Upotreba reči šta u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Sigurno je mislio: „Ah, zašta ginusmo i stradasmo — a šta dobismo!... Braća naša i deca naša u krv zaplivaše da iz nje izvade potomstvu svome najdragoceniju biser-školjku — pa...

Otac je moj svaki čas dolazio da vidi šta radim i kako napredujem. Katkad bi presedeo po čitav dan, gledajući pažljivo svaki povlak kičice moje.

Pa, siromah vladika Njeguš koliko puta beše zaboravljen da nedostojnijem od sebe mesta ustupi!... Šta i šta puta ga je Đ. Maletić javno na katedri ponizio da svojim morskim apoteozama mesta načini!

Pa, siromah vladika Njeguš koliko puta beše zaboravljen da nedostojnijem od sebe mesta ustupi!... Šta i šta puta ga je Đ. Maletić javno na katedri ponizio da svojim morskim apoteozama mesta načini!

— A šta si to uzeo u posao? — skoro i ne pogledavši ikonu, pitaše me otac. — Molujem sužnje šiljonske po Bajronu. — Bajrona nis

— Molujem sužnje šiljonske po Bajronu. — Bajrona nisam nikad čitao — ali ovo je strašna tamnica!... Šta znače ovi gvozdeni koluti na ovim mračnim stubovima?

Ja sam ćutao. A šta sam mogao i odgovoriti? Zar da mi žao bude što ću sa dvoje sirotih komad hleba podeliti?... O, nikad, nikad!

Pomagajte! Izbavljajte! Ta eto sam dukata uložio u piće! Sto dukata! Čujete li vi? Ja sam upropašćen čovek! Šta stojite! Ja ću zvati policiju u pomoć...

— A šta je tebi teško, čedo moje? — zapitah je glasom u kome je bilo saučešća. — Šta tebe boli, dete moje? Ona me pogleda veli

— A šta je tebi teško, čedo moje? — zapitah je glasom u kome je bilo saučešća. — Šta tebe boli, dete moje? Ona me pogleda velikim crnim očima u kojima je treptala suza jedna; ko zna da l’ suza bola,

Ko zna šta je u taj mah osećao? Al’ uzdisaji behu mu teški, a izraz lica beše sličan ranjenome lavu. „I još smeju da prođu pored

„Kuda li će?“ reče tetka za sebe. „Sigurno zbog toga nesrećnoga komesara?... Bože moj, bože moj! Šta li neće ovaj naš jadni narod prepatiti!...

Obradović, Dositej - BASNE

Ova jednom po običaju iziđe u lov, a orao, ne imajući taj dan šta jesti ni s čim svoju familiju nahraniši, i videći lisičiće podebele, sleti dole, uzme ih i odnese u gnjizdo.

Kažu da se čude Turci što im mnogo ištu, no ako im se sve stane iskati šta su oni od drugih oteli, malo će im što ostati.

Misleći dakle i na svaku ruku razmišljavajući u tako bednim opstojatelstvam šta će od njega pajposle biti, dođe mu na pamet da često, ovde na zemlji, ono što sila i snaga ne može, majstorija i hitrost

vladjetelj upravlja i gdi pravedni zakoni svu silu imadu, gdi su i sami podani prosvešteni i dobrodjeteljni, i znadu šta su oni svom caru kako opštemu ocu dužni, i šta je njihov car njima kako svojim sinovom i familiji dužan.

silu imadu, gdi su i sami podani prosvešteni i dobrodjeteljni, i znadu šta su oni svom caru kako opštemu ocu dužni, i šta je njihov car njima kako svojim sinovom i familiji dužan. Pitali su jednog starca Ingleza gdi ljudi najbolje živu.

Ako li se pak plaše da što u mraku ne vide, ludo misle: šta će viditi kad se u pomrčini ne vidi? Ali stare bake kažu to i to, i drugo.

Po sreći, iziđe neko pred nju sa svećom: pozna i sama od šta je bežala. Sveća je prosvešten razum koji nam pokazuje istinu, a mračno sujeverije čini nas bojati se slabe kokoši i

Ovi razloži sve na tri jednaka tala, dozvoljavajući drugima da izaberu šta se kome ljubi, pridodajući da će on s kojim mu drago talom što ostane zadovoljan biti.

„Deli ti sad”, rekne lisici. Ova natovari sve u jednu gomilu, a za se ostavi samo jednog zeca, pa kaže lavu šta je, čije. „Aj, aj, premudra lisico, ko te nauči tako pametno deliti? „Magareća budalaština, gospodaru”, odovori ova.

Ko poznatom zločincu pomaže i dobro tvori, šta će od njega čekati? Zao čovek među dobrima ništa drugo nije nego kurjak među ovcama, kojemu niko konaka ne valja da dâ,

„Ko te pre? Kadija. A ko ti sudi? Taj isti kadija. Ne pitam te više, znam šta će ti biti”, — vele Bošnjaci. To znači: kurjak te pre, a kurjak ti sudi.

” Naravoučenije Ono šta ko ne može imati, nek se čini kao da neće, ako hoće da mu ko ne reče: „Mac!| 25 Lisica i majmun Češvoronožna

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

u ovoj gorkoj nesanici i tami Dok nebom vetar nosi ploveće krošnje šljiva Dole diše moj vranac, vran se presijava, Šta li to njemu sna i spokoja ne da Leti vetar pun sena, moj vranac ne može da spava Čuvaj se vranče da te ona ne pogleda

I kad mi se glava s blatom pomešala poruku mi šalješ s nebeskih vešala? I dok me je dželat u konopce pleo šta sam to u tvome sjaju razumeo, pa ćutim pred ljudima što me hlebom goste i pred sudijama spremnim da oproste?

PITALICE Šta radite glasnici Skupljamo vojsku Šta radite kovači Kujemo mačeve Šta radiš veziljo Zastavu vezem Šta radite

PITALICE Šta radite glasnici Skupljamo vojsku Šta radite kovači Kujemo mačeve Šta radiš veziljo Zastavu vezem Šta radite stražari Palimo zborne vatre Šta radite

PITALICE Šta radite glasnici Skupljamo vojsku Šta radite kovači Kujemo mačeve Šta radiš veziljo Zastavu vezem Šta radite stražari Palimo zborne vatre Šta radite orači Preko klanaca preko reka

PITALICE Šta radite glasnici Skupljamo vojsku Šta radite kovači Kujemo mačeve Šta radiš veziljo Zastavu vezem Šta radite stražari Palimo zborne vatre Šta radite orači Preko klanaca preko reka Kroz planine pune dolina Pod knežev

vojsku Šta radite kovači Kujemo mačeve Šta radiš veziljo Zastavu vezem Šta radite stražari Palimo zborne vatre Šta radite orači Preko klanaca preko reka Kroz planine pune dolina Pod knežev barjak žurimo Šta radiš kneže Ime

Palimo zborne vatre Šta radite orači Preko klanaca preko reka Kroz planine pune dolina Pod knežev barjak žurimo Šta radiš kneže Ime potomstvu zaveštavam Šta radite arhijereji Mi Boga za pobedu molimo A šta ti radiš Todore Tešem

klanaca preko reka Kroz planine pune dolina Pod knežev barjak žurimo Šta radiš kneže Ime potomstvu zaveštavam Šta radite arhijereji Mi Boga za pobedu molimo A šta ti radiš Todore Tešem daske ukopnice KLETVE 1.

knežev barjak žurimo Šta radiš kneže Ime potomstvu zaveštavam Šta radite arhijereji Mi Boga za pobedu molimo A šta ti radiš Todore Tešem daske ukopnice KLETVE 1. Vetar ti po zemlji pogasio sve, sve osim sveće na grobu!

Ne našao ni korena, ni lista! Desnom rukom čorbu od leve mešao! 2. Dao kapu praviti, nemao je na šta staviti! Žena ti mesila prašinu, kišino testo! Bežali od tebe tvoja kosa, tvoje meso!

A u prozoru sija neopran mesec! PITALICA POD HRASTOVIMA Kad hrast ispuni svoju hrastovu meru, šta biva kad izraste preko nje, i prstima se dohvati gornjeg sveta?

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

— veli Arsa — što stoji kod onog kočijaša, što maže intov, i štapićem pokazuje kuda kočijaš treba da namaže.’ — ,Šta, Arso, da od Boga nađeš!’ povičem ja začuđen. ,Zar su u vas takvi carevi?

Kod njega stojao je tolmač. Pita me: ,Jeste li vi Aleksa, knez valjevski?’ — Ja mu kažem da jesam. — ,Pa šta ste tamo radili; i kako s Turcima stojite?

” „Utom dođe s onim oficirom i Mijuško. Pita ga car: tko je on i šta je tamo radio i ko ga je na to poslao. — Zamuca moj g. Mijuško: ,Vaše Veličestvo... Vaše Veličestvo... ja sam šnajder!

Trgovina bila je slobodna; ko šta ima, kome hoće i pošto može proda. Crkve i manastiri stari počnu se opravljati i iznova graditi davši samo 500 groša

(on se nije dao drukčije zvati, i ljutio se kad mu kogod rekne da je starac, on je bio otac popa Nikole iz Kupinova): „Šta si učio i šta znaš?” Ja mu odgovorim, da sam sve što treba izučio, i da sve znam.

drukčije zvati, i ljutio se kad mu kogod rekne da je starac, on je bio otac popa Nikole iz Kupinova): „Šta si učio i šta znaš?” Ja mu odgovorim, da sam sve što treba izučio, i da sve znam.

odma, da ja ništa ne znam, jer u čitanju nigde nisam znao gde treba stati, i ko me je slušao, nije ništa mogao razumeti šta je. Siroma starac dugo je imao ljutu muku sa mnom, dok me je naučio polagano i razgovetno čitati.

Ja sam odma zatim i protom postao. Šta je stalo bilo vladiki što nisam jošt ni brade ni brkova imao; on je želio učiniti knezu hater, a valjda mu je i novaca

Zato na saboru, i na slavi, i na svadbi nemoj mlogo govoriti, nego slušaj šta stariji ljudi govore. Ako počneš tako mlad druge da učiš pameti i mudrosti, onda ti nigda mudar biti nećeš.

Tu su izmešate žene, ljudi, deca i devojke, i u crkvi diže se razgovor i ništa se ne čuje šta sveštenik iz oltara čita.

Kad veće svi uđu i ljudi stanu i nameste se, a žene u preprati, i opet počnu se razgovarati: šta je ovo, kakav je ovo novi običaj, te nam ni u crkvu kao dosad ne dadu novi popovi ulaziti?

i kažemo im, da su oni svi sad u crkvi kao na nebu, a pred oltarom kao pred samim Bogom, no da stoje, ćute i slušaju šta sveštenici u oltaru čitaju i proče. — Oni istina ućute na malo, no opet, osobito žene, počnu razgovor i vrevu.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Glišić PRIPOVETKE Sadržaj ROGA 2 GLAVA ŠEĆERA 22 SVIRAČ 50 ŠILO ZA OGNjILO 71 ZLOSLUTNI BROJ 85 NI OKO ŠTA 97 RASPIS 109 REDAK ZVER 124 POSLE DEVEDESET GODINA 136 PRVA BRAZDA 171 VUJINA PROSIDBA 177 SIGURNA

Kud se god makne — leći će da spava, a ovamo se Raka ljuti, psuje, praska — čuje se po svem selu. Šta se on puta uspavao kod svinja, a svinje pravo te u Rakinu njivu pa načine pokor od kukuruza.

Čujte kako kreše!... Jamačno će u opštinu da se sudi s kim!« Gazda Raka, psujući veselom Simi i gde i šta ima, sagna već nazimad u obor, pa nakriči Paji da ide kući i da gleda da opet ne bude kake štete, a on okrete pravo u

A što pitaš? Zar ti dojako nisi znao da sam ja kmet? — odgovori mu Stevan malo začuđeno. — Pa šta činite vi, ljudi? Je li ovo arnautluk, šta li je? — poče vikati gazda Raka.

— odgovori mu Stevan malo začuđeno. — Pa šta činite vi, ljudi? Je li ovo arnautluk, šta li je? — poče vikati gazda Raka. Ljudi se samo zgledaše; neki se osmehnuše i šanuše jedan drugome: »Eto ga opet!

Ljudi se samo zgledaše; neki se osmehnuše i šanuše jedan drugome: »Eto ga opet! E, crkao bi da se ne sudi!« — Šta je tebi, Radovane? — reče Stevan ozbiljno. — Kakav arnautluk, bog s tobom jutros? — Kako šta mi je!

« — Šta je tebi, Radovane? — reče Stevan ozbiljno. — Kakav arnautluk, bog s tobom jutros? — Kako šta mi je! — poče gazda Raka još jače, a sve hoda tamo i amo.

— podviknu Raka još žešće. Dok ti i Stevan planu, pa skoči: — Ama, šta ti hoćeš, Radovane? Hoćeš da ti ja čuvam kukuruz, a? Da ti ja teram svinje, šta li?

Hoćeš da ti ja čuvam kukuruz, a? Da ti ja teram svinje, šta li? Raka se trže malo, pa poče lakše: — Ne velim ja to, Stevane, bože sačuvaj! Nego, brate, upropastiše me.

Nego, brate, upropastiše me. Nije šala onolika šteta! — Ama šta hoćeš ti more! — podviknu Stevan i unese se preda nj. — Hoću, brate, da mi se potra oseče... Ono je propast!

— poče Stevan da ih miri. — Baš, gazda-Radovane, biće mnogo dvaest vreća — po duši reci! — prihvati Ilija. — Šta veliš?... Mnogo? A vidite li vi, ljudi, koliki je meni mal potrven?

To mu je sve stara potra. — Ama vidimo mi to, Simo, brate, ali šta ćeš mu kad je taki!... Molim te, daj mu dve vreće, pa neka ga nosi đavo!

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

U bistrom oku ogledao se razum, a u pokretu snažna i čvrsta volja. Za njega su govorili: — On zna šta radi! I zaista, tako je.

— Zvao sam vas, braćo, da se dogovorimo o jednom važnom poslu - počne kmet. Ovda im kaže šta je to „važno”, pa nastavi: — Pa sam razgovarao o tome s popom i Ivanom, i mislimo da bi ovako najbolje bilo...

šta je to „važno”, pa nastavi: — Pa sam razgovarao o tome s popom i Ivanom, i mislimo da bi ovako najbolje bilo... Šta velite vi braćo?... — Pa, dobro, Jovo! - vele starci. — Kud ćeš mu bolje! - vele seljaci. — Velite li svi tako?

— Kud ćeš mu bolje! - vele seljaci. — Velite li svi tako? — Velimo!... velimo!... — E, dobro, braćo! Sad znate šta smo dokonali. Ta odluka, od toga časa, postala je zakon svemu selu.

I te popine reči odbiše ljude od Kruške... Premišljao je Kruška i dan i noć šta to može biti. Koji je taj što njegov plan remeti?... Ali nije mogao ništa saznati...

Dosta puta, kao besposlen pas, tumarao je po selu i oko sela. Znao je šta ko danas radi; znao je koji momak s kojom devojkom stoji; znao je koliko ko kašika u kući ima; znao je koja je žena

— upita ga. — U šumu čestiti efendija. Kruška ga gledaše onako ponurena. — A je l’, Marinko? — Čujem, efendija. — Šta je ovo od ovijeh đaura?... Zar, što ja s njima bolje, oni sve gori?

— Čestiti efendija, - reče Marinko - tu ne treba mnogo pameti. — Da ko ne podgovara ovi narod? — Pa, šta drugo i može biti!... — A ko je taj? — Onaj prema kome si ti najčovečniji. Ti guju na srcu gajiš! — Pop? — On.

— Onaj prema kome si ti najčovečniji. Ti guju na srcu gajiš! — Pop? — On. — I kmet? — I on!... — Pa, šta vele? — Mnogo vele!... Vidi se da su razmaženi!... Vele da im se umiljavaš zato da bi im se lakše na dušu popeo...

Tako bi vidjeli da sam ja čovjek!... Marinku se nasmeši brk. On pogleda Krušku pravo u oči... Ovaj spazi. — Šta je? — upita radosno. — Čestiti efendija, ne pitaj! Pusti mene da radim!... Ja sad dobro vidim šta ti želiš!...

Ovaj spazi. — Šta je? — upita radosno. — Čestiti efendija, ne pitaj! Pusti mene da radim!... Ja sad dobro vidim šta ti želiš!... I kad stvar bude svršena, ti ćeš miriti ne samo dva čoveka nego Crnu Baru!... —— Marinko! Brate! Čovječe!

koja se ne da ničim isplatiti... Niti je šta jeo ni pio. U samo veče zatraži vode te ispra usta, koja mu behu, od silnog duvana, ogorčala... 3.

Dučić, Jovan - PESME

I mnogo puta, u jutra, bez moći, Prenem se kao iz olovnih uza: Ja ne znam šta sam snevao te noći, Ali mi oči mutne, pune suza.

No senka što mrači Mramorno joj čelo, niko neće znati Otkuda je pala i šta ona znači. Kô duša jeseni, kad nam priđe tada, Ispuniće strepnjom nekog mirnog jada Nas, i hladne vrte, i prirodu

A moja je draga tužna svako veče I kada zaplaču noćne kamelije, Zaplače i ona; suza što poteče, Niko ne zna šta je, ni šta ona krije.

je draga tužna svako veče I kada zaplaču noćne kamelije, Zaplače i ona; suza što poteče, Niko ne zna šta je, ni šta ona krije. Dokle bolno šumi iznad tamnih voda Tiha pesma sfera u dubini svoda, I pod vrtovima dok umire plima.

Angel ispriča priču sjajnu Šta su nebeski vrti, A duša cele zemlje tajnu: Magiju ljubavi i smrti. I osmehnu se angel potom Na carstvo večnih

PESMA Izgubih u tom nemiru Drugove i sve galije. Koji je sat u svemiru? Dan ili ponoć, šta li je? Duboke li su putem tim, Gospode, tvoje provale! Busije s bleskom kraljevskim, Zlatne me čaše trovale.

O, ta Najveća tajna što traje: Granica dveju lepota I dveju sujeta! Šta je? To nemo raskršće vera, Most bačen između sreća, Ta međa dveju himera — Neg život i smrt je veća!

Znam, čuva bezglasna žica Sve zvuke neba i sveta, I crna ponoćna klica Sve boje sunčanog leta... A strašna međa šta znači, Što deli pokret od mira? Šumna je reka, kad smrači, Od svojih obala šira.

Ako li nismo, kakva tuga za nas, Ako li jesmo, kakva beda za te. Moj duh čovekov otkud je i šta je? Tvoj deo ili protivnost od tebe — Jer treće nema! Kraj tvog ognja zebe, I mrkne kraj tvog svetila što sjaje.

Gde je taj svetli izvor, šta je Ta istina prva, daleka? Ne vodi ništa u te kraje! Sve dublja i crnja je reka. Da najzad s čistog zahvatim vrela!

TAJNA Kad minu mesec žut za kosama, Tada s nebeskih crnih ledina, — Kao kap pade ta reč jedina: Tad pojmih šta je moja osama... I pojmih kao otet čarima, Šta znači strah moj među stvarima.

I pojmih kao otet čarima, Šta znači strah moj među stvarima. Razvije jutro kao plamene, Hiljadu belih krila po moru, A svetlom zemljom prospe

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Ja se sasvim oslobodim: — Ama, bogati, tebi bi bilo svejedno baš ako bih se ja oženio i bez novaca? — Bog s tobom, šta govoriš koješta? Neka je samo tebi draga i neka je čestita. — Tako mi boga!

Dao sam se maltretisati i njegovim latinskim rečima i rečenicama. Šta ću? Voleo sam ga, pa sam sve podnosio! Jedno poslepodne ja sam, kao i obično, šetao s njime.

On me odvede u bolnicu gde ja obično sedim na njegovoj „kancelariji“ dok on ne obiđe i ne vidi ima li šta novo. Toga dana se on preko običaja zadrža, a ja iz duga vremena iziđem i stanem šetati hodnikom.

Znam da je u sobi bila tišina. Svi su pažljivo gledali u Jocu i odgovarali mu mahom kratko, ali ne znam šta. Još mi se učinilo da su ga s poštovanjem i poverenjem pratili od kreveta do kreveta. Pa dobro!

Još mi se učinilo da su ga s poštovanjem i poverenjem pratili od kreveta do kreveta. Pa dobro! Pa šta je to, vraga, što mi je tako strašno naselo na grudi? Ta ovima je ljudima dobro!

Oni nemaju svoga bolećega, nemaju... majke! Ali onaj, onaj čovek! Ko je taj čovek? Šta me to toliko vuče njemu? Šta je to tako silno i strašno, pa ipak tako neodoljivo slatko u njemu?

Oni nemaju svoga bolećega, nemaju... majke! Ali onaj, onaj čovek! Ko je taj čovek? Šta me to toliko vuče njemu? Šta je to tako silno i strašno, pa ipak tako neodoljivo slatko u njemu?

Ali kao da me neko nečim što zveči a ne boli lupi po glavi. Ja skočih i ispravih se u krevetu: — Mamo! — Šta, brate? — Video sam onoga... onoga... kako se zove?... onoga čiča... čiča-Đorđa! Jest, čiča-Đorđa. Znaš onoga!

A Ćorđe, kako mama veli, ni manje ni više, nego poče kod drugoga raditi. Šta je sa mnom i s mojom majkom bilo — to je druga stvar!

Šta je sa mnom i s mojom majkom bilo — to je druga stvar! Ali šta je s Đorđem koji sad u ovaj par gleda u tavan kad hoće da vas „proguta pogledom”, šta je s njime bilo?

Ali šta je s Đorđem koji sad u ovaj par gleda u tavan kad hoće da vas „proguta pogledom”, šta je s njime bilo? To zna unekoliko samo moja mati.

Lekari mu rekoše da se ne može operisati, nego se može ne znam šta drugo pokušati, ali zato treba da leži u bolnici. On pristade.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

A posle, ako ćemo šta, ono i nije selo, nego varošica. Ta kolik je samo onaj Veliki sokak s kraja na kraj, pa koliko tek malih sokaka ima, a

Svirac svira tako cele godine, a kad se obere kukuruz, onda se zna šta je njegovo. On niti ga seje, niti okopava, pa opet njemu dobro; njegovu kukuruzu ne može da naškodi suša.

Čudim se, šta mi to sve fali!« Ili: »Gospodin-domine, — obrativ se Kipri notarošu, — molim vas lepo, malo od onih krofni iz onoga

— Pa pojeo, milostiva! — I-ju, mene žalosne! Zar tolike krofne?! — He, he, iz vaše ruke, pa ne zna čovek šta je dosta! A domaćica samo ćuti, a šta mu je u sebi pomislila — to smrtnom čoveku naravno da nije poznato!

Zar tolike krofne?! — He, he, iz vaše ruke, pa ne zna čovek šta je dosta! A domaćica samo ćuti, a šta mu je u sebi pomislila — to smrtnom čoveku naravno da nije poznato!

A što se u selu venčalo3, to je potpuno znalo šta radi; znalo je dužnosti i zadatke bračnoga života i krajnji mu cilj.

Na vratima ga dočekuje Neca gologlav i malo postiđen, poljubi ga u ruku, pa samo veli: »He, šta znate gospodin-popo, grešni smo ljudi!

— Vi’š, molim te! A-a-a! vrag im babi! Ako je Iroš, baš se iroški i vladao! A, obešenjaci jedni!... No, ništa, ništa; šta je, tu je! Moglo je biti i gore! — izvinjava gospodin popa svoje ovčice. — He, he... deca... vragovi. Šta znate!?

Moglo je biti i gore! — izvinjava gospodin popa svoje ovčice. — He, he... deca... vragovi. Šta znate!? Džak buva, he, he!

današnjeg crkvenjaka Arkadije, znao je da će parohiju dobiti samo oni koji se budu hteli oženiti tim dvema lepoticama. Šta je, dakle, i ostalo svršenim kliricima i kandidatima nego da se ožene njima.

— A jao, nesrećni Spiro, šta ćeš sad?! Ode ti brada, k’o da je nikad nisi ni imao; odoše lepo i brada i brkovi! — Daće bog, pa će valjda dobro biti!

— teši ga Arkadija. — E, lako je tebi, ti ne zavisiš od njega. Nego, reci-der, boga ti, šta da radim, jao, šta da radim?! Ti si sad pametniji od mene! — Ne znam ništa!

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

I to mnogo. Ceo grob da im prekriju cvećem i drugim zelenilom, te kao da bi ih time opomenuli šta se ovamo, na zemlji, nad njima zbiva i događa. Pa pored toga da im još iznesu jelo, piće. I to opet mnogo.

Mnogo se nakupilo. Cele zime i proleća. Pa sve to ima da se isplače, izjada, iskaže mrtvima. Šta se u kući, od kako je on umro, dogodilo. Ko koliki porastao, oženio se, udao.

Ona ga pogledala, uplašila se i htela da pobegne ali se opet, zbunjeno, vratila. — Ete... — počela da muca. — Pa šta? — hrabrio je popa. — Hoću da se udadem. — Za koga? — strogo zapitao je pop a već ljut što mu se još i time dosađuje.

Sve dala popi. Ovaj, kad video priličnu sumu još više se zbunio. I nije znao šta da joj kaže. A ona ga gledala unezvereno, radosno, iščekujući od njega odgovor.

— Neka, živa bila. Idi sad. Ona pošla. Ali se opet vratila. — A ako li da se spremam? — Šta? — Pa ne li dâr? Ete za tebe što ćeš da nas venčaš. Pa za kuma, starojka... boščaluke, i drugo što treba.

A da ga opet kod sebe, u kolibu pusti, nije mogla. Stid je bilo da ga tako, nevenčanog, kod sebe primi jer: „šta bi posle za nju kazao svet?“ A ovamo, zima sve jača.

— Šta bi, more, sa tvojom Nazom? — upitah ga. — Koja Naza? — poče on natmureno da mumla i da se skuplja onako gô pod onom svo

— Ja! — odjednom se na nju obrecnula varošanka — šta će tamo? Dobro mu je i ovde... Ali Vejka nju nije slušala. Znala je ona unapred da će to od nje čuti.

Znala je ona unapred da će to od nje čuti. Sad je samo gledala u Taju i služeći ga, drhteći od straha, iščekivala šta će joj on reći. Taja je međutim jednako jeo, mljaskao, i gledao ispred sebe. Videlo se da je i njemu teško da se reši.

Pred njim ništa drugo do testijica vode. Pitate ga: — Zašto samo suva hleba?... Šta drugo ne jedeš? On bi, jednako zagledajući se i čisteći se, izgovarao se kako nema.

Svi su ga znali, a i voleli ga. Koliko puta bane u ma čiju kuću, i zatraži od domaćice: — Rakije da mi dâš! — Šta će ti rakija? Hleba da ti dam! — nudi ga domaćica. — Hleb sama jedi! — odbija on uvređeno.

— odbija on uvređeno. I, s rukama ostrag, još jače nabijenom šajkačom nad oči, unosi se u nju ljutito: — Šta će mi hleb? Hleb je za prosjake. A Bekče prosjak nije! Rakiju da mi dâš. Domaćica šta će? Dâ mu.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Iznenadno piše mu mati da se što pre kući vrati, jer je bolešljiva, pa sina kod kuće mora imati. Ljubi je žao, ali šta će; ne može mater samu ostaviti, mora odlaziti. On je hteo još nauke u svetu da profitira.

Koje su iole što imale, očevi ni da se dadu osoliti za Ljubu. — Šta će mi taj bekrija i kartaš! — govorili su devojački očevi o njemu.

— Nemojte, ako boga znate! — A zašto? — Bar sad još ne, dok se i o drugome ne porazgovaramo. — A šta je to drugo? — Vi ćete to dobro ponjati, — reče smešeći se Ljuba. — Vi sigurno miraz podrazumevate?

— Neće ni miraz faliti. — Kanda ste mi iz usta izvukli! Baš sam vas hteo o tome upitati. Kažite mi pravo šta će dati gospodin tata pored frajle Savke?

Ljuba opet kočijaši. Nastao je već sumrak. Ljuba jako tera. Sestre šapuću, smeju se, jedna drugu ispitkuje šta je Ljuba govorio. Ljuba prisluškuje, ali se ne osvrće. Zamole ga da ako ne tera.

Sestre se smeju. — A kako bi bilo da je još strašnije? — Onda je čovek kao lud, ne zna šta radi, a to nisam rad. — A jeste l' vi koju zaludili? — Kažu. — Pa je l' živa? — Jeste. — Pa šta sad radi?

— A jeste l' vi koju zaludili? — Kažu. — Pa je l' živa? — Jeste. — Pa šta sad radi? — I sad luduje, al' ja joj pomoći ne mogu, sirota je. — A da ima što, biste li je uzeli?

Frajla Savka brzo mu ruku poveže, a Ljubi ni brige. On ih časti, ali razgovor mu se jednako okreće oko Savkinog tate, šta on misli, da li je već načisto sa ugovorom.

— Ta ja mislim da to ne mora odma' biti. Ta neću ja ovo šta imam na drugi svet nositi; sve je to moje dece... — Ja se na veresiju ženiti ne mogu.

Nije hteo frajli Savki ni reč da proslovi, ni u oči da joj pogleda. — Šta ću da je gledam, kad neće biti moja, — progunđa napolju. Ljuba ode kući.

Redić je vrlo praktičan čovek, pa posle ručka odmah na stvar pređe. — Dakle, dopada vam se moja Soka? — Vrlo. — Šta sudite sad? — Ja ništa drugo ne sudim neg' da uzmem frajlaSoku, samo ako ona hoće, i — ako se pogodimo.

— Što se nje tiče, to ćemo lako; neg' da vidimo onu drugu stranu. Šta vi ištete? — Tako oko tri hiljade; ako ima više — još bolje.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

izletela na ulicu da se tamo u čudu i preneraženo pitaju: u čemu to može biti stvar što se desila i da očekuju šta će se, Bože moj, dalje dogoditi.

A sad je sve kasno i sad treba primiti sve, ispuniti sve, smesta treba popustiti. — Šta kažete, popustiti? E pa, čoveče, vi ne znate šta govorite. Zar da se ponizimo do roba, do skota? Zar to hoćete?

— Šta kažete, popustiti? E pa, čoveče, vi ne znate šta govorite. Zar da se ponizimo do roba, do skota? Zar to hoćete? Vi ne poznajete uslove. — Ama kakve uslove, gospodine?

Zar da se ponizimo do roba, do skota? Zar to hoćete? Vi ne poznajete uslove. — Ama kakve uslove, gospodine? Ama šta pričate vi o uslovima kad je u pitanju život i opstanak države i sve. — Kakav opstanak. Mislite vi Rusija bi dopustila.

da ne vredi odazivati se, jer nema ni vremena da se sve izvede po uputu o mobilizaciji, oni su opet došli da čuju šta drugi misle: ima li kakvog god smisla prijaviti se i otići tamo na o na određena mesta. — Koja vi, molim vas, komanda?

— Ja sam četvrti prekobrojni. — A mesto mobilizacije? — Torlak. — Grozno. Magacini u gradu. Znate li to? — Pa šta? — Pa lepo, ako oni ščepaju magacine i ona mesta gde se mobiliše, šta će biti? — Šta će biti?

Magacini u gradu. Znate li to? — Pa šta? — Pa lepo, ako oni ščepaju magacine i ona mesta gde se mobiliše, šta će biti? — Šta će biti? Pa kažite mi da vam kažem.

Znate li to? — Pa šta? — Pa lepo, ako oni ščepaju magacine i ona mesta gde se mobiliše, šta će biti? — Šta će biti? Pa kažite mi da vam kažem. — Ama tu su konjica i treći poziv, posedaju granicu i osiguravaju mobilizaciju.

— Gospodo, evo vam poslednje, najnovije, evo gospodo... Evo šta Pariz javlja samo pre deset minuta. Tekst je depeše, evo od reči do reči: La ѕіtuatіon, kaže, ѕe trouve au poіnt de

Čisto i jasno. — Pa protolkujte to, brate vi rođeni, da svi razumemo šta mu je to čisto i jasno. — Evo, sve će ce, veli, urediti bez rata.... slobodan prevod. — Vraga će se urediti.

slobodan prevod. — Vraga će se urediti. — Ama jeste li vi izabrali podrum, kažite vi meni? — Kako, kakav, šta podrum? — Podrum, podrum. Hihihi... Hihihi. Pa se novinar žurno gubi iz gomile. — Podrum nego šta, nije to smešno.

— Kako, kakav, šta podrum? — Podrum, podrum. Hihihi... Hihihi. Pa se novinar žurno gubi iz gomile. — Podrum nego šta, nije to smešno. Nećemo u šake vatati one kufere s Bežanije.

Afrika

Zatim razvijamo geografsku kartu i on mi objašnjava kako ću ići, gde ću šta videti, ili gde je kakvu bubu našao. Kad mu nešto sasvim smešno saopštim, kao da sam toga dana najzapadnije što sam

da više volim anegdotu od fakta, priča mi u kakvim je okolnostima našao koju tatuažu, a ne kakav je bio motiv na njoj i šta je značio. Zalud ga ubeđujem da me tu fakt zanima.

Crnci uvijeni u prostrana plava platna, u crvene đerdane, dugih tankih ruku, veslaju. Prilazi Vuije da mi pokaže šta da gledam. Toranj koji se vidi iza dva brega toranj je guvernatorove palate.

„Iz Spalata!“ odgovara on na italijanskom. — Jesi li Hrvat? — pitam ga našim jezikom. — A šta bih bio? — odgovara on, uzbuđen, i ide, pošto se Arhanđel udaljuje, ivicom broda da bi mi bio što bliže.

kojima sam zabeležio čudni indigo bubua ovih crnaca što su na brodu i druge boje njinog tela i odeće, pita me Vuije: „Šta čini da vi vidite ovako svetle boje dok bi romantičarski slikari ovde našli jednu mnogo tamniju tamu?

A zatim sam je odjednom počeo više osećati. Da li je to umor, starenje, koje je izbrisalo sve ono novo u šta se formirao moj duh, ili je to neprotiv atavističko buđenje novih elementarnih sila rase, dodavanje novih sila koje

Treba znati kako je savršena moć opažana kod crnca, pa razumeti šta znači kad se i on mogao prevariti. Druge priče o zmijama u savani, koje gamižu po celoj kući.

Odmah kupujem pribor za kuvanje, koga još nemam, konzerve, brašno, zejtin itd. Samba me podseća šta sve još treba kupiti. Za „lampu-oluja“ kaže: „Pa bon, il i a pa bon isi, otr!

mora da je izvrstan inače ga njegov gospodar ne bi doveo čak do mora; prijatelj gospodarev hteo je da ga uzme k sebi, na šta boj nije, iz ko zna kakvih razloga, pristao. Ako uspe da boja uhapsi, on će ga izvući iz hapse i uzeti sebi za slugu.

od belih žena kad ogovaraju; izgleda kao da igraju kakav Sterijin komad; udaraju se rukama, uzvikujući: „Iju, iju, šta kažete!

To je kao neki vokalni akord, iznenadan i prek. Kada ih pitam šta znači pesma i kakve su njene reči, smeju se i oni i njina starija braća koja su prišla i posedala oko mene.

Ja nudim sto pedeset, oni mi ih daju, ali kad sam već platio, neko treći koji im prilazi nešto im kaže, na šta oni opet zahtevaju staru cenu.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

JANjA: Srpsko hondrokefalos, ne znajš gramatiki? Kako ći lebac sam da si jedi? Ko je lebu dirao? JUCA: Šta ja znam, zar je malo u kući? JANjA: Ne znaš, škilji, a što si gazdaricu?

Odi da ti polubim. JUCA: Nije samo dosta ustma ljubiti, nego treba muž da pazi šta mu žena zakteva, pak da joj čini po volji. JANjA: Ama treba i žena da sluša svoga gospodar.

Filosof, more, slavno grečesko diogen sedio u buru i išo bez čizmu. JUCA: Valjda nije imao za šta da kupi? JANjA: O, hondrokefalos!

JANjA: Uha! Oćiš da se svađiš jošt sos mene? JUCA: Ja sam dosta trpila. Šta će to reći? Kad nisi za ženu, da se nisi ni ženio, sram da ti bude!

To je očevidna prevara. Za takovo što pravedno je da se žena rastavi. — A šta tu treba više razgovora? daj mi što sam donela, pak idem mojoj materi. Živiću kako mi bog da.

JANjA: E, kad oćiš baš, oćim da ti kupim za jedno ljubav. Nega da mi daš gracija tri dana, da si promislim. JUCA: Šta će... JANjA: Ama ne mi govori jednu reč, de, kad ti miluim, znaiš, jedno slovo. Oćiš da mi osiromašiš, ajde, de!

JANjA: Ko ga šilji? PETAR: Taki. JANjA (prodere se): Gajdaros! Ko e poslo ovu pismu? PETAR: Šta vičeš tako, nisam ja gluv! Ćir Dima je kazao da mu taki odgovor odnesem. JANjA: Kir Dima je moju prijatelj. (Čita.

