Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Znam, jedanput drži on na krilu mog malog bratića. Dao mu sahat da se igra, a moj Đokica okupio pa gura ocu sahat u usta i dernja se iz petnih žila što on neće da otvori usta.
Moja mati klonu kraj kovčega i obnesvesti se. Sestra vrisnu. Ja skočih iz postelje. I Đokica skoči. Sedosmo dole na patos kraj nje; ljubismo je u ruku: „Nano, nano!” Ona metnu ruku na moju glavu i šaputaše nešto.
Glas joj zvoni kao zvono, a oči svetle kao večernjača na nebu. Mi potrčasmo njoj pod ikonu i svi klekosmo, a Đokica klekao pred majku, okrenuo se licem njoj, krsti se i, siroče, čita naglas onu polovinu Očenaša što je već bio naučio.
Onda čusmo kako se vrata otvoriše, gunđanje i korake. Ali babo ne uđe u sobu. Zalud mi čekasmo. I dan zabeli, ja i Đokica zaspasmo, a on još ne dođe. Kad se probudih, sunce beše daleko odskočilo.
ne kuha se ni ručak: prolaze na prstima pokraj velike sobe i samo othukuju — isto onako kao kad mi je stric umro, Đokica u avliji vezao mački đezvu za rep, pa se uveseljava njenom trkom.