Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Za trenut oka umukoše i cigani i svirala, a u Đuričinoj ruci sevnu nož. — Ha, đido, zar s leđa! — podviknu mladić iskolačenih očiju i bleda lica, pa jurnu na Sretena, koji
Najpre oni neobični glasovi o Đuričinoj hrabrosti, pa sad ove čudne i slobodne njegove reči o sebi i o njoj samoj, i najzad ovo poslednje, gde on stoji pred
Radi toga Novica će se sakriti, ali će se ipak nalaziti u blizini Đuričinoj. — Čuješ, Novo... — reče Đurica ustajući. — Baš me mrzi da opet poganim ruke...
Zagrljeni i radosni siđoše u selo, zagledajući od želje u svako drvo, u svaki kamen. Stigoše Đuričinoj kući. Hajduku se steže srce i obuze ga neka sumorna seta, kad ugleda svoje osamljeno napušteno ognjište, u kome je