!! Krasno špekulacija! Haris to teo!⁴... Pero, sinko, iziđi malo u avlija. PETAR: Kazaću mu. JANjA: Šta ćiš da kažiš? PETAR: Da vam je po volji. JANjA: Smeteno, gluvo! Iziđi u pole, kad ti kažim Evo vako, ja!

Nemaš tvoja kujna, kao gazdarica, nego da si skitaš po sobu? JUCA: Zaboga valjda znam šta mi je poso? JANjA: Alopu! Znaiš da izgubiš glava tvoga gospodara. Apage, škilji, u kujnu, tu ti tebi mestu!

(Odbravi i druga vrata.) dušo Juco! POZORIJE 5. JANjA i JUCA JANjA: Dušo Juco! Ja ću da idim po moja špekulacija. Šta ćiš ti da radis? JUCA: Ima se šta raditi. JANjA: Da sediš ovde, da se ne makniš: da čuvaš tvoja kuća, znaiš?

POZORIJE 5. JANjA i JUCA JANjA: Dušo Juco! Ja ću da idim po moja špekulacija. Šta ćiš ti da radis? JUCA: Ima se šta raditi. JANjA: Da sediš ovde, da se ne makniš: da čuvaš tvoja kuća, znaiš?

(Pri vrati.) Sluga poniznu! POZORJE 7. JANjA i JUCA JANjA: Anatemata, anatemata!⁷ Oćiš da mi iziš glava! JUCA: Šta vam je sad? JANjA: Ti si mu mignula. JUCA: Šta bi mu ja namignula? JANjA: Ti si Evo. Oćiš da prevariš tvog Adam.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Dogodi se da konjik ugleda i neke kule i gradove, šta li, ali i to nestane na vidiku. Pojave se leti i neki svileni čadori, palme, ali sve je to samo omama ljudskih očiju,

Bio je to strog ukor sa najvišeg mesta i Garsuli je znao šta piše u tim pismima. Ukor je bio „ex Consilio Bellico“ i težak udar za starog vojnika.

Obezobrazili su se, veli, ti Rascijani, i nisu zaslužili naklonost Engelshofenovu. Šta bi oni hteli, veli, zar se može i zamisliti da budu kao neka država u državi. Status in stato?

Kao ovce oni nagrću jedno za drugim, svuda. Sad su naumili da se odsele u Rosiju. Ko zna šta će izmisliti sutra.“ Engelshofen je, međutim, bio viknuo svog husara, koji mu je dremao pred vratima.

Pri pomisli da Grk i ne sanja da je on išao kod tih oficira i u zatvor, da sa njima odigra, uveče, partiju faraona. Šta bi tek rekao Grk, pomisli, da zna da im je bilo dopušteno da idu i u Teatar, sa svojim ženama.

Žalosno je da carevina, zbog ovakvih, gubi toliko valjanih vojnika.“ A šta drugo ostaje tim Rascijanima, kad je tako, nego da se sele ma kuda?

Ako ti Rascijani vole da nose svoje crvene gunjeve, pa šta onda? On bi im to dozvolio, i na paradama. A ako će da sahranjuju svoje mrtve i gole, šta to smeta?

On bi im to dozvolio, i na paradama. A ako će da sahranjuju svoje mrtve i gole, šta to smeta? On, Engelshofen, dozvolio bi im to i nasred Beča. Ako svoje mrtvace nose kroz varoš i cmaču, pa šta onda?

On, Engelshofen, dozvolio bi im to i nasred Beča. Ako svoje mrtvace nose kroz varoš i cmaču, pa šta onda? Ne traže oni to i od Bečlija. Uostalom, što se tiče mrtvaca, čovek kad umre, umre kao i životinja.

Ljudi su oboleli, osiromašili, pobenavili, od čekanja nagrada i isplata. Šta im je trebalo da šalju ovog škopca da ljudima tumači da je lepo izići iz carevine i preći u kameralnu zemlju, gde se

A ostali ima da potpadnu pod kameru Vengersku. „Pa šta bi sad hteli?“ To im je pitanje doviknuo u lice, tako strašnom dernjavom, promenjenim glasom, kolutajući, grozno, očima,

Veli, on ne zna šta će njegova braća raditi, ali, što se njega tiče, on ne misli od svoje namere odustajati. On je čvrsto rešen da promeni

Teodosije - ŽITIJA

Blaženi su i triput blaženi oni koji su se takva bezbrižna i nemetežna života udostojili. Šta ja da učinim, oče, da bih mogao pobeći od mnogometežnog života ovoga sveta, pa da se takva anđelskoga života udostojim?

Odmah se sakupiše blagorodni, sleže se mnoštvo naroda: — Da čujemo — rekoše — šta je to sada zadesilo, gospodina našeg!

A šta to? Zamoli igumana, i zapovedi da se spremi sjajna trpeza, da se sa vojvodom i sa onim blagorodnima počasti, a ujutru

Sad opet, kada smo došli, od naših ruku sakriste našega gospodara, i jednako se ponašate svojevoljno. Šta vam sad pade na pamet: da nam se narugate?

Sada sam zauzet, ujutru ćete me videti, a ove ostavite! Kada oni ovo čuše, strahom i stidom obuzeti ne znađahu šta da odgovore. I tako ućutavši opkoliše kulu, čuvajući stražu.

A kada ga oni tako ugledaše u takvom obrazu, ne znađahu šta sebi da učine, nego plačem i ridanjem obuzeti na zemlju padahu.

vlasi sa pismom, i položivši ih pred sebe, oplakivahu živoga kao mrtvoga, govoreći: — O, nevolje od tebe, gospodaru, šta ovo učini nama, jer grči si nam sad posle nalaska nego kad pre toga od nas pobeže! O, nalaska goreg od gubljenja!

Kako ga ne vezasmo uzama, kao što nam je i zapoveđeno, pa bismo se oslobodili ove smrtne žalosti? Šta sada da učinimo? Kako da se javimo gospodaru našem?

roditelji i braća videše ovo, blagorodni i svi skupa, mač probadaše duše njihove, i kada razumeše što o nemu pročitaše, šta nisu radili i šta nisu hteli sebi učiniti!

videše ovo, blagorodni i svi skupa, mač probadaše duše njihove, i kada razumeše što o nemu pročitaše, šta nisu radili i šta nisu hteli sebi učiniti!

A razbojnici oni posle, došavši k sebi, govorahu: — Šta nam to bi da zaneti ispustismo ovoga mladića i one s njim? Nego, ili bejaše čarobnik ili je zaista bio čovek Božji, te

A ovi rekoše da su Lavrani, i jedan od onih koji su bili sa njima, izbegavši, dođe u Lavru i ispriča šta im se dogodilo.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Svaki član zadruge poznavao je usmeni zakon, zakon po kome se znalo šta treba a šta ne treba činiti. Tačno je određeno za svakoga od njih na koji se način ima misliti i delati.

Svaki član zadruge poznavao je usmeni zakon, zakon po kome se znalo šta treba a šta ne treba činiti. Tačno je određeno za svakoga od njih na koji se način ima misliti i delati.

Kada se zadruga suviše umnoži deli se i svaki član zna šta mu pripada kao lična svojina. Svaki zna da će, ukoliko bude više radio na održavanju i uvećavanju zajedničke svojine, i

S osobitom umešnošću raspoznaju šta mogu primiti od tuđe ljubaznosti. Ove ih osobine stavljaju visoko iznad seljaka mnogih drugih naroda.

Iskrsne li kakav bilo događaj, svaki dinarski Srbin zna šta treba da čini i čini to tačno; svi rade u najvećoj saglasnosti, seljaci i svi oni (uostalom vrlo retki) koji nisu

Svaki je znao svoje dužnosti; znalo se tačno šta se ne sme uraditi i kako se u svakoj prilici treba ponašati. Sve se ovo održavalo samim predanjem, bez pisanih zakona.

Izneo sam ova bolna fakta, jer ona otkrivaju duševno stanje ovoga stanovništva. Ona ukazuju i na to, šta Evropa ne treba više da čini, ako hoće da obezbedi mir i da učini kraj prolivanju krvi.

kako ja premeravam dubine toga jezera, i kad mu je valjda dosadilo gledati kako „kulučim“, pozvao me je i pitao, šta radim.

Ali se u mnogo prilika samo vrlo brižljivim etnološkim i istorijskim studijama može utvrditi, šta su balkanski narodi primili pre turskog vremena od Vizantije a šta za vreme turske uprave.

etnološkim i istorijskim studijama može utvrditi, šta su balkanski narodi primili pre turskog vremena od Vizantije a šta za vreme turske uprave.

I zaista, ja sam osetio zauzimanje Sali-pašino. Nikada ga više nisam video niti šta o njemu čuo. Radio je, dakle, iz čiste i proste ljubavi za čoveka „naše krvi“.

U časovima odmora se upoznaju sve do sitnica njihova karaktera: znaju uvek šta mogu jedan od drugog očekivati. Ovo je možda još jače izraženo na ostrvima, gde stanovništvo često živi na sasvim

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

— gunđa čiča okrećući se džaku, a na to se gospodin džak samo malo pomakne kao da nemarno sleže ramenima. — Pa šta ja tu mogu — smrklo, pa smrklo. Mora da neko ima u džaku dok se on tako miče.

Ja samo priđem komadu slanine, dodirnem ga brkom i — hop! njega nestane. Šta se s njim desi, nek sam đavo zna. Tek ti samo čujem svog čiča-Trišu: — Ovamo, razbojniče brkati, kamo slanina?!

Jesam li je pojeo, nisam li — ne znam, obraza mi! Sira opet, nestane čim se moja sjenka nad njega nadnese, ali šta sam ja tu kriv. Nek bježi kao što radi miš, pa će se spasti. Zašto mi sam skače u usta?

Tek što je čiča zakoračio na prvu granu, on se razdera: — Šta je ovo, pobratime? Eno još jednog mjeseca, viri iz rijeke! — A ja opet vidim jedan kako gleda kroz prozor moje krčme!

— zakuka čiča. — Ko će nam sada kazati koji je od nas krčmar, a koji čiča Trišo, stari mlinar? PETA GLAVA Traženje — Šta kaže som — Puna kola punih džakova — Dvije kile prosa za tri carevine — Kiša od rakije — Mudri oglas i proglas

— Šta da radimo, brate krčmaru? Nema mačka. — Bogme nam sada valja propisno lupati glavu dok se nečem pametnom ne dosjetimo

i lupanja po čelu, sastaviše ovakvo pisanije: OGLAS I PROGLAS Iz koga će svaki čovjek koji ovo bude pročitao saznati šta je u njemu napisano, a napisano je baš ono što dolje piše, a dolje piše ono što ćeš pročitati, i ništa drugo.

Aha, to je vodeni miš. — Zdravo, zdravo! — cijuče neki tanak glasić. Dobro ga znam, to je sivi poljski miš. — Ima li šta novo? — pita on. — Ima samo to da je neki čovjek ostavio na obali moje rijeke neki džak — veli vodeni miš.

— Ne bi bilo zgorega da ga progrizemo — reče vodeni miš. — Tako ćemo najlakše saznati šta je unutra. Evo ga, počeo je da grize džak, i to uprav uz moje lice. Sav se zadihao od posla, u samo mi uvo duva.

Ko li je to? Znam samo toliko da nije moj čiča Trišo. Njegove korake i odviše dobro poznajem. — Eh, šta li je sad ovo? — uzviknu nepoznati i zastade sasvim blizu mene. — Biće, kanda, neki džak, a? Niko mu ne odgovori.

— Ehe-he-he, da nisam pijan, još bih povjerovao da sam našao mačka u džaku. Uostalom, šta bilo da bilo, nosim ga sa sobom. Valjaće bar za rakiju.

— Eno još jednoga koji je u nevolji — prošaputa Miš prorok. — Koliko čujem, to je neki pas. — Šta kažeš, zar da psu pomoć ukazujem?! — začudi se Tošo. — Kad si ti još čuo da mačak pomaže psu?

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

dočeka je na kažiprst Ili je uopšte ne dočeka Niko se ne odmara JURKE Jedni odgrizu drugima Ruku ili nogu ili bilo šta Stave to među zube Potrče što brže mogu U zemlju to zakopaju Drugi se razjure na sve strane Njuše traže njuše traže Svu

se razjure na sve strane Njuše traže njuše traže Svu zemlju raskopaju Nađu li srećni svoju ruku Ili nogu ili bilo šta Na njih je red da grizu Igra se nastavlja živo Sve dok ima ruku Sve dok ima nogu Sve dok ima bilo čega SEMENA Neko

srca Ruke obe padnu Besposlene padnu u krilo Ni krila nema Na jedan dlan sad kiša pada Iz drugog dlana trava raste Šta da ti pričam (1954) KOST KOSTI I.

NA POČETKU Sad nam je lako Spasle smo se mesa Sad ćemo šta ćemo Kaži nešto Hoćeš li da budeš Kičma munje Kaži još nešto Šta da ti kažem Karlična kost oluje Kaži nešto

POČETKU Sad nam je lako Spasle smo se mesa Sad ćemo šta ćemo Kaži nešto Hoćeš li da budeš Kičma munje Kaži još nešto Šta da ti kažem Karlična kost oluje Kaži nešto drugo Ništa drugo ne znam Rebra nebesa Nismo mi ničije kosti Kaži nešto

POSLE POČETKA Šta ćemo sad Stvarno šta ćemo Sad ćemo večerati srž Srž smo za ručak pojele Sad šupljina u meni zanoveta Onda ćemo

POSLE POČETKA Šta ćemo sad Stvarno šta ćemo Sad ćemo večerati srž Srž smo za ručak pojele Sad šupljina u meni zanoveta Onda ćemo svirati Mi volimo

ćemo Sad ćemo večerati srž Srž smo za ručak pojele Sad šupljina u meni zanoveta Onda ćemo svirati Mi volimo svirku Šta ćemo kad psi naiđu Oni vole kosti Onda ćemo im zastati u grlu I uživati III.

POD ZEMLjOM Mišić tame mišić mesa Na isto ti se hvata Pa šta ćemo sad Zvaćemo sve kosti svih vremena Popećemo se na sunce Šta ćemo onda Onda ćemo rasti čiste Rasti dalje kako

tame mišić mesa Na isto ti se hvata Pa šta ćemo sad Zvaćemo sve kosti svih vremena Popećemo se na sunce Šta ćemo onda Onda ćemo rasti čiste Rasti dalje kako nam je volja Šta ćemo posle Ništa ići ćemo tamo amo Bićemo večna

sve kosti svih vremena Popećemo se na sunce Šta ćemo onda Onda ćemo rasti čiste Rasti dalje kako nam je volja Šta ćemo posle Ništa ići ćemo tamo amo Bićemo večna koštana bića Pričekaj samo zemlja da zevne V.

NA MESEČINI Šta je to sad Ko da se meso neko snežno meso Na meni hvata Ne znam šta je I kroz mene ko da teče srž Neka hladna srž Ne

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

KNjIŽEVNOSTI Ljubivoje Ršumović JOŠ NAM SAMO ALE FALE Sadržaj NI PET PARA 2 AKO VIDITE AŽDAJU 3 ŠTA JEDE MALA ALA 4 ZAŠTO AŽDAJA PLAČE 5 IDILA 6 ŠTA MAJKE IZ LIVNA NISU ZNALE 7 TUŽICA JEDNOG ZMAJA 8 BILO JE PROLEĆE

NAM SAMO ALE FALE Sadržaj NI PET PARA 2 AKO VIDITE AŽDAJU 3 ŠTA JEDE MALA ALA 4 ZAŠTO AŽDAJA PLAČE 5 IDILA 6 ŠTA MAJKE IZ LIVNA NISU ZNALE 7 TUŽICA JEDNOG ZMAJA 8 BILO JE PROLEĆE MESEC MAJ 9 ZAPIS O PARADNOJ AŽDAJI 11 ŽURKATA NA

BAŠ ME UŽASNO G BAŠ ME UŽASNO GR BAŠ ME UŽASNO GRIZE, ZAŠTO ME LUDI M ZAŠTO ME LjUDI MR ZAŠTO ME LjUDI MRZE? ŠTA JEDE MALA ALA Mala ala može da smaže iz cuga maltene pola Malog Mokrog Luga.

Malo, malo, pa na nekoj steni aždaja stane i počne da šeni. Verovatno znajuć’ šta najvoli ala gospođa joj baca princeze u zjala.

Verovatno znajuć’ šta najvoli ala gospođa joj baca princeze u zjala. ŠTA MAJKE IZ LIVNA NISU ZNALE Majke iz Livna nisu znale: šta protiv dece nevaljale?

ŠTA MAJKE IZ LIVNA NISU ZNALE Majke iz Livna nisu znale: šta protiv dece nevaljale? Škola im je došla do guše, tamo im deca uče da puše!

Ostavićeš svoju majku, i otić’ u neku bajku, Ješćeš lude kao repe, najmiliji moj akrepe, Šta će s’ tobom biti, ko zna, lepotice moja grozna? bićeš ličnost negativna, rugobice moja dnvna!

Nušić, Branislav - POKOJNIK

I AGENT: Da, gospođo! RINA: Ne bih imala šta da vam objasnim: kod nas se noćas desila krađa. I AGENT: Možete li mi reći što bliže? PAVLE: Reći ću vam ja.

I AGENT (razgleda stočić): Fioka je, očigledno, nasilno otvorena. Znate li mi reći šta je ukradeno? PAVLE: To je stočić moje žene, ona će to znati.

PAVLE: Aljoša? Neka uđe. MARIJA (propušta Aljošu, a sama ode). VI ALjOŠA, PAVLE PAVLE: šta je, Aljoša? Je li tamo sve u redu? ALjOŠA: Da, gospodin inženjer! PAVLE: Jeste li pojačali broj na zemljanim radovima?

PAVLE: Jesam li vam potreban? ALjOŠA (zbunjeno): Ja mislim vi dođete, pa kad niste došli... PAVLE: Govorite, dakle, šta je; zašto ste me čekali? ALjOŠA: Gospodin inženjer! Ja vama mnogo blagodaran, beskonječno blagodaran.

ALjOŠA: Ah, ne, gospodine! PAVLE: Da vam nije težak posao? ALjOŠA: Ne, ne, ne! PAVLE: Dakle, šta je? ALjOŠA: Došao sam da vam blagodarim za sve što ste za mene učinili i da vas zamolim da primite moj otkaz.

PAVLE: Onda ste bolesni? ALjOŠA (vrti glavom ne podižući oči): Njet! PAVLE: No, pa recite šta je? ALjOŠA: Ja moram, ja moram da vam kažem, ja ne mogu da od vas krijem. (Pauza, lomi se i najzad diže glavu.

PAVLE: A odakle piše? ALjOŠA: Iz Berlina. On tam ima angažman. PAVLE: A šta vam piše? ALjOŠA (razvija pismo): Piše ruski. PAVLE: Razumeću toliko. ALjOŠA (čita): „Miljenki moj...” (Zastidi se.

ALjOŠA (čita): „Do groba ljubjaščaja tebja Lidočka”. PAVLE: Dakle, šta u stvari hoće ta žena koja vas do groba voli? ALjOŠA: Hoće da ja ne mislim na nju. PAVLE: No, pa to joj možete učiniti.

Ja nju ljublju. Ja moram misliti na nju... mrtav neću misliti. PAVLE: Kako mrtav? ALOŠA: Ja napisal njoj. PAVLE: Šta ste joj napisali?

ALOŠA: Ja napisal: Kad ovo pismo primiš, mene će pokrivati talasi Dunava i tada neću više misliti na tebe. PAVLE: Šta govorite, čoveče; kakvi talasi, kakav Dunav? ALOŠA: Ja tak napisal. PAVLE: Jeste li vi takvo pismo napisali?

ALOŠA: Da, i zato sam došao da se vama izvinim, da se oprostim, da vam blagodarim. PAVLE: šta vi to govorite, Aljoša?

(Trpa mu u džep.) Pa idite, idite u „Rusku liru”, „Kazbek” ili... šta ja znam kako se sve zovu ti vaši lokali. Idite tamo, naći ćete svoje drugove, slušaćete balalajke i čućete pesmu vašeg

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Nisam znao šta da mu kažem, iako bi najpametnije bilo reći da je knjiga pala tek onako. On bi to progutao. Takvi kao on u stanju su da

ali tu nije moglo biti iznenađenja: to da sam lud, i da je dobra trećina moje porodice luda, slušam bar triput dnevno. Šta ti je bilo potrebno da baciš tu knjigu?

Naslonih čelo na prozorsko okno i zatvorih oči. To mi je bila jedna od navika iz detinjstva kad ne bih znao šta da počnem.

- Na! - Htedoh da joj pružim cigaretu, ali se setih da ona sem šortsa na sebi nema ništa u šta bi mogla da je stavi i pođoh ka izlazu. - Ko je to, Vesna?

„Kakvo parčence!” — rekoh sebi. „Šta li je htela di mi kaže?” — pomislih, a onda odmahnuh rukom: jedan od onih malih majmuna kojima Vesna puni kuću svako

Konačno, i pravoslavna crkva izbi podne. Što se tiče mene i čitavog čopora babaca, nije morala da izbija bilo šta. Mi smo znali: podne je. Ne može biti da nije. Seterka u neko drugo vreme nije smela biti izvedena u šetnju.

Išijas ju je malo mučio noćas, no to je već nešto na šta se moramo naviknuti. - Da, da, naviknuti! - ponavljala je smešeći se, iako čitavo Karanovo tvrdi da se ona na izvestan

Neizmerno sam želeo da odem, pruža mi se prilika, i šta? Ne znam hoću li je? Ne znam ni neću li je. - Ne znam šta da ti kažem, Atamane!

Neizmerno sam želeo da odem, pruža mi se prilika, i šta? Ne znam hoću li je? Ne znam ni neću li je. - Ne znam šta da ti kažem, Atamane! - raširio sam ruke, a on me je pogledao kao što se gleda stenica, otprilike.

- Vi znate šta mislim? - dodao sam, a ona je odmahnuvši glavom prsnula u smeh. - Bože moj, vi? - U redu, ti! - seo sam na pramac

Bio je to primenjeni čas prirodnih nauka i učitelj je govorio o pticama pevačicama i nepevačicama. - Šta mislite, deco, gde spava vrana? - upitao je, a oštri dečji glasovi počeli su da seckaju tišinu na rezance.

- Sada će iz vode početi da iskaču foke! Podigao je ruke uvis i frknuo još jednom. - Pazite šta vam kažem! Pokušah da mu očima telegrafišem da se čisti, ali on se pravio lud.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

U kući je imao krasnu trgovinu, pa i mehanu. Ta njegova trgovina zvala se „bakalnica”, ali kakva bakalinca! Šta je prema tome »Nürnberger Handlung« — ništa!

izdaleka pred dućanom, o ćepenku i kapku, ili ispod njega, vide se stvari — espapi, metle, lopate, opanci, čarape, i šta još ne, da čovek izbrojati ne može.

— Moj Pera još nije zreo; sad mu je tek sedamnaest godina, pa još kapom vetar tera. — A da šta će, kad se otac za njega pobrinuo. Gospodar Sofri je to milo. — Al’ sam se dosta namučio.

— Ala si gi baš veliki đavo, Čamčo, tebe bi trebalo za đenerala načiniti! Čamča ćuti, pa opet nastavi: — Znaš šta bi sad dobro bilo, Sofro! — Šta? — Da dođeš k meni, sazvao sam društvo, pa da se malo kartamo.

Čamča ćuti, pa opet nastavi: — Znaš šta bi sad dobro bilo, Sofro! — Šta? — Da dođeš k meni, sazvao sam društvo, pa da se malo kartamo. Gospodar Sofra misli se. — Ne branim.

Ima već i društva. — Daj, Saro, dvaput kave. — Odmah. — Hajd’, Sofro, sedimo. Šta ćemo se kartati? — Malo nas je, nek’ dođe još kogod.

Šta ćemo se kartati? — Malo nas je, nek’ dođe još kogod. Čamča pozove još dva gospodara, purđera, i sad pitaju se šta će igrati. Jedni su za „friše fire“, a drugi su za „punišaka”. Slože se za poslednje. I kafa se donese.

Nepostojan duh. — Znaš, Sofro, šta bi’ ti rekao? — Šta? — Hajd’ s čim god da šlekuliramo. Šta će ti ta bakalnica?

Nepostojan duh. — Znaš, Sofro, šta bi’ ti rekao? — Šta? — Hajd’ s čim god da šlekuliramo. Šta će ti ta bakalnica? — Ja mogu i bakalnicu imati i špekulirati.

Nepostojan duh. — Znaš, Sofro, šta bi’ ti rekao? — Šta? — Hajd’ s čim god da šlekuliramo. Šta će ti ta bakalnica? — Ja mogu i bakalnicu imati i špekulirati. No, s čim da špekuliram? — Ma s čim.

— Gledaj, fali li što u bokalu, jesi l’ otpio? Promrda ga. — Jesi l’ pio? — Nisam. — Šta lažeš kad sam kredom zabeležio dokle je bilo; kaži pravo, jesi l’ pio? — Jesam.

Nije se niko mogao potužiti da je gladan, no nije trpno biranje u jelu. Tako, kad je primetio da ko šta ne voli jesti, on je baš to dao kuvati.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Pri tom, za taj tili čas, dok opet ne usni, šta sve ne ugleda u polusnu! Reku što pod bregom šumi, ispunivši svu noć.

humke, od drveta do drveta, probijali, kroz lanac stražara, koji su osećali de se nešto oko njih događa, ali nisu znali šta, naprežući vid da u mesečini što sagledaju, opalivši pokatkad u potpun mrak.

Komesar bio mu je, uostalom, za vreme cele večere dosadan. Opran i umiven, posmatrajući šta se u dvorištu dešava, Isakovič je stajao dugo pred velikim ogledalom i gledao širok ožiljak rane, na desnom ramenu,

Kao sa njegovim najdražima, tako beše i sa pukom i sa crkvama i čitavim tim narodom, što nije znao ni kuda će, ni šta će.

Kod kuće je sad veče. Spavaju obe mačke. Milujući kažiprstom svoj kukasti nos, očekivao je da vidi šta će moći biskup. Dva akta imala su sutra da se pišu đeneralu, grafu Serbeloni. Večeras dobija čistu spavaću košulju.

Ne spominjući jasno šta bi time dobili, on ga je nagovarao da razmisli, sa svojim oficirima, o tome, kakve sve neprijatnosti očekuju decu njinu

novac svima i svakome, tako da kroz koju godinu, mrmljajući dremljivo, pre no što zaspi, nikada nije uspevao da izbroji šta mu sve duguju. Brat mu je u tim brigama bio tako lak.

A šta je ona primetila, i mislila, to se nije videlo ni na njenom licu, ni u njenim očima. Tek kad jedno veče, u Cvetnoj nedelji

kupala, u izbi sa velikom zemljanom peći, u kojoj se inače pekao hleb, i, pomisli da uđe tamo, poče drhtati, osetio je šta želi i šta čeka. I ode, ne oprostiv se, i dugo, na sve molbe bratovljeve, nije se vraćao, ni javljao.

izbi sa velikom zemljanom peći, u kojoj se inače pekao hleb, i, pomisli da uđe tamo, poče drhtati, osetio je šta želi i šta čeka. I ode, ne oprostiv se, i dugo, na sve molbe bratovljeve, nije se vraćao, ni javljao.

kapci i koja beše pri zauzeću Beograda prebegla, pa čak i dve Vlahinje, sestre, za koje niko nije znao ni čije su, ni šta su. Nudeći ih kavom, šerbetom i nargilama, ona od njih doznade šta zna Zemun, a Zemun od njih šta zna ona.

Nudeći ih kavom, šerbetom i nargilama, ona od njih doznade šta zna Zemun, a Zemun od njih šta zna ona. Uskoro ona je znala da su kuće u Zemunu žute, plave, visoke i niže, i koja je

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

obesi strmoglavce o kakvo pitomo rodno drvo, te prenoći, pa sutradan što u toj košulji nađe živo: mrava, bubicu, ili ma šta drugo, to pojede“.

Tačnije, pri opisu nekog postupka kojim se želi uneti izmena u nizu rađanja dece istog pola, uvek se kaže šta se radi kada se želi da sledeće dete bude muško, odnosno žensko.

GATANjE O POLU DETETA Narod na svoj način pokušava da dokuči šta ga čeka u budućnosti. Čovek želi da odgonetne hoće li godina biti rodna; devojka, da li će se udati; starac, da li je

²⁷ I po tome šta trudnica sanja, može se otkriti pol deteta u utrobi. Kada trudnica sanja oružje, proriču joj da će roditi sina.

Tu se takođe vrši i ovakva vrsta probe: „Dođe komšika trudnoj ženi i neprimetno joj metne malo soli na glavu i pazi za šta će se pre trudna žena uhvatiti, da li za usta ili za nos.

Osim trudnice i njenog muža, u ovoj vrsti gatanja značajnu ulogu ima i neko od njihove dece. Tako, na primer, pazi se šta će ono prvo reći: ako kaže mama, dobiće sestru, a ako kaže tata, dobiće brata.

U Crnoj Gori „kada je žena bređa, valja pitati dijete šta će roditi, pak ako ono reče djetića ili djevojku, to onako valja i da bude.

veruje se da ne valja da trudnica bilo šta ukrade, inače će dete kada se rodi imati belegu istog oblika kakva je i ukradena stvar (jabuka, trešnja i sl.

⁹³ Kada neko trudnu ženu bilo šta upita, ona bi trebalo da odgovori jasno i razgovetno, da joj dete ne bi bilo mucavo ili nemo.

Ako majka želi da joj dete bude prorok, odnosno da sve zna unapred šta će biti, onda treba dete prvi put da zadoji kroz rupicu na kobilici od kokoške.

ako je dete slabog zdravlja, žure s krštenjem da dete ne bi umrlo bez ovog obreda („samo da ga turimo u veru pa posle šta mu Bog da“). Dok se ne krsti, dete je u vlasti htonskih sila, ono je „nečisto“.

Poznavao sam dijete, koje je bilo nekršteno, a čuvalo tuke, dakle imalo je oko svojih pet godina.“⁵² Šta je uzrok ovom neobično dugom odlaganju krštenja?

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

ZA BOGOVE Tražim pomilovanje za bogove, za glas rđavi što ih bije. Šta su sve negdanje smrti-pešaci koje su putovale od neba do zemlje po sto godina, koje smo ponekad i umolili, prema smrti

sto godina, koje smo ponekad i umolili, prema smrti koju bog zemaljski za čas tili, bez oklevanja, na nas baci. Šta su razdaljine između ljudi i Jehove, koji je bežao od ljudskih patnji bez predaha, prema razdaljini koja odvaja zemaljske

je bežao od ljudskih patnji bez predaha, prema razdaljini koja odvaja zemaljske bogove od robova i meropaha. Šta su nepravde boga Peruna, šta su njegove grmljavine u doba juna koje pogode prvo čobane, i prvo sebarske pšenice

Šta su nepravde boga Peruna, šta su njegove grmljavine u doba juna koje pogode prvo čobane, i prvo sebarske pšenice spale, prema nepravdi zemaljskih

Za one koji pričaju glasno šta su videli na carskom drumu i iza zidina manastira, za sebre koji se suludo rote protiv velmoža, koji bez koplja i bez

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Zašto se Hemingvej ubio pre nego što je napisao, možda, najvažniju knjigu, o tome šta mu se dogodilo da najzad potraži taj poslednji izlaz? Neki romani podsećaju na naš sopstveni život.

rasutim đubretom, kiselog kupusa bez mesa iz menze »Stari grad«, pa onda mirisa nekih uličnih uglova, kad čovek ne zna šta drugo da radi nego da pridržava leđima neki zid da se ne sruši — svega i svačega je u njemu bilo.

Na njemu se ležalo, volelo, u njemu se kisnulo. U Vrsaru ga je zakrpila neka ljubazna starica, jer se pocepao na trnju. Šta je sve čuo, šta je sve upijao kao sunđer. koga sve nije dodirivao.

U Vrsaru ga je zakrpila neka ljubazna starica, jer se pocepao na trnju. Šta je sve čuo, šta je sve upijao kao sunđer. koga sve nije dodirivao.

Jedanput, na nekom dugom putovanju, poče da mi nedostaje. Ne znam šta bih sve dao samo da je ponovo na meni! Kako sam mogao da ga ostavim kod kuće! Vratih se ranije nego što sam nameravao.

Da niste slučajno negde videli moj džemper? Niko ništa ne zna o njemu. Šta da radim? Molim gospođu Ciganku da mi vrati bar izgubljene mirise. Džemper može da zadrži. VI Traži se jedna reč.

A možda je izgrickana, sa semenkama, na trotoaru ispred bioskopa »20. oktobar«? Šta radiš? — pitaju me poznanici. Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu nikako da je nađem?

A možda je izgrickana, sa semenkama, na trotoaru ispred bioskopa »20. oktobar«? Šta radiš? — pitaju me poznanici. Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu nikako da je nađem?

Nije to bilo bogzna šta; poneki potpuno okamenjeni medenjak preostao odnekud još od pre rata, »vodene« bojice iz, takođe predratne knjižare

Kaže da su Čerkezi ipak najgori. Oni su ulazili sa konjima. E, pa, baš sam čekao da Božić-Bata ubaci bilo šta pod badnjak (jer, bio je Badnjak) kad nam onaj rođak sa dvogledima, bombama i svačim objasni da on uopšte ne postoji.

Bangavi Zeka viri kroz skalu, tačno na onom mestu gde piše Hilversum P, i opisuje nam šta se događa napolju. Na kutiji sedi naš instruktor sa slušalicama na ušima i govori u mikrofon »JU-2Ob-KMTŠ zove

Bio sam iskusan muškarac dok sam prstima lagano opipavao nosi li Jelena grudnjak. Nije ga nosila. A i šta će joj kad uopšte nije imala grudi?

Matavulj, Simo - USKOK

razbudi i zaplaši građane, te za tinji čas prozori se načičkaše glavama i počeše ukrštati pitanja i nagađanja: — Šta je, susjede, za ime božje!?... Šta biti može!?... Da nije utekao mladi princip!?..

?... Šta biti može!?... Da nije utekao mladi princip!?.. Neće biti to, jer alarm dolazi od crnogorskih vrata!.. Odista su Crnogo

Drugi prihvati: — Pa čemu onda ovi ne lumbardaju? — Evo naše gospode — opazi treći. — Sad ćemo doznati šta je. Općinski načelnik konte Pijero B.

Na to se i stari Pijero ohrabri, te se primače i zapita: — Pa šta ćete tu, u ovo doba, kad znate da se grad otvara pošto sunce ogrije?

Knajst planu i prekide ga: — S vragom vi i kojekakve vaše smeteno cifranje! Što ne kažete prosto: šta traže Crnogorci? Ivanović mu odgovori: — To nijesu Crnogorci, nego naši podanici, iz ovih gornjih krajeva!

Eto šta je. dakle, slobodno možete narediti da se grad otvori. — Neću! — viknu pukovnik i zapovjedi da se vojska raziđe.

Tvrdilo se da je kažnjenik graf, poslije da je princ, i čak da je u rodu s carskom kućom. Govorilo se: „Bog sâm zna šta bješe skrivio taj koljenović, kad ga tako uniziše!

— A vladika? — pita Marko. — A šta može vladika!? Trči ne patiše po plemenima, hvata vjeru, kune, blagosilja, i tijem pomaže koliko može!

Viđeste li ove Ličane u Kotoru! Kakvi zorni ljuđi, kakvi lijepi Srblji! Bogo moj, da su svi Srblji oko jednog gospodara, šta bi nas bilo, i ko bi nam što mogao! — Ma đe je ta Lika? — pita Markiša. — Ja mnim đe i Dalmacija!

Knez viknu: — Mak’te se, da ja s njim prozborim! Gomila se razdvoji: — Jesi li ti Rus, prijatelju? — Ne. Čeh. — Šta je to: Čeh!? — Mal’da ne što i Rus — objasni Krcun. — A kako ti je ime? — Jân. — Kako reče?

potonji; ali kako se moralo hoditi kroz nevidjelicu i kako im noge klizahu po snijegu, ne mogahu riječima iskazivati šta im je na duši.

Amin, bože! — povikaše domaći, krsteći se. Knez preli unakrst badnjak, pa srknu i dade čašu gostu. Ovaj se sjeti šta treba učiniti, okusi, pokloni se i predade čašu pristavu. Sve je to brzo bilo gotovo, sve se svršilo žurno.

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

MLADOŽENjA: Ali zar se može naklonost tako brzo nabaviti? PROVODADžIJA: Šta naklonost! Momak oće da se ženi, devojka treba da se udaje, to je sve.

Što ti je mlad čovek. Naklonost, poznanstvo, to su malene stvari. Umeti govoriti, to je sve. Šta mislite, pedeset, to jest, i pet, zar je mala šala? „Ja bi onu. Ja bi onoga. Gledajte, brat Simo.“ Zašto ne?

