Jakšić, Đura - JELISAVETA
(Puška pukne, Staniša posrne.) Prosti, Staniša! A dosta ti je, mislim, zanavek... (Đuraška nestane sa stene.) STANIŠA: To nije Crnogorac, Rđavo gađa. Samo je levu sisu očešô.
Al’ što ga nema — Toga Đuraška?... Da nije ranjen, ili sahranjen? Il’ možda krvnik nije izbljuvô Otrova svoga kapku poslednju?
Miloje! Radenko! Katunoviću! S Katunjanima složno udaraj; Znaj da slobodu svoju branimo! (Jedan kapetan do Đuraška pada ranjen.) KAP. ĐURAŠKO: Zar pade? Osvetiću te, — juriš, Crnogorci! Na stranu s puškom — s noževi!
“ odlazi. Stanojlo s golom sabljom izlazi.) STANOJLO (udarajući na Đuraška): Tu si, nevero! Kopile crno gadne matere, Sad ako živi, nek te oplače. KAP. ĐURAŠKO: Ti si oplakan — možeš ginuti!
Kamen će ljut, Taj tvrdi kamen zemlje očine, Snagom će svojom krepko rositi. ARNAUT-OSMAN (udarajući na Đuraška): Nećeš već dugo! Čas ti je smrti danas prispeo. — KAP.
) BOGDAN (izdišući): Su..vi...še... ah!... (Jelisaveta hoda, a kad spazi Đuraška zastane.) JELISAVETA: E lepo! lepo! Samo da znaš Kako te diči gornja haljina! (Smejući se pipa mu dolamu.