Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Mi se poklonimo i odemo preko Drine opet na konak kod Sirčića, koji se veće poče spremati. Milo je meni i Čupiću, i pišemo Jakovu na Šabac kako smo ugovorili.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Svaki novajlija pričaše kako se ljudi dižu, ostavljaju kuće i plugove, pa se kreću ili Čupiću, ili Katiću, ili proti Smiljaniću, ili Iliji Srdanu... Međutim, Turci su ćutali.
Ja ti to javim Čupiću, koji je bio kod Erića u Metkoviću, a on odmah potrča i ... eno sad... Ja dođoh da i tebi javim!... Požuri!...
Izmešajmo se s njima! I hajduci se izmeštaše s ustanicima. — Stojane! — okrete se Stanko Čupiću — primaš li nas?... Stojan ga samo zagrli... I na krvavom razbojištu nastade veselje što je nebo prolamalo...
Svetlo, veliko, pusti ono svoje sjajne zrake, te obasja poljanu rosom orošenu... — Čupiću! — reče Stanko. — Ti si naš vojvoda. I ja, kao tvoj mlađi, molim te: pusti me do kuće!...
Eto, samo su takvi bili primani u Zekinu četu. Ko nije imao sve te vrline, Zeka ga je slao vojvodi Čupiću da ga on preda kome drugom, ali ga u svoju četu nije primao... Jedne večeri sedeli su oko vatre...
I Čupić sazva čete i iskopa šanac; Zeka to isto uradi u Parašnici. Ali se Čupiću činilo da je to malo, da su to mesta nezgodna. I na prvom skupu reče to. — Pa šta da činimo? — upitaše svi.
I pomože to. Reč posta življa, oko svetlije a lice vedrije... Ukazaše se prvi neprijteljski redovi... Čupiću se slutilo da će danas biti okršaja.
Sve odlazi naglo, brzo, ne čekajući ni druga ni prijatelja. Na svakom se licu ogledao strah i užas... Čupiću udariše suze. „Šta ja doživeh?!... Što mi, Gospode, juče život ne uze!” — mislio je u sebi.
Radičević, Branko - PESME
Noći, noći, tavna noći — Ko bi Srbu u pomoći? Oj Čupiću, ljuta gujo, Oj Ćurčijo, mrki vujo. Ao Luko, Turska muko, Ao Petre, Plai vetre, Što dovati tursko more Pa o
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
čibukčicu i nada se da su žitelji ove ulice, koji su morali da čuju za Zmaja od Noćaja, ipak čuli nešto i o Stojanu Čupiću. Jer za sve što se desilo Zmaju, kriv je Stojan.
Iako je to bilo pitanje bez veće važnosti, uzbune se i Srbi i Turci a pregovori propadnu. Proti Mateji i vojvodi Čupiću bilo je vreme da se vraćaju: sad više visu bili pregovarači, samo taoci.
Kome da ga kaže. Nije mogao čak ni Stojanu Čupiću, Zmaju od Noćaja, ni Luki Lazareviću, iako su ga voleli. Slutio je da ga ipak ne bi umeli da čuju, ili, kao onda sa
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— Đurđe — poče pisar, gledajući ga oštro i pravo u oči — u Trbušnici je onomad izvršena opasna krađa Jovanu Čupiću: razbijen mu je vajat i odnesene su neke stvari.