“ Zašto ne? Par aljina, to jest, ili drugo što, pak brat Sima to tako vešto svrši da se svi začude. Šta mislite vi, to jest? MLADOŽENjA: Neponjatno.

MLADOŽENjA: To je dobro. PROVODADžIJA: A? Zna li brat Sima šta radi? Ij, kakav si mi drveni mladoženja (namešta mu maramu), kad sam ja bio tako mlad, na meni je moralo sve da trepti.

Dopada l’ vam se? No, sad na posao; jer sam ja, to jest, već javio. MLADOŽENjA: Javili? PROVODADžIJA: A? Šta držite sad o Simi? MLADOŽENjA: Ali kako ste mogli znati da ću ja hteti?

PROVODADžIJA: A? Šta držite sad o Simi? MLADOŽENjA: Ali kako ste mogli znati da ću ja hteti? PROVODADžIJA: Šta hteti, stotina je moja, a ja toliko valjda iskustva imam da znam, to jest, što je za koga. Da niste vi, bio bi drugi.

osušio, te mu je aljina postala, to jest, široka, što je čoja bila, to jest, izedena od moljaca, ili je izgubila boju, šta je on zato kriv? Tri dana su moja, a posle makar vratove, to jest, polomili. (Odlazi.) UGLED 2.

(Odlazi.) UGLED 2. (KOD DEVOJKE) OTAC i MATI MATI: Ali, čoveče, ja ne znam šta ti radiš; ne brineš se ništa za kuću. Eto nam devojki dvadeset druga, pa jošt sedi. Zar oćeš da plete sede kose?

Njene drugarice udale se vajkada, a ona sirota... OTAC: Ja znam da je tako, ama što ću? MATI: Šta ne gledaš, zaboga? OTAC: Kako ćeš, kad se ispoganio svet.

OTAC: Jednog sam molio i šta nisam obricao, i obećao mi je da će naći lepu priliku; ali vidim nema ništa ni od njega.

OTAC: Ubi se, ako možeš. MATI: Kukavna devojka, osušila se od plača. OTAC: Šta znam. MATI: Ti sve „Šta znam, šta znam“, pa tako. OTAC: Ajde, ne tandrči tu. MATI: Da, tebi je lako.

OTAC: Ubi se, ako možeš. MATI: Kukavna devojka, osušila se od plača. OTAC: Šta znam. MATI: Ti sve „Šta znam, šta znam“, pa tako. OTAC: Ajde, ne tandrči tu. MATI: Da, tebi je lako. OTAC (mane glavom): Sad meni je lako!

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

dečja književnost, i šta tačno pod tim pojmom razumevamo? Odgovor na ovo pitanje zahteva svakojaka uprošćavanja, ograničavanja, razdvajanja planova.

ne sme biti ono: otrgnuta, na kraju, od svega što je zasenjuje i ugrožava, postaje skoro neuhva- tljiva: teško je reći šta zapravo jeste.

Ali oni bi promašili, i to još očiglednije, da su pisali bilo šta i za bilo koga. Postoje, dakako, dobre slikovnice, uspele adaptacije, privlačne televizijske i radijske emisije, kao

Ismevano je neuko, rutinsko rimovanje koje je, nemajući šta da započne, nastavljalo i razvodnjavalo Zmaja. Dobrobit najmlađih je pritom uvek isticana u prvi plan.

može naići, na lep prijem kod dece, ali to, samo po sebi ne otkriva uslove njena nastanka: to ništa ne dokazuje, niti šta opovrgava. To samo znači da je za pronicanje njenih figura dovoljno i dečje poimanje stvari.

Dečja pesma se, po njima, piše zbog dece, da bi nam podmladak imao šta da čita; njena jednostavna struktura zgodna je jer im ne zadaje nikakvih teškoća pri objašnjavanju, dok za estetsku

Njena jednostavnost uliva pouzdanje; na kraju svih nedoumica učini nam se da, ipak, znamo šta je poezija: ono što ostaje kad svi napori i klonuća, svi uzleti i padovi prođu - tačna reč iskazana izuzetnim povodom.

Od dečje psihe, to jest od poznavanja dečje psihe , malo se šta može naučiti: nevino gledanje sveta ne osvaja se na taj način.

parvulus, Počujte plač zečeći Clamans altis vocibus: Glas prodoran, drečeći: Quid fecit hominibus Šta učinih smrtnima, Quod me sequuntur Da me gone s hrtima? canibus?

U istoj šumi boravio je i vrlo proždrljiv zec: jeo je sve na šta bi naišao. Da ga nauči pameti, junačina Miš zgrabi ga za uši — one su tada bile normalne, kao i kod drugih.

Otac mu daje korisna uputstva i neophodna obaveštenja. Zec mora paziti šta jede; može se naduti od deteline, naročito ako je lucerka matora i natopljena kišom.

Noćas kasno dvoje roditelja čitali pesmu o zecu i odgonetali — šta je pisac time hteo da kaže. Da oni kažu detetu, da dete kaže nastavnici. Takvu poruku nisu mogli naći u pesmi o zecu.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

ŠERBULIĆ: Tako je. Izdajstvo se ne može trpiti. Je li tako, gospodine Gavriloviću? GAVRILOVIĆ: Oni znadu šta treba da čine ŽUTILOV: Šta znadu? I ja sam bio u službi, i ja znam šta je birodalom.

Izdajstvo se ne može trpiti. Je li tako, gospodine Gavriloviću? GAVRILOVIĆ: Oni znadu šta treba da čine ŽUTILOV: Šta znadu? I ja sam bio u službi, i ja znam šta je birodalom. Konzervativci, ništa nego konzervativci!

GAVRILOVIĆ: Oni znadu šta treba da čine ŽUTILOV: Šta znadu? I ja sam bio u službi, i ja znam šta je birodalom. Konzervativci, ništa nego konzervativci! ŠERBULIĆ: Da se zbace; sad je sloboda.

ŽUTILOV: Koji drži konzervativcima stranu, taj je orsag aruloja. GAVRILOVIĆ: Šta je to? ŽUTILOV: Vidite, vi u Madžarskoj živite, a ne znate madžarski. To je sramota!

GAVRILOVIĆ: To je onda želeti, da svi budu konzervativci. ŽUTILOV: Šta, šta? U slobodi konzervativci? GAVRILOVIĆ: Ja razumevam, koji jedu svoj lebac.

GAVRILOVIĆ: To je onda želeti, da svi budu konzervativci. ŽUTILOV: Šta, šta? U slobodi konzervativci? GAVRILOVIĆ: Ja razumevam, koji jedu svoj lebac.

U slobodi konzervativci? GAVRILOVIĆ: Ja razumevam, koji jedu svoj lebac. ŠERBULIĆ: Ostavimo se toga; nego šta ćemo s magistratom koji neće da publicira punktove? SMRDIĆ: Da se zbaci. Imamo mi bolji patriota u varoši.

GAVRILOVIĆ: Ja se trudim da budem od partaje poštene. ŠERBULIĆ: Šta vi tu sve o poštenju, kao da mi nismo pošteni! GAVRILOVIĆ: Ja to ne kažem. ŽUTILOV: Ostavite.

U Evropi ima osamdeset miliona Slavjana, i Evropa mora biti slavjanska. ŽUTILOV: Šta se to nas tiče. LEPRŠIĆ: Šta se tiče?

U Evropi ima osamdeset miliona Slavjana, i Evropa mora biti slavjanska. ŽUTILOV: Šta se to nas tiče. LEPRŠIĆ: Šta se tiče? To je greh protiv narodnosti; a greh protiv narodnosti veći je u sadašnje vreme nego smrtni greh.

To je greh protiv narodnosti; a greh protiv narodnosti veći je u sadašnje vreme nego smrtni greh. Šta mislite, šta je Srbin? Bistra kaplja u neizmerimom moru Slavjanstva. Slavjanski je narod najslavniji narod u Evropi.

To je greh protiv narodnosti; a greh protiv narodnosti veći je u sadašnje vreme nego smrtni greh. Šta mislite, šta je Srbin? Bistra kaplja u neizmerimom moru Slavjanstva. Slavjanski je narod najslavniji narod u Evropi.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

su morale izgledati tuđe one knjige gde su se tumačila učenja katoličke vere, pisane ikavštinom i štampane latinicom. Šta je mogla ortodoksnim Srbima da kaže Sveta Rožalija, panormіtanѕka divica nakićena і іѕpіvana ili polemično delo Kamen

Drama inače nema radnje, ličnosti, istorijske, mitološke i alegorične, dođu na scenu, kažu šta im je pisac kazao, povlače se da načine mesta drugima koji će to isto činiti.

Da bi se u delu znalo šta je od Kozačinskog a šta je njegovo, on je to naročito zabeležio. Tragikomedija Kozačinskoga sama po sebi nije mnogo

Da bi se u delu znalo šta je od Kozačinskog a šta je njegovo, on je to naročito zabeležio. Tragikomedija Kozačinskoga sama po sebi nije mnogo vredela, i Rajić joj svojim

U Hopovu, u svojim putovanjima po pravoslavnom Istoku, on je imao dovoljno prilike da vidi šta je kaluđerstvo, i on smatra za dužnost da svoje iskustvo i drugome kaže.

veli on, jeste sokrovišče misli njegovih, jeste otpečatak duha i karaktera njegova, stoljetijama utvrđena i osećana. Šta se u njemu sadrži, svetinja je svakom pravom Srbljinu.

prevode, od kojih su mnogi ostali u rukopisu, on je radio više kao upravnik pozorišta no kao dramski pisac, da bi imao šta igrati. I zato su Ti prevodi bez izbora, brzo, nepažljivo prevođeni, na rđavom srpskom jeziku, bez književne vrednosti.

On vrlo često nije znao šta govori, i sva je verovatnoća da je hotimično govorio zapleteno i mutno da bi davao utisak genijalna čoveka.

Sporedno je pitanje šta je upravo Gorski vijenac, jer je u njemu skladna mešavina i drame i epa i lirike. Epizode možda nemaju velike veze sa

koji kazuje svoje utiske i daje književne opise — no srdačan i prirodan čovek koji dobrodušno i duhovito priča šta je video i kako je kroza svet prolazio.

On ne udara u neku visoku filozofiju, no nasmejano priča šta mu se na putu dešavalo, onako kao što prijatelj piše prijatelju u intimnom pismu.

Sve, što se moglo prodati ili založiti, založio sam ili prodao; sad ne znam šta ću činiti sa ženom i troje nejake đece. Zimno doba, a drva nema, leba nema...« Tek kada je 1826.

Milićević, Vuk - Bespuće

Pa poslije ostavi i te misli na stranu, ne misleći kadgod ni na šta i bojeći se da misli; bio se pustio životu neka ga zanosi kud hoće, osjećajući da je slab da se otima, a kukavica da

— Milo mi je, milo mi je, - reče Gavre Đaković, progunđavši svoje ime i pitaše se: „Šta hoće ovaj čovjek od mene?“ i gledaše njegova nabrekla crvena lica, zabrekao podvaljak, crvene brkove, sve pod jednim

— Bože moj, šta hoće ovaj čovjek od mene? — pitaše se očajno Gavre Đaković koji se dosađivao. I on posla u sebi do đavola i Jana Husa,

Gavre Đaković razabiraše još jedan glas, i to, činilo mu se, ženski. Valjda je oženjen, pomislio je; u ostalom, šta ga se to tiče? U kući je bilo mirno, osobito prvih dana; on se nije ni s kim viđao, jer ga je to mrzilo.

njezine haljine po tijelu; on ne osjećaše da ide, već da ga vuče za njom nešto jače od njega, i on hitaše a da nije znao šta je to što ga nosi, ne mareći za kamenje koje zapinjaše za cipele, ni za trnje koje zaustavlja.

Gavre Đaković puštaše starog da mu priča, ne slušajući šta mu ovaj govori. Stari ode radnicima i ostavi ih same, i Gavre Đaković ne usuđivaše se da je pogleda u oči.

“ Pa gledajući na nju, ćutljivu i zamišljenu, bez smijeha i bez riječi, on se pitaše šta joj je? Njemu bi krivo što je došao ovamo.

To jest, ne mislim više nikako tamo odlaziti, - i bi mu neprijatno što ga ona ovo pita. — Ostajete ovdje? Šta da radite? reče ona čisto začuđeno i ne vjerujući. On se malo zamisli i pogleda je u oči.

I toga čitavog dana ne razdvaj ahu se. „Šta je to sa mnom?“ pitao se uveče Gavre Đaković, kad stajaše u mraku kraj otvorenog prozora.

„Našto sav ovaj nemir, zbunjenost, slutnja koja se rađa u meni? Šta će to meni sada?“ I tražaše odgovor. Pogled mu nehotice pade na njihove prozore.

Kad bi im otkazao stan? Neće moći, i šta da im kaže? Ne ide, nije lijepo ni pošteno da ih istjera iz kuće; nijesu mu ništa skrivili i učinili na žao.

Zašto je sreo tu ženu i šta ima u njoj? Šta je ona za njega i šta đe on njoj? To mu se pitanje ne skidaše s uma. Šta goni njegove misli i što ih

Sremac, Stevan - PROZA

veli Jova n ne gleda u ceduljicu, nego je meće u džep, jer zna već ceo tekst napamet. — »Kako si, mali, šta radiš, mali, — zadžaka Jova; more, pa i nisi ti mali, kakav mali. Gledaj ga samo!

— The — sleže šef ramenima — šta ćeš, tako je to u ovom svetu! — A, mi ćemo se već poneti malo po novinama. Meni muka da odem i da kopam; nisam da

e, pa pismen sam, fala bogu, toliko. Tek dok ja razdrešim bisage, ’oće mnogo šta da čuje svet. ’Oću da potražim stupce od nekih novina. — The, to je tvoja stvar — veli mu šef.

U sudu počeše odbijati Jovine pismene radove, jer često nisu mogli da znadu šta hoće da kaže, a Rista puškar se tako izveštio u pisanju nadgrobnih slova da je Jovu malo ko i tražio.

A Mile Mutavdžija i Cvetko Divizijar zinu pa ga slušaju, pa će ga tek Cvetko Divizijar zapitati: »Pa šta je dalje bilo, gospodin-Jovo?«, a ovaj nastavlja započeto, ili počinje drugo nešto, opet tako važno, da im priča.

— A, bože sačuvaj! — veli Jova. — Šta je bilo — bilo, a sad ćemo pošteno — veli Jova, pa namigne na Nastu. Da ja kradem, zar bi mene trpeo gospodin ministar

— A, ti juče kradila mnogo! — smeje se Švaba. — Juče je juče, a danas je danas. Nego, u šta ćemo da igramo? Ako ti dobiješ, da uzmeš moju Kaju.

Takvim komedijama pri kartanju zbuni ga Jova i Švaba redovno gubi na »džandaru«. — U šta igramo, Švabo? — pita ga Jova. — Sa jedna kafa! — veli Švaba.

Zato, nikako drukše nego da mi dođeš, pa da znaš šta je pečenica. A slobodno, čikam svakoga sovjetnika ako njegova pečenica bude ovakva! Pogle, priko! A?

Na badnji dan je isti slatki pokojnik samo jedan orah dobio, a odmah istoga dana ga je zadesio i suđeni čas. Šta je dalje s njim bilo, doznaće čitatelj ako bude dobar i strpljiv pa pročita do kraja ovu priču.

I to kakvog ćurana! Ne znaš šta je veće, ćuran ili prase, a kad vam kažem da je prase bilo od sedam i po oka (bez džigerice i droba, od koga će Jova

— Pa šta nam donosite? — zapita domaćica polaženika. — Zime, gospoja Kajo! — veli polaženik. — Vid’la sam... — veli ona — hlad

Radičević, Branko - PESME

Valjda moju milu Vide prevesela, Pa bi meni silu Govoriti tela, Ali ne znaš, mila, Šta pre od milote, Jer si tako sila Videla krasote. Ti joj lice belo Vide i rumeno, I još vito telo I to oko njeno.

Mili Bože, podigni oluju, Sred me srca gromom udri živa! Raka njega krije sad i tama, Šta ću ovde ja na svetu sama! (1844, 14. okt.

Samo što se sva na grudi svali, Stište grudi, ne mogo da danem, Vas nemoćan teo sam da panem, Bože, Bože šta je ovo tuda? Ali evo još većega čuda.

ga, brate, tuđe nosi telo, Nema zlata po travi i cveću, Tuđe mome preko luke šeću, Mome idu krasne svekolike, Ali šta su prema njene slike? Zvezda jasna svaka tu je seka, Al' šta j' zvezda, kad se sunce čeka!?

Zvezda jasna svaka tu je seka, Al' šta j' zvezda, kad se sunce čeka!? Oh putanjo, zemljo meni sveta, Kojom ona sinoćke prošeta, Zar si mi se baš uzalud,

Teško mu se, teško rastaviti, Ali šta će kada mora biti, Za nji srce njemu mlado tuče, Ali nešto na daleko vuče, On ne može više odoleti, Pa se vine i u

o zađi krvavo, Sred kopalja, zveke i mačeva, Zađ' za goru dušmanski leševa, Kô što onda tim junakom zađe — Ta šta more jošte biti slađe!

Vinogradi, zbogom umiljati, Zbogom, grožđe, neću te ja brati, Ao berbo, tebe žalim kletu, Ta šta lepše od tebe na svetu? Ko tebeka nikad ne video, Šta je jošte sirotan video?

Ko tebeka nikad ne video, Šta je jošte sirotan video? Ao braco, amo u to doba Dođi, vidi, čuj, pa ajd' u groba.

Ne, ne plače crnogorska dika, Već potera vojnova krvnika: „Stan', da t' kažem šta je Crnogorka!“ Ona viče, puca prekomorka, Turčin pada u zelenu travu, Ljuba k njemu pa mu skida glavu, Te je meće

Zbogom goro, zbogom stene gole, Zbogom čudo krasno i suviše, Šta ću jošte da tumaram dole, Te krasote već ne nađo više! Ovo reko, Pegaza obodo, Te upravo nebesima odo.

Ni drugoga tu bijaše dana, Do što munje činjau proklete, One sa svi ukrstile strana, Viknu jadan: munje, mene nete! Šta ću sada, Bože, i kako ću? Ako gore, poginuti oću, Ako dole — sreće iznenada!

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Jah, šta ćeš ...

Ni slutio nisam kakva će se bura oko toga podići. Šta! Pred čitavim razredom njegovog unuka, miljenca, tegliti za uši, a uvaženu starinu posprdno nazvati mudrim, bolje rečeno,

— A ti, jezičko, nek te ja još jednom čujem da blejiš kakav je ko, pa ću ti ja pokazati. Vuk je zelen, heh! Šta te se tiče kakav je vuk. — Pa kad me je ona pitala. — Pitala te, hm! Imao si da ćutiš, pa kvit.

iza naše potamnjele baštenske ograde prosine nešto ljupko, prozračno i svijetlo pa ti se prosto plače, iako ne znaš ni šta te boli ni šta si izgubio.

baštenske ograde prosine nešto ljupko, prozračno i svijetlo pa ti se prosto plače, iako ne znaš ni šta te boli ni šta si izgubio.

— Ma kako ti to zazireš od sata kao da je pred tobom živ stvor, a? — Pa da šta je nego živ — mirno kaže djed. — Sat živ?! — zabezekne se Sava. — Živ, bogme, i deset puta mudriji nego ti.

Djed poučno digne prst. — Prema jednom satu, brate Savo, ti si jedna obična bena. — Da šta sam nego bena. Kod Babića se peče rakija, a ja ovde kod tebe džaba tupim zube — iskreno priznaje Sava i diže se da pođe.

vječito prisutnih mačaka: motaju ti se oko nogu, taru o kožuh, mijauču i grebu, a bez njih ipak nije nijedna kuća. Šta ćeš, božja kazna, trpi i ćuti.

— A što ti sad to treba? — čudi se djed. — Četvrta, peta, ne znam ni ja. — Kako šta mi treba! — diže glavu Petrak. Samar mu pravim, a ti ...Daj ga dovedi, vjere ti.

Majstor ga lupka po vratu, pita ga za zdravlje, mjeri mu leđa i najzad mu nešto šapuće u samo uvo. Eh, da mi je čuti šta mu je kazao. — Mi se dogovorili! — svečano objavljuje starac. — Kaže da je zadovoljan.

E, e, Petrače, lijepo ti mene jutros nakrasi. Tek tada se samardžija prenu i upilji u svog sagovornika. — Pobro, šta ti bi odjednom? — Još on pita! — okrenu se djed meni i Žutiji kao prisutnim svjedocima.

— Rade, stari pošteni domaćine, a znaš li ti uopće šta je to konj, to ti meni reci, džeko jedna? — Pazi ga! Pa šta ću drugo i znati ako neću to.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

On, špiclov, pretio, potplaćivao, obećavao zlatna brda, skupio šta je skupio, bolje nije ni mogo, a i to na jedvite jade. Dve mu usput pobegle.

Daj šta daš! Posle četiri meseca u ovoj pustinji, učinile nam se kao sultanije! A on u njih ko u roj muva! Ostavile su, vala,

I uvek mu je bilo malo! A ovo što kažeš, ovo je velika promena! Šta misliš, da nije na nešto nagazio? Neko mu nešto zamesio i smutio? Nije toliko obrtanje bez ičega. Možda je omađijan?

Nije toliko obrtanje bez ičega. Možda je omađijan? AHMED: Biće da ga je u onome boju — a svi bar znamo šta je stanje ratno — neki aramija, neki zdrpilović, na nezgodno mesto ga je mlatno! I tu ga je oštetio znatno!

I tu ga je oštetio znatno! SULjO: Šta mu je bilo — ja niti znam, nit pitam. Njegova stvar. Kad je on tražio — a, priča se, i po tri-četri za noć — mene

MUSA: Moj ti je drugarski savet, da manje laješ! SULjO: Znam ja šta govorim! MUSA: Gurni glavu pod vodu, pa govori! Čuće te ko treba! SULjO: Nisam ni ja u ovom mišljenju usamljen!

Nego šezdesetpetorici vojnika! Evo dolaze, raspitaj se šta misle! Svaki zuji kao košnica! Ajde, opipaj bilo askerima! Ljudi su sasvim ozlojeđeni, ne kriju šta misle!

Svaki zuji kao košnica! Ajde, opipaj bilo askerima! Ljudi su sasvim ozlojeđeni, ne kriju šta misle! HUSO: Nisu to askeri, nego Hasanaga! (Askeri odlaze. Na scenu ulaze Hasanaga i Jusuf.

HASANAGA: Baš si mi bistar! Šta može s pohotom samrtnik? AHMED: Zato se aga i ljuti što se plaši da ništa ne može!

Nema žene koja je ovamo došla a da nije opevana papreno! A i ti. Ko zna šta bi i tebi ispevali. HASANAGA: Meni?

Ovo nije Stambol, nego Trebinje! I tamo nije Bagdad, nego je Gacko! Šta on meni kaže! Žudnja! Pa ja od žudnje pobenavio? Bre!

Sačekaj barem do jutra, obećavam ti, krenuću ujutru, a stići ću ko da sam još noćas pošao! Šta je tri sata jahanja! HASANAGA: Sad si rekao! To! Tri sata jahanja! Eto vidiš! Nije mi kaduna ni toliko mogla!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Nemoj da te vidim prljava i neobrijana, jer te neću više voleti. On ode do berbera, kaže mu, šta mu je Toda naručila, ovaj ga tad uzme i nakaradi.

A i sam se Dimitrija tome radovaše. Koliko puta on dođe k njoj i pita je: — Todo? — Šta je, Dimitrijo? — Ono, znaš... ’oćeš da se udaš? — Hoću! — A koga ćeš? — pita je on ozbiljno.

— Ej, ej! — Kliče on, i sav radostan istrči na ulicu, pa svakome koga nađe priča: šta će mu Toda kupiti, kad se uda. — — — I to bi! Zaprosi je učitelj sa sela.

— — — I to bi! Zaprosi je učitelj sa sela. Čovek mlad, samac, a gospodin, pa šta će bolje? Popa je dade, a Todu već nisu ni pitali. Takav je običaj.

Toda darova novom košuljom, a mladoženja stoparcem, on, uviv košulju oko sebe, i pokazujući svakom ono stopara, nije znao šta da radi od silne radosti i tolike sreće. I sve bi dobro bilo, da ga popa utorak ne pozva i naredi mu da preže kola.

Popadija je zagrlila pa je ljubi u njene sveže obraščiće, u vrela, vlažna ustašca. Dimitrija uđe i stade pred Todom. — Šta ćeš, Dimitrijo? — upita ga ona kroz plač.

Toda, dignuv ruke, trgla se, ukočila i gleda ga uplašeno. — Šta je, crni Dimitrijo? — A-a-a... — krklja on i trese se. Njoj se sažali kad ga vide takvog.

— Ah! Evo me! — veliš stajući preda me — šta si me zvao, a? — Majka te zove! — I ti ne gledajući na mene, brzo, previjajući se i izbacujući iz šalvara tvoje male

Onda nabraja, kazuje do sitnica o svima sadašnjim gazdama „skorotečnicima“: šta su pre oni bili, kod kog služili, iz kog su sela došli, kako su se obogatili...

A nije znala sirota ona da se opadanje porodica ne zaustavlja tako lako i brzo, pa još i na prvom kolenu! Šta je o tome ona znala.

I zatim se opet vrati kući da tu ostaneš. Ali ne! Nisi bila ti samo kod svoje kuće već i kod naše. Šta više, prvo bi naše dvorište počistila, pa onda vaše; prvo bi nama izvadila iz bunara vode i donela, pa onda vama.

Zamišljen sam, ljut, cepam hartije i bacam od jeda knjige. Ti dolaziš tiho, na prstima i, zastajkujući, pitaš me: — Šta ti je, Kojo? — Ništa. — Pa ne ljuti se, što?

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Posle šta je bilo, znaš, nije potreba da ti povedam; i da sreća ne donese gospodina Varlaama, prošao bi(h) kud nisam mislio.

A šta je drugo bolje, nego ono što je poleznije? Što god ne prinosi kakovu lido polzu, ne ima nikakve dobrote u sebi.

S božjom. Dakle, šta bi mi hoteli, da smo ametniji i bolji od Boga? Ono što Bog dopušta i hoće, to mi nećemo! O, naše detinjske pameti!

Što god hoćete da vam čine drugi ljudi, činite i vi to njima. A šta bi mi radi da nam drugi čine? Da nas puštaju s mirom živiti u našem zakonu, da nam ne čine nikakva zla, da nam

Kostić, Laza - PESME

Kad sneg škripi zubma belim, a da šta ću ja da velim, u po noći preveseljke, sa netrenke terevenke? »Gospođice, dobro veče!

Blago Tebi! Šta ću više? U tu mi se želju zbiše sve ostale želje velje, svaka radost, sve veselje. Za me nema te miline; i kad mi se magla

neumorna pletisanko što pletivo pleteš tanko među javom i med snom. Srce moje, srce ludo, šta ti misliš s pletivom? kô pletilja ona stara, dan što plete, noć opara, među javom i med snom.

Parastos Vuku, umro nam je Vuk. Pa šta? pa ko je samrtnik nam taj! Je l' ono čelo bledo, brižano, borovito što borački mu um u bledilu sad krije večitom?

Pred kime kleči Britanija sva, za kime listom zapad likuje, šta mari taj, šta taj raspituje za jedno pleme više ili dva?

Pred kime kleči Britanija sva, za kime listom zapad likuje, šta mari taj, šta taj raspituje za jedno pleme više ili dva?

Strahota! ratos takih misli! Razuzurim se, okrenem peći leđa i mislim šta da čitam, da rasteram te mutne vidove o oživelim grobovima i umrlim životima?

vilica joj modri plam polagano po crnom dimu liže kô da nešto piše, — u mlazovih pročitam sričući: Ruvarac! Šta, Ruvarac? je li, zveri? Ha!

— Al' stani, šta to jekće? Kô napreg od kašlja, zaptiven. suh. Na umoru je l' ropac godine? Na mojim vratma kucnuo neko.

Što za života htede prezreti, osudili te na to po smrti! Nasmeši se porugljivo: „Ta da, već znam šta misliš; misliš umro sam? Badava, što je zemna površnost! Pa ti da pojmiš poziv čovečji? Ni osnove mu nisi nazro još!

” Ja bih znao inače na to odgovoriti, al' neću da ga jedim, redak mi je gost; razmišljajuć bajagi ćutao sam. „Pa šta to čitaš?” zapita me gost. Jevanđelije, rekoh. „Okapi ga se, dodijalo mi, taj kurs već slušam celu godinu.

„Opet pozajmi! more, dokle ćeš? u Prehodnice novci su mi svi!” — Pozajmi mi od svoje nauke, osvesti mene šta da verujem o jamačnosti opšteg uskrsa?

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

266 KREPAO KOTAO 268 A ŠTA TI JE 270 SELjAK I MAGARE 271 MEDVED KAO PUDAR 272 LAŽ I PARALAŽ 273 ERO S ONOGA SVIJETA 274 DOBRO JE KAD-I-KAD I ŽENU

Vuk je malo zbunjen. »Volkѕѕagen — odgovara on Kopitaru — ja upravo i ne znam šta je to; nego ako su to one pripovijetke, koje narod prosti pripovijeda, takvih u Srba ima kao i pjesana.

Kopitar mu je objasnio šta od toga književnog rada očekuje: »Time ćete vaše Pjesnarice popuniti, a mi, vaši naklonjeni čitatelji, poznaćemo

tome radu, i uputstvo kako ga treba obavljati, ovaj genijalni i ko zavičajna reka bistri Podrinac odmah je shvatio šta se traži i od kakve mu koristi to može biti.

sve, ali zanat«, »Ero i Turčin« I »Slobo iže ali sirca niže«; u dodatku ka broju 95: »Zašto u ljudi nije taban ravan«, »Šta je najgore na svijetu?

Iz tog sudara proizišao je i jedan sasvim nov metod beleženja narodnih umotvorina, metod kojem bi se imalo mnogo što-šta zameriti. Ali to opasno sredstvo za netalente, u Vukovoj upotrebi postajalo je stvaralačko oružje.

njega dolazi Vrčević, ali ne toliko po svojim sposobnostima koliko po kvantitetu prikupljenog materijala iz koga se ima šta odabrati.

Veli najstariji brat: — Ja je ne dam. Kako ću je dati kad ne znam šta si i otkuda si; noćas došao, hoćeš odmah da je vodiš, pa ne znam ni đe bi išao sestri u pohode.

Srednji veli: — Ja ne dam sestre noćas da se vodi. Ali najmlađi veli: — Ja je dam, ako je vi ne date; zar ne znate šta je naš otac kazao? — pa sestru uhvati za ruku i dajući je reče: — Neka ti je sretna i čestita!

Na to reče brat najmlađi: — Ja je dajem, ako je vi ne date; zar ste zaboravili šta je otac na smrti nama preporučio, to nije davno bilo?

A ona sila onog časa otide s velikom hukom. Kad sjutra dan svane, braća se vrlo zabrinuše šta se učini s njihovijem sestrama.

Pošto prođe dosta vremena, stanu se braća jedanput među sobom razgovarati: — Mili bože, da čuda velikoga! šta se učini s našijem sestrama kad ne znadosmo ni traga ni glasa kud odoše i za koga se udadoše!

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

LEPOSAVA: Ja dosta rastrebljujem. SOFIJA: Zašto nisi sobu počistila, nego, kako smo ručali, i sad stoji svinjac? Šta bi bilo, da kakav stran čovek u kuću dođe. (Utire astal i lupa stolice.) Gledaj, gledaj, toliki pra!

Sramota je, devojko, i pomisliti to, kamol da izrekneš. Teško svakoj, koja ne ljubi čistoću. Šta si onu mast metnula na policu, da diraju mačke? Zar je njoj onde mesto?

(Uzme šav i počne kod prozora raditi.) 2. MAKSIM, SOFIJA MAKSIM: U ovoj kući mora sve naopako da ide. SOFIJA: Šta se dogodilo? MAKSIM: Šta se dogodilo? Zavukla si se u sobu, da te ne opali sunce. SOFIJA: Tek što sam ušla.

) 2. MAKSIM, SOFIJA MAKSIM: U ovoj kući mora sve naopako da ide. SOFIJA: Šta se dogodilo? MAKSIM: Šta se dogodilo? Zavukla si se u sobu, da te ne opali sunce. SOFIJA: Tek što sam ušla.

MAKSIM: Sad sam ja kriv što ti ne valjaš. Šta ste dirali u ono bure? SOFIJA: Kazala sam da se spusti u podrum, da se ne rasuši.

Ali, naravno, lakše je sediti kod prozora i šiti. SOFIJA (usšane): Šta želiš da radim? MAKSIM: Sedi, sedi, pa šij, da ti ne izgori bijelo lice. Teško meni, to ja znam! (Odlazi.

Ako je belo, „zašto je belo“; ako je crno, „zašto nije belo“. Ako ćutim, „zašto ne govoriš“; ako progovorim, „šta toročeš koješta?“ Ovakve naravi valjda nema nigdi na svetu. z.

SOFIJA (smeši se i sleže ramenima). JEVREM: Rekao bi čovek čitavu brigadu eksercira, tako se razvikao. SOFIJA: A šta ćete? Ja gledam, što je pravo, da mu ugodim, ali on se srdi, te srdi. Već ne znam, kako ću. JEVREM: He, he!

Mati pokojna imala je dosta nevolje s njime, ali subordinacije nikako. SOFIJA: Šta znam; da je vaše naravi, volila bi. JEVREM: E, sa mnom se moglo komandirati, kako si htela.

No pod priklad, evo komandanta! 4. MAKSIM I PREĐAŠNjI MAKSIM (Sofiji): Sediš, sediš! SOFIJA (ustane): A da šta ću zaboga? MAKSIM: Lezi te odmori tvoje kosti. Strunila si se.

MAKSIM: Kad treba drugo raditi, onda te je napao šav. Ja moram propasti kod takve žene. Šta si imala kupovati gvozdeni lonac? Nije ti po volji od zemlje!

MAKSIM: Proklet bio čas, kad si ti stupila u moju kuću, to ja znam. JEVREM: No, Makso, sad pod priklad! MAKSIM: Šta si me ti opet zaopucao s tvojim eksercirom: oćeš da je sasvim pokvariš. JEVREM: Sofija ima najbolju konduitu.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

) Ostavili me samu, tek da imam uzroka jediti se... Persida! POZORIJE 2. PERSIDA (dotrči), PREĐAŠNjA PERSIDA: Šta zapovedate, milostiva gospoja? SULTANA: Devojko, ti ćeš meni život prekratiti. Koliko sam te puta vikala?

SULTANA (zamane): Sad ćeš se obrecivati naopako! Misliš da sam ti ja vincilirka, da se kriviš na mene? Šta si stala? Nemaš nikakva posla? PERSIDA (pođe). SULTANA: Tako, sad mi počni jošt inat terati.

PERSIDA: Molim, šta vam se priključilo, te ste tako ljutiti? SULTANA: Gledaj ti špiona, kako bi tela da se i u tajne moje pleće!

(Oda gore i dole.) Šta si se usićila? Oćeš da te molim da govoriš? Jogunasti rode, neće me đavo od tebe nigda kurtalisati!

Ubio Bog i onoga koji te je doveo na moj vrat! Ali zna on šta radi, žao mu je da mi i jedan sat, jedan minut prođe u miru bez jeda. PERSIDA (O, bože, bože!

PERSIDA (O, bože, bože!) SULTANA: Šta mumlaš, nemaš svoga posla? Sestro Luciferova, ti ćeš mene u grob oterati. Šta si stala kao proštac nasred sobe?

PERSIDA (O, bože, bože!) SULTANA: Šta mumlaš, nemaš svoga posla? Sestro Luciferova, ti ćeš mene u grob oterati. Šta si stala kao proštac nasred sobe? PERSIDA (pođe). SULTANA: Ali dokle ćeš me jesti, zaboga i pobogu!

STEVAN: Meni jošt nije niko glavu rascopao. SULTANA: Odgovaraš? Sad ću se zaboraviti šta sam, pa ću ti zube izbiti, ugursuz jedan što si ti! STEVAN (nepovoljno): Milostiva gospođa...

Ni reči, zašto će ti se odma prekinuti jezik! Kad nisi za služitelja, a ti k vragu, nemoj mi život jesti. Šta srljaš u sobu kao goveče? Šta ćeš sa mnom? STEVAN: Vi ste kazali da se upregnu konji.

Kad nisi za služitelja, a ti k vragu, nemoj mi život jesti. Šta srljaš u sobu kao goveče? Šta ćeš sa mnom? STEVAN: Vi ste kazali da se upregnu konji. SULTANA: Vozi se ti s tvojim dedom sad pod noć.

