Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Ona nije volela svoje jetrve, ni Anu, ni Varvaru. Ne zato što je Varvara bila Šokica, nego zato što Varvara nije imala dece, i bila na svakoj igranci i stalno u društvu. Nerotkinja, vesela, bezbrižna.
Da je Pavle mogao da pročita pismo, koje je Trifunu Varvara poslala, bio bi se još više zbunio, jer je sirota Šokica pokušavala da odobrovolji Trifuna, dirljivim rečima i suzama. Piše, kaže, 1752, leta gospodnjeg meseca oktomvrija 26 den.
Dok je, kaže, još v celom razumu, hoće iz duše da kaže Pavlu, želanije svoje: „Šokica moja da, po smerti mojej, ide u kuću, ne tebi, nego Đurđu, ili Trifunu. Da ime moje ne sramotimo.
žena nije mu bila manje draga, nego Varvara, iako mu nije, ni blizu, toliko tepala, kao ta njihova, lepa, riđokosa, Šokica, koja je u familiji bila strankinja, kao i njegova, mrtva, žena.
Treba da ih je sramota. Treba da čuvaju čest imena svoga. Ona je Šokica, uljez, među njima. Pošla je, sa njima, kao što guska pođe u maglu, ali, sad, kad ima sina, neće više trpeti uvrede