Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Djevojka prva ugleda tu gomilu, jer im se koraci ne čujahu. Čim ih opazi, ote se iz zagrljaja, raširi ruke i stade pred momka, kao da ga zastupi.
Svi đipiše. Digoše Janka te i on onako sanjiv, puškom u ruci zađe za njeko stablo. Nategoše oroze. Koraci se čujahu kroza šušanj. „Ne pali ni jedan dokle moja ne plane!“ reče polako Otaš.
Imbro se sagne, izvuče pušku, nategnu je i pođe dalje. Naprijed praskahu puške i pokliči se čujahu da se razlijegalo planinom. Turci, i oni bjehu zapali za kamenje i stabla pa se branjahu junački.
Janko se ustavi za nekoliko sa serdarem, pa, prekrstivši ruke i oborivši glavu, stade hodati. Za dugo se čujahu njegovi koraci po avliji, a za koliko je to trajalo, djevojka sjedijaše sa otvorenim ustima, kao da je pažljivo brojala