SULTANA (okrene se naglo): Da crknem, da me vrag odnese, kad nemam sreće! TRIFIĆ: Šta ti fali, sunce moje! Ti si gospođa u celoj kući, što ti oćeš, ono mora biti. SULTANA: Gospođa?

SULTANA: Gora sam nego sluškinja kod tebe, napustio si ove da me kaljaju od glave do noge. TRIFIĆ (gledi u Persidu): Šta ste joj radili? PERSIDA (slegne rameni). SULTANA: Šta se rogušiš, strvino ženska?

Lalić, Ivan V. - PISMO

3 Kada te pitam šta si snila noćas, Kažeš da ne znaš, ili se nasmešiš; Da l zbila snito zaboraviš očas, Il zagonetku ne želiš da rešiš?

7 Jednom, kad dugo bila si na putu Po nekom podneblju što nije tvoje, A nisam znao pravac ni maršrutu, Ni šta ti na tom putu pisano je, Kada po dan bi stao u minutu, Kad morao sam da volim za dvoje, Uvežbao sam vrhovnu

(4—5. III 1992) RIMSKA ELEGIJA Šta li smo ovde nekad ostavili u zalog, Kad nas toliko mami povratak? U daljini Južno od srca mora da ostao je deo Osnovne

zakon Prostoga pada ne protivureči lepoti Pokušaja da mlaz iz školjke dodirne zvezdu, Utisnutu u nebo kao slovo u slog. Šta li smo ovde nekad ostavili u zalog, Što sada nam se nudi kao blagoslov i plač?

i rastvarač ploti, Jezik anđela izdrobljen u cveće I proključali katran, karakazan, Bogu na službi za strašno umeće. Šta uroniš u more, lakše biva 3a istisnutu količinu bola, Po Arhimedu; prisilno krštenje Utopljeniku grane pluća skrši, A

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

tetka Gina što je u gostima, a na kraju ni matori nije izdržao, nego bacio novine i dovukao se iza keve, da vidi, kao, šta se to dešava. Bože, kad pre izraste ovo dete! Kako proleti vreme!

Da mi je samo znati kuda li je naumila? Gde li će i s kim li će? Ima li koga? Ima da ti ne kažem šta... Još je rano! A, tebi u njenim godinama nije bilo rano, a? Ode! Zamače iza ćoška... Trebalo je da ponese džemper!

i neke trebalo da popustite jednom putujućem glumcu i dozvolite mu da vas poljubi u kućnoj veži (šta li ono beše s njim?

Već je vidim kako ulazi u trolejbus na prednja vrata vičući: — Šta je, bre, šta si zinuo? Bebironi ufuravaju u modu!

Već je vidim kako ulazi u trolejbus na prednja vrata vičući: — Šta je, bre, šta si zinuo? Bebironi ufuravaju u modu!

“ ili „Reci, a šta se dogodilo posle toga?“ Drage moje devojčice, čitava ta stvar podsećala je na one grandiozne završetke simfonijskih

Što sam mislila o vama? Bože! Krepavala sam od straha da niste kakav naduvenko, ako razumete šta oću da kažem, mada se to ne bi slagalo sa onim što pišete, shvatate? Onda se najzad odlučim pa — kud puklo da puklo!

Mogu vam reći da to i nije tako neprijatno, premda se malčice ukopavam sama pred sobom! Mislim, šta će mi sve to? Hoću da kažem: više volim da sedim u nekoj kuhinji gde me niko ne vidi.

Na primer, „Zvezdanu prašinu“ i te fazone! To zvuči tako nekako pospano, ako razumete šta hoću da kažem. Koliko mi je godina? A koliko biste mi vi uvaljali? Osamnaest?

A koliko biste mi vi uvaljali? Osamnaest? Odgovor je tačan — hoćete li dalje, za sto iljade? Koji ste vi šmeker! Znate šta, kada mi neko kaže: Ne znam šta bih dao da imam opet osamnaest — najradije bih mu uz konjak naručila i malu živu sodu

Osamnaest? Odgovor je tačan — hoćete li dalje, za sto iljade? Koji ste vi šmeker! Znate šta, kada mi neko kaže: Ne znam šta bih dao da imam opet osamnaest — najradije bih mu uz konjak naručila i malu živu sodu (Na2COOH).

I uopšte, ima li šta gore od osamnaest godina? Ima — sedamnaest! Pre svega, treba da znate da mački od osamnaest ne odgovara svaki momak.

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Je li ona bosa, gola stigla jutros do Stambola? (Gola, bosa, sa venčićem od otkosa.) Bol u bolu. Šta je opet na pomolu? Vreme laje. Jedan prosi — drugi daje. Ko ne haje Sklanja glavu sa promaje. Sedlaj konja!

KROZ GORAŽDE Kosiš li to ili žanješ belo žito? Šta li sija? Sanjamo li i ti i ja? Od nezgode, tebi ponoć - meni podne. Plitke rake. Truo mozak piju svrake.

Plesnivi su hljepčići, u kući je memljivo. Krcka mačak orahe pod zovicom cvjetalom. Šta s teletom troglavim, šta sa kravom krepalom? Krov zijevac zarže - skopča vjetar uzdu mu.

Plesnivi su hljepčići, u kući je memljivo. Krcka mačak orahe pod zovicom cvjetalom. Šta s teletom troglavim, šta sa kravom krepalom? Krov zijevac zarže - skopča vjetar uzdu mu. Olistala bunikom krene kuća ỳ šumu.

Frulu, kolo, studenac, krčage (krhotine!) Breg imenom čuva. Razabravši, na izmaku snage, šta se valja, šta kotrlja, kuva, on razigra uspomene nage po vodici kad mrak se izuva.

Frulu, kolo, studenac, krčage (krhotine!) Breg imenom čuva. Razabravši, na izmaku snage, šta se valja, šta kotrlja, kuva, on razigra uspomene nage po vodici kad mrak se izuva.

Pod stoleće orahovo sentandrejsko sleti kolo. Grabovac je negrabovac. Po nečuju šta leluja? Oživljuje slovotvorac šum Šumberka, sev Sečuja: pa se surva kroz tišinu, s limskih međa, s pivskih strana,

? Prhnulo frt je, u šašu ša je: zbjeglo her pod jer - a u čestar šča. Fita se pita s ižicom šta je... Ulij u putir sa trebnika krv. Bjedi se ledi - ne čavrlja črv.“ Tamjan udahnuv, sklopi korice literatura.

Povezujem kraj sa krajem i višnjama punim zdele. Ne znajući šta s očajem, ja izmislim i predele, kroz koje mi sen proiđe, Ljuboviđo Ljuboviđe.

i uzmahnem crven-krilom: uz krilate krajolike leti Mesec u karuci u bojama žure slike i razmiču međe zvuci. Šta iz šale proiziđe, Ljuboviđo Ljuboviđe!

drhturiš, zrako, te mi greješ trnce u praški zrenja, kad se pitam: Šta li toliko teži da se gorko žali? Iz vode blesne nebesko ostrvce.

VII Šta sunča više Užarena tačka? Pometnja teče - cvetaju joj bulke: po Tikvi bunca kỳkurek maslačka, kukỳta svira s bunikine

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Znam da je ovo proizišlo od kakvog filozofa, jer su oni i sa ženama imali parnice. Ali šta se ja za to brinem? Sljedstvo je ovog izrečenija da se ne moramo baš tako strogo držati sovesti.

ALEKSA: Lepo! Bar možeš i ti kakvu modu zavesti, i to Najjevtiniju modu. MITA: Ja nisam mode ljubitelj. ALEKSA: Šta? Ceo svet trči za modom: devojke, žene, momci, bogati, siromasi, sami filozofi; i ti jedan oćeš da budeš osim sveta!

ALEKSA: Prvo sam ti bio advokat. MITA: Kad si ti učio prava? ALEKSA: Vidiš da si prost. Treba znati šta je krivo, pa se za pravdu ne brini.

Ljudi kad čuju moje toliko „krivo pomisle naravno: „ovaj zna i šta je pravo“, pak navale da im pišem prošenija. MITA: Šta si tu mogao znati. ALEKSA: Alat čini zanat.

Ljudi kad čuju moje toliko „krivo pomisle naravno: „ovaj zna i šta je pravo“, pak navale da im pišem prošenija. MITA: Šta si tu mogao znati. ALEKSA: Alat čini zanat.

Ali kad od jednoga izvaram sto forinti, vidim šta mi se piše, pak — ispod žita. Zatim se dam na doktoriju. MITA: No, tu znam da si sve pokojne izlečio.

ALEKSA: Bogami, ne mogu, Mito. MITA: Eto ti mi prijatelja! A zašto? ALEKSA: Iz najprostijeg uzroka. Nemam! MITA: Šta? I ti si mi doktor, advokat i učitelj bio? Zbogom! Takav prijatelj meni ne treba. ALEKSA: O, o, o, nemoj tako žustro!

ALEKSA: Al’ su nam dosta i pomogli. MITA: Vidim da moram skapati od gladi. ALEKSA: Znaš šta je, Mito, nisam ni ja baš tako sit, a novaca nemam; ajde u onu kuću što je malo uglednija od drugi.

(Pođe.) ALEKSA: Samo pazi na „abije“ MITA: Gdi su? ALEKSA: Šta, gdi su? MITA: Te gurabije. ALEKSA: Ej, prostače, ti ćeš meni sav posao pokvariti.

MARKO: A šta je to švermovala? JELICA: Ah, švermovati je to što u Beču kažu švermeraj. Koliko sam puta ja švermovala, ne mogu vam

Koliko sam puta ja švermovala, ne mogu vam iskazati, ljubeznn tatice. MARKO: Ali šta je to švermovati? JELICA: Ta kažem vam, to je švermeraj.

kakve bi jošt nesrećne princese i heldove našla, kako su se zaljubili, kako su stradali, kako su se ubijali, — ah, i šta ne bi čitala, kad bi znala francuski! MARKO: Šta bi se pomogla time?

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

“ Prozoru Pijetlić dopade skokom, naheri glavu, zažmiri okom. „Lijane, kaži: šta ću da radim? Da vjeru dadem riječima tvojim? Pšenicu želim dušu da sladim, samo se torbe i zuba bojim.

“ Vrlo daleko, uz odjek lak, škljocara stara opali: tak! To Mačak lovi dalekim lugom, a i ne sluti šta mu je s drugom. I opet Pijetlić nadade viku iz torbe stare: „Kukuriku!

Drži ga, stara!“ Jadna se baka iz sna trže, zbuni je dreka i rumen sjaj, pa svraku pita što može brže: „Otkuda? Šta je?! Da nije zmaj?!“ „Kradljivac zvijezda u tvojoj kući! — povika svraka — Treba ga tući!“ „Pogađam ko je!

smješka lukavo lice, pa na put krenu tiho ko sjena, unuka prati nazorice oblakom sivim obavijena: kuda li skita i šta li radi, kakva li čuda na nebu gradi. Buljuk se zvijezda uz Mjesec jati, oblak ih sivi pažljivo prati.

Udari Mjesec u gromki smijeh. „Pogledaj vuka šta luda radi, hoće iz vode mjesec da vadi, ja se ogledah u modar vir, a Vujo misli: Ono je sir!

Crveni Vrabac hiljade ljeta po zemlji ovoj bezbrižno lijeta i ne zna šta su tuga i smrt. Crveni Vrabac ptica je čudna, cvrkuće, leti, vječito budna, Neznankom zemljom dan i noć.

Znali su zašto more se ljuti, znali šta misli i kada ćuti, čitali njegov muk. Znali su uzrok njegova gnjeva, kad strašnu pjesmu osvete pjeva iz teške bure

“ KRAJ Šta dalje beše, kakav je kraj? Pričaću i to. Poslušaj! Krvnika vuka, jadna mu majka, umlati brzo seljačka hajka.

sam gazda — Radu, bio sam mu čuvar stadu, kad ostarih, nema lijeka, on me htjede da ucmeka. Šta ću, kud ću, gledaj muke, pa pobjegoh u hajduke.

svijetlu, gledaj čara, tu koliba stoji stara, kroz prozor im pogled ide, imali su šta da vide: unutra kraj sofre fine, sjede četir gazde njine, pa se časte, brke maste.

Kada gazde minu strava, reče Rade, mudra glava: „Idem kradom izviditi šta bi ono moglo biti.“ Ide Rade kao sjena, vidi: vatra ugašena, al mačkove sjaje oči.

“ Ide Rade kao sjena, vidi: vatra ugašena, al mačkove sjaje oči. „Šta je ovo?“ gazda kroči, al u grlu riječ mu zape, zgrabiše ga oštre šape, oštrije su nego kosa,

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Ja sam i suviše zadovoljan što je napisana da bih želeo reći drugo šta o njoj. Kudikamo kompleksnija, kudikamo prostija od svega toga, ona ne nosi u sebi nijednu tezu, ne govori ni o jednoj

Njegov sin skida kapu i gleda me smešeći se. On gleda naročito u jezero iza mene, tj. ne gleda ni u šta, pošto teško da tamo ima šta da ga zanima. — Ova se barka vraća na ostrvo; tako ću vama uštedeti trud.

On gleda naročito u jezero iza mene, tj. ne gleda ni u šta, pošto teško da tamo ima šta da ga zanima. — Ova se barka vraća na ostrvo; tako ću vama uštedeti trud. Hteo bih da vas zamolim da uzmete za piće.

Glavno je da imam gde da prenoćim. Kada se večera kod vas? — Kad god hoćete. Obično jedemo u osam. Šta da vam spremimo za večeru? — Ono što obično spremate za sebe. Ako je mogućno, ribu.

— Voleo bih da vidim ostrvo pre večere. — Naš dečko vam može pokazati ostrvo. Malo šta ima da se vidi. Zamak ima veliku zbirku oružja. — Hvala, ići ću sam. Još nešto: mogu li biti probuđen pred pet?

Jedino što primećujem jeste da jedan od njih nosi nešto veliko i kao pleteno od trske. Vidim kroz to komad neba. — Šta je to što nosite? — Za hvatanje jegulja. — Imate jegulja u jezeru? — O, mi naročito živimo od njinog hvatanja.

Moram čak da se vraćam, jer zaboravim šta je bilo. — Kako se zove knjiga? — Život od Benvenuta Čelinia. Opisan je ceo život Italije u XVI veku.

— Sigurno da ne. Sramota je da sam vas ja na to priznanje naterao, a sam vam nisam rekao, šta ja nisam nikada video. Ona me pogleda i odmah razumede rđavu igru reči. — Šta vi niste nikad videli? Ili bolje, znam.

Ona me pogleda i odmah razumede rđavu igru reči. — Šta vi niste nikad videli? Ili bolje, znam. Hteli ste da kažete, je l̓ te: „Tako lepu devojku!

Čeka da se ispile mali. Nađi i jedan limun. Ukućani se počeše lagano skupljati. Ceo je svet hteo da zna šta čitam i da li dolazim od Logorne ili Pankorbe, tj.

— O, ja sam imao naročito mnogo sreće. Ja sam možda i samo slučajno uvek video šta treba činiti a šta drugi ne čine. Sigurno; bio sam uvek spreman na rad.

— O, ja sam imao naročito mnogo sreće. Ja sam možda i samo slučajno uvek video šta treba činiti a šta drugi ne čine. Sigurno; bio sam uvek spreman na rad. — Ja sam se uvek divila, kad jedan čovek tako mlad uspe u životu.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

skupio decu i grožđe im daje, A pesme se hore — i vesele traje, A deca se mala oblizuju samo — Ta deca smo, deca — a šta drugo znamo! JESEN K'o gorda carica i bajna, sa snopom zlatnoga klasja, Na polju jesen stoji.

Venulo je malo dete, što mu zemlja majku krije, Nestalo ga jednog dana i nikada došlo nije... Kud se delo? Šta je s njime? Niko nije znati mog'o, I od ovog tužnog dana proteklo je vrlo mnogo.

Dim se vije, mota — i koluti jure U kapiju tvrdu i zidine sure. Ko je ovo momče? Koji jad ga slama? I šta traži noćas od Božijeg hrama? Crn, sebarski plašt mu mlada pleća krasi, Po kome su pale kovrdžaste vlasi.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Ni sada ne ustajem kad me býde – strašni sud li je, šta li je – kroz progrizene uši mi viču: Ustani nekrste i telo svoje pokupi!

pričest mi nisu dali te sam žedan ulicama hodio (zato sad mnogo vino pijem) i tužan bejah: prosjacima nit imah šta da udelim niti sam bejah prosjak, u gradu punom brodova i cveća nikoga nisam poznavao doli gospoda Boga samog.

DUH SE RUGA CARIGRADU Neki put se spustim sasvim nisko na glatke kupole — stolice vihora — da čujem šta sad telonosci rade.

Jadno to samoljublje bića zbijenih u grozdove mesa! Šta da se s njima radi? Da li im otvoreno kazati da se više ništa ne očekuje od njih, ili im pustiti veru u plodove patnje

I noć im prelijem preko tornjeva i glava. Nekiput se spustim sasvim nisko do sirotih predgrađa vaseljene i ne znam šta da počnem.

RAZGOVOR NA BOJNOM POLjU Beše to praznik. Konje smo pojahali, rala okrenuli u vis, šta ćete da orete — vikale su njive za nama i žene su dizale ruke.

iz grčkih metropola koji zalazi daleko na sever meć Slovene i seljake, dugo već hodim i smišljam pismo o tome šta se vidi ovde iznad zemlje pa do neba, korak po korak uz stepene dima: lebde tu glave i crkvice ko cveće bez struka,

idu kroz pećine gde se batrga čovečija ribica, dodiruju iznutra slepoočne žile vrele kao konjske sapi i čuju desno šta kuju Bugari i levo kako se svađaju Srbi, a oni, Grci, krotki i ćirilski, zagrljene dve prevratne zvezde, nose u

meandri idu preko granja i prate arhisatrape znanja kako seju znake za sanjiva plemena i nebom otvaraju izvore mleka. Šta li će Balkan da uzdari ratove il fresku?

Što smo mu tako dugo bili verni? NAČELNIK SE ŽALI NA JERETIKE Šta hoće ti ludaci, čemu te smutnje, kao da carstvo na zemlji može biti bolje no što jeste.

Mantije se nebom viju, ja hodim u ubožničkoj vreći, u strahu su i vetri, crnilo u mahu, šta će biti od mojih kosti, trulež? Ili će biti mošti! Varlaam je zver. O tome sutra.

Androniče, šta je s hrišćanskim rogom? on se smanjuje, izbavi me od lukavosti i prosti, dostojno je to. Jest, svjetodavče, je l

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

Kao da ga nije ni bilo. PROKA: Tako ti je to, moj Agatone! Danas jesmo, sutra nismo. VIDA: Šta ćeš; takav je zakon božji, prijatelj-Proko, pa ne biva drukče! PROKA: Ne biva, bome!

VIDA: Tako je to, dabome, kad kod tolike familije tuđini upravljaju i naređuju. AGATON: Šta ćemo, tako je pokojnik želeo i tako je naredio.

Pa on da je valjao, valjao bi najpre sebi, a ne bi pao pod stečaj. TANASIJE (buni se): Pa šta ako sam pao?! Danas malo veći i jači padaju pod stečaj, pa zašto ne bih ja?

MIĆA: Kako u vazduhu? Kako vi to mislite? AGATON: Onako, znaš, ne mogu da ti uhvatim nikad kraj... MIĆA: Ne vidim, šta imate vi meni da hvatate kraj? AGATON: I ostavi to, 'al tebi se nekako ne drže nasledstva.

AGATON: Jesi, to ti priznajem, samo skupo je to tvoje školovanje, i što je glavno: ne vidim, znaš, šta imaš od tog školovanja. Nemaš službe, nemaš zanata, nemaš nikakve koristi.

AGATON: Pa i jesam, Trifune! Znaš li ti šta znači to srez od 52.374 stanovnika? – 52.374 stanovnika, a ja samo viknem: „Mirno!” a svih 52.

AGATON: Hteo sam, znaš, onako da je ispitam malo. SIMKA: Šta imaš da je ispituješ? Nisi ti ovde u srezu, nego na parastosu. Šta imaš tu da ispituješ?

SIMKA: Šta imaš da je ispituješ? Nisi ti ovde u srezu, nego na parastosu. Šta imaš tu da ispituješ? VIDA: Pa da vidiš, Simka, pravo da ti kažem i treba ispitati.

AGATON: Šta ćeš, prija-Vido, takva je poslednja volja pokojnikova i ne možemo mimo njegovu volju. SARKA: A kome je on to, bajagi,

AGATON: Jesam! PROKA: Pa jesi li šta saznao? AGATON: Kopkalo me pa sam otišao i kod samog starateljskog sudije i pitao ga: možemo li mi, kao familija,

TANASIJE: Pa šta veli? AGATON: Veli: možete, ali bolje: strpite se; pokojnikova je želja bila da budete strpljivi. SARKA: Lako je njemu

SARKA: Da mi je samo znati šta mu je to trebalo? SIMKA: Baš i ja se to pitam. AGATON: E, šta mu je trebalo? Znao je on dobro šta mu je trebalo.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Ipak se nešto događalo. Čobanin ne umede da mi kaže da li je to uvek tako. A šta i on zna?... Kao da živi na nekom drugom svetu.

On sleže ramenima i čudno mu je što se ja toliko uzbuđujem. A i da je štogod, šta se to njega tiče. Njegovi psi-stražari spavaju, kurjaci su po jazbinama, ovce njegove miruju.

Čobani se zgledaše, kao da ne shvataju smisao reči i kao da se pitaju: a zašto to? Šta su oni kome učinili? Njima je tako dobro ovde. Saživeli su se sa svojim stadom...

SIROTE MAJKE... Moji su roditelji stari, patrijarhalni ljudi. Majka se brinula da mi se nije šta desilo, a otac, kao stari ispravan činovnik, razmišljao je da li ću na vreme stići u svoju komandu.

Krijući pogled od mene, dobovao je nervozno prstima po stolu. Najzad progovori: — Šta ćeš... nije on sam. Ceo narod ide... Ne vredi plakati, opet će doći.

Moj se otac naljuti: — Vi ste žene zloslutnice. Šta plačeš?... Nismo ja i ti sami. Stotine hiljada roditelja ispraćaju sutra svoju decu.

Majka je ostala da mi u toku noći spremi za jelo. Jer ko zna koliko ću putovati, a sad je teško ma šta kupovati na stanicama. Otac me probudio. Oni su već odavno bili ustali.

Oni su već odavno bili ustali. Na stolu su se nalazile upakovane moje stvari i majka mi je objašnjavala gde je šta. Seli smo za doručak.

Pogledao sam na časovnik. — E... — Šta? — i majka me sa strahom pogledala. — Je li vreme? — dodade otac, pa se diže, kao da želi da ubrza trenutak rastanka.

Otac je grizao usnu i sa mukom se savlađivao. Onda se obrati majci. — Dosta, budi pametna. Šta buniš dete... Tako mora biti — pa joj odmače ruke od moga vrata i ledenim glasom obrati se meni: — Sine, otadžbina te

— Budi razuman i čuvaj se. E, zbogom, i srećan ti put!... Dotada nisam naročito pomišljao da mi se šta može desiti.

— Budalo jedna, pa kud si navro za Veles?... Teraj to napolje! — naredi vojniku. — Kad bude vreme, javiće se. Šta je?... Za tebe ne važi naredba? — obrati se meni. — Oprostite, hteo sam samo da pitam kada voz polazi?

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

On i sam ne zna zašto mu baš ma misao zastade u glavi, on ne pomišljaše ni na šta drugo, ali tek osećaše, da bi mu mnogo prijatnije bilo, kad bi i učiteljica stanovala u školi. »Ovako...

Bi mu to neprijatno; on se namršti i ubrza korake. »Kad će me to jednom proći! uzdahnu on. Šta su oni, obični seljaci!... Šta imam da se tu... Ali znam da ću zadrhtati kad ih ugledam.

»Kad će me to jednom proći! uzdahnu on. Šta su oni, obični seljaci!... Šta imam da se tu... Ali znam da ću zadrhtati kad ih ugledam.

Svi opet posedaše i nastade kratko ćutanje. Svi gledahu učitelja, a on, da bi ma šta radio, produži brisati se i onamo gde je sve bilo suvo.

— Tako je, tako je, ubrza obradovan učitelj, što mu se dala prilika da joj ma šta rekne. — Ama čekaj, gospodine, stade kmet izvijati slatko i rečito.

Bože moj, kako se je to sve sjajno zamišljalo!... Znate već šta može misliti zdravo i veselo šesnaestogodišnje devojče.

k sebi, a još više joj pade teško, što se ovaj prostak podsmeva njenom drugu, te mu odgovori dosta oporo: — Ne znam šta vi govorite. — Ehe... pa onaj krivi. Vaš novi učitelj...

Znam da će od naroda pokupiti svih dvanaest, kao za gospodin Dragoljuba... E, trniću, nećemo tako. Pa šta ćemo kad ti noćas, bratiću, bocneš tako moga gospodina... Ček-ček, naći ću te ja.

He, ali im on nije dao ni opepeliti: zubat beše, pa odmah za oči. »Šta vi tu, veli im on, mučite ovog jadnog starca.

prekide mu učitelj dugi monolog. — Za večeru? Kako ne, štogod hoćeš, bratiću!... Samo ne znam šta bi. — Ja imam hleba, doneo sam sa stvarima, a ti nabavi koje jaje, pa ćemo večerati.

Da li je spremljeno sve što treba za otvaranje prvog razreda ?... Kako li će ona... Ah, šta ja sve oko nje, kad ona i ne misli na mene; to sam baš dobro video... Kako me je gledala... kao da sam... kako ću reći..

pozdravi se starac, skinuvši kapu i naslonivši se obema rukama na dugačak štap, koji mu dopiraše do same brade. Šta je to, kmete Ćiro, i vi ljudi!

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Stade gromot, stade tropot Oko dvora Vidojeva. Al’ govori beli Vide: “Iziđ’, ljubo, te pogledaj Šta je gromot, šta je tropot Oko dvora Vidojeva!

Stade gromot, stade tropot Oko dvora Vidojeva. Al’ govori beli Vide: “Iziđ’, ljubo, te pogledaj Šta je gromot, šta je tropot Oko dvora Vidojeva!

59. Šta se sjaji kroz goru zelenu? Da l’ je sunce, da l’ je jasan mesec? Nit’ je sunce, nit’ je jasan mesec, Već zet šuri

“ Snaha njemu tiho odgovara: “N’jesam rasla bora gledajući, Već tvojega brata čekajući!“ 76. Šta se beli gore na planini: Da l’ je inje, da l’ belo kovilje?

Trajat mladost u neradost, znaš ti, dome! Evo idem kukavica u dom kuku! Kada dođem u dom tamni, tamnoj mene! Šta ću đeci kaživati, đeci lele! Kad me sretnu đeca u put, srećo moja! E su đeca mila tebe, diko mila?

Često plaču, sporo rastu, čest moj jade! 96. Moj Jovane, orlomane, A kamo te, ne bilo te! Šta učini i uradi, Kako će ti kuća tvoja I žalosna braća tvoja? Što salomi braći krila I cijelu bratstvu tvome?

sunce na zaodu; Otud ide svekre Petre, Da on vozi trudne snae, Trudne snae i umorne; Pa besjedi svekre Petre: “Šta ste take, mile snae! Kan’ dasu vas zmije pile, Zmije pile i gušteri?

“ 105. Šta se sija kraj gore zelene? Da l’ je sunce, da l’ je mjesečina? Nit’ je sunce, nit’ je mjesečina, Već dva zlatna roga

“ 108. Oči moje, kud ste pogledale? Srce moje, šta si požuđelo? Da bi Bog d’o svakom, ko što hoće, A i mene, što bi milo bilo!

“ “Ostavljam te mojoj majci i tvojoj!“ “Šta će meni moja majka i tvoja, Kad ja nemam tebe, dragi, kraj sebe?“ 131.

“ 133. Končić kuje kraj mora alata. Kopčić kuje, daleko se čuje. Karala ga ostarjela majka: “Šta je tebi, moj jedini sine, Zašto kuješ konja od mejdana?“ “Prođi me se, ostarjela majko: Udala se moja jauklija!

“ 176. Tri su jele spored rasle Na vedroj - vedroj noći Na jasnoj mesečini. Pitale su jedna drugu, Šta bi koja najvolela. Najstarija govorila: “Ja bi’ čoju najvolela“. A srednja je govorila: “Ja bi’ blago najvolela.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

” (Zagrlivši ga, izvuče njegov mač i, s isukanim mačem, koji u njega uperi, brzo se odmakne.) „Gledaj, zlikovče, šta ću sad s tobom da učinim! Ja jesam nemoćna žena, slaba i nežna, al očajanje mi daje džinovsku snagu!

DARA: Ako ćete da živite, kopajte grobove! Bar tog posla ima danas na pretek! JELISAVETA: Nećeš ti da me učiš šta da radim! SOFIJA: Jelisaveta! JELISAVETA: Nisam ja negovala moju lepotu za lopatu!

DRUGA GRAĐANKA: Daću ja tebi primitivizam po dupetu! DARA: Jeste je čuli šta kaže? TOMANIJA: Popela se na ono bure da nas pljuje! ČETVRTA GRAĐANKA: Nemački plaćenici! JELISAVETA: Katrandžije!

Ti mora da o sebi imaš neko veoma visoko mišljenje, kad tako misliš! Šta kaže, „ja mislim”! Ništa manje! Zar se sa takvom glavom može — misliti?

Šta kaže, „ja mislim”! Ništa manje! Zar se sa takvom glavom može — misliti? Znaš li ti uopšte šta znači to, taj proces, taj glagol, ta glagolska radnja: misliti?

” Seti se odakle je to! VASILIJE: Omaklo mi se! I ne mogu stalno da pazim šta pred njim govorim! Gospodine podnaredniče, to je tekst iz jednog pozorišnog komada!

DARA: Sigurno da mislim! I sigurno da će preduzeti! TOMANIJA: Šta misliš šta? DARA: Zasad ništa! Ništa, dok drugovi ne izvrše planiranu akciju!

DARA: Sigurno da mislim! I sigurno da će preduzeti! TOMANIJA: Šta misliš šta? DARA: Zasad ništa! Ništa, dok drugovi ne izvrše planiranu akciju! TOMANIJA: Što nećeš da mi kažeš kakvu akciju?

JELISAVETA: Nama su tantuzi napoleondori! VASILIJE: Živimo u nacrtanim kućama! FILIP: Pa šta? SOFIJA: Filipe, molim te, samo ti nemoj ništa da objašnjavaš!

FILIP: A ti jesi? VASILIJE: Našao se ko će da me pita! MAJCEN: Prekinite! FILIP: Šta kaže: svestan stvarnosti! Koje stvarnosti? VASILIJE: Ove! Ove ovde! Ove u kojoj se nalaziš!

VASILIJE: Izvinite, ne mogu da se savladam! JELISAVETA: Mi smo samo pokušali da objasnimo! MAJCEN: Šta da objasnite? VASILIJE: Pa to zašta ste pitali, to sa oružjem! Zar ne vidite da je u pitanju drveni mač?

drvenih mačeva, na kojima jedino može da se isprži jaje ili skuva čaj — naravno, pod uslovom da imate jaje ili čaj — šta li tek radite sa onima koji imaju prave puške, i prave bombe? MAJCEN: Ko ovde postavlja pitanja, ti ili ja?

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Nek šeće u njemu Mesec sam i plače noć i mir. NAŠA ELEGIJA I boli nas. Gračanice više nema, šta bi nam takovska groblja? Marko se gadi buđenja i zore, grobovi ćute, ne zbore, u nebo diže naš prezriv osmeh roblja.

Šara bez smisla, broja i reda, tankih ko izoran crv. Beskrajan kao nebo nadamnom ne marim šta će sa mnom, pun smeha, smrti, stoke i greha, na meni sudbinom tamnom vez veze moja krv.

Ne bih je rukom za carske dvore mako, za onaj bludnicâ raj. A šta je meni do tih mramornih dvora tučnog ponoćnog sata, što očima slepim odbijati mora, sestri sramnoj od brata?

A šta je meni do velmoža u svili, sa sokolom na ruci? Otac mi je sebar što na točku cvili, a kćer mi glođu vuci. Baš ništa m

I, tako, bez bola, vratiću se, bolan, voćkama naših polja. I, tako, bez mira, patiće gorko, mnogo šta, od mog dodira.

I, tako, bez puta, moje milovanje, po umiranju luta. A mir, svud je mir, kad raspnem šta je bilo i priklonim glavu na ono što me čeka; na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo i smeh, i divna bestidnost,

Zar me nije kiša mutna, marta i aprila, uvela u bolnu zbrku igračaka sitnih? Pa šta mi dobro osta, od svih tih toplih krila, što su me nad Frušku bacala, sa ravni žitnih?

Žar, san, svilu, pesak, šta li, sad, u ruci držim? Kad sve to, što tamo bi i prođe, ovde zahvatim. Zar sam to ja, što upaljenim pogledom

Sve ono što videh drago, tužno, plemenito, zbog čega, gde sve, i šta sve, žarko, ne izljubih? Vratih Ti se! Pa zar da kopnim, bolujem, mrem, u smrti, kuda si brdovita se rasula?

Onda nemamo šta da razgovaramo!“ On je bio usvojio, usinio, kao neženja, sina svoje sestre, Dušana, i nadao se da će taj mladi oficir

Ni sa tim rukopisom ne znam šta je posle bilo. Rukopisi se ne vraćaju. Kopije nikad nisam imao. U poeziji, mene, i moje drugove, najviše je

Da bi učinio po volji toj staroj ženi, barun se pričešćivao. Kad je posle pričao šta je sve priznao svećeniku prilikom ispovesti, Hojos bi se zacenio i zagrcnuo.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Sa strahom, da je ko ne opazi, uze one ruže iz groba i, plačući, otrča da javi učenicima šta je videla, a ruže odnese kući i sakri ih.

On je mislio da su ljudi krivi što je on takav i da bi on sasvim drukčiji bio kad ne bi bilo oko njega ljudi. Ali, šta da radi?

— Doista — gunđao je — zašto je Bog stvorio tako sitna bića koja su samo od štete. Te mušice nisu ni za šta drugo nego da nam natrune i pokvare mleko, a nas, pastire, da uznemiruju, da nas peckaju i prkose nam.

Starac, iznenađen, naperio uvo, napregao sluh i, u večernjoj tišini, kad su već i ptice ućutale, on mogaše da razabere šta mu je mušica govorila. — Ne greši, starče! — govorila je mušica. — Ne ljuti se što i nas ima na svetu!...

Bog je nas više puta upotrebio za svoje božanske namere a na čovekovo dobro... Šta? Ne veruješ? Evo čuj! — kod nas mušica ima predanje, koje prelazi s kolena na koleno i čuva se kao sveto u današnjim

“ Starac je nedahnimice i sa zebnjom u srcu slušao šta mu pripoveda mušica. Na kraju, priznao je, drage volje, da i mušice mogu biti od koristi na ovom svetu i da je Bog sve

gledajući njihovu igru, ali kada se krava zaglibila, pa začuđeno, sva zaduvana, pogledala oko sebe ne razumevajući šta to s njom bi — đavo prsne u grohotan smeh, razglavi vilice tako da više nije mogao da nastavi svirku.

Seljak pozna glas svoje krave pa brže-bolje dotrča da vidi šta je. Kad vide da mu se krava zaglibila, reče: — No, tu mora da je sam đavo umešao svoje prste — i ode u selo da nađe

— I taman je to pomislio, a on oseti kako ga po celom telu prolaze mravi, kako mu se kosa na glavi diže. — Šta je to sad? — progunđa pa se pipnu rukom po glavi i vide da na njoj nema kose, već, mesto kose, oseti pod prstima perje.

Onda podiže oči svoje k nebu. — Bože, Bože, šta učini to od mene! — htede da vikne u očajanju, ali mesto reči, iz kljuna mu izađoše samo dva kratka jednaka sloga: —

— Ku-ku! — odgovori pekar. Žena poznade muža po onim njegovim zelenim, pakosnim očima. — A šta je to s tobom, kuku mene-e! — povika ona iz glasa, pljesnuvši se rukama. — Ku-ku!... Ku-ku!...

Starac se poplaši. On se dugo kolebao da li da se odazove tom pozivu i molio se Bogu da ga on uputi šta da čini, jer je voleo pustinjski život pa mu je teško bilo da ga napusti.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Pisac te čudne priče, putnik beležaka (šta li mu je taj sastav, strogo uzev, po literarnim oblicima, ne znam ni sam, a nisam hteo ni stručnjake pitati, jer bi i

nagovaram na čitanje, evo odmah, u samom početku, najiskrenije izjavljujem da nije vredno čitati, i da čiča (taj pisac, šta li je?) laže sve što je pričao; ali, za divno čuDo, ja lično verujem u tu njegovu laž kao u najveću istinu.

