Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
III Četvrtoga dana posle ovoga Đuričina puta, rano u zoru, dojaha pred Đuričinu kućicu sreski pisar sa pandurima, kmetom, birovom i dva odbornika. Đurica se tek obuo i umio, pa počeo da oblači jelek.
Da je on bio dobar posmatrač, mogao bi opaziti kako na Đuričinu licu sinu radostan izraz, koji je mogao značiti: »O, pa on nije našao: mogu se još spasti.
Iznenadi ga tolika drskost. Bio je uveren u nesumnjivi uspeh, jer je prvi put dobro opazio onu značajnu promenu na Đuričinu licu, kad se on pojavio otud iz vajata.
Po svima selima odrediše se čuvari, koji su stražarili i danju i noću, a po Đuričinu i Radovanovu selu stadoše da krstare žandarmi svakoga dana. Seoskih stražara Đurica se nije bojao.
Sad idite, pa pričajte kakvu ste ucenu dobili za glavu Đuričinu. Za ovim se obrtoše i on i Pantovac i polagano se udaljiše niz ravne livade, a povezani kosači, ne dvoumeći mnogo,
A ove varoške... ništa... Stanka obori glavu i ne odgovori ništa na ovu iznenadnu milost Đuričinu. »Nisam mogla verovati baba Maci — pomisli Stanka — a ono vidiš, istina je. Dopadaju mu se varoške, a ja ?...