Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
neka se dete popravi... — Jok, ne može! — odseče knez. Među momcima nasta gurkanje i šaptanje. Do Đuričina uha dolete samo jedna reč: »jalovica«, ali on odmah razumede njeno značenje i pozna glas onoga, koji je reče.
III Četvrtoga dana posle ovoga Đuričina puta, rano u zoru, dojaha pred Đuričinu kućicu sreski pisar sa pandurima, kmetom, birovom i dva odbornika.
U tom se začu iz kuće slabačak i promukao glas: — Evo me, Pero, sad ću. Odmah zatim pojavi se na vratima baba Mara, Đuričina majka. To beše malo pogurena starica, zbrčkana lica, zelenih lukavih očiju.
Za jedan mig Đuricu vezaše panduri konopcem, povadiše sve stvari iz lončine, povezaše ih dobro pa obesiše o Đuričina leđa, a ogrlice uze pisar, savi ih u maramu i metnu u džep. Odmah zatim pođoše svi k opštinskoj sudnici.
— Moli se današnjem danu i ovoj devojci, a ti bi sad video pošto je Đuričina glava — reče Đurica tiho, stišavajući se. Marko okrete garabilj kundački i potrča na njega.
izdiže sekiru, korači dva put bliže k ponjavi i poteže iz sve snage sekirom po onome mestu, gde je trebala da bude Đuričina glava. Istoga trenutka udari ga Novica nožem u leđa, probode ga skroz, i Mato pade mrtav...
Tu se kopa raka, večna kuća Đuričina. Svakome se hoće da razgleda tu kuću neobičnu... Dole, u dovoljno izdubljenoj rupi, stoji jedan Klenovičanin, pa
glava se zaturi... zateže se konopac o kocu... Mitar dotrča do koca, nadnese se nad raku i okide pušku... Glava se Đuričina iskrete, bela kao hartija, a jedno oko prevrte se, strašno, neobično.