— Koja je ovo zemlja preko vode tamo što se vidi? — upitam, a sav treperim od nestrpljenja šta će odgovoriti. Onaj sleže ramenima i raširi ruke u znak čuđenja, pogleda me i procedi kroz zube: — Jest, to je zaista

Izvoze samo svinje. Pomislim da ribar zbija šalu sa mnom, te planem: — Ta šta ti meni koješta pričaš, valjda misliš da sam lud?!

“ Pročitam jedanput, dvaput, nikako da se priberem od čuda šta sve to ima da znači. Što je još najčudnije za mene, reči su ispisane mojim maternjim jezikom.

Elem, kada već dođe do kavge i boja, umeša se policija, uzeše panduri razgoniti svetinu, a jedan kmet, šta li je, naredi da se dotera zatvoren fijaker. Metnuše me u fijaker, oko koga behu naoružani panduri da odbijaju svet.

Onaj što je došao prošaputa nešto s njim, valjda mu referisao šta se sve dogodilo. Šef se namršti i oporo me upita: — Odakle si, govori!

Ja stadoh gledati niza se i oko sebe da li nije šta neobično na meni, ali ništa ne primetih. Tako sam prošao kroz toliki svet i niko me nigde nije uzimao na odgovor.

— Napred! — rekoh, a i šta sam znao drugo. u sobu uđe gospodski odeven čovek s naočarima na nosu. (A već i da ne pominjem neprestano, treba imati

— Onda na kakvom visokom položaju, sa nekoliko plata? — Nikad. Viši činovnik kao da oneme od čuda. Ne znajući šta dale da preduzme u tom jedinstvenom slučaju, izvini se što me je uznemirio, reče da će o tome našem razgovoru

Mi ćemo se postarati da o ovom zagonetnom biću doznamo šta detaljnije iz njegova života, što će na svaki način morati biti od velikog interesa po naše poštovane čitaoce a, po

Svet se počeo okupljati oko tog čudovišta, i policija, naravno, šta će, kuda će, u interesu javnog morala, zabrani tako sablažnjivu sliku. Sutradan sam morao promeniti hotel.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Gledaš pa ne znaš kud ćeš i šta ćeš pre... Štrpneš puce od čardaklije, pa ga založiš sa drenkom i tamnjanikom, pipneš mirisnu dunju, pa te žao da je

Ti samo lezi, gledaj, naslađuj se i pitaj sam sebe šta može biti lepše... Nad tobom treperi i šuška zeleno i polu-suvo lišće orahovo; zagledaš se u jednu crnkastu prugu, na

Matora Zekulja već ogladnela pa riče, a junac dvogodac gleda je i čudi se šta joj je. Trogodac Širga okupio mladu junicu, hoće bećar da ašikuje, a ona se stidi od Sivonje u jarmu, pa gleda samo da

Bik Divonja leži uz vrljike i posmatra ludog Širgu; šta mu je, te dira junicu, kad vidi da joj nije do ašikovanja. Sivonja ga gleda i mrda levim uvom, a time mu kazuje, da se

— Ama daj, Boga ti, nemoj da se.... protestuju one i čine što su naumile. — More, šta me ljubite, kad sam još mlad.... — E da, Bog s tobom, ja koga ćemo.... — Dobro doš'o!... viknu mi ča-Marko iza leđa.

— Vala ja bih voleo ovde s vama, nekako mi je lepše. Vi radite, a mi ćemo vas zagovarati. — 'Ajde, more, šta ćeš u ovom dimu; i nama poiskakaše oči. — Neka, naučio sam ja, dajte samo stolicu ovde uz ognjište.

Ja se sagoh i jedva ga poznadoh. — Jes' ti, Jovo? pitam ga šapatom. — Ja. — Šta je? — Slave ti reci joj nek pripeva Milicu za me. — Je l' Đokinu? — Ja, prošapta on i odmače se.

— Milice devojko, dolje u dućanu. Jovane bećare, šta si kupovao? — Milice devojko, svilene marame. Jovane bećare, što će ti marame? — Milice devojko, da darujem dragu.

— Je l' ti drago, Jovo? dirka ga Anđa. Jovo ćuti, pa samo lomi kukuruze. — Očiju mi, on se ljuti na me!... — Šta će se ljutiti, ko je se dosad ljutio na pripevanje, odgovara Blagoje Čvorić.

— E, Boga mi, to ne znam. — E jes', k'o sanćim, ti nemaš devojke. Kazala je nama poša.... — Šta vi je kazala? — Imaš dvije. — Ene de sad! Pa 'ajd', priznajem, imam. — Šta ćeš priznavati, kad smo je mi viđele.

Kazala je nama poša.... — Šta vi je kazala? — Imaš dvije. — Ene de sad! Pa 'ajd', priznajem, imam. — Šta ćeš priznavati, kad smo je mi viđele. — Đe, bolan? — Znaš đe, na kiseloj vodi. — Zar obadvije?

ka' i svaka varoška; tanka u struku ka' ja u vratu..... samo ono, brate, što meću nekog đavola ostrag... šta im je ono, istina? — Sedlo. — Od sve šale, ono mi se ne dopada, veli č'a Marko.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

Nije nego još nešto! Što se meni ne učini da je pala saksija! DANICA: (gunđa): A, već... PAVKA: Šta kažeš? DANICA: Ništa! PAVKA: Slušaj ti!

Ne dam, razumeš li me... DANICA: Bože, majka, kakav rep? PAVKA: Nego šta, ako te uzme svet u usta? DANICA: Eh, već svet... PAVKA: Svet, dabome!

DANICA: Eh, već svet... PAVKA: Svet, dabome! DANICA: A Mica Antićeva, je l' imala ovoliki rep, pa šta? Opet se udala! PAVKA: Neću ja tebe s repom da udajem, razumeš li? I ne nađe drugu da mi kažeš nego Micu Antićevu.

eto, to. Samo razgovor i ništa više. Ocu čak nisam ni govorila. Šta imam da mu govorim prazne reči? DANICA: Nisu to prazne reči. PAVKA: Nego šta su? DANICA: Ja znam da nisu.

Ocu čak nisam ni govorila. Šta imam da mu govorim prazne reči? DANICA: Nisu to prazne reči. PAVKA: Nego šta su? DANICA: Ja znam da nisu. PAVKA: Ti znaš? Kazao ti valjda? Ama, ja sam kriva, niko drugi nije kriv nego ja.

DANICA: Ja znam da nisu. PAVKA: Ti znaš? Kazao ti valjda? Ama, ja sam kriva, niko drugi nije kriv nego ja. DANICA: Šta imaš ti da budeš kriva? PAVKA: To što sam se stegla kao kukavica pa hoću da uštedim.

Ovako... Jesi li čula, neka popadaju sve saksije, neću više da mi izlaziš tamo! A ne znam ni šta će mi one saksije u hodniku, uneće ih Mladen još danas u kujnu. DANICA: Uh, saksije u kujnu!... Neko kuca. Izvol'te!

Reci mu: dolazio Sima Sokić, onaj što ga goniš zbog žene... PAVKA: (iznenadi se): Zbog žene?... (Prekrsti se.) Ama šta govoriš, čoveče i prijatelju, zar te moj muž goni zbog žene? SIMA:... Reci mu: nije čovek kriv!

A ko će je i isprebijati ako neće muž? PAVKA: Ja ne znam o čemu ti to govoriš? SIMA: Ama, evo šta je. Odbegla mi, znaš, žena. Veli: tučem je, a nije, boga mi! Jest, digao sam ruku, nije da nisam!

Dakle, idem ja jutros čaršijom, a gospodin načelnik, pa tek meni spusti ruku na rame, pa veli... PAVKA: A, znam šta je, izbori... JEVREM: Eto ti sad, kakvi izbori?

Baš pravo da ti kažem, Jevreme, kad dođu tako ti izbori, a meni čisto smrkne. JEVREM: Eto ti sad! A šta ima tebi da smrkne? PAVKA: Tako. Ne mili mi se.

JEVREM: Ne mogu da razumem šta je kazao, al', vidi se, lepo je kazao. DANICA (čita dalje): „Težnje su, pak, modernog društva: stalno suzbijanje

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

SEDAMNAESTA 89 GLAVA POSLEDNjA 96 LIMUNACIJA U SELU PRIPOVETKA GLAVA PRVA Iz koje će čitatelj lepo videti: ko je i šta je i kakav je Sreta, junak ove istinite pripovečice. U dotada mirnom i skrovitom selu...

protivnika da ih pročita; ili se čudio gluposti protivnikovoj, koji misli da nešto zna i razmeće se, a ovamo ne zna ni šta je pisano o toj stvari (u njegovim dopisima)!

u Beograd, a on ide pravo sa stvarima u redakciju da im donese nove dopise — tako za jedan pun zembilj — i da ih pita šta je s onim dopisima što ih je pre poslao. Onima u redakciji se smrkne kad ga vide.

A on upre strašan pogled u njih pa ih pita: »Šta uradiste, more, vi ovden!? Zar ja tamo ginem i bijem se ka’ ala s berićetom, a vi ovde krkate pivčinu i bifteke!?

Izrezili ih što su kukavice pa ne umeju da umiru i ginu za načela, pa se onda umiri i odobrovolji. Pita ih šta će da piju.

i on samo čuo za njega, ma i ne bio pozvan, on bi ga odmah telegrafskom žicom pozdravio i u pismu mu razložio ko je i šta je zanatlija i šta znače žuljevi na rukama vredna zanatlije, kakav su mu oni ukras, kakva je, dalje, činjenica u društvu

njega, ma i ne bio pozvan, on bi ga odmah telegrafskom žicom pozdravio i u pismu mu razložio ko je i šta je zanatlija i šta znače žuljevi na rukama vredna zanatlije, kakav su mu oni ukras, kakva je, dalje, činjenica u društvu jedan zanatlija i

Pogledate šta vam može to pisati! Piše vam preko novina i pita vas kad ćete platiti za ona pendžeta tri dinara radeniku-šusteru, a uz

I vi ga, recimo, nađete malo posle pa ga pitate: »Ama šta ti to, more, uradi!? Šta se to tebe tiče, i zar mi ti nisi mogao to nasamo kazati, nego da čuje ceo svet, kad te već

I vi ga, recimo, nađete malo posle pa ga pitate: »Ama šta ti to, more, uradi!? Šta se to tebe tiče, i zar mi ti nisi mogao to nasamo kazati, nego da čuje ceo svet, kad te već đavo nosi da svoj hleb

Što dižeš larmu po novinama?« — on samo odgovara: »Ti ne znaš šta je javan organ, javna govornica i javno obaveštavanje. Ti si reakcionar kad se bojiš javnosti i pretresa tvojih dela.

Eto takav vam je bio Sreta kao čovek u javnosti. GLAVA DRUGA Iz koje će čitatelj videti: šta je sebi Sreta postavio za zadatak odmah ono veče čim je razmestio svoje skromno pokućanstvo u svom novom i skromnom

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

AFRIČKI POGLAVICA 24 NAZADAK 25 PRIKRIVANjE 26 BRĐANI U TRCI ZA BOLjIM ŽIVOTOM 28 VATROGASCI POSLE POŽARA 30 ŠTA JE KOME DOJADILO 32 ČUDNOVAT DAN 34 KAKO SPAVA PLEME ROGOGU 39 KAKO SPAVAJU JEDAN SAT I JEDAN INTERNAT 42 PONOĆ 46 ŠTA

JE KOME DOJADILO 32 ČUDNOVAT DAN 34 KAKO SPAVA PLEME ROGOGU 39 KAKO SPAVAJU JEDAN SAT I JEDAN INTERNAT 42 PONOĆ 46 ŠTA SU IZMEĐU OSTALOG RADILI STARI SLOVENI 49 ŽITIJE VESELOG DIMITRIJA 51 BALADA O OBUĆARIMA-KRPAMA 53 ŽIVOT NOĆNOG

LIVADE 94 SUSRET SA ZECOM 96 KORNjAČA I ZEC 98 VRANE U SVANUĆE 100 RASPRAVA U PARKU 101 MIŠEVO ROĐENjE 102 ŠTA RADI MIŠ PO KIŠI 104 KAKO ŽIVI POLjSKI MIŠ 106 MAČKA 107 ZALjUBLjENI MAČAK 108 BALADA O ODBEGLOM MAČORU 110 KAKO MI SE

SUNCE 218 PRVI PROLEĆNI DAN 219 KAKO U EVROPU DOLAZI PROLEĆE 220 ŠTA SUNCE RUČA 222 ŠTA SUNCE VEČERA 223 ŠTA SUNCE PUŠI 224 KAKO DOLAZI MRAK 226 VETROVITO JUTRO 227 MUNjA 228 PRIBLIŽAVANjE

SUNCE 218 PRVI PROLEĆNI DAN 219 KAKO U EVROPU DOLAZI PROLEĆE 220 ŠTA SUNCE RUČA 222 ŠTA SUNCE VEČERA 223 ŠTA SUNCE PUŠI 224 KAKO DOLAZI MRAK 226 VETROVITO JUTRO 227 MUNjA 228 PRIBLIŽAVANjE

SUNCE 218 PRVI PROLEĆNI DAN 219 KAKO U EVROPU DOLAZI PROLEĆE 220 ŠTA SUNCE RUČA 222 ŠTA SUNCE VEČERA 223 ŠTA SUNCE PUŠI 224 KAKO DOLAZI MRAK 226 VETROVITO JUTRO 227 MUNjA 228 PRIBLIŽAVANjE OLUJE 229 OLUJA 230 HRAST KRAJ

ŽALOPOJKA 270 ZIMSKA ŽALOPOJKA 271 ŽALOPOJKA PRED PRAZNIM TRONOM 272 ŽALOPOJKA PRED PRAZNOM KASOM 273 NA ŠTA MISLIM KAD POGLEDAM PALATU ALBANIJU 274 ČUKUNDEDA 276 UČENjACI I ZIDARI 278 SPOR 280 KARAĐORĐE PO DRUGI PUT MEĐU

NA KRAJU BEOGRADA 293 STARINSKA PESMA 295 VISORAVAN 297 TRENUTAK ISTORIJE 299 GDE SU POČETAK I KRAJ SVETA 302 ŠTA ČOVEK DA RADI 303 ŠTA JE ŽIVOT 304 VOZ PREDVEČE 305 ŽAGUBICA 307 MOJ NOS 309 PRED ZORU 311 U BRDIMA TEČE

PESMA 295 VISORAVAN 297 TRENUTAK ISTORIJE 299 GDE SU POČETAK I KRAJ SVETA 302 ŠTA ČOVEK DA RADI 303 ŠTA JE ŽIVOT 304 VOZ PREDVEČE 305 ŽAGUBICA 307 MOJ NOS 309 PRED ZORU 311 U BRDIMA TEČE REKA 312 RADOST

Ovaj tužni dečak zove se Krsta Pepo Od majke Lize i oca Hohohonda. Pa lepo. I šta onda? Zar ne vidite: dečak je pogružen, kao car Koga su prognali iz domovine, tako svirepo ...

Možda je zaboravila da Miti kaže: Hvala. ...Možda ta ni hleba kupiti nije znala! A šta ako ju je neka rđava žena ukrala?! U neko crno doba, na kraju ulice, Planu boja poznate haljinice: — Evo Cice!

A mi, na šta mi spadosmo, jao! Današnji čovek, sprovoditelj dijete Upoređen s tim džinovima, izgleda kao Malodobno dijete.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Kako se praktički vrše dubinska ispitivanja 40 XIII. Kratka istorija dubinskih okeanskih istraživanja 45 XIV. Šta biva sa jeguljom na svetskom plodištu? 52 XV.

) 74 XIX. Azorska ostrva i njihova okolina 75 XX. Šta se radilo i saznalo u okolini Azorskih ostrva 80 XXI. Jedna zanimljivost u blizini plodišta jegulja 87 ROMAN

je i elemenat iz koga je ona postala, pošto nigde nema nikakva ni najslabijeg traga o tome kako je ona u njega zapala i šta je tome prethodilo.

se slutilo, kako se vrši migracija jegulje od dotadašnjih mesta njenog prebivanja, rasejanih po celoj kugli zemljinoj, i šta biva sa sitnim jeguljicama pošto izađu iz ikre.

značaj toga prividno ništavnog događaja, potrebno je znati kakvu je svetlost on uneo u problem života jegulje i šta je on sobom povukao u naporima naučnika za rešenje toga pitanja. Godine 1897.

došlo: urođenici su popili sav alkohol u kome su brižljivo čuvane uhvaćene jeguljine larve, progutavši i ove, ne znajući šta su progutali.

Danski ribari dobi— li su nalog da svesrdno potpomažu ta istraživanja; skrenuta im je bila pažnja na ono na šta treba da paze pri svojim putovanjima i ribolovima, a što je u vezi sa problemom jegulje, pa da sve što bude od interesa

Za to vreme danska marina je odlučila i preduzela šta treba da se jedan stariji, ali dobar brod, određen za vreme rata da diže mine po moru u danskim vodama, pretvori u

Od interesa je i objasniti šta je to fondacija Karlzberg. Dva vrlo bogata danska pivara, Jakobsen otac i sin, koji su stekli ogromno bogastvo u

j. da nisu ni mužjaci ni ženke, a šta će od toga dvoga postati, zavisiće od životnih prilika u kojima se budu snašle.

Oni ni danas ne primaju tvrđenje prirodnjaka, kad ih ovi obaveštavaju o tome šta su u stvari ti mali stvorovi koje oni gustim mrežama love na stotine hiljada i milione komada kad tome dođe vreme.

velike količine očišćene, ali neuštavljene jeguljine kože otkupljuju pivare i upotrebljuju je za izbistravanje piva, za šta se pokazala kao bolja i od, najboljeg želatina.

Rakić, Milan - PESME

O, to će biti silna pesma, rada Da znaš šta nežna duša dragoj pruža,— Na usta moja pokuljaće tada Milosne reči i bokori ruža. Da, pesma moja biće moćna tada.

I gledajući vrh zaspalih njiva Kako se spušta nema polutama, Ti nećeš znati šta u meni biva — Da ja u tebi volim sebe sama, I moju ljubav naspram tebe, kad me Obuzme celog silom koju ima, I svaki

Nek ti reče, U tužni čas kad zimsko pada veče, Da sam, ko Azra,* bled, veran, i predan. I šta bi on, taj mesec, kome poju Od Indije do večitoga Rima Čežnjivu svetlost i sanjivu boju Svi pesnici na jezicima

O, šta me tišti kao gvožđe vrelo? Znao ga nisam, pa zašto bih plak̓o? Znao ga nisam, pa zašto te, rako, Ne smedoh tada pogleda

Tajno otkrovenje kobi što se krije I zlurado vreba sva stvorenja živa! Moj rođeni život tuđ mi sada biva, Jer šta ja pamtim, nikad bilo nije!

Život će proći ko trenutne pene, Maćija nekad a nekada mati, Naprečac će, u naponu, da svene, I šta je starost nikad neću znati.

Ko tuži tako? Živi ljudi? Il̓ moja ljubav, jadi stari? Il̓ tuđe nade, tuđe žudi? O, šta to mari, šta to mari! Ja plačem kad i drugi strada, Kad tuđa sreća ko cvet vene.

Ko tuži tako? Živi ljudi? Il̓ moja ljubav, jadi stari? Il̓ tuđe nade, tuđe žudi? O, šta to mari, šta to mari! Ja plačem kad i drugi strada, Kad tuđa sreća ko cvet vene.

MISAO Ja poimam dobro neminovnost zala, Sklop celog života, sa tugom i bedom, Ja znam šta je sudba sviju ideala, — Moje znanje vidiš na licu mi bledom.

Svršiće se. Ali niko neće znati Šta sve s nama pade u otmenom bolu, Ni kol̓ko se čezne, ni koliko pati, Pre no graknu vrane u pustome dolu.

Gospo, ja baš slabo marim Da li će mi tuđa zemlja kosti kriti, I, nimalo zanet ubeđenjem starim, Ja znam, ma gde da su, šta će s njima biti. Ali sad! Još jednom!

— Ne znam šta je sada, Ne pitam šta će sutra biti, Ležim u tami kao klada, I živci su mi svega siti. Udar u meni neće naći Iskru

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

besmrtne podvige divne Sparte i velikog Rima; sva viteštva njina blistatelna tvoja gorda mišca pomračuje. Šta Leonid oće i Scevola kad Obilić stane na poprište? Ova mišca jednijem udarom prestol sruši a tartar uzdrma.

Srpkinja ga jošt rađala nije od Kosova, a ni prijed njega. KNEZ JANKO Jošt nijesam lijepo kazao oko šta se na stanak poklasmo. — Utrkmismo Vuka s kapetanom. Znate našu momčad ozrinićku: đe god dođu, svud zameću šalu.

Tek smirimo, dinar prekinimo i krvnice puške objesimo! KNEZ ROGAN Efendija, ti ne ugoneta oko šta se ovo okupilo, no si s kraja počeo tanjega. A mudar si i književnik, kažu.

Jaki zubi i tvrd orah slome; dobra sablja topuz iza vrata, a kamoli glavu od kupusa. Šta bi bilo odučiti trske da ne čine poklon pred orkanom? Ko potoke može ustaviti da k sinjemu moru ne hitaju?

ODOŠE KAVAZI VEZIRSKI. — BIJU SE DVA KOKOTA KOD SKUPŠTINE. KNEZ ROGAN Vidite li ova dva đavola! Oko šta se oni dva poklaše, jedan drugom oči pokopaše?

Pripravlja se, dok odjednom pukne; već previre kȁpa na sve strane. VUK MANDUŠIĆ Ema šta se druže s krvnicima, a u jedan kotâ da ih svariš, ne bi im se čorba smiješala!

Jedva smo ih ovamo savili, eda kako vi to pretečete. VUK MIĆUNOVIĆ Čudne stoke, Bog ih posjekao, oko šta se imalo poklati! A đe vi je ta zlosrećna baba tê među vas nož krvavi vrgla?

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Neću i ne mogu da, kad odem do njega, a on da se na mene iskolačuje: „Šta ti, mori, kriješ onoga tvoga?... Zar ja ne znam i ne čujem šta on radi, gde se lunja i koliko troši.

Zar ja ne znam i ne čujem šta on radi, gde se lunja i koliko troši. Glavu ću mu kao vrapcu otkinuti. Ni ti ni on niti iko od vas na oči da mi ne

I sve ću da mu kažem, čim dođe, videćeš ti! — završile su. I to je pomagalo, zastrašivalo, jer znalo se šta čeka toga. I zaista, čim bi on došao s puta, odmah bi se cela rodbina sticala: žene, tetke, | strine.

Muževi kao da nisu smeli prvoga dana preda nj, a znali su da će on, šta bi za njih imao, preko tih njihovih žena poručiti im i narediti.

— Ču li za onoga? Ona, ma da je čula za to, ipak bi se činila nevešta — Šta? — Kako šta? planuo bi starac i već bi počeo izuvati cipele kojima će je gađati — kako | ništa nisi čula? Gde si?

— Ču li za onoga? Ona, ma da je čula za to, ipak bi se činila nevešta — Šta? — Kako šta? planuo bi starac i već bi počeo izuvati cipele kojima će je gađati — kako | ništa nisi čula? Gde si? Živiš li?

Sve se to unapred spremalo i znalo šta sve mora biti, samo da je na dan slave sve onako kao što treba, jer se znalo da kod njih mora biti najlepše, te da se

I | onda bi otuda, iz čivluka, gde su bili zatvoreni sa sviračima, koje nameste u drugu sobu, da ne bi mogli gledati šta oni rade, po nekoliko dana dopirao ovamo u varoš pucanj pušaka i videlo se bacanje raketli.

je bio neugodan, svi su ga nerado gledali, ne što je sa njima sedao, nego što ih je podsećao i bio živ svedok onoga šta je bilo... I onda sve gore i gore stvari.

Voleo je i pristajao na sto puta gore pozajmice, uzimanje novca pod interese od zelenaša, nego da se ma šta proda i otuđi. Pa i ta uzajmljivanja, zalaganje imanja, morala su biti ispod ruke, u najvećoj tajnosti.

Zato je od svega digao ruke. A mogao je, samo da je hteo, ne priznati ni jednom svome čivčiji da je šta od njega uzimao, kao što su druge gazde i učinile, te ponovo došle do već proćerdanog i prodatog imanja.

E, ali šta će onda grobovi na groblju, pa rodbina, pa osobito šta će svet kazati! | IV Sofka je od uvek, otkako pamti za sebe,

Pandurović, Sima - PESME

daleko od njih Sad smo, a oni žale mir naš tih. Oni baš ništa nisu znali šta Dovede tu nas. U cveću smo išli Slaveći strasno osećanja ta Zbog kojih lepo sa uma smo sišli.

Šum ruha slutnju uliva mi crnu; Glasovi tuže za prošlim životom; Prilaze, da me u plašt svoj ogrnu! Pa tada kuda? Šta će biti potom? „Vi, želje moje, ja ničega nemam... I ja se s vama hladnom grobu spremam.

Brzo se prlja, grubi u ovom svetu jada. Osećam da sam davno i mnogo šta prebol’o, I srećna prošlost da je sirota prošlost sada.

je ponoć budnom mi promakla I mekim krilom, tugom srce takla; Opet je duša umorna, A s grudi Teret se nije sišao. Šta mari? Ponoć je prošla. – Zora rudi... Treba nam leći, snovi moji stari.

I ti opet nikad nećeš znati šta si, Ni dokle će biti ove tužne smène Onoga što voliš i mrziš, ni da si Jedan fantom sveta, jedan oblik sène, Dok

Još savesti vetar neki, uzdah Mrtvih šta li? — kroz moj život prosti Prođe, katkad, k’o jeza kroz kosti. Još savesti vetar neki, uzdah, Znak poslednji

Kroz stakla Prozorska, jesen uvela i bêla Srca se naših izgleda dotakla. Pa ipak, nismo mi ni za šta krivi, Gospodo. Jesu protekla proleća Nemirna, lepa; ali neka živi Sumorna mis’o i našeg stoleća!

pâda; I kad bi preš’o dah opustošenja, Mač večne Pravde preko sramnog doba Prljavih duša, srozanosti jadne! Šta mari što će na dnu istog groba Ležati trulež što pravedno padne S mladošću tužnom jednog pokolenja!

I leš ponesu do mesta što čeka; Gde će ga već vreme, vlaga, drvi gadni Raznositi mirno u memljivoj tami: — Jer šta ćemo, najzad, kad smo tako jadni Da ni do groba ne možemo sami!

JOŠ MALO... Ležiš, k’o srećna zbog kratka rastanka S teškom javom ropstva i sveopšte bede, Kad se jasno vidi šta sve stvari vrede, I kad smo sna željni, moja mila Branka. Umorno ti telo odmoru se preda.

Umorno ti telo odmoru se preda. Ali, sve na svetu to je ipak varka; I kad nas sna uzme lelujava barka, K’o zna šta ti duša u snovima gleda.

Oblake je mnoge, rumene i žute, Bele i mrke, gledao gde plove; On nije pit’o za njihove pute, Ni šta ih goni, niti ko ih zove, Ni da l’ će opet doći jedne noći.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

„Šta je, ma šta je!“ „Ama nešto jes, nešto mora biti!“ pitalo se i dovikivalo od prozora do prozora. „Siđite pa vidite, to

„Šta je, ma šta je!“ „Ama nešto jes, nešto mora biti!“ pitalo se i dovikivalo od prozora do prozora. „Siđite pa vidite, to jest

„Siđite pa vidite, to jest siđite pa se popnite na bedeme vašeg grada, o jadni građani, pa ćete vidjeti šta je! Koliko je polje pred gradskim vratima, sve je polje vojska pritisnula...“ Tako otprilike ovijestiše prvi glasnici.

„Brže, brže! Oslovite ih u vašem jeziku, pitajte ih rašta su došli, šta su naumili?“ reče zapovjednik, dočekavši Kotorane na ulasku.

On izvrnuo oba dlana, pa ih omjera prezrivim pogledom. „No, šta je sad? Kakva je to komedija opet?“ viknu vojnik. Gospoda, sva jedanak osvijestiše se; svi u jedan mah „načaša

Đeneral sa svojim časnicima, konte sa svojom pratnjom, primakoše se k mazgalama i vidješe šta je. Ono jest „konj do konja, junak do junaka“, ali konji bjehu natovareni drvima, sužbinom, perjadi — i drugijem stvarima

„Jesi li se prepao jutros? Šta si pomislio da će biti!?“ to su sad bila obična, uzajamna pitanja građana. Poneki bi se razmetao: „A od šta da se

Šta si pomislio da će biti!?“ to su sad bila obična, uzajamna pitanja građana. Poneki bi se razmetao: „A od šta da se prepanem. Ta znao sam ja da će biti mnogo naroda danas u gradu.

Dadoše mu da pije. Jan je bio veoma blijed, lice mu rastrojeno bješe od uzbuđenja. „Jadnik“, reče Ivana, „Bog zna šta je promišljao gledajući sve ovo noćas, a mi ga zaboravismo!

sablju pa predvodi vojsku, jali krstom u ruci a blagom riječi iz usta da ukraćuje uskipjele strasti ljudske, jali, kao šta ga jutros vidjesmo, misaona i udubljena u sama sebe!

Đakon ih prekide svijeh, pa graknu: „Nemoj Gospodaru!... A što! ovaki sokolovi, šta je to njima: „Priprtiše torbe obramnice, „Preturiše struke singavice, „Granajlije puške dofatiše, „Pa...“ „Pa što?

„Pa što!“ ponovi i on. „Vaistinu, ako ne umijem u pjesmi, umijem ovako da vam kažem šta je zatijem bilo!“ „A da kaži!“ „Bogme, evo što: „Granajlije puške dohvatiste, „Paaa... dođoste evo ovdje... tres.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

DELU 129 O ČASTI 131 O SREĆI 135 O VREMENU 137 O SMRTI 139 O SUDBINI 141 O BOGU 142 O RAZNOM 144 B) STIHOVANE 148 1) ŠTA JE LAKO (LASNO) 149 2) ŠTA JE TEŠKO 151 3) ŠTA JE BOLjE 154 4) ŠTA JE ZLO 155 5) ŠTA JE NAJGORE 156 6) RAZNO 157 V)

VREMENU 137 O SMRTI 139 O SUDBINI 141 O BOGU 142 O RAZNOM 144 B) STIHOVANE 148 1) ŠTA JE LAKO (LASNO) 149 2) ŠTA JE TEŠKO 151 3) ŠTA JE BOLjE 154 4) ŠTA JE ZLO 155 5) ŠTA JE NAJGORE 156 6) RAZNO 157 V) DIJALOŠKE 164 G)

SMRTI 139 O SUDBINI 141 O BOGU 142 O RAZNOM 144 B) STIHOVANE 148 1) ŠTA JE LAKO (LASNO) 149 2) ŠTA JE TEŠKO 151 3) ŠTA JE BOLjE 154 4) ŠTA JE ZLO 155 5) ŠTA JE NAJGORE 156 6) RAZNO 157 V) DIJALOŠKE 164 G) POSLOVICE-PRIČICE 168 O

BOGU 142 O RAZNOM 144 B) STIHOVANE 148 1) ŠTA JE LAKO (LASNO) 149 2) ŠTA JE TEŠKO 151 3) ŠTA JE BOLjE 154 4) ŠTA JE ZLO 155 5) ŠTA JE NAJGORE 156 6) RAZNO 157 V) DIJALOŠKE 164 G) POSLOVICE-PRIČICE 168 O BILjU 169 O ŽIVOTINjAMA 170 O

RAZNOM 144 B) STIHOVANE 148 1) ŠTA JE LAKO (LASNO) 149 2) ŠTA JE TEŠKO 151 3) ŠTA JE BOLjE 154 4) ŠTA JE ZLO 155 5) ŠTA JE NAJGORE 156 6) RAZNO 157 V) DIJALOŠKE 164 G) POSLOVICE-PRIČICE 168 O BILjU 169 O ŽIVOTINjAMA 170 O

— u Kudiljevo da te skudim!; — Šta? — Štakara na dve noge!); đ) šaljivi govorni izrazi (pošalice) — služe za uzgredno zbijanje šale.

koje su posebne pojave (Na očima kapidžije nema; Lete danci kao sanci, / A godišta kao ništa; Od života i gde i šta, / A od smrti nikad ništa), ili kao ostvarenja nastala u organskoj vezi sa pesmom pa otud prešla u svakidašnji govor

U stihovanim poslovicama naročito se kazuje ono šta je u životu — po narodnom shvatanju — lako a šta teško, šta bolje, šta gore, a šta i najgore, i ne retko nizovi takvih

U stihovanim poslovicama naročito se kazuje ono šta je u životu — po narodnom shvatanju — lako a šta teško, šta bolje, šta gore, a šta i najgore, i ne retko nizovi takvih izdvojenih ili i izmešanih deseteraca služe

U stihovanim poslovicama naročito se kazuje ono šta je u životu — po narodnom shvatanju — lako a šta teško, šta bolje, šta gore, a šta i najgore, i ne retko nizovi takvih izdvojenih ili i izmešanih deseteraca služe guslarima kao

U stihovanim poslovicama naročito se kazuje ono šta je u životu — po narodnom shvatanju — lako a šta teško, šta bolje, šta gore, a šta i najgore, i ne retko nizovi takvih izdvojenih ili i izmešanih deseteraca služe guslarima kao šaljivi

poslovicama naročito se kazuje ono šta je u životu — po narodnom shvatanju — lako a šta teško, šta bolje, šta gore, a šta i najgore, i ne retko nizovi takvih izdvojenih ili i izmešanih deseteraca služe guslarima kao šaljivi uvodni pretpev

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

11 VІІ. ERO I TURČIN. 12 VIII. SLOVO IŽE, ALI SIRCA NIŽE. 13 IX. ZAŠTO U LjUDI NIJE TABAN RAVAN? 14 H. ŠTA JE NAJGORE NA SVIJETU? ILI PIJAN SRBIN I GLADAN TURČIN. 15 XI. MEĐED, SVINjA I LISICA. 16 XII. ĐAVOLSKA SLANINA.

198 3. MOJ JE PREDNjAK. 199 4. ZET I PUNICA. 200 5. ZA ŠTO SU PROSTACI SIROMASI. 201 6. POP I PAROHIJANI. 202 7. OKLAD ŠTA JE NAJBJELjE. 203 8. LjENIVI SLIJEPAC. 204 9. ZET U PUNICAMA. 205 10. SELjANIN I GOSPODAR. 206 11. SELjANI KUPUJU PAMET.

KAPA I SVAT. 221 26. SLOVO IŽE, ALI SIRCA NIŽE. 222 27. ĐAVOLSKA SLANINA. 223 28. ERO S ONOGA SVIJETA. 224 29. ŠTA JE NAJGORE NA SVIJETU, ILI PIJAN SRBIN I GLADAN TURČIN. 225 30. ERO I TURČIN. 226 31. ERO I KADIJA. 227 32.

KAKO SE KRALjEVIĆ-MARKO JUNAŠTVU NAUČIO. 234 38. KO NIJE DOBRO SVEZAO? 235 39. KAKO SE MEDVJED PREVARIO. 236 40. A ŠTA TI JE? 237 41. KAKO CIGANIN NAUČI KONjA GLADOVATI.

Kad već opazi da je uže zateglo, a on onda povuci! — Kad već uže prikupi blizu kraja, ali ima šta viđeti: mjesto žene, uvatio se za njega đavo, s jedne strane bijel kao ovca, a s druge crn kao što i jest.

Đavo odma zapita čoveka, kakva ga je sreća tu donijela, da ga izbavi; i šta je tražio u toj rupi; a kad mu čovek kaže, da mu je tu prije nekolika dana upala žena, i da je došao sad, da je

a kad mu čovek kaže, da mu je tu prije nekolika dana upala žena, i da je došao sad, da je izvadi: onda đavo poviče: „Šta pobratime, ako Boga znaš! Pa to tvoja žena! i ti mogao s njom živiti! I opet došao da je izvadiš!

Kad dođe carevoj kćeri, a đavo se začudi, pa poviče: „A! pobratime, šta ćeš ti ovđe? Nijesam li ja tebi kazao, da ti više ne ideš za mnom?“ — „E! moj pobratime!

“ — „E! moj pobratime! (progovori carev zet) ne idem ja da tebe ćeram iz careve kćeri, već te tražim, da te pitam, šta ćemo sad? izišla moja žena iz rupe, pa što traži mene, kojekako; ali tebe! što mi je nijesi dao izvaditi iz rupe.

izišla moja žena iz rupe, pa što traži mene, kojekako; ali tebe! što mi je nijesi dao izvaditi iz rupe.“ — „Šta naopako! izišla tvoja žena!

“ — „Bi, zašto ne bi; evo će se moje sad izamljeti, pa onda melji koliko ti drago.“ — Ali dijete pomisli, šta mu je otac rekao, pa iziđe na polje, i pođe uz potok u drugu vodenicu.

