Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Ali zemlja potutnjuje od sile... Prisloniš uvo k zemlji i lepo razaznaješ topot konjski. Ljudi koji behu u šarampovu razgovarahu: — Ovo što je do danas bilo, nije ništa — veli jedan. — Ja mislim da će tek danas biti okršaja!...
— reče Bogićević. Stanka skloniše u jedan kraj šanca. Zeka pogleda svoje gole sinove, pa poteže sablju. Otvori vrata šarampovu i viknu: — Za mnom, junaci! I otvori se jedna klanica... Glave su odletale kao bundeve, blebećući...
— Deva!... Deva!... — povikaše sa sviju strana. — Šta nam nosiš? — Gde je Čupić? — pitaše Deva. — Eno ga u šarampovu s vojvodama. — Idem k njemu. Pa ne osvrćući se na razna zapitkivanja radoznalaca, uputi se pravo šancu.
Ako ovako potraje još dva dana, neće se moći barut sačuvati! — reče jedan. — Bogami će trajati! — Ja spavao u šarampovu, pa me probudi voda! — I mene! Lepo podli poda me!... — O brate! Ko bi pre tri dana rekao da će ovako zahladniti?
Oni bi sad pojurili iz šanca i jurnuli u Turke, ali im to starešine ne dadoše. — Neka, neka!... U ovom šarampovu mi smo gromovi, kad bismo izišli odavde, mi bismo bili ili grobovi ili robovi!... — govorio je Čupić. — Neka nas ovde!.