Jakšić, Đura - PROZA
beše moj pobratim Živko iz Donje Mutnice; tamo, opet, kod nas ispod Rtnja, nije bilo divnije devojke nego nekakva Stana Čukurova iz Lukova... Što se mene tiče, pravo da ti kažem, meni se nije dopadala.
Već su se mnogi, oznojeni i umorni, pustili iz kola, samo još poneki momak i devojka igraju, ali usiljeno; samo Čukurova Stana što je visoko digla glavu, pa se lukavo smeši na mog pobratima... U taj mah se i meni dosta dopala.
„Pobratime“, reče mi, „čija je ono devojka što je do mene igrala?...“ „To je Stana Čukurova“, rekoh mu ja, „to je kći one žene što je pokušavala da otruje svoga muža, te je zbog toga sve doskora bila na robiji“.
A ja ću od lukovačkog pope iziskati pismeno... Nego mi kaži, džanum, kako je ime mladino“. „Stana Čukurova“. On pribeleži ime i prezime. „Sutra, džanum, dođite da vas prstenujem, a u nedelju će biti venčanje...