Kad stigne mrak, a ja onda zavežem na dlaci jedan uzao, pa ostanem na njemu da prenoćim. Ali šta ću sad bez vatre! kresivo sam imao, ali nema drva!

Sveti Sava - SABRANA DELA

ovo izmeni i smućuje onoga koji živi u ovom mestu, ili što uzme što je u mestu ovom, ili od knjiga, ili od ikona, ili šta drugo što bude u mestu ovom, neka bude proklet i zavezan od Svete i životvorne Trojice, Oca i Sina i Svetoga Duha, i

Ukazano vam je šta je podobno za dušu i telo, te gledajući u to, imaćete pomoćnika Boga i prečistu njegovu Mater i moju iako grešnu

Ni na desno, ni na levo, nego po snazi, koliko ko ima moći, carskim putem tecite opominjući se šta jeste. (Pr. 4, 27) Trudove plodova svojih ješćeš. Blažen jesi, dobro će ti biti.

bezbožni, od čega se događa da se zapada u nepristojan govor, ukor i osudu, jer od toga se um raslabljuje i zaboravlja šta je dobro. I malaksao, naći ćeš tegobu vrativši se svojim ćelijama.

Još je dobro njima da kažemo potrebno: šta vam je, zaista, braćo? Igumana gledajući, koji se na ovu dobru i veoma dušepoleznu službu žuri, potecite, potecite i

(Mt. 11, 29) Jer, šta je druga istina, javljena krotkim i smernim srcem, ako ne — hrabro podnositi svaku muku i sebi vazda narugati se.

da ne ropće i ne mete se, niti da ometa onu korist svetovnim razgovorima i praznoslovljima, osim samoga igumana ako bi šta prozborio, govoreći smerno. Ako li ko upita njega, takođe da odgovori, ako je moguće, kratko i sažetim rečima.

Ako li se zlom i lukavom voljom dogodi da padne pod vlast upropastitelja i lukavih ljudi, koji se ni na šta drugo ne obaziru osim na korist pogubnu, kukavno će kukavnik učiniti.

Triput je taj jadan i triput proklet, kogod da je, ko ovo pogazi ne pozivajući se ni na šta. Ko bi tako nešto učinio a da ne bude posle krivac? Neka ovo bude na ovaj način zapoveđeno.

I tako u Gospodu neizmenjeno i nepokolebljivo dobro prebiva, čuvajući i upravljajući svaku stvar. Ako li šta propadne, makar i od malih stvari, nesmotrenošću, o tome će biti ispitivani u dan ispita — iako i za malu stvar, koju

ne odričući ih se, nego ih se još više drži, to bilo iguman da je, ili ekonom, vi zajedno savećajte i ujedno odlučite šta je najbolje.

Neka vam je i ovo znano: Bilo iguman, bilo ekonom ako šta stekne živeći u manastiru, i kaže: „Ovo je moje!“, zapovedam mu da tako ne bude, nego svakom dovoljno sledovanje od

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

) MILE: Sjajan govor! Ama sve teza za tezom! Čujete kako čovek govori? CMILjA: Priča dvásata, a ne kaže šta oće! IKONIJA: Je l on to misli na divlju izgradnju? MILE: Nije, to je povodom neke invazije, i oružane intervencije!

MILE: Ljudi došli i kolektivno, s preduzećem! Nemate vi pojma koliki je to mozak i kapacitet! STAVRA: Šta bi s tom rakijom? IKONIJA: Cmiljo, čuješ valjda! Ne mogu da zinem od ovog kutnjaka!

JAGODA (Cmilji): Izvrše oni reorganizaciju, pretumbaciju, probace me u treću smenu! A znate šta je treća smena, robija!

A kupio mi svileni veš, kod Mitića, crno i roze, mnogo daje na mene! CMILjA: Boga mi, fino se poneo, nema šta! JAGODA: Ponaša se krajnje kulturno! Dosta je samo da čujete kako ume lepo da se izražava!

JAGODA: Al ćemo se preseliti u tu Kanadu, prijavićemo, znate, i stalni boravak! CMILjA: To vam je preko sveta! A šta kad se razbolite, nikog svog! JAGODA: Nemam ni ovde nikoga, ionako! MILE: Jeste čuli šta kaže?

A šta kad se razbolite, nikog svog! JAGODA: Nemam ni ovde nikoga, ionako! MILE: Jeste čuli šta kaže? Ima da nastupe promene, korenite, u sve pore života! STAVRA: Odžačari će dobuku bela, a bolničari crna odela!

STAVRA: Odžačari će dobuku bela, a bolničari crna odela! IKONIJA: Oću dizludim od ovog kutnjaka! JAGODA: A i šta ćete, moramo zbog te fabrike! Strina mu stalno piše da dođe, nema nikoga bližeg da mu ostavi! A on!

Mogu da ti prolongiram dok trepneš! (Ulazi Gospava) GOSPAVA: Šta se ovaj voliko raskokodako? Dajte mi nešto da popijem! CMILjA: Šta ćeš? GOSPAVA: Šta bilo, samo neka je duplo!

(Ulazi Gospava) GOSPAVA: Šta se ovaj voliko raskokodako? Dajte mi nešto da popijem! CMILjA: Šta ćeš? GOSPAVA: Šta bilo, samo neka je duplo! Večeras malo gostiju! IKONIJA: Svi na mitingu!

(Ulazi Gospava) GOSPAVA: Šta se ovaj voliko raskokodako? Dajte mi nešto da popijem! CMILjA: Šta ćeš? GOSPAVA: Šta bilo, samo neka je duplo! Večeras malo gostiju! IKONIJA: Svi na mitingu! GOSPAVA: Zar onaj tamo još govori?

Treba i večeras da se nađemo! Ko zna šta bi sve moglo dispadne! IKONIJA: Ne lipši magarče do zelene trave! GOSPAVA: Bolje malo pogledni ovu brazletnu!

IKONIJA: Ne lipši magarče do zelene trave! GOSPAVA: Bolje malo pogledni ovu brazletnu! Šta kažeš, a? On mi kupio! CMILjA: Stvarno je prekrasna! GOSPAVA: Platio sedam iljada!

Stanković, Borisav - JOVČA

I sinoć prolazim pored čivluka i vidim da je tamo nešto menjao, neke štale premeštao. Šta je on imao tamo da se meša? VELA Pa ne znam, tato. Valjda s tobom se za to razgovarao pa to činio. Ne znam.

JOVČA (pali, puši, i srče kavu; okreće se ženi): A ti... šta je? MARIJA (stojeći do zida, pognuta): Ništa. JOVČA Kako sinovi, snahe? Kako čivčije i berićet?

Videćeš je već kakva je. JOVČA Znam ja kolika je. Ali, kamo je? Gde je? MARIJA Sigurno nije još ustala. Šta ću? Znaš, ti si je tako razmazio pa i od tebe duže spava. JOVČA Ako, ako. Je li čula da sam došao? MARIJA Nije.

(Uđe u sobu.) JOVČA Za koje druge? I zašto da donesem? MARIJA (vraća se): Pa i drugima trebao si šta da doneseš. Trebao si svima u kući po nešto da doneseš a ne samo njoj, pa ovima da je žao.

MITA (pokloni se, sedne bliže). ANĐA (oborena pogleda, spusti se podalje). JOVČA (Anđi): A šta ti? Kako tvoji? Gde si ti? Što si čak tamo sela, u kraj? Jesi zdrava? Kako tvoji?

ANĐA Nemoj Mito, nemoj odmah na njega. JOVČA Kako on, kako »krasnik«, šta on radi? ANĐA (moli mimikom Mitu da ne govori). MITA Što me gledaš, što me moliš? Ne može više, sestro.

lepo govorih: Gledaj, gledaj dok bata Jovča nije došao, steži ga, ne daj mu da se toliko pronevaljali; ali ti: Ne mogu, šta mogu ja? On je već veliki, već domaćin, svoj gospodar...

MITA A, tako! Tako ti! Baš mi je milo. Tako. Bar eto i sam bata neka to vidi i čuje kakva si. JOVČA Ama šta je, govorite. MITA Pa eto to, bato. Znaš onog njenog.

Nisi trebao, jer (pokazuje na Anđu gore) sad, od ovolikog srama, šta joj još ostaje? Ili u svet da ide ili u bunar da se davi! MITA Neće, neće da se davi. I ne mogu ja više.

ANĐA Jeste. JOVČA I dućan prazan, ništa u njemu ne radi? ANĐA To ne znam. JOVČA (plane): Pa šta ti znaš? ANĐA (sva ponikla, zajeca). JOVČA Odmah da ga oženiš, s prvom koja ga hoće. Odmah, na moj trošak.

I neka je bilo. Za tebe je, Jovčo, sve, i alal ti vera! Ne da kažeš da ti sad ovo u oči laskam, ili ma šta... Ali, i kad nisi ovde, koliko te puta spominjem i hvalim Boga što si ti.

Ali, i kad nisi ovde, koliko te puta spominjem i hvalim Boga što si ti. Jer, da tebe nema, šta bi od nas, od ove crkve i vere bilo?! JOVČA Pa, zar vas je ko dirao? VLADIKA A, ne. Ko sme?

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

GREČESKE KNjIGE 16 KAKO SAM POSTAO KAPAMADžIJA I TRGOVAC 18 POČETAK MOJEGA PUTOVANjA 32 EVO ME MEĐU KALUĐERI; ŠTA SAM TRAŽIO, TO SAM I NAŠAO 36 ZAKLjUČENIJE PRVE ČASTI 47 ŽIVOT I PRIKLjUČENIJA DIMITRIJA OBRADOVIČA NAREČNOG U

u kom bezmolvnom mestu hodam; o Tom MISLIM, O TOM se upražnjavam i TO uzdišući sebe pitam, otkud sam na ovi svet došao? Šta sam u njemu činio? I kud ću iz njega poći?

Dete razmaženo lasno biva ćudovito, iz šta se rađa samovoljstvo, tvrdoglavstvo, upornost, nepokornost, sujetno visokoumije i luda gordost I proče zlobe koje

Poznao sam iskustvom, nahodeći se od mladosti moje u raznim opstojateljstvam, šta je polezno, šta li je vredno bilo mojej mladosti.

Poznao sam iskustvom, nahodeći se od mladosti moje u raznim opstojateljstvam, šta je polezno, šta li je vredno bilo mojej mladosti.

Iz toga što sam dovde govorio može se poznati, od časti i nakratko, šta će ova moja knjiga u sebi sadržavati; nije više potreba o tom govoriti.

Toliko mogu jošte pridati, da ako ko bude samo zabavu iskati u ove knjižice čitanju, neće bez nje biti. Šta je zabavnije nego znati kako živu ljudi po različni[h] mesti sveta, i kakvi su nji[h]ovi običa[j]i?

ništa mešteru, ispričavajući se da on nije bio nakanjen osvojiti ga, no da mi ga je na malo vreme uzeo bio da vidi šta ću ja činiti. Posle prestavljenija moje mile i slatke roditeljnice ostao sam učeći se psaltiru.

Razmišljavajući šta su stradali mučenici, ja bi[h] teško žalio što i sad ne muče hristjane, te bih se ja nama[h] dao za zakon ispeći; a

ja bi[h] teško žalio što i sad ne muče hristjane, te bih se ja nama[h] dao za zakon ispeći; a kad bi mi palo na um šta su pustinjaci radili i poslovali, krepko bi[h] želio da se namerim na kog pustinjika da s njim odem u egipetske i u

On bi mi rekao da evangelije što uči, dobro uči, no da moja detinjska pamet i glava nije jošt kadra razumeti šta [h]oće evangelije črez te reči i da je meni potreba čekati savršena vozrasta i zrele pameti za moći razumeti silu

Ja bi[h] mu onda počeo kazivati šta je učinio sveti Antonije, Jeftimije, Pahomije, Onufrije i hiljadu drugih, i sveti Sava srpski; a on bi onda, micajući

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

KUŠMELj I KUŠMELjIĆI 5 III IZBOR 9 IV UVOD U NOVI ŽIVOT 22 V PRVI DOGAĐAJ 32 VI ĐAKOVANjE I DRUGI DOGAĐAJ 40 VII ŠTA SE RADILO U BUKAREVO VRIJEME 51 VIII UŽAS 70 IX MNOGE RAZLIČNOSTI 87 X KAKO PJEVALICA LIJEČI 107 XI DVIJE SILE

Mlogo je podnija u bigstvu, a još više od zlih i kovarnih ljudih, koji ga napastvovaše za niki veliki grih, za šta je i pedepsan bija.

papi Klimentu, i učinili su mu mlogo počasti, ali je u povratku, putujući iz Zadra na konju, pâ i ulomija nogu, od šta je dugo bolova...

Pitan u sudu zašto to tako učini, ubica odgovori: „Nije mi, valaj, žâ šta sam ga ubija, ali ne bi nikad prižalija da sam mu krv prolija, jer je njiova krv teška i devetom kolinu...

na odmet ni u svetloj lozi i kako je vrijedno znati koliko treba da čovjek ima pa da bude najbogatiji u Zvrljevu, čujte šta je bilo njegovo: Od nepokretnijeh dobara Kušmelj imadijaše: kuću pod pločom, petnaest lakata dugu; uz kuću naslon; pod

Mariju, a kamoli da prati pišice strica kad digod na konju pođe, a kamoli da bude svuda skokom, kuda redovnici okom, kâ šta je, bome, red najmlađem dijaku! Aja, brate!

— Vazda Isus i Marija! — prihvatiše Kušmelj i Osinjača. Ona zbunjena stade se muvati po kući, ne znajući šta će. — Pa kako, kako? — pita dujo. — Vala bogu i prisvetoj Divici, nije zla!

Sejiz unese bisage, a Bakonja sedlo. — Ne znam šta ću! — reče Kušmelj češkajući se po glavi. — Hoćeš li da zakoljem jednu kokošicu? — Bog s tobom! — odgovori fratar.

Ko ti se primakne, ljubi ti ruku i konop oko pojasa!... Bakonja duboko uzdahnu. — Šta ti je? Zašto ne ideš? — zapita ga mati. Bakonja odmahnu glavom. Domalo otvoriše se vrata i uđe gomila Jerkovića.

— Valaj smo baš beštije, kad se ni prid redovnicima ne možemo uzdržati! A da šta lajemo kad nas oni ne čuju? — dodade Kljako.

Kušmelju bi kao da ga pčela upeče uvrh nosa, te odiže obraze i brke, a zube iskezi, pa im veli: — Ma, ljudi, šta će vam cilo vino. Ovdi nema ni dvi čaše dropinjaka! — Ima, križa mi, gotovo pun bardak!

Fratar diže glavu. Brat mu tad započe: U zdravlje vaše mile dobrodošlosti, kâ šta je uvike bilo naše drage dobrodošlosti, jer ona uvik naše želje i našu dušu isliđuje, jer ona odi i brodi među nama

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

POTONU PEK 17 VARKA OD LETA 18 NA MALOM TRGU 19 VIDIK 20 NI PREDEO MAGLEN 21 U ZIMSKI SUMRAK 22 TVRĐAVA 23 ETO ŠTA UČINI SJAJ 24 NAILAZI HLADNO DOBA GODINE 25 JAVA 26 SLIKA U RODITELjSKOM DOMU 27 U DOZIVIMA 28 SKROVITO MESTO 29 MI

USNULI KAVEZ Dolazi noć koja budi U tebi usnuli kavez U kome zveri i ljudi Sklapaju bratstvo, savez. Ti samo znaš šta bruji U toj džungli od tela: Kolju se lav i slavuji I kriče jata bela.

Mi idemo pomno kroz sve to, A slutimo: žita, raži, Hlad, neku ljubav bez laži, Neki cvet, nešto sveto. O znamo i još šta nas čeka Na putu kroz ovo leto: Prah, neko zaspalo pseto. I — možda: bulka daleka.

Oblaci ti kulu oblače u belo. Sneg visinski: čekaš. Tvoj steg je tvoje čelo. ETO ŠTA UČINI SJAJ Dok trepnusmo: eto šta učini sjaj!

Oblaci ti kulu oblače u belo. Sneg visinski: čekaš. Tvoj steg je tvoje čelo. ETO ŠTA UČINI SJAJ Dok trepnusmo: eto šta učini sjaj! Pade glava danu, skotrlja se I mi posmatramo gde se kraj nas gase Stvari i nestaju kao bačene u kraj.

To čuj: pred hladnim nečim Nebo i zemlja živinski kriče, kriče. JAVA Na ostrvu Javi šta je moja java Dok mi nebo usijano na ramenu spava I dok okeanska voda čudno plava Pesak sa žala u sebe odronjava.

I tek samo u noć neku Urlikne nad mirnim gradom Setivši se ko je, šta je. BOLEST Desi mi se da kraj kafana (Dok svi na meni vide lovor) Prolazim mračan usred dana, Nemo, kao da ne znam

I ne znam ko sam, ne znam šta sam, A hitam kao da znam kuda. Poslednjom snagom skrivam da sam Postao, možda, najzad luda.

I gle: stojim sada — drvo, sa obranim plodom. Mre u zglobu volja da se maknem s mesta. Šta da radim s rukom i u njoj sa slobodom? Zatočeni: ora je — prhnite iz tela!

Niko je video nije. A ni ti: samo si čuo Tup pad, za leđima, truo (I znao si šta pad krije). O bolje da si kud bilo Pošao i da je pala Ko druge — zemlji u krilo.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Jesam sluga, a radim šta hoću. Sem Aćima, niko mi ne zapoveda, a njegova vola moj je povodnik. Kada me je pre desetak godina sa zaleđenim

— Sin... Biće ti žensko! — preglasno reče Đorđe. — Kladim se u po deset nadnica. Pristaješ? — Šta će ti sin? Čime ćeš da hraniš i četvrta usta? — Svojim ručerdama. Ti ne daš hleb zabadava. — Ne dam.

„Ja znam šta SI ti.“ Tada se on i odelom i držanjem krio. Nije hteo da iko zna koliko žutih nosi u nedrima. Sa slugama je i jeo i

„Iščupaj nekoliko dlaka iz glave da ostanu kod mene dok se ne vratiš. Tada ću da ti kažem šta treba da radiš.“ Poslušao je, tako je rekla i tako ga gledala da je morao.

“ Poslušao je, tako je rekla i tako ga gledala da je morao. Više nikada nije smeo da svrati na konak u tu mehanu. Šta li je imala da mu kaže?

— A da tebi nije mene? — Prestani! I uzmi pušku. — Šta će mi? — Tola dohvati pušku, začuđen Đorđevim strahom. Dukati ga izmišljaju, pomisli, i reče: — Moje oko neće promašiti.

Nekada, bilo mu je slatko i krv da prospe za ovakvu gomilicu žutog sjaja. Kad se svršilo to nekada? Ne zna Mu među. Šta ćete mi? drhtavo šapće u brkove, nemoćan pred njima tankim, lakim, zapaljenim.

Samo mu nikada nije video lik. A šta sada? — zanjiha glavom. Pomračina obavi sve puteve i sva putovanja u njemu. Crne šume naleću na njega, u očima trnu i opet

Uze pušku i stavi je na kolena. — Tole, nek ti je puška u pripravnosti! Čuješ li šta ti kažem? Nalokao si se rakije, pa spavaš. — dece mi moje, najbolje je kad nemaš dukata. Kad nemaš, ništa kad nemaš!

Moji su. Ja sam ih zaradio. Niko ih u Prerovu nema ovoliko.“ Uplašeno je potvrđivala glavom. „Ne znaš ti šta su oni. Mogu da pevaju kao ptice. Da ciče kao krdo prasića. Da se smeju kao trešnja puna dece.

On je osorno odgurnu. Petnaest godina mu ona izuva opanke. Šta li mu je sada? I ranije je bilo svađe među njima; više puta bi se psovkama izvikao na nju; oćutala bi i idućeg dana sve

Simka se primače vatri, zima kula kroz vrata, u debelom, gustom, upredenom kurjuku nije joj hladno. — Šta ti je noćas? — prošapta i smalaksalo se prekrsti.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

»Možda dete nije od ovoga sveta?« seti se priča o ukletoj zvezdi, vilinskom rodu, đavoljem semenu, i zadrhta. »Šta će biti s devojčicom kad ja umrem?

— Carica zatopta nogom, uporedi lik devojke kraj jezera s likom Zlatoprste, shvati šta mladić i devojka osećaju i reši da ih razdvoji.

»Kuda li idu? Šta traže?« — pitala se, ali odgovora nije bilo. Iznad svega uzbuđivala su je razigrana dečja stopala, naročito ona

Iz svog betonskog dvorišta, ograđenog visokim zgradama kao kamenim liticama, jedva je mogla da vidi komadić neba. Šta da se o oblacima kaže? Ličili su na leptire, i brzo nestajali.

Ali već nakon nekoliko trenutaka njen strah preraste u sažaljenje. Ptica je jedva disala. Šta je mogla osim da joj previje krilo i nahrani je mrvicama hleba?

Tek trećeg dana slete na prozorski okvir i reče: — Hvala ti, a sutra me čekaj u isto vreme! — Šta je sad ovo? — devojčica se zaprepasti. — Da ne sanjam?

Samo se, zaglavljen između dve cepke, koprcao maleni, riđi cvrčak, pišteći. — Šta čekaš? — cvrčak prekorno mahnu glavom, a devojčica, napokon, shvati da to on govori, priđe i izvuče ga iz pukotine,

— devojčica se zakikota, ali ipak zatvori oči, osećajući kako je zahvata lagani dremež. Ko zna koliko je spavala? Šta sanjala? Kada je otvorila oči, bila je na obali nekog jezera, pred vratima dvorca načinjenog od svetlosti.

Zar je malo u paklu đavolisao? Ali, Đavolku se nije ostavljalo društvo u kome se tako lepo zabavljao. Šta će on među ljudima? Prepoznaće ga po repiću i rogovima, odraće mu kožu s leđa i vratiti ga u pakao. Neka neko drugi ide!

Ovaj ga zgrabi za rogove. Pljas, tras! Poče tuča. Okupi se gomila radoznalaca. — Udaraj! Šta čekaš? — smejali su se i bodrili zavađene. »Bio je Poglavica u pravu!« pomisli Đavolak. »Ni ovi Gore nisu bolji!

I, dok bi dlanom o dlan udario, planu prva kuća, pa ulica. Zašišta, zaprašta oganj, a gradske oce zahvati užas. Šta sada? — Ako ovako potraje, uskoro neće biti ni grada! — rekoše oni. Sazvan bi Savet Mudraca. Bez uspeha.

Je li čudo što sused od suseda poče bežati? Ali broj unesrećenih je rastao. Šta sada? Dođe građanima do pameti da je čičak uzrok nevolja, ali niko nije imao hrabrosti da ga uhvati i uništi.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Nije razmišljao o tome šta se sve dogodilo od onog vremena kada je, 1815, tamnovao u Nebojši, pa do sada. Nije razmišljao i nije se pitao otkuda

Ipak, nije rad da uđe: puno je a primetio je da, okrenut licem šanku a leđima glasovima, ne razume šta se govori. Izgleda da ljudi sve manje umeju da kažu šta misle: gomilaju nerazumljive, valjda činovničke, reči.

Izgleda da ljudi sve manje umeju da kažu šta misle: gomilaju nerazumljive, valjda činovničke, reči. Kao „nemačkari“, u njegovo vreme, ali ovo je drugi svet.

iz Kragujevca u Beograd, koji je prešao pešice, ni za trenutak nije osetio ogorčenje, samo bojazan koja ga je morila: šta ako je i Miloš poverovao Vučiću pa posumnjao u njega?

trenutak nije osetio ogorčenje, samo bojazan koja ga je morila: šta ako je i Miloš poverovao Vučiću pa posumnjao u njega? Šta ako sve ovo nije samo Vučićeva paklena zamisao nego je, delom i Miloševa? Te sumnje su mu oduzimale snagu.

Jovan je verovatno bio obavešten i pre Miloša, ali nije preduzimao ništa i nije pitao ništa, ki jednog ki drugog. Šta da preduzima i zašto da pita? Sve je naslućivao a ništa nije mogao da spreči.

Pored njegovih nogu, taj razlomljen krčag; sa česme, voda otiče u tajac. Sima zna šta mu je činiti, probija se kroz obruč, strpljivo, daje znak i žandarmi, brzo, vezuju nizame.

Zna šta će mu, u prolazu, reći ta mlada luda: da je njemu, sada, lako da odmahuje glavom, jer imao je ceo vek i neku deceniju

Samo, od tog prepoznavanja osetio je ne strah nego radost. Zagledan u automobile, Vasa Čarapić i ne pamti šta je sve činio posle pogibije Marka Čarapića.

Ali, nije mario. Neka životvorni konac tka tu maglu, pa šta bude. Čudio se svojoj slavi koja je, sve više, postajala šum van njega. Išao je iz bitke u bitku, iz godine u godinu.

Prvi put nije bio siguran da zna za šta se to tukao, posle onog 30. novembra. Neka je pobeda sigurno bila tu, svud unaokolo, ali čudno okrnjena.

(Tuđa dobroćudnost je, evo, osobina koja prati i Uzun-Mirkov život i Uzun-Mirkovu smrt.) Pitale su se: — Šta li je to uzun? — Ne znam, ali zvuči kao čin u turskoj vojsci. A možda ima veze i sa uzengijama.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Teško mu se, teško rastaviti; Ali šta će, kada mora biti! Za njih srce njemu mlado tuče, Ali nešto iz daleko vuče... ............................. ...........

Vinogradi, zbogom umiljati, Zbogom grožđe, - neću te ja brati! Ao, berbo, tebe žalim kletu! Ta šta lepše od tebe na svetu? Ko tebeka nikad ne video, Šta je jošte sirotan video?

Ao, berbo, tebe žalim kletu! Ta šta lepše od tebe na svetu? Ko tebeka nikad ne video, Šta je jošte sirotan video? Ao, braco, amo u to doba, Dođi, vidi, čuj, pa hajd' u groba!

mi cvetak draži Od samih očiju, Pa sad mi cvetak bliži Od samih prsiju; Pa sad me ljubav goni Da ištem oproštaj Gle, šta učini sa mnom Maleni cvetak taj. J.

moja, sele, Tebe melem vida, Mene tuga mori, Srce mi se kida; Reci tvojoj druzi Oh, ne reci, ćuti, Ne znam ni sam šta je Što mi dušu muti Aj, rumeno čedo, Proleće i cveće, Ja znam onu pesmu: „Oj pelen pelenče!

Mi i senu verujemo slepo. - Ona moli: - „Pričaj mi što lepo!“ Gladeć' kosu sa čela joj vrela, Smišljam šta bi rado čuti htela.

?“ To je rekla, pa se zadrhtala; Oči svela, - pa mirno zaspala. - Gledamo je, šta li, Bože, sanja, Umorena od tog putovanja!

- „E, šta ćeš, sine, da kupi babo?“ - Deteta sklonost kušaše svog; „Hoćeš li sablju, tu britku, sjajnu, Il' voliš ata misirskog?

Govori sine! govori brže! Da kupim one toke zlaćene.“ Dete se češka rukom po glavi, Kao da ne zna šta bi od sveg - „Ah, babo, - babo, - kupi mi, - babo... Pečenja kupi jarećeg!

Čućeš gromove Kako tišinu zemlje slobodne Sa grmljavinom strašnom kidaju; Razumećeš ih srcem strašljivim Šta ti sa smelim glasom govore, Pa ćeš o stenja tvrdom kamenu Brijane glave teme ćelavo U zanosnome strahu lupati!

„I ti pade, brate dragi!“ - „Nisam, deco, vas dok traje!“ „Je l' ti borba bila teška?“ - „Pokušajte, milina je!“ „Šta si hteo? kud si poš'o?“ - „Tamo kud se stići mora!“ „Zar je vera tako jaka?“ - „Uvek jača od zlotvora!

Strahota! ratos takvih misli! Razuzurim se, okrenem peći leđa, I mislim šta da čitam, Da rasteram te mutne vidove O oživelim grobovima I umrlim životima.

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

očima i glas začuh kano glas angela: „Ja sam duše tvoje pomračene zraka sjajna ognja besmrtnoga: mnom se sjećaš šta si izgubio; badava ti vatreni poete satvaraju i kliču boginje: ja jedina mrake pronicavam i dopirem na nebesna

„Hranitelju, prevječnoga sine, šta šarići oni mali znače u plamenom ovom podnebiju te se dižu, spuštaju pravilno, tmasti niču k nebu sveštenome, a

„Sini - kaže - ognjem stvoritelja! Ti si iskra za nebo stvorena, besmertnijem Bogom pomazana. Šta te k ljudskoj vuče kolijevci, đe kukanje i plač okrunjeno, đe vjenčana glupost sa tirjanstvom, đe se samo rad nesreće

Do kakve je on doša gluposti: da prekine lanac mirodržni! Šta će tužna pomislit budala: da je lanac mirodržni svezan za almazne nebrojne stubove te se vise u mojoj palati!

Popa, Vasko - KORA

te pustim Na sunce Ti misliš poljubac sunca Ti pojma o tome nemaš Ponornice moja Boliš me Odnosiš mi drvlje i kamenje Šta ti je vrteško moja Razvalićeš mi beskrajni krug Koji još dozidali nismo Crveni zmaju moj Teci samo dalje Da stopala

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Nađoh Univerzitet zaposednut neprijateljskom vojskom, meni nepristupačan. Uputih se zatim u Brankovu ulicu da vidim šta se dogodilo sa zgradom pretsedništva naše Akademije Nauka.

No šta je sve to pored teške nesreće koja zadesi ceo narod i pokosi toliko nevinih! Ko sam, šta sam i šta li ću sada?

No šta je sve to pored teške nesreće koja zadesi ceo narod i pokosi toliko nevinih! Ko sam, šta sam i šta li ću sada? - zapitah sam sebe i pođoh kući.

No šta je sve to pored teške nesreće koja zadesi ceo narod i pokosi toliko nevinih! Ko sam, šta sam i šta li ću sada? - zapitah sam sebe i pođoh kući.

Zavukoh se u nju što god sam dublje mogao i počeh da razmišljam šta da počnem. Moja soba za rad koja se nalazila na gornjem spratu kuće stradala je kao većina ostalih, ali njene razlupane

„Šta da se radi?“ zapita me štampar. „Otštampajte te poslednje tabake na žućkastoj hartiji. To neće umanjiti naučnu vrednost

Moje delo doživelo je tri srpska i dva nemačka izdanja. Spremalo se, šta više, i treće nemačko izdanje, pa bi ih, kako to pokazuje knjižarsko iskustvo, doživelo i više da stovarište hartije i

O tome šta je Hefestos na štit urezao, Homer nam priča u svojoj „Ilijadi“ ovo: „Najprije načini Zemlju, nebesa načini, more, i

Učenici poslušaše bez pogovora i odadoše se posmatranju. Posle pola sata presliša ih Pitagora, jednog za drugim, šta su na nebu opazili. Iz njihovih odgovora uvide odmah koji će od njih postati vremenom dobar posmatrač prirodnih pojava.

“ Posle kratkog zastoja nastavi Pitagora svoju priču. „Tada sam uvideo šta bih sve mogao da naučim i saznam, kad bih i ja pošao onamo gde je Tales svoja znanja prikupio, znanja koja su nama,

Tada im ispruži stopalo svoje desne noge. „Neka taj zid bude toliko debeo koliko je moje stopalo dugo! - Šta mislite, koliko bi naš oprobani pešak Piteas morao da hoda da sa jednog kraja tog zida stigne do drugoga?

Kod Ahmesa naučih šta je sedmina, šta trinaestina, jednom reči šta je to razlomak. Naučih kako se sa njima računa, kako se oni sabiraju, kako

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

„Toliko vremena prođe od poslednjeg našeg viđenja, ostarismo i ostah te željan... a znaš da boljeg prijatelja nemam“... i šta ti ja znam. Otvorim pismo: tačno kao što sam očekivao.

Da me je ko toga časa upitao: — Nikola, šta misliš, ima li na svetu lepše sreće od tvoje? — Ja bih mu odgovorio: — Čoveče božiji, kako da ti kažem, niko, niti je

“ „Ne, šta me se tiče njen otac?“ „Časti mi — uzviknuo sam oduševljeno i glasno da njegova sestrica utrča u našu sobu — ja uživam

uzviknuo sam oduševljeno i glasno da njegova sestrica utrča u našu sobu — ja uživam kad čovek otme ženu, kad je izbori. Šta tu vazdan! Ja bih se samo tako i ženio.

“ „Pravo kažeš, i ja nikoga ne molim.“ „A tvoji roditelji, šta ovi kažu?“ On se malo zamisli: „Ovi moji? Stari su, zadovoljni da me vide oženjenog. Sve ostalo je sporedno.

— Šta ti je to? — Pečenjarnica kod Kraljice Pedok. — Jesi li pročitao? — Još nisam završio. Pa sumorni student odiže knjigu

Samo ne znam da li je Rostan zamislio Sirana pre nego što je Anatol Frans zamislio opata Koanjara. Šta ti misliš? Student bez prstiju skromno sleže ramenima i nasmeši se. — Ne bih rekao, ne znam ja ne nalazim.

— O ovo ovde, šta ti je to? — To su: Senke jutra Arcibaševa. — To je dobra stvar — primeti krezubi student. — Ja naročito volim

Svi smo tako. Ko nije verovao da će zlo biti kažnjeno? Ko je sumnjao u Pravdu? Ko nije verovao u bolje dane? A danas, šta smo dočekali? Onaj mali deo što je postao bolji zamorio se.

rade oni odmorni koje rat nije nimalo izmenio ili bolje koje je rat utoliko izmenio što im je sasvim iskvario srca, A šta je sa slobodom? Kad smo nosili teže okove od ovih što ih danas, inače umorni, vučemo? Okovi to vam je nagrada.

I zar posle svega što sam video, doživeo, trpeo, treba svesno da zažmurim pa da ponova verujem? U šta? Kome da verujem? Za čim da pođem?

U šta? Kome da verujem? Za čim da pođem? Šta je to što sad treba da ustalasa ljudska srca, da ponova rasplamti ono plemenito, nezainteresovano oduševljenje koje se

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

A koja su u nejakoj duši pravila tim teži lom i haranje što sam morao brižno kriti pred starijima da ma šta o tome znam, pretvarajući se da ne shvatam aluzije i polovične fraze u njihovim razgovorima.

uklanjao tom saznanju, u doba kad mi se učinilo (i kad sam to zažalio) da je ionako podosta osiromašen i sveden na malo šta patrimonij fantastičnoga u meni.

Osim toga, nalazio se u vlastitoj kući. A kad čovjek bar u vlastitoj kući ne bi imao pravo, šta bi u stvari i imao od toga što je u svojoj kući?

i kako će to da svrši? i što će biti poslije?) To sam saznanje nosio uvijek budno u svijesti, i ma šta on radio, ma kuda kretao, gledao sam ga uvijek u znaku i pod pečatom tog skorog i neminovnog udesa.

Ali sam ipak toliko poltron da, pored toga, osjećam i potrebu da mi se to ne povjeruje. I ko zna šta li sve ja nesvjesno ne radim (s onom rafiniranom lukavošću koju poznaje samo podsvijest) da bih postigao da moje

Po tome, na prvi jek Egidijeva trombona mnogo šta se razvezivalo i pokretalo. Raskidao se čar ljetnog popodneva. To je bio znak da prestaje popodnevna sijesta.

Tako je željna da sve upozna, da se obrazuje. Još ne zna toliko toga ni o onome što joj je najbliže, mnogo šta najosnovnijeg o čovjeku i čovječjem srcu, a u svojoj težnji za saznanjem eto kljuka glavicu tim knjigama o dalekim

Podsećao je i na Figara, i na toreadora, i još na mnogo šta drugo sa oleografija kod mjesnog brijača. Moja mati pozove na ručak jednu od tih glumica.

njom da sam tu proveo dječačke godine, imao prve drugove i prijateljstva, učio početke violine, doživio i spoznao mnogo šta od onoga što nam ostaje kao praobrazac za čitav život: najzad, tu se promitario iz bezazlenog djeteta u

sam sasvim nepredviđeno ovdje prekinuo putovanje — prevezli su me ravno s lađe u bolnicu nisam imao mogućnosti da ma šta od toga vidim. (Bio sam u takvom stanju da nisam ni pomišljao na to: ta jedva sam znao za sebe!

Po prvi, možda jedini put u životu, imao sam sasvim sigurnu tu ispraznu i nečednu impresiju: Nema šta! To je zavist! XXIX Eto sam opet odlutao! Na svakom ćošku pobjegnem sam sebi s lanca.

Možda je dugo lutao kud ga noge nose premišljajući šta da sad počne i kako da iziđe pred oči ženi (a ima lijepu no opaku ženu, crnih zlih očiju i tankih obrva pomičnih kao

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Beše se iskupilo dosta naroda. Popa već pozvao odbornike u zasedanje, pa odlučuje sa njima ko će šta nositi. Krst dadoše od prve kmetovu sinčiću, ma oko barjaka se nikako ne mogoše pogoditi.

