ljutić žuti Čeka

prve gore Pa u drugoj gori Čeka neka mora Da čoveka mori Na životnom putu Pa iza krivine Čeka neka briga Da čoveka brine Tamo gde u travi Cveta ljutić žuti Čeka neka ljutnja Da čoveka ljuti Kad bi čovek znao Za sve što ga čeka Ne

putu Pa iza krivine Čeka neka briga Da čoveka brine Tamo gde u travi Cveta ljutić žuti Čeka neka ljutnja Da čoveka ljuti Kad bi čovek znao Za sve što ga čeka Ne bi se ni rađo U vidu čoveka Već bi bio ptica Ili vredna pčela Ili

Cveta ljutić žuti Čeka neka ljutnja Da čoveka ljuti Kad bi čovek znao Za sve što ga čeka Ne bi se ni rađo U vidu čoveka Već bi bio ptica Ili vredna pčela Ili samo bagrem Negde na kraj sela A MAZE TATINE Mamine maze Na čistoću

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Te rad tebe, čoveka, bih i ja čovek. Bez nijedne mi pomoći mrtve oslobodih, i zarad tebe na zemlji od tvoje kćeri devojke-matere mi rodih

I jedan upisa u svojoj cedulji da je vino od svega ponajsnažnije, jer ono svakoga čoveka može s nogu svaliti i najpametnijega izumiti, ko ga mnogo pije.

žabe, ljute komarce, s neba gorući grad, danjom učini crni mrak, najposle po svoj onoj zemlji jednu noć sve prvorodno od čoveka do skota, svega imanja pobi i pomori.

Al’, sve mrtvo leži. Ni duše žive čuti se nigde. Onda razljuti se car, vide: sva pusta zemlja, nigde ni čoveka i grad prazan, — a toliko vreme onde dangubio i uzalud mučio i gubio svoju vojsku!

Zao bijaše i neki tamo u Rusiji litovski knez Vitold; zamota živa čoveka u medveđu kožu, pak navabi mnoge psine na nju, da je zubi raskidaju.

Opak bijaše neki Faleris: raspali mjedena vola i živa čoveka u njega zatvori da bi se čuo vo jer riče kano živ. KODRUSOV ŽIVOT Kad je atinski kralj Kodrus imao boj sa svojim

O CARU EVNIKIJANU OHOLOM U neko dobi, neki grčki car Evnikijan, držao se da nejma od njega mudrija čoveka i svakoga je za budalu držao.

Zašto stidljiv prigovor čoveka na jarost diže. Nego, u razgovoru misli se kako bi mu iztiha nagovestio da se seti car štarad je on došao k njemu.

Reče: »O, čestiti caru, ima ovde jedan velikosilovit boljarin u ovom gradu. A konšiju svoga ima pak siromaška čoveka (vidite kako mudro prorok sud izvodi, te cara imenova boljarinom, a onoga oficira, ženina muža, Uriju, nareče

Dokle uhvatiše ga, sam se iskaza, jer je ubio čoveka. A da rečemo evo sad, krošto li nam to Bog dade i postavi svakom nam u glavi na našoj pameti svagdašnjega budna na

obojici, Emoreju i Sihemu, nesuđenom zetu svome: »To nikako od nas ne može biti, našu nam sestru dati za neobrezana čoveka.

Reče im: »No moji sinci, sad vi mene učiniste zla čoveka; sa zločestim imenom svud me proglasiste. Svi ovi izokola Hananeji postaše nam neprijatelji.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

I ne jedan paša — nego nekoliko njih! Zamfir je bio sila: mogao je čoveka i sa samih vešala skinuti, samo kad hoće i kad potrudi svoje čudo i gospodstvo.

Ostala je rano udovica. Imala je muža kojega je volela i obožavala jer je i telom i dušom bio lepota od čoveka. A i sam epitet, upravo epiteti, svedoče to.

Ne, ovde nikad dotle ne sme, i ne može, da dođe!... Tek spopadnu čoveka koji nije ni u snu snio i ni nakraj pameti mu bilo da se ženi, i navale na njega sa sviju strana da se ženi!

uši misao o ženidbi i ženici — i vi sutra lepo ne možete više da poznate onog jučerašnjeg sređenog, mirnog i zadovoljnog čoveka! Tek mu kažu: „More, onaj „čovek“ mnogo se nešto raspituje za tebe!“ — „Koji čovek?“ — „Pa, onaj, de...

Tako je silna ljubav i tako silno zanosi ona čoveka!... Ništa od svega toga nije on primetio niti ga se to ticalo! Samo jedna slika mu je lebdela pred očima, samo jedan

— E, dosta sag, Taske!... — preseče je domaćin. — E, biva li toj od esnaf-čoveka? Red li je? — nastavlja tetka Taska. — I Zona, i Kalina, i druga inka!... Pa biva li, majke?!...

je sama dala povoda onim svojim držanjem i uvredljivim rečima kojima je uvredila jednu iskrenu i njoj tako predanu dušu čoveka koji joj sada opet u mašti iziđe pred njene umne oči i mio, divniji i miliji nego ikada dotle...

Pa ne samo da se zadržao na hvali rečima nego je i delom dokazao da ga ceni: poručio je preko svoga čoveka jednu Bogorodičinu ikonu da je Mane okuje u srebro, — i poručio i bogato mu isplatio.

Hod mu je bio kao hod čoveka koji se krenuo da se onako malo prošeta jednog lepog septembarskog dana, da se nagleda lepote i šarenila na pijaci,

Slušaju čiraci, pa neje red za esnaf-čoveka. Iskačaju loši reči!... Ne činiš ništo lošo, amo — neje red!... A da si imaš domakicu, e, toj veće na drugo prilega!

Ta kako sag da tražim kad ubavo si znam da mi neće dadnu devojku? — Ta što nesi tražija nikog potakvog čoveka, od red čoveka... Tatko ti imaše prijatelji sijasvet, a ti si žmiješ neženet i gubiš si mlados’ sa selski zveri...

— Ta što nesi tražija nikog potakvog čoveka, od red čoveka... Tatko ti imaše prijatelji sijasvet, a ti si žmiješ neženet i gubiš si mlados’ sa selski zveri...