— A gle Đurice! Bolan, kako si porastô — reče popa blago, pa se obrte knezu: — Šta veliš? Odbornici pogledaše začuđeno, knez se namršti, pa priđe popu i šanu mu: — Zar iz 'nake kuće?!...

U drugoj prilici on bi znao šta bi radio, ali sad se uzdrža. Video je da se popa još rešava, pa stade da čeka. U tom knez progovori: — Evo Miloševa

Video je da se popa još rešava, pa stade da čeka. U tom knez progovori: — Evo Miloševa Srete. Šta velite ljudi? — Nek mu je srećno! — povikaše odbornici, i Sreten, veseo i zadovoljan, priđe ruci popovoj.

Ostale krstonoše poneše šta je ko imao: neko ikonu, neko svećicu, neko klasje žita ili strukove bela luka... Pored krstonoša jaše na konju popa, a

Samo se, napomenuo bi mu otac, treba dobro čuvati tuđih očiju. — »Na nevidišu nema krivice!« To znači: ma šta uradio, nećeš biti kriv, ako te ne uhvate.

I Đurica je mnogo mislio, tako mnogo, da nije ni opažao kud je prolazio, ni šta se oko njega zbivalo. Samo kad bi krstonoše minule pored kakva bogata doma, gde su domaćice iznele nekoliko karlica

Zato je izbegavaše svuda, a ona, s toga, i ne sanjaše šta se zbiva u duši njegovoj. Stanka ga je znala po razgovorima drugih devojaka i gledala je na njega kao na Đuricu

— Slave ti, šta kaže, kakav izgleda? — upade joj Stanka u reč. — Bog s tobom, zar ne ču da mora umreti onaj koji ga pogleda.

— Bog s tobom, zar ne ču da mora umreti onaj koji ga pogleda. Čile je zažmurio i čekao da onaj drekne... — Pa, šta je bilo? — Ništa. Stojim ja, veli čile, tako i čekam, dok tek ono vreknu, a osoje se prolomi kâ da si top izbacio.

Stanka ne znađaše ništa o tome, a on joj ne dade ni jedne prilike da se sama doseti šta se u njemu zbiva. Tako prolažahu dani... Međutim Đurica je i dalje živeo onako, kako je od oca navikao.

baba stade da se zdravi sa neobičnim i nemilim joj gostima, ali je kmet prekide: — Slušaj sad, Đurica, i ti, Marija, šta će vam gospodin kazati. Valjad' poznajete gospodina Mitu? Đurica podiže glavu i jetko se nasmeši. — Tss...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

351 ŠTA JE 3APOVIJED — ZAPOVIJED JE 352 SVOJSTVA LIJEPE ĐEVOJKE 353 I VRIJEDI 354 POMO3̓ BOG, ZLA ŽENO! 355 MOJ JE PREDNjAK 356

Petar mu na to odgovori: — Ja vidim, ali šta mi možemo za to, kad je tako božja volja. Onda mu otac reče: — To je istina, ali može biti da ima gdegod u svetu

Kad je čuo Petar šta mu ove devojke rekoše, on im onda odgovori: — Teško vama i vašem životu! Kad ja opet ovuda pređem, sigurno ću naići

Kad, je Petar čuo šta starac veli, on mu onda reče: — Valjda će me sam bog uputiti u zemlju gde neće biti pomora. Starac mu onda kaže: —

Šetajući gore-dole po bašti, ode do jedne takove klupe, pa sedne i počne razmišljati šta da radi, i kako da dođe do te devojke.

Devojka na to poviče: — Nemoj, Petre, nipošto dirati u taj cvet. Petar zapita: — A zašto? Šta će taj cvet meni učiniti?

Čim je prekoračio brazdu, odmah se seti na svoga oca, pa poviče: — Idem da vidim šta mi radi otac. Devojka ga počne moliti da ne ide, ali Petar ne htede slušati, nego uzme one svoje tri stvari i odmah

Onda Petar pohita da vidi šta je od njegovog sela. On je znao gde mu je selo, no tu sada sela ne beše, nego se samo poznavalo mesto gde je nekada

dođe i do ovog mesta gde im je sto stajao, i tu nađe jedan veliki kamen položen, pa onda pomisli u sebi: — Bože moj, šta mora biti pod ovim kamenom? Sigurno je moj otac meni nešto ostavio pod njim, kad se vratim da nađem i uzmem.

Sigurno je moj otac meni nešto ostavio pod njim, kad se vratim da nađem i uzmem. I tako počne dizati kamen, da vidi šta ima pod njime; ali čim ga odiže, a smrt ispod kamena progovori: — A, moj Petre, odavno ja već na tebe čekam ovde pod

Kad je on tako na straži stajao, al̓ eto ti smrti gdje ide da pita boga šta će raditi, a kad dođe do njega, reče joj on da stane i ona stane.

On ju pita kuda će, a ona mu reče: — Idem pitati boga šta bih sad radila. A soldat joj reče: — Ti ne moreš tamo, nego ostani ovdje, a ja idem pitati, jer je bog mene za to

Petković, Vladislav Dis - PESME

Nemam snage da se borim sa vremenom, Da odbranim, da sačuvam, ne dam svoje, Nego gledam čega imam, šta je bilo: I sve više, ništa više nije moje.

Čobanin se tako smeši milo, bono! Šta li sanja i kog gleda sada u snu? Ovce pasu, mirno idu; lupka zvono; Sunce sija, zemlja pucka... voda pljusnu.

U trenutku jednom ne znam šta se desi... Kada se probudih, udarahu zvona, Uz očajni ropac umirahu gresi, Kupljeni životom: to mre vasiona, Zemlja,

I šta vidi kad je čovek s tobom? Što za ljubav da imaš pogleda? Ljubav rađa i donosi sobom Lik večnosti i prolaznost beda.

Često puta kad te vidim gredom, Ja tek vidim šta si bila za me, Uspomene izađu mi redom, Tužno, mrtvo, pogledaju na me. Ti još ne znaš ni da l' sam te vol'o?

još me štiti i mis'o o tebi: Ljubav, bol i žudnju, zajedno sa strahom, Ja u duši nosim, ja nosim u sebi. Šta li radiš sada, je li, nebo moje? Da li mi se nadaš, da l' te slutnja peče?

Ja sad slutim za te oči da su baš one Što me čudno po životu vode i gone: U snu dođu da me vide šta li radim sam. Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Ta slutnja što danas u srcima vlada, Taj strah što k'o zima sve poglede ledi, Šta u sebi nosi: život davnih nada, Osećaj propasti, ili put pobedi?

Uvek u sredini što duh svaki steže, Zapazio nisam sem nje ništa drugo, I često se pitah šta me za svet veže: Zaklonjen ideal? Il' stradanje dugo?

Ja okrenuh glavu. Jer i na šta kriti! U tom času spazih s one druge strane Gde sa društvom svojim šetala si i ti: Reverans ti dadoh bez ikakve mane.

Da l' ste s Juga rodom? Kad biste mi rekli, malenkost bi moja: — Kupajte se, gospo, često ladnom vodom. Ali šta mu drago — ja požare volim. — Vatru koji gasi, taj se i opeče; — Sad se klanjam, gospo; videću vas, molim?

večitost tajnu Atavizmom nekim 3a starim dalekim — Duh čovečji bega I na prostor staje, Razum ne zna gde je, Oko njega šta je.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Otkriće Teslinog kalema i transformatora 24 V. Visokonaponski predajnik 30 VI. Šta nam pruža teleautomatika 37 MOJI IZUMI I.

Sećanje na ono što je on postigao činilo je svaki moj pokušaj bezvrednim u poređenju sa njim. Ma šta vredno da sam radio, samo je dovodilo do toga da moji roditelji još jače osećaju svoj gubitak.

moj otac, koji je stajao u blizini, osetio se veoma nelagodno, i opomenuo ga je: “Zaboga, Mane, ne udaraj u ono u šta gledaš, već u ono u šta nameravaš.

u blizini, osetio se veoma nelagodno, i opomenuo ga je: “Zaboga, Mane, ne udaraj u ono u šta gledaš, već u ono u šta nameravaš.

Čak i primetim ako nije izbalansirana. Bilo šta da je, nema razlike, rezultati su isti. Na ovaj način sam u stanju da brzo razradim i doteram zamisao, a da ništa ne

Po pravilu nivo vode u reci je bio samo dva do tri inča iznad brane i plivanje do nje nije bilo tako opasno, u šta sam se često upuštao. Jednoga dana uputio sam se sam do reke da u njoj uživam kao i obično.

pogodi ribu pod takvim uslovima, ali sam ja na sebe preuzeo teži zadatak i do najsitnijih pojedinosti ispričao stricu šta smeram. Nameravao sam da iz praćke hitnem kamen tako da pogodim ribu, pribijem je uz stenu i presečem nadvoje.

Čim bi pukovnik stavio na moj tanjir neki poveći komad, tetka bi ga zgrabila i uzrujano se obratila mužu: ”Pazi šta radiš. Niko je veoma nežnog zdravlja.

Tada sam pretrpeo potpuni slom nerava koji sam već ranije spomenuo. Ono kroz šta sam ja prošao u tom periodu bolesti, prosto je neverovatno. Imao sam uvek izvanredan vid i sluh.

Tog trenutka sam otkrio da su mi nestale karte i novac. Šta sada da radim, postavljalo se pitanje. Herkules je imao mnogo vremena za razmišljanje ali ja sam morao da odlučim dok sam

Gledao sam omađijan, i nisam mogao da shvatim šta se dogodilo. Nedeljama posle toga slika lavine mi je bila pred očima i pitao sam se kako je moguće da nešto tako malo

Teško je oceniti šta su te čudne pojave značile u ono vreme. Žudimo za novim senzacijama, ali ubrzo postajemo ravnodušni prema njima.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

ask.rs. 2010. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Mihajlo Pupin SA PAŠNjAKA DO NAUČENjAKA PREDGOVOR PRVOM IZDANjU 1 I ŠTA SAM DONEO AMERICI 3 II TEŠKOĆE NOVOG USELjENIKA 26 III KRAJ “ŽUTOKLjUNAČKOG“ ŠEGRTOVANjA 42 IV OD “ŽUTOKLjUNCA“ DO

Ko vidi taj i veruje; neka govori onaj koji ima šta da kaže. Mihajlo Pupin I ŠTA SAM DONEO AMERICI Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu,

Ko vidi taj i veruje; neka govori onaj koji ima šta da kaže. Mihajlo Pupin I ŠTA SAM DONEO AMERICI Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi.

A šta može pružiti mladi doseljenik koji nema para u džepu, nije vičan bilo kakvom poslu, nema zanat i ne poznaje jezik zemlje u

A šta sam ja, kada sam se 1874. godine iskrcao u Kasl Gardenu, doneo? Pokušaću da odgovorim na ovo pitanje pričom o svom život

Pa ni moj otac ni moja majka nisu znali čitati ni pisati. Tu se nameće pitanje: šta je mogao dečak od petnaest godina, rođen i odgojen pod takvim okolnostima, bez ikakvih sredstava doneti Americi ako bi

Govorio je kao guslar. Ne samo da je vrlo slikovito opisivao šta se zbivalo u Austriji i Rusiji u vreme Napoleonovih ratova, u kojima je i sam učestvovao, nego je očaravao svoje

priliku da mom ocu i njegovim prijateljima koji su se okupili pred našom kućom u nedelju popodne i razgovarali, ispričam šta sam novo naučio. Odjedanput sam primetio da su se otac i njegovi prijatelji zgledali u čudu.

Obojica zametnuše razgovor sa mnom, a jako ih je zanimalo šta sam to sve doživljavao za vreme leta kada sam bio pastir.

Ispričao sam im šta me je poteralo u Prag, ističući posebno, mišljenje raznih ljudi da sam ne samo prerastao školu u svom rodnom mestu već i

Njih je više zanimalo šta ja mislim o caru i kakve su moje nacionalističke ideje. Nijedan od njih nije me podsećao na Slovenca Kosa ili protu

Onaj ko nije prešao burni Atlantik u martu, u jeftinoj klasi iseljeničkog broda, taj slabo zna šta su muke. Ja sam zahvalan zvezdama što su ondašnji iseljenički zakoni bili drukčiji od današnjih, jer da nije bilo tako,

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

—Onda ćemo, brate, izgubiti i sutrašnji dan... —Radi čega? Može nas kogod osvitkom zvati. —Znam ja šta je... Ako uveče ne nađeš radnje i nema ništa! — Ko veli?

I zbilja, u zgodni čas neko čeljade ustoboči se na kućnome pragu. Ogleda se uokolo. —Šta ste tu stali? — javi se osorno. —Je li mi? — usprene žena. — Tako !...Da se odmorimo. —Pa tu?

— Ostavi se ti nje. Nije ona za sprdnju! — nadometne ozbiljno sin joj Marko. — Ali šta se ogrizaš kad te se ne tiče?— navlaš će okosito mladić, posmehujući se.

Ujutru u dvorištu desio se župan. Cveta mu priđe: —Sina mi noćas zabolilo, — javi umilno. —Pa šta ću mu ja? — odvrati župan. —Ništa! — vrcne ona malo razgovorom. — Dajte malo suhih drva! —Zar ste sve izgoreli?

Tada pogleda na maloga: —Što te boli? —Sve — jadao je Marko. —Kako sve? Razlenio se... —Šta znam ja... Boli.... Župan se smisli i okrene Cveti: —Dovišću mu likara — i onako običava doći u gospodara... —Da—nu.

Manjka šesnaest novčića. —Nije moguće! — nestrpljivo će gospodar, mršteći se, i nanovo stade računati... Diže glavu: — Šta brbljaš? Sve je u redu. Za šesnaest novčića uzela si litru vina za bolesnog sina. Zar se ne sećaš?

Upre vrata. Vidi da su zaključana. Nije bilo sumnje, — nema nikoga u kući. Nije znala šta da radi: bi li pričekala ili da se javi komšiji? I onako, u dvoumici, umorna sede pod murvu.

Nije bolovao nego nedjelju dana... Pazila sam ga kao svoga. Da mu bog prosti! —A ljekar? Šta uradi on? — pitajući gušila se u suzama Cveta. . —Poslasmo po nj, ali ga nije bilo u mestu. Nekuda bijaše otišao....

kamenja krije, da se zorom smrzne i, kad sunce sine, razmrzne i nemilice ga ubije, Cveta, gonjena jednom mišlju, ni na šta se ne obzire. Žuri kao luda. Otvori vrata i uljegne u kuću.

A Mitar danas na cesti s njima radi, pa su načistu što ga je k njima dovelo: obistinila se njihova slutnja; nije ih ni za šta nekoliko dana prežao.

nj, a stariji, Spasoje, upoznaje ga bolje i misli: „Sigurno je on; čini se nevješt i prenaša mirno kamenje, kao da ni za šta ne zna”. Jednako se strahivo pogledaju, sve im oči bježe na nj.

Žena ne odgovori, već kao vjetar pobježe ispred njega. „Šta joj je?” pomisli, i padnu mu na pamet propovjednikove riječi ljubavi i mira. „Zašto se srdi na me? S čega me krivi?

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

podsećanjem na onu dobro poznatu šalu o stonogi koja se omela i ni s mesta nije mogla da se pomakne kad su je upitali šta radi sa svojom trideset i trećom nogom kad pomera sedamdeset i sedmu.

Stoga i kod Hola i kod nekih drugih autora nalazimo dobro geslo: okrenimo se tuđim kulturama da bismo videli šta je naša sopstvena!

I malo šta je, u međukulturnome komuniciranju, po svojim dalekosežnim posledicama toliko štetno kao krivo tumačenje tuđih kulturnih

nebrojene freske i ikone, dakle znatan deo najkrupnije naše slikarske baštine, dole su nastali i dole će mnogo šta zauvek ostati. Na milost i nemilost neizvesne sudbine? Svakako.

Mi ne možemo znati koliko je tamo pogubljeno pesama koje bi Vuk svojim nesravnjivim književnim čulom zapazio, i šta bi između tolikih usmenih improvizacija izabrao, osobito u lirici.

Razume se da je mnogo šta uzeto iz hrišćanstva, ali, verujem, preko ili posredstvom naše narodne pesme: Sklopi oči protopop Nedjeljko, Tiho

To znači da se znak još ne izdvaja, već se potpuno poistovećuje sa značenjem. Isto su, recimo, reč i ono na šta nas ona upućuje. Otuda se ikona s naslikanim svecem i sama doživljava kao sveta.

Sa te strane ona je zaista „surova“. „Surova“ je sa stanovišta modernog individualizma i humanizma, na šta se Isidora Sekulić stalno poziva osuđujući stari odnos prema deci i zalažući se za novo vaspitanje.

Kad su jednom upitali stonogu šta radi sa svojom sedamdeset sedmom nogom kad pokreće trideset treću, ona se zamislila i stala začuđena i zbunjena, nije

Svima nama je poznato njegovo ime, samo što se uglavnom ne zna šta ono stvarno znači. To je, razume se, takozvani beogradski stil.

Ovde se ne može opisati šta je sve od „vukovskog jezika“ promenjeno u „beogradskome stilu“. Ali na dvetri važnije promene možemo ukazati.

da zvezdama nije nakićena, nego je zapučena, kao da se pod zvezdama misli na dugmad ili kopče, na prvi nam pogled malo šta znače. Ali su one svejedno značajne.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

I ŽIVKA, SAVKA ŽIVKA, SAVKA SAVKA (sedi kraj stola): Šta si se zamislila? ŽIVKA (stoji iza stola, o vratu joj visi santimetar, a u ruci velike makaze.

ŽIVKA: Ti još ne dobi kafu? E što je bezobrazna, po tri puta čovek da joj kaže. (Odlazi zadnjim vratima.) Anka, šta je s kafom? ANKIN GLAS (spolja): Evo! ŽIVKA: Eto, i to se zove mlađe! Bar da je kao što treba kad ga čovek plaća.

Dođe mi, boga mi, da potegnem ovim makazama pa da joj razbijem glavu. Ali šta ću, moram da trpim. Dužna sam joj tri meseca, pa moram da trpim. SAVKA (srčući kafu): Eh, takvo ti je danas mlađe.

Slušaj, ne bila ja Živka ako ga ne nateram da se uvuče u kakvu komisiju. Šta tu partija! Đoka kuma-Dragin nazida kuću sa ovaj moj rasturi kuću. SAVKA: Da l' si baš sigurna? ŽIVKA: Šta?

Šta tu partija! Đoka kuma-Dragin nazida kuću sa ovaj moj rasturi kuću. SAVKA: Da l' si baš sigurna? ŽIVKA: Šta? SAVKA: Pa to, da će ući u komisiju? ŽIVKA: Ti sumnjaš da ćemo ti vratiti?

(Anki.) Donesi vodu da se ispere. (Anka odlazi.) Još kaže nije se tukô! RAKA (uporno): Nisam! ŽIVKA: Nego šta si? RAKA: Pravili smo demonstracije. ŽIVKA: Kakve demonstracije, bog s tobom? RAKA: Protiv vlade.

RAKA: Pravili smo demonstracije. ŽIVKA: Kakve demonstracije, bog s tobom? RAKA: Protiv vlade. SAVKA: A šta ti imaš sa vladom, pobogu, sinko? RAKA: Nemam ništa, ali sam i ja vikô: dole vlada!

RAKA: Nemam ništa, ali sam i ja vikô: dole vlada! ŽIVKA: Eto ti, eto ti, pa ne crkni sad od muke! Ama. šta si ti imao da se mešaš u demonstracije? RAKA: Pa nije samo ja, ceo svet.

ANKA (dolazi s lavorom i bokalom): 'Ajde ovamo u kujnu da te umijem. RAKA: Šta će mi da se umijem? ŽIVKA: Vuci se tamo, operi tu ruku. Zar ne vidiš da izgledaš kao šinterski šegrt?

DARA: Nije bila kod kuće. ČEDA: Bila je, šta nije bila! Devojka se deset minuta unutra domunđavala, pa tek onda izlazi i kaže nam da rocpođa nije kod kuĆe.

ČEDA: Pa ako su ministri zbunjeni, šta imaju tu ministarke da se zbunjuju? ŽIVKA: E, nemoj tako da kažeš. Znam, pričala mi je gospa Nata, kaže: kriza, a moj

Mesto i ti da se raduješ, a ti još pitaš. Rako! Rako! ČEDA: Čemu da se radujem?... ŽIVKA: „Naši”! Jesi li čuo šta kaže čovek: „naši”! ČEDA: Ama koj' čovek? ŽIVKA: Pa ovaj... ČEDA: Pera pisar iz administrativnog odeljenja.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

4 Stoga je zanimljivo pobliže videti šta to i kako Sofka unapred zna, predviđa i sluti. Nečistu krv, zna se, pripoveda nevidljivi (nepersonalizovani) autor.

kad gledamo u krupnim segmentima, pripovedanje izjedno teče sukcesivno i u autorovo ime, i ne može se uočiti mnogo šta od onoga što smo u prvim verzijama mogli da podvrgnemo bližem posmatranju.

to, Stanković u prvoj verziji pripovedanje kompoziciono zasnivao u junakinjinom sećanju, i da je u kasnijem tekstu mnogo šta od toga sačuvano, postaje bar jednim delom jasno odakle u Nečistoj krvi dolazi ona stilizacija opisa kao da je to što

Ali pre toga valja reći šta analizovana rečenica doista sadrži. Njome se, najpre, uvode grupe likova o kojima će se ili u prvome delu ili duž

Nije, međutim, uvek dovoljno jasno šta se tačno pod njim razume, jer se jednom odnosi na upotrebu jezika, drugi put na sav umetnički sklop teksta.

„Odavna sam”, veli on, „shvatio šta je moja tema; ta tema je mucavost, koju ja neprestano savlađujem uz pomoć jednog veštački sazdanog jezika (moram

54 Na to Dmitrij Lihačov daje ovakav komentar: „Šta reći o neobičnoj formi književnog dela A. Belog? Mislim da je u toj formi najvažnije iznalaženje novih mogućnosti i

Ali dovoljno je ponovo navesti rečenicu i sa čisto gramatičke strane pogledati na nju da bi se naslutilo šta je mogao imati na umu: „Više se znalo i pričalo o njenim čukundedama i pramdedama nego o njima samim: o ocu joj, materi,

Što je pak u tome primeru takođe zanimljivo, i na šta valja obratiti pažnju, to je da su rečenice date sa visokim stepenom modalnosti, među kojima ona eliptična („Taman!

leže, poče da zatrpava, gasi i poliva vodom vatru u ognjištu, ↓ te da ne bi noću ko zna kakva iskra prsnula, i bogzna šta se učinilo, možda čitava kuća zapalila”; (2) „Ona, kao uvek, spavala bi podbočene glave o ruku,obučena, čak i sa

I nikada se više nije vratila, ni u pohode došla roditeljima; na šta inače obavezuje ukorenjeni običaj (prvič). Stanković posle venčanja kida sve ili gotovo sve veze između Sofke i njene

Žute tepsije preobražavaju se u stravične oči koje je proždiru: „Sofku, čim to ču od matere, a dobro je znala šta to znači, počeše te tepsije kao neke velike krvave oči da proždiru i sve oko nje u kolutove da se okreće”.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Ali ga Spasa dostojanstveno pogleda i pozdravi rukom. Harambaša ga preseče očima i poče potmulo turski: — Šta si hteo, bre? — Da se branim, aga. — Čime?... Puškom?... Kaurska glavo nerazbrana!...

— Mučni su, buljugbaša, ovi naši sabori: ne zna rakija šta hoće kadija... Buljugbaša se trgnuo od ovih reči i zaustio nešto da odgovori, ali ončas malo sagao glavu kao zastiđen

Pričestio bi se, video knezove i popove, upitao šta je u svetu, pa se opet vraćao k svojim ovcama, gore na planinu. I rođena deca bila su ga željna.

“ pa pozvao sejmene i odmah otišao uz planinu. Ni danas se ne zna šta je s njime dalje bilo... NAŠA ZAGONETKA Glasiti prvak iz Orahovca, kraj Prizrena, Hamza Vukašinović, bejaše po

Tako... Evo još po jednu — dim u dim: oveseli Bože, a zdrav si, Moj Miloje!... — Šta?... Kakav Miloje, ženo?... — Takav, ako Bog da!... No ispij je najprije!... Tako!... Na zdravlje!...

— Suđeno, ljudi — kleše kroz duvanski dim Kariman Košutan — da mi preko kuće i ova golema neprijatnost prođe. Ali šta da radim, vidite i recite?..

zimlje želja da ne omekša, da ne popusti, da ne uvredi vekove koji su u njenoj krvi utvrdili reč za ovaka događanja: — O, šta bi u životu ostalo još od obraza, od burnije, od čojstva, kad bi ga samo ovaki Karimani branili!..

Znadijaše pop šta ovo znači. Tamo, zapadno, iznemogla vojska činila je poslednje napore da prodre u Vasojeviće. A ovamo na sever sve do

— Ustani, prijatelju! — A? — odgovori mu ovaj najpre zbunjeno pa posle prezrivo. — Šta „a“?.. Ustani, ustani! — osorno pop ponovi, pa ga tače iskaljanom čizmom. — Ustani da sjednem ja!..

Ustani, jer nijesam Ciganin! E, Bog te milovao, zaboravio si na dobre stare običaje!.. — Šta govori ovaj gost? — zbunjeno promuca Arnautin još zbunjenijoj družini. — To, da je to mesto moje, bre sokole!

— Hajde more, nikad više! — A zašto, pobratime? — Zato što država i nije za vas... — Nijesam to dosle znao... A šta je tebi Srbija učinila, pobratime? — Svašta!..

Kad druge večeri po svadbi zateko naš Banjskalija svoju ženu ispred kuće sa srpom na ramenu a nameštenu kao o Bajramu. Šta ćeš to, hanuma?“ — „Idem u to i to selo na žetvu, na mobu.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

PRIJATELjSKA SUZA NA GLAS O SMRTI 77 POBRI STEVI KAĆANSKOM 79 POBRI STEVANU KAĆANSKOM 82 UŽAS I NEVOLjA U ZAGREBU 86 ŠTA SE ČUJE 88 NA GROBU ČOVEKA ALEKSANDRA 91 ZA GIRFILDOM 96 GARIBALDIJU 99 VIKTOR IGO 101 SPRAM MESECA 103 NA GROBU

Hoćeš mi se ikad vratit’, Da te bolje čuvam tade, Misli moja... ili željo... Il’ spomene... šta l’ bijade? A ona mi kanda šapće Kroz tišinu blage noći: „Neću ti se nikad vratit’, — Ti ćeš k meni doći.

Oh, lasno je mudar biti, Lasno j’ tešit’, svetovati; Ali ljudi, Boga radi, Zar ne znate šta je mati! Dobrotne su vaše reči: „Bog ga dao, Vog ga uzô!“ — Da ko mi je tebe dao, Moja mila, grka suzo?! 1865.

Grom ga prati, a on leti; Kuda leti, kuda bega? Ode crkvi, pak tu sruši Krst sa hrama Božijega. Šta to činiš? pitali ga A on šapnu, kad se stišô: „Ko bi čuo moju tajnu, Taj bi odmah s uma sišô.

Ne pevaju oči Već to poje duša; A duša ti poje, Jer je mirna, sjajna, Ne zna šta su vali, Ne zna šta je tajna. Ružičasta usta Sa osmejkom blagim — Blago li srećniku Kog nazovu drâgim.

Ne pevaju oči Već to poje duša; A duša ti poje, Jer je mirna, sjajna, Ne zna šta su vali, Ne zna šta je tajna. Ružičasta usta Sa osmejkom blagim — Blago li srećniku Kog nazovu drâgim.

»Javor« 1888. SUZA I UZDAH (Sonet) Suza j’ teška, zemlji pada, Mnogi s’ ljudi suza stide. „Šta, zar da me plakat’ vide!“ Junak suzu zna da svlada. Savlada je usred jada.

umetniče dragi, Ja anđela danas videh prava; Nego skidaj sad i drugi preves, I đavola deder nam obnaži, Da vidimo šta još ne videsmo, Pa nagradu kakvu hoćeš traži.

Potok teče dalje, dalje.. Šta je njemu zavičaj Njega more k sebi zove, Mio mu je poziv taj. A pod krovom naše sreće Beše momče, živi plam.

— Zato i želim to — Do tog se visa Srbin Još nije uzdigô. Sad znate zašto željah Zgrešiti rodu svom, Al’ šta ću kad ne mogu Ni delom, pa ni snom.

I kad se anđô sreće nasmeši na naš rod Odmah i demon razdora u cvetu guši plod. Šta li sam i šta puta gledao salik tvoj, Pitao vetar južni: šta radi Stevan moj?

I kad se anđô sreće nasmeši na naš rod Odmah i demon razdora u cvetu guši plod. Šta li sam i šta puta gledao salik tvoj, Pitao vetar južni: šta radi Stevan moj?

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

Što mom slogu nedostaje, Nek popuni tvoje ime, Često krin i čičku daje Cenu kad se druži s njime. PREDSLOVIJE Šta su ovi naši spisatelji naumili? (čuje se glas u društvu, gdi se karte dele, ili čaše cece, ili se uz muziku igra).

bal ići; jer se na balu mlogo protiv sostava tjela čini, tamo se preko mere igra i skače; ne spava se celu noć, bogzna šta se jošt dogoditi može, koje neugodnosti čoveka pri čitanju kakove knjige otnjud napasti ne mogu. — „Gospodin ferfaser!

— „Gospodin ferfaser!“ — „Na službi, frajlice!“ — „Jednu reč na uvo: Ali, um Gotteѕwіllen, g. ferfaser, šta su vam devojke i žene skrivile, te toliko na nji atakirate?

na modu vičete, sami se izdajete da vam je plitak mozak, jer kad bi se i vi sad onako obukli kao što se vaš ded nosio, šta mislite, da l’ bi vam se i vrapci smejali?

Na ovakav razgovor šta znam drugo raditi, nego smejati se, a smejati se bez vas, bilo bi od mene grubijanstvo; moram i vas, kao što vi

EVICA: Ali zaboga, majko, nije li me i pokojni otac učio da nije sramota raditi? FEMA: Šta tvoj otac, on je bio, da ti kažem, prostak, nije razumevao ni šta je špancir, ni šta je žurnal.

FEMA: Šta tvoj otac, on je bio, da ti kažem, prostak, nije razumevao ni šta je špancir, ni šta je žurnal. Zato je bog stvorio pedintere da oni rade, a mi da držimo u jednoj ruci zvonce, a u

FEMA: Šta tvoj otac, on je bio, da ti kažem, prostak, nije razumevao ni šta je špancir, ni šta je žurnal. Zato je bog stvorio pedintere da oni rade, a mi da držimo u jednoj ruci zvonce, a u drugoj lepezu.

EVICA: Meni je uja... FEMA: Opet ona uja? Jesam li ti kazala jedanput da on nama ne može biti rod? Šta ćeš kod njega, da mu pereš sudove? Pogledaj kakve su ti ruke, kukavico, kanda si najgora paorentina.

On drugo nije znao nego da teče, da sedi kod kuće, kao baba, ne mareći ni šta je to puket, ni šta je koket. Evo, novaca je ostavio dosta; ali šta to pomaže kad je ostavio posle sebe kravu.

On drugo nije znao nego da teče, da sedi kod kuće, kao baba, ne mareći ni šta je to puket, ni šta je koket. Evo, novaca je ostavio dosta; ali šta to pomaže kad je ostavio posle sebe kravu.

Evo, novaca je ostavio dosta; ali šta to pomaže kad je ostavio posle sebe kravu. Bogzna šta bi od mene bilo, da nisam od nature na gospodstvo stvorena.

Miljković, Branko - PESME

nebo šuma iz koje kad izađoh videh da nisam izašao da su me zveri pojele i znah da će biti gorko da pričam o tome šta sam video i nisam video kad uđoh u njen mrak i ne izađoh iz te šume što je zelenim čeljustima pojela svoje staze i

Dan i noć si pomirio u svojoj smrti što nas obasjava. Taj san je u noći produžetak dana i puta. Šta si ptica ili glas koji luta pod divljim nebom gde te pesma ostavila samog na vrhu Lovćena s čelom punim sunca, tamo gde

smrti negde ispod zemlje zri tišina zla Najzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boli Drvo se naginje nad zaboravom nema šta da se voli Neka niče cveće iz prokletog tla MOMČILO NASTASIJEVIĆ Umesto zvezde slavuj iz nekog zida što se od nje

nečujna iznad gorja razmešta predmete u prostoru i staje kad zapljusne tajna mramorja sred morja: dozivano nedozvano šta je? O nežna maglo koja me izdvajaš, evo vraćam se čist na svoje prvobitno mesto.

Čistom vatrom gonjen o šta ću sa onim Što sam video i čuo kada nenađen ronim U prostor pre reči gde trune moja glava Kada letim i ne mičem se ko

Frulo nespokojna u svome vazduhu Kad sunce izmišljene vatre poklanjam zloduhu Šta je to što se u dnu pesme krije? IV POČETAK PUTOVANjA Šta je to što se u dnu pesme krije Kad isti dar negde je jutro

IV POČETAK PUTOVANjA Šta je to što se u dnu pesme krije Kad isti dar negde je jutro a negde noć mira? O daljino sna gde jug vlašiće svira Skrij

XV MAGISTRALE Neka me nedostojnog vetar obavije Žalbo crnih ptica i tužne pohvale Nekoga sveta teške sene pale Šta je to što se u dnu pesme krije?

Pred kapijom sam koju crvi glođu za zlatno groblje gde se sahranjuju ruže. IV Ne, više nije važno šta ću reći. Već beše sve to nekad ko zna kad u nekom snu il nekoj čudnoj reči. Ja posle sna tog ne znam kuda sad.

III Ovaj konkretni Anđeo, osvetljen sam sobom iznutra, da je u pustinji rekao bi: šta će mi nada ako ne da sačuvam ovu pustinju. Da siđe sa zida, rekao bi: ovo je predeo koji produžuje ljubav. 1957.

Tu vrsta tla progovori sa grane Zavedena od sunca u nepojamne dane, Kada znam šta mi okružava vid, Al ne znam sunce što ga ispunjava Na ulasku u zemlju koja spava Sanjajući trule lobanje i zid.

Jao, vreme, ustah, al se ne probudih; Šta to videh, šta to sanjah, pa sad ludim, Asketska ružo, seni oplođena Cvetom, krv ti zajmim, a sam bivam sena.

Krakov, Stanislav - KRILA

Jovan Danović iz Užica. Ličnom hrabrošću i požrtvovanjem utiče dobro na sv činjene. Umešan i sposoba š sa r a zumevanj Šta je ovo? Šta? Opet je ta prokleta koza pojela... Ađutant se ljutio i tresao ižvakanom hartijom.

Ličnom hrabrošću i požrtvovanjem utiče dobro na sv činjene. Umešan i sposoba š sa r a zumevanj Šta je ovo? Šta? Opet je ta prokleta koza pojela... Ađutant se ljutio i tresao ižvakanom hartijom.

Odjednom kao da kuršum prozvižda. Iza ugla izbi topot konja, i ukaza se oznojena glava obrasla plavom bradom. — Šta to znači, gospodo? To je skandal, skandal... Oficiri su poskakali. Jedna stolica je pala.

Izveštaj će pisar sad doneti. A—ha, a—ha, — kapetan se suvo nakašlja. — Izgrdio sam ga. Pipav je. Šta ćete, mladići. Ha, izgleda da smo danas sjajno prošli (kapetan je bio sa četom na čelu). Kao grenadiri.

— Naše jevanđelje jedno samo ubijanje dozvoljava... — Je li, Branko, a šta komandant? Posilni se bio primakao vatri. — Opet je onaj komita dolazio... — Ma šta slušaš te lažljive jaružare...

— Je li, Branko, a šta komandant? Posilni se bio primakao vatri. — Opet je onaj komita dolazio... — Ma šta slušaš te lažljive jaružare... Dva vojnika se dovukla do vatre i poverljivo pitaju pisara: — Ima li štogod da je došlo?

Bili su crveni kao krv iz pluća Kazimirovih.. Grudobolni su uvek proroci rušenja. — Ma ćuti, ćato, šta naričeš. Ti si pacifista, anarhista, ćuti, — podviknuo je gojazni ordonans. — To je dobro.

— Da platiš, šta bi hteo, da pobegneš? — Pokupio nam pare pa hoće da beži... — Odmah pare, položaro, ili ću te...

Lagano se digao sa sanduka, i neopaženo izgubio u mraku. Major Milorad se tvrdoglavo otimao: — Šta vi meni?.. ja sam republikanac... Za revoluciju... vidim novo sunce, jednog novog boga... Mnogo belih i crnih bogova...

Sa dve strane mitraljezi zaklepetaše. Zemlja se zapuši od eksplozivnih zrna. Nije ništa razumeo. — Šta je? Šta je? Niz selo su bežali vojnici bez ranaca i šlemova. — Bugari. Bugari... — Stoj... stanite...

Sa dve strane mitraljezi zaklepetaše. Zemlja se zapuši od eksplozivnih zrna. Nije ništa razumeo. — Šta je? Šta je? Niz selo su bežali vojnici bez ranaca i šlemova. — Bugari. Bugari... — Stoj... stanite...

— šapće okrugli kapetan Buda ađutantu, koji kraj njega leži. — Ovo nešto znači. Ne sluti na dobro. A, šta veliš, Duško? Ne osmejkuju se njegove uvek vesele bore na okruglom licu, već se grče sa izrazom plašnje.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Zatim razvijamo geografsku kartu i on mi objašnjava kako ću ići, gde ću šta videti, ili gde je kakvu bubu našao. Kad mu nešto sasvim smešno saopštim, kao da sam toga dana najzapadnije što sam

da više volim anegdotu od fakta, priča mi u kakvim je okolnostima našao koju tatuažu, a ne kakav je bio motiv na njoj i šta je značio. Zalud ga ubeđujem da me tu fakt zanima.

Crnci uvijeni u prostrana plava platna, u crvene đerdane, dugih tankih ruku, veslaju. Prilazi Vuije da mi pokaže šta da gledam. Toranj koji se vidi iza dva brega toranj je guvernatorove palate.

„Iz Spalata!“ odgovara on na italijanskom. — Jesi li Hrvat? — pitam ga našim jezikom. — A šta bih bio? — odgovara on, uzbuđen, i ide, pošto se Arhanđel udaljuje, ivicom broda da bi mi bio što bliže.

kojima sam zabeležio čudni indigo bubua ovih crnaca što su na brodu i druge boje njinog tela i odeće, pita me Vuije: „Šta čini da vi vidite ovako svetle boje dok bi romantičarski slikari ovde našli jednu mnogo tamniju tamu?

A zatim sam je odjednom počeo više osećati. Da li je to umor, starenje, koje je izbrisalo sve ono novo u šta se formirao moj duh, ili je to neprotiv atavističko buđenje novih elementarnih sila rase, dodavanje novih sila koje

Treba znati kako je savršena moć opažana kod crnca, pa razumeti šta znači kad se i on mogao prevariti. Druge priče o zmijama u savani, koje gamižu po celoj kući.

Odmah kupujem pribor za kuvanje, koga još nemam, konzerve, brašno, zejtin itd. Samba me podseća šta sve još treba kupiti. Za „lampu-oluja“ kaže: „Pa bon, il i a pa bon isi, otr!

mora da je izvrstan inače ga njegov gospodar ne bi doveo čak do mora; prijatelj gospodarev hteo je da ga uzme k sebi, na šta boj nije, iz ko zna kakvih razloga, pristao. Ako uspe da boja uhapsi, on će ga izvući iz hapse i uzeti sebi za slugu.

od belih žena kad ogovaraju; izgleda kao da igraju kakav Sterijin komad; udaraju se rukama, uzvikujući: „Iju, iju, šta kažete!

To je kao neki vokalni akord, iznenadan i prek. Kada ih pitam šta znači pesma i kakve su njene reči, smeju se i oni i njina starija braća koja su prišla i posedala oko mene.

Ja nudim sto pedeset, oni mi ih daju, ali kad sam već platio, neko treći koji im prilazi nešto im kaže, na šta oni opet zahtevaju staru cenu.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

(Vuk i Radak dolaze.) RADAK: Hej, prijatelju! Šta tražiš tu, Otkud i gavran krilom hrapavim Izleće brzo, strahom zadahnut?

Kuda se đavo porebarke šunja, grickajući strašivo krajičak čupavoga repa, tu se on posadio!... Ma šta ćeš ovde, dobar čoveče?... RADAK: I baš na ronu ove provale? ISAK: Da skačem dole.

ISAK: I namah lipsô mesom otrovan. VUK: ’Ma pogle, Rade, zdravlja ti! Ne znaš šta više liči krpeži: Da l’ opaljeni vetrom obrazi, Koje su nekad crne boginje Arapskom šarom grozno šarale, Il’ ruke

Ali je stena postan zalogaj, U želucu će crnom zastati... Pa šta velite? Ja bih želeo Da od tog lipše stara drtina!

Pa šta velite? Ja bih želeo Da od tog lipše stara drtina! RADAK: Ne razumem te — Al’ kaži lepo i razumljivo Šta si na svetu dosad činio?

RADAK: Ne razumem te — Al’ kaži lepo i razumljivo Šta si na svetu dosad činio? ISAK: Tužna bi káža otud ispala Šta sam na svetu dosad činio, I opet sve bih mogô kazati Sa jedne reči mučnim teretom: Ja sam robovô!

VUK: Mnogo si kazao! ISAK: Il’ bolje reći, ja sam učio! RADAK: Šta? ISAK: U Madžara sam morô gledati Nadute žabe praznu mešinu Gde mehuriće od sapunila Dolamom zlatnom besno ogrće;

(Gleda Isaka.) A ko je ovo? Šta traži tu? Kuda li misli? Otkud dolazi? RADAK: Od jednog sata biće poviše Kako ga s Vukom ispitujemo: Ko, šta je,

Šta traži tu? Kuda li misli? Otkud dolazi? RADAK: Od jednog sata biće poviše Kako ga s Vukom ispitujemo: Ko, šta je, otkud i šta će tu. I on, siromah, nešto govori, Al’ bog će znati šta. VUK: Ne znam ni ja.

Kuda li misli? Otkud dolazi? RADAK: Od jednog sata biće poviše Kako ga s Vukom ispitujemo: Ko, šta je, otkud i šta će tu. I on, siromah, nešto govori, Al’ bog će znati šta. VUK: Ne znam ni ja.

I on, siromah, nešto govori, Al’ bog će znati šta. VUK: Ne znam ni ja. I pre bih, veruj, znao, Stanoje, Šta zbore čavke, mačke, miševi, Neg’ ovaj ovde što je od

I on, siromah, nešto govori, Al’ bog će znati šta. VUK: Ne znam ni ja. I pre bih, veruj, znao, Stanoje, Šta zbore čavke, mačke, miševi, Neg’ ovaj ovde što je od gladi, Možda, siromah umljem poklizô. GLAVAŠ: A vi stojite?...

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

« Evo šta sam našao. Naše napadne operacije svršene su još krajem meseca juna, dakle na deset dana po objavi rata, i mi smo

To se dakle AliSajib kreće. Ali šta xoće on? Da prodre u moravsku dolinu? A raspolaže li on tolikom silom, da može sam preduzeti prodiranje u moravsku

A zašto se niste malo založili? — Nisam imao kad, zaboravio sam, šta li. — O, ja na to nikad ne zaboravljam. Makar trista poslova čekalo, prvo valja založiti svoj kazan — to je moje

grdnih dušmana, bogorodica ih posekla! Pogledajte, gospodine, šta ga sela gori. Ej jadna Moravo; jazuk (šteta) za ovako lepa sela!« Ja dignem glavu i imao sam šta videti.

Ej jadna Moravo; jazuk (šteta) za ovako lepa sela!« Ja dignem glavu i imao sam šta videti. Moravskom se dolinom povijao gust dim, kao golema ustalasana reka, a sav predeo preko naše granice, koliko se

Pristajete li? — He, he, he, šta vama pada na um! Našto je to? ne vredi, znate; mogao bi čovek poginuti, a to nije naš poziv. — Dosta, ne smete, dakle!

a na vrh toga prtljaga sede čoporići male dečice, šćućurili jedno uz drugo svoje male glavice pa radoznalo glede šta se to oko njih sve, zbiva, ne pojimajući zašto je cve to, zašto ih je prestravljena mati onako brzo pokupila, potrpala

Moram znati šta je tamo. Nađite mi odmah kapetana Vojvodića. Nađem kapetana i đeneral mu naredi da uzme 20 konjanika, da ih razmesti

Stefana kao poštu, sam da ode do sv. Stefana da vidi šta se tamo radi, i da kaže puk. Malinovskom đeneralovu poruku da mu svakoga sata po konjanicima šalje izvešće o toku borbe.

Čim ugrabim slobodan trenutak u štabu, opet istrčim na vis više Aleksinca da vidim šta se radi kod Tešice. Nađoh sasvim izmenjene položaje: Turci su se jako pomakli napred, naši jako stuknuli, no borba je

Odoh u štab. I tu nađoh metež i uzrujanost. Beše puno viših oficira. Valjalo se savetovati šta da se sutra preduzme. Zbilja, šta da se preduzme? Hannibal ante portaѕ...

I tu nađoh metež i uzrujanost. Beše puno viših oficira. Valjalo se savetovati šta da se sutra preduzme. Zbilja, šta da se preduzme? Hannibal ante portaѕ... VII Aleksinac, noć od 8 na 9 avgust, 1876 god.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Reci tvojoj druzi — Oh, ne reci, ćuti, — Ne znam ni sam šta je, Što mi dušu muti. Aj, rumeno čedo, Proleće i cveće, Ja znam onu pesmu: „Oj, pelen-pelenče!

duša pita, Je l’ na zemlji, il’ u raju; Misleć’ na te, kad mi duša Grli, ljubi sveta oba, — Mila ružo, duše dušo, Šta ti misliš u to doba?

nad nama ruke digne, Zajedno nas blagosilja — Od suza se more diže, Mi plovimo po talasu — Mila ružo, duše dušo, Šta ti misliš u tom času?

se ptice čine, Ne poznaješ jade njine, Sklapaš od njih oči svoje — Moje sreće do dva vrutka — Mila ružo, duše dušo, Šta ti želiš tog trenutka?

Pa što si mi tako setna, Pa što si mi tako bleda? O, kaži mi, šta ti srce — Moje srce pripoveda. Kaže li ti mile snove Bujnu tugu, slatke vaje, Peva li ti zlatne nade I rumene

Pa sad me ljubav goni Da ištem oproštaj, — Gle, šta učini sa mnom Maleni cvetak taj. HIH Ja ti moram i to reći, Neka i to znaš, — Srpkinja si, treba da me Srpski

Ljubi mene ljubovanko, Nek nam sreća sja, Ako ne znaš šta je ljubav, Učiću te ja. XXV Oj, ružice, cvete viti, Ti se nemoj ponositi!

Da ti nisi srpska moma, Ja bih tebi hvale vio, Ja bih tepô sitno, lepo, Ne bi l’ ti se umilio. Al’ šta zborim, kud zaiđoh! Da ti nisi srpska moma, Sav golemi svet bi bio Među nama dvoma.

HHHІH Nakićeni tvoji svati, Tebe kiti tvoja mati, — A šta će ti vojno dati? Prosuo bih pesme svoje, Što mi srce sada poje, U nedarce tvoje.

Slavuj peva, Ne znam gdi, — Ovde srce, Ovde ti! HLIII Dušo moja, šta sam snio, Čudnovati san; Na Kosovu ja sam bio Baš na Vidov-dan.

XLV Crna noći, lasno ti je proći, Bela zoro, lasno ti je doći, Lasno j’ suncu prosijati granje, Kad ne znaju šta je milovanje.

Mračne jade, noćcu našu, Moja dušice, Rasvetliće s našeg neba Naše zvezdice. Poljupci će zvezde palit’, — Pa šta veliš, je l’? Sme l’ na našem nebu biti Mnogo zvezda, sme l’?

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Predveče počeli smo se penjati uz neku planinu. Čuli smo još jasnije pucnje topova. Bog bi znao šta ovi artiljerci gađaju po noći. Sa jednoga uzvišenja ugledasmo i jednu našu bateriju. Blizu smo položaja.

Onda zabaci ruke na leđa, pa će reći: — Zar mene, bogati, Svetislave? Moj školski drug... Ali šta da mu radim. Da mi je rođeni brat naišao saterao bih ga u red. Bilo mi ga je ipak žao, te mu priđem i zagrlim ga.

Dolij motoru benzina, i teraj dalje. Mi smo primili po hleb, i šta ima tu dalje da razmišljamo. Diži šatore, pušku na leđa, pa hajd uzbrdo. Težak je bio ovaj put.

Ljudi su ćutali. To je ono mučno i teško stanje neizvesnosti, šta li će nam doneti sutrašnji dan. Ja se već i ne sećam više u koliko sam sve borbi dosad učestvovao.

Šapatljivim glasom saopštio mi je kako vojnici nemaju municije. — Au, gospoda mu ljubim, šta sad da radimo! „Vi znate da smo se otuda izvukli iz borbe.

„Vidim, vidim!“ — reče više u šali. Onda siđe u moj zaklon i sede na ivicu rova. — „Šta uradi ti ovo, ’Cvrco’?“ Tamo me je zvao, jer sam bio najmlađi komandir u odredu. Izložio sam mu šta se dogodilo.

— „Šta uradi ti ovo, ’Cvrco’?“ Tamo me je zvao, jer sam bio najmlađi komandir u odredu. Izložio sam mu šta se dogodilo. On se diže i podboči se rukama. „Bre, pa ovde pred tobom leži ceo streljački stroj. — Nanovo je sišao.

Bio je visok, i imao je crne, duge brkove. Pravi hajduk. Objasnio sam mu šta želim. On sa puške skide bajonet i stavi ga u zube. Pušku ostavi. „Šta će ti bajonet?“ — zapita ga njegov desetar.

Pravi hajduk. Objasnio sam mu šta želim. On sa puške skide bajonet i stavi ga u zube. Pušku ostavi. „Šta će ti bajonet?“ — zapita ga njegov desetar.

Zapamti gde si stao: „Osvanuo je šesnaesti septembar.“ Da čujemo sad Predraga. Gde ste bili vi iz sedmoga puka i šta ste radili do šesnaestoga septembra? Predrag se nakašlja i poče: — Ja ne umem da pričam kao Svetislav.

— A znate li kako smo se bili utvrdili u starim položajima. Divota!... Mogli smo da ratujemo još deset godina. Ali šta ćete. Sila Boga ne moli, niti ko nas pita. Krenuli smo uzbrdo. Prošli smo preko one bezvodne planine, i posle podne...

Grozno su izmrcvareni. Raščistili smo te zaklone. Oko podne stigoše i dva francuska oficira da vide može li biti šta od topova. I da vidite čuda, uz pripomoć naših pešaka, oni lepo montiraše topove.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

LESKOVCA Prilično je jasno šta valja shvatiti pod pojmom starije srpske poezije: kako se početak naše novije lirike, a sa mnogo osnovanog razloga,

krizi u kojoj se ta književnost nalazila neposredno uoči pojave Brankovih pesama; ko samo po njoj hteo zaključivati šta se sve u našoj tadašnjoj književnosti pokušavalo i kojim sve pravcima nemirno kretalo, našao bi se pred dosta oskudnim a

namere, nadam se da će se i iz ovakve Antologije, a možda jasnije nego i iz mnogih Brankovih rođenih stihova, videti šta je on sve smeo a šta morao odgurnuti da bi mogao ići dalje, koliki već znatan rezultat mimoići a kojih se sve ispitanih

će se i iz ovakve Antologije, a možda jasnije nego i iz mnogih Brankovih rođenih stihova, videti šta je on sve smeo a šta morao odgurnuti da bi mogao ići dalje, koliki već znatan rezultat mimoići a kojih se sve ispitanih puteva poetskih

Time je već mnogo šta rečeno. Materijalna kultura društva u kojem je ta poezija nikla bila je izrazito nemačka, zapravo austrijska; takva je

(Na svoj poznati bezobzirni način, Vuk je pisao: „... a kome se dopadne ono šta pišem, onaj nek uči moj jezik i dijalekt.

njih: — oni paralelno pišu na oba jezika, nezadovoljni sa oba, ne prisvojivši, neki među njima, ni jedan od dva konačno. Šta sve to znači? Znači: da su duboko negde u sebi već pokolebani; da ne veruju zapravo više jednom od dva (a kojem to?

samo privremeno, ili samo u ataru Runjaninova Kuzmina: biće da je od svega toga Vuk još stigao da zabeleži što-šta, ili i poviše.

No, bez obzira na poetske rangove, uzmimo beskrajno zanimljivu pojavu Jovana Pačića. Šta pouzdano znamo o njemu? Kada se ostavi na stranu ono anegdotsko u njegovu životu, a što je tako sveže, i bar u dva maha,

„I već odsad od svirila“, rekoh braći, „čistac!“ Dakle šta će sade reći moja lepa snaša, Ili nježna Milica, il' rumena Neša?

—, K'o na čudo, il' od straha nekakva tu lica. Dovrebam se, pronre oko, — šta da ti sad kažem? Kako l' da ti, što nemožno, slovami izlažem!

No ja sam ti namjerio (ko tu da ne krade!) Kradom staze ispitati, — šta ti veliš, Rade? Kradom danju, kad se može; noću na mesecu Obiskati svetu guštu, s' zavjetom mom svecu.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Prostićeš, kamen... jer pravo reć u ovome čudu od stijenja slabo se zemlje nahodi. JELISAVETA: Dost’... šta ćeš? Ukratko kazuj, što te poslaše? Jer ja ti, starče, rado ne slušam Govora praznog dugi beznačaj!...

A ne more li?... Nek’ uha čulo prstom zaptije!... JELISAVETA: Nevaspitani — Kô razbojnici — mrka izgleda; Šta je, što stojiš? He!... VUJO: Volja l’ ti je, baš bih i sjesti mogâ. — nu velju neće bit lijepo? JELISAVETA: I nije!...

— Tri dana nema kako ugledah Vrhova ovih kamen studeni; I knjiga dođe, iz Mletaka je? Šta piše? Ko li? Šta je? Čija je?

— Tri dana nema kako ugledah Vrhova ovih kamen studeni; I knjiga dođe, iz Mletaka je? Šta piše? Ko li? Šta je? Čija je?

(Leonardo se klanja.) Je l’ dobar glas?... Šta nosiš? Reci! Žalost me neće ožalostiti, A radošću me ne mo’š ubiti; Manj da ovako počneš: „Gospođo!

JELISAVETA: Šta reče?... Zbilju?... Il’ šalu zbijaš s mojim teretom. LEONARDO: Oprosti, gospo! Glasnik sam samo dužda, oca tvog, A

Vila il’ kastel? Il’ tako nešto?... Tek nešto novo jest? Pa viđaš li je, ha? VUJO: Igram se s njome. BOGDAN: Šta? Šta, Vujo, Igraš se s njom?... KAP. ĐURAŠKO (u sebi): Igra se s njome! E gle ti skotine! Ta pristala bi i uz boginje!

Vila il’ kastel? Il’ tako nešto?... Tek nešto novo jest? Pa viđaš li je, ha? VUJO: Igram se s njome. BOGDAN: Šta? Šta, Vujo, Igraš se s njom?... KAP. ĐURAŠKO (u sebi): Igra se s njome! E gle ti skotine! Ta pristala bi i uz boginje!

— BOŠKO: E, bruke! Muške ruke — ženske belenzuke. BOGDAN: P’ onda, Boško, šta mu posla tast? BOŠKO: Štamparu — A za svako slovce to Po mušku glavu traži nagrade. E bruke, ljudi, bruke, grdila!

E bruke, ljudi, bruke, grdila! Da za ništavost vešte maštine Vasceli narod listom izgine!... BOGDAN: Sad, šta će na to Staniša?... BOŠKO: Što li glavari? BOGDAN: Što l’ bedan narod, Ta tužna žrtva samovlaštine?

VUJO: Sad maloprije, tu se sa Serdarovićima razgovaraše — et’ tu, gospođo, baš pred dvorom u vrtu — a šta ti se tu nije besjedilo?... Znaš, mladići su... JELISAVETA: Sad možeš ići — A pustićeš ga, kad dođe on — znaš.

(Kapetan Đuraško dolazi.) Baš dobro došao! Nestrpljenje me skoro umori — Ne znajuć šta je?... De, šta se govori! KAP. ĐURAŠKO: Šta?... ne pitaj, Svetlosti!

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Torovi prekrili pola polja, a staje se okupile oko jednog zaravnjaka kao mala kasaba. Glas se Reljin širio. „Šta toliko teslaišeš! Što si se toliko digô, nijesu na tebi toke i ilike Relje Kneževića!

Nemam čime spomenuti mrtve svoje, niti imam čime darovati kljasta i sakata za pokoj duša nji'ovi'... Šta dočeka Relja Kneževiću! — s grkim prijekorom duboko uzdahnu.

Žao je to, prežao bilo pokojnom Miji, ama, šta je mogô! Spa'ija i sud tražili su da se preseli, jer nije imô čeljadi da obrađuju ziratnu zemlju, a to je šteta, rekoše

— Ama narod pripituje, moja slatka dušo, pa ja, 'nako znaš, kazujem... Šta'š:: drvo na drvo — čojek na čojeka. Tako je uvijek bilo.

A meni moj mili i dobri narod pomaže, pa i ja njemu šta mogu i kako mogu... Pomogô bi' mu, Bog zna i moja napaćena duša, i drukčije kad bi mogô i znao...

Svađe je našao zatvorena vrata. U zimu, neđe pred Časne Verige, vrati se s djetetom u selo. Đe si bio — niđe. Šta si radio — ništa. — Šta ćeš sad, Mijo? — pitaju ga ljudi. — U Beč, uprav u Beč!...

U zimu, neđe pred Časne Verige, vrati se s djetetom u selo. Đe si bio — niđe. Šta si radio — ništa. — Šta ćeš sad, Mijo? — pitaju ga ljudi. — U Beč, uprav u Beč!... Išô bi' i na drugu stranu, ali se nema kud. — A trošak?

— Selo je podiglo biljeg svojoj Slatkoj Duši. MRAČAJSKI PROTO Kad me baš toliko moliš, eto, hajdemo, pa šta nam Bog dadne! — poče Stevica, sin popa Jove, žilavo i okretno momče.

“ Džibo, Džibovina, tako zove oca, a djeda zove Džibukardom. U parohiji niti će gdje noćiti niti šta okusiti. Ni vode neće da se napije iz tuđe ruke. „Ne vjeruj 'rišćaninu!

— Pomozi Bog, oče proto! On se trže i uznevijereno me pogleda, silno, strahovito me pogleda: — ko si ti?! Oklen si? Šta sam ti kriv?! — Pomozi Bog, oče proto! — Ama, kakva si ti vjera?! Šta ćeš ti od mene?... A kud si ti pošô, Džibiću?!

! Oklen si? Šta sam ti kriv?! — Pomozi Bog, oče proto! — Ama, kakva si ti vjera?! Šta ćeš ti od mene?... A kud si ti pošô, Džibiću?!

Ako nije krepô, biva, da ga upitaš kad će, a? Džibovino Džibovino, šjeme ti se umelo!... Ama, šta ćete vi, ljudi, od mene?!

Bojić, Milutin - PESME

(1910) MLADOST Ja znam samo hoću, a ne znam šta hoću, Stotinu bih stvari u jedan mah hteo, Bežao bih u svet, tražio samoću I, kad bih mogao, na nebo se peo;

(1910) POSLEDNjI ČOVEK Davno raskrstivši s Bogovima palim Ne preza, ne strepi, mirno život živi, Ne zna šta je mrzim, ni volim ni žalim: Odvratno mu nebo i vidici sivi.

Volelo se nekad. Ljubav! Kakva šala Ljubav!... Ali ipak. — On se čudno trza. ''Ljubav. — Šta to beše? Možda izvor zala?'' I on steže čelo, slike da ubrza. Ljubav!... Ljubav. Ljubav. I tada se seti.

U meni draž sva je. Ali vi ste grobljem stvorili me živim. Jer ja nemam srca, a go razum šta je? Ironija moći. Zar njoj da se divim?

Žudnja jedna zorom u osvit nas budi, Žudnja jedna vas dan u srcu skrivena, Žudnja jedna noću sažiže nam grudi: Šta li radi žena?

VIII Ti ideš od nje, ti, sunčani zrače, Ti si joj kose milovao, mada Sam nisi znao na šta sjaj tvoj pada. I njenom oku ti si dao sjaja.

Ne raspi život svoj slučajem stvoren, U dušu moju dubok dubi koren; Stani, jer ne znaš šta u sebi kriješ. IX Jaduju staze u večer jesenju I modra reka ogrće se ćutom Ledenim srebrom a po velu žutom

XXVII Završila se jedna tiha drama, Vetar je cveće razneo poljanom, Šinula bura nad nežnošću sanom, Ti ne znaš šta se odigralo s nama.

Pojmićeš, no dockan, šta ostaje trajno. (1917) XXXV Guslari, gde ste? Steg naš je razvijen I krv je pala i groblje je sveže, Sinovi hrabri

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

I JEROTIJE, ANĐA JEROTIJE (šeta uzbuđeno s rukama pozadi i držeći jedno pisamce). ANĐA (dolazi iz leve sobe): Šta si me zvao? JEROTIJE (podmeće joj pismo pod nos): Pomiriši! ANĐA: Ala lepo miriše! JEROTIJE: Na šta?

JEROTIJE (podmeće joj pismo pod nos): Pomiriši! ANĐA: Ala lepo miriše! JEROTIJE: Na šta? ANĐA (doseća se): Čekaj!... Miriše na promincle. JEROTIJE: Baš si pogodila! ANĐA: Nego? JEROTIJE: Miriše na Đoku.

ANĐA: Nego? JEROTIJE: Miriše na Đoku. ANĐA: Kakvog Đoku, boga ti? JEROTIJE: Eto, takvog! ANĐA: Govori, čoveče, šta je: ništa te ne razumem. JEROTIJE: Imaš li ti kakvog Đoku u familiji? ANĐA (domišljajući se): Nemam!

ANĐA (domišljajući se): Nemam! JEROTIJE: E, ako ti nemaš, tvoja ćerka ima. ANĐA: Ama, šta govoriš, boga ti? JEROTIJE: Ne govorim ja, Anđo, on govori, on! ANĐA: Ama, ko? JEROTIJE: Pa Đoka! ANĐA: Opet!

ANĐA (čita dalje): „Jedva čekam srećan čas da pritisnem...” JEROTIJE (prestravi se): Šta da pritisne? ANĐA (nastavlja): „Poljubac na tvoja usta”. JEROTIJE: Čudo ne kaže: da udarim pečat na tvoj raspis.

ANĐA: Otvarao si, al' si zbog toga i službu izgubio. JEROTIJE: Izgubio, pa šta? Posedeo malo, koliko da se zaboravi, pa posle opet dobio službu. ANĐA: Pa jeste, al' nemoj sad opet da otvaraš pisma.

U mojim je rukama, gledam ga, a ne znam šta u njemu piše. Ne možeš da izdržiš, pa to ti je. Slađe je meni pročitati tuđe pismo no pojesti tri porcije sutlijaša sa

Oho, rekoh, tu smo! Otvorim ga, po Mirišem, kad... zamirisa Đoka. Eto ti! ANĐA: Ja ne znam, boga mi, šta radi ova država! Zar nije bolje da devojke uče čitati i pisati tek kad se udadu. JEROTIJE: Pa i onda ne znam šta će im.

Zar nije bolje da devojke uče čitati i pisati tek kad se udadu. JEROTIJE: Pa i onda ne znam šta će im. Da čitaju valjda iz „Kuvara” kako se prave puslice i muškacone.

E, eto ti sad, ona se provela, a sad možeš ti da se provodiš. ANĐA (razmišlja): A opet, šta znaš, Jerotije, možda je ovo kakva dobra prilika? JEROTIJE: Hm, dobra prilika; Đoka, dobra prilika! Idi, boga ti!

JEROTIJE: A po čemu ga opet mora voleti? Nisi ni ti mene volela kad si se udala, pa šta ti fali? Nego reci, nisi ni ti mnogo navaljivala na nju? ANĐA: Pa i nisam. Otežem stvar zbog one njegove krivice.

Gde si ti još videla kod nas da je činovnika glava zabolela zbog krivice? A posle, pametan je to čovek, zna taj šta radi. Pokrao se on sva ta akta, i sad: nema akta, nema ni krivice.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

u severnim srpskim krajevima, prenesena je na migracionom talasu srpskog stanovništva koje je stiglo do Napulja, a za šta arhivske potvrde i istorijska objašnjenja daje italijanski slavista i istoričar Frančesko Saverio Perilo.

više od dvadeset šaljivih pripovedaka i predanja o funkciji objašnjavanja pojedinih reči, da bi kako i sam kaže, "pokazao šta narod o riječi kojoj misli i pripovijeda". U predgovoru zbirci pripovedaka iz 1821.

Jakšić, Đura - PESME

Tvrdinja je bila nekad ovo stara, Čuvala je verno svoga gospodara, A danaske šta je razvalina ova?... Postala je gnezdo surijeh orlova!... Slušala je negda bojnih truba zvuke, Šta danaske sluša?...

Postala je gnezdo surijeh orlova!... Slušala je negda bojnih truba zvuke, Šta danaske sluša?... Međede i vuke! Silena je vojska ovde stanovala — Namesto je vojske mahovina pala!

Al’ ništa ne beše u okolu celom! Kao da je kamen u ljutini pukô I u pukot svoju sve živo povukô!... Al’ šta se zabele u gorskome mraku? To je bela kula na crkvi Gornjaku!

„E, šta ćeš, sine, da kupi babo?“ Deteta sklonost kušaše svog. „Hoćeš li sablju, tu britku, sjajnu, Il’ volim ata misirskog?

Govori, sine, govori brže, Da kupim one toke zlaćene?“ Dete se češka rukom po glavi, Kao da ne zna šta bi od sveg: „Ah, babo, babo, kupi mi, babo, Pečenja kupi jarećeg...

Čućeš gromove Kako tišinu zemlje slobodne Sa grmljavinom strašnom kidaju; Razumećeš ih srcem strašljivim Šta ti sa smelim glasom govore, Pa ćeš o stenja tvrdom kamenu Brijane glave teme ćelavo U zanosnome strahu lupati...

„Još ih nema!... Gde su? Šta su?... Il’ im zverske strepe grudi. Na megdanu i užasu?... A kad treba decu klati, Slabe žene zlostavljati, Onda

Dve stotine vojske njine... — Šta ćeš lepše?... Kuda više?... Kad Turaka dve stotine Pet stražara pogoniše! Ali utom plamen sinu, A u grlu Ilijinu

Nastasijević, Momčilo - PESME

Il’ dah moj kad proteče, žal te za odbeglom tajnom? JASIKE Šta šume jasike bele, prečiste gorske deve, srebrne kad im strele jutarnje sunce hitne, i zrakom kliknu ševe?

Tople poniru reke. Mirišu na ljiljane što precvetali lane. Sama zgažena biljka zlatan otvara cvet iz ožiljka. Šta li se njima snilo, pa teku nasmehnute u tamni dol? Sâm ja.

Breza li to, il’ bledi pramen dana? Belasa tvoje telo u suton. TRUBA Šta vredi plavetno nebo, i zumbul i devojče i laste let. Negde zàpeva truba.

Otkini zumbul s grudi, pogni glavu; vojnika hoće da zakopaju, a njemu tako se živelo. Šta vredi pop što moli, pa krstača, pa ime, neće se vojnik vratiti u selo, neće poljubiti koju voli.

I trag putanjama tvoj, pa me pali. A čudno zastrepi srce, a studim. Ljubeći šta li to ubijam, šta li budim? Jer i pepeo će vetri razneti, a nema razrešenja.

I trag putanjama tvoj, pa me pali. A čudno zastrepi srce, a studim. Ljubeći šta li to ubijam, šta li budim? Jer i pepeo će vetri razneti, a nema razrešenja.

I tragom kuda sagoreli sve bolnija su obnaženja. Vreo se ulivam, a čudno zastrepi srce, a studim. Ljubeći šta li to ubijam, šta li budim? JEDINOJ Pjan tobom, smešak je vreli.

Vreo se ulivam, a čudno zastrepi srce, a studim. Ljubeći šta li to ubijam, šta li budim? JEDINOJ Pjan tobom, smešak je vreli. Tamom na zenice otvorim tvoju tamu, ja, o jedini ja.

NAGRADA 1 Peče ta rana. Njome, i samo njome, sve dublje živ. O, šta je ujed, otrov tvoj, zmijo, šta, samome sebi kad izlučim se u sičan.

NAGRADA 1 Peče ta rana. Njome, i samo njome, sve dublje živ. O, šta je ujed, otrov tvoj, zmijo, šta, samome sebi kad izlučim se u sičan.

2 Što bosa tvoja noga razbija rosu, lepojko? Jeza se niz travku sliva, zaboleće te glava. 3 Jutrom šta sana tražiš rosnome na proplanku? Sunce je na uranku, guja se u kotur svija, opečiće te mladu.

Gde iglom prodenula, Usnama celivala, Drago le drago. PESMA NEZNANCA (ІІ) San li je nečisto li, šta mari, Ne žali, Bože, moju dušu, ne budi me, Briznulo, briznulo, ja ljubim!

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

pa i kad je poljubi, da, opet, od nje ne ide, već da ostane tako stojeći pred njom kao iščekujući da ga baba, ako ima za šta, pošalje, a on je posluša, usluži.

Istina se i dalje ložilo i dalje posluživalo, nudilo, tek... To je bila ta njihova kuća u kojoj se navek znalo ko je i šta je ko. Prva uvek bila baba, pa onda otac, pa Mladen, i tek onda mati i mlađi brat.

raspremala, dalje, izvan, po dvorištu, po kući, kao da nije ni postojala, jer ni komšinice ili ma ko koji bi došao da šta kod njih poište, obično kakav sud da se posluži i vrati, pa ne našav babu, pre bi se njemu, Mladenu, obraćao nego

će on, kao uvek, prvo kod oca u dućan svratiti da mu se javi, ona bi ne po njemu, već samom njemu, Mladenu, poručivala šta joj treba iz dućana: — Mladene, treba mi (to i to), pa nemoj da zaboravite. Pratite iz dućana.

se na te njene budalaštine, slabosti, u potaji, krišom, mlađeg bi brata grlila, ljubila i raspovijajući ga, kupajući ga, šta ti ne od ludosti i ljubavi činila. Posle babe, dolazio je otac. Sirov, krupan čovek. Lica zatvorena i više natmurena.

On je imao samo da vodi brigu tamo o dućanu, trgovini, čaršiji, a ovde kod kuće, nije imao ni za šta da se brine. Još manje da što naređuje, zapoveda. Otac mu to kao da je i voleo. A Mladen se i dosećao zašto je to tako.

Zaboravljao se. Pokatkad, zapio bi se. Istina, i to retko, krišom. Onda, ne znajući od stida, muke, bola, šta će, po tri dana bi ležao.

Onda, ne znajući od stida, muke, bola, šta će, po tri dana bi ležao. Trebala je tada baba samo da ga prekori, ma šta da mu oporo kaže, odmah bi od kuće otišao i nikada ne bi se više vratio. Ovako, samo bi bolno ležao.

kada bi mati, Mladen polegali, ugasili sveću, otac bi još tamo kod babe ostajao brojeći pare i dajući joj računa šta je, koliko i od koga pazario, kupio... Mladen kroza san čuo bi kako otuda kroz kujnu dopire očev glas.

I ne samo da je morao biti takav već nije smeo da dopusti da ga makar ko, bilo baba, otac (mati već ne bi ni smela) za šta prekore, što nikada nije ni činjeno.

I on, još u mraku, već je bio osvetljen. Baba jednako se tamo pela, silazila donoseći šta treba. Već kada bi bilo vreme da se diže, počeli sa ulice da se čuju koraci komšija koji idu da otvore dućane, k njemu,

I to gore, na tezgi, do čekmedžeta gde se ostavljao novac. Ne mešala se ni u šta. Ostavljala Mladena da on radi, pazari, trguje.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

smatra neizlečivim (»metilju je lijek nož pod grlo«, GNČ, 32, 1913, 344; »kad su Nijemci uhvatili đavola pa ga pitali šta je lijek od metilja, on im je kazao: kad polipšu sve ovce do jedne, onda onu pošljednju treba obnijeti oko tora, pa više

je izdržala«, zato se plod njen ne jede, ali se ni grančica ne sme upotrebljavati ni za šta (St. Dimitrijević). Negde se upotrebljuje za lake alatke (jarmove, čunkove za tkanje, vitlove za motanje pređe), jer se

, 373). Smatra se kao Orakelpflanze <= biljka za gatanje>. Žene ga uoči Vidovdana beru i meću pod jastuk, i šta te večeri sanjaju, to će im se desiti (GZM, 6, 1894, 373).

kod bolesnika kolač hleba i jednu čašu vode a drugu vina (kao večeru vili), pa sutra ujutru kopaju pod jasenkom i šta nađu (npr.

malo vinove loze (za vinograd), delić jarma (za volove), pšenica i kukuruz (za useve), komadić praga (za domaćina), pa šta kome od toga za vreme božićnog ručka padne u deo, u tome će i biti srećan te godine (419).

Ovo se radi zato da se iz te njive ima šta jesti sa solju. Mnogi ukradu iz tuđe njive po jedan struk kukuruza s malo zemlje, pa ga ukopaju u ovaj odžak.