Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
da ne preleću u komšiluk, — i dva grdno velika eksera, — i tučak od nekog malog avana, — i parče potkovice, i pola »štogla«, — i opet mu ništa ne pomaže, on tera svoje.
onih tereta obesiš još i gospoja Persu, kako je i sama u očajanju toliko puta rekla: »Dođe mi da se i sama obesim kraj štogla, da mu bude srce na mestu, pa da vidim ’oće l’ onda lanuti, obešenjak jedan!
Jao naopako! A čime? — Udario ga »štoglom« u levi obraz, i sve mu zube poizbijao i prosuo po porti. — Kakva »štogla«? — »Kakva«! Bože moj, kako me to pitate?! Pa štogla: štogla od peglajza!
— Kakva »štogla«? — »Kakva«! Bože moj, kako me to pitate?! Pa štogla: štogla od peglajza! Bože, gospoja Marta, k’o da ste paorkinja pa nemate peglajza u kući, — nego peglate k’o paorkinje
— Kakva »štogla«? — »Kakva«! Bože moj, kako me to pitate?! Pa štogla: štogla od peglajza! Bože, gospoja Marta, k’o da ste paorkinja pa nemate peglajza u kući, — nego peglate k’o paorkinje na veliku
— Ta... znâm, al’ opet... — reče Gecinica pa se prekrsti od čuda. — Jao meni, a otkud mu štogla?! — Pa poneo sa sobom u džepu.
Vi bar znate, slatka, k’o kasirka, kakvi su popovski džepovi i šta sve može u nji’ da stane! — O, o, bože!... Štogla... — Pa-pa-pa im’o štoglu. — Ta... znam, znam...
Al’ ljudi, pa još popovi! Ah, — reče odbijajući odlučno, — kakva štogla, bog vas vidio!! — Pa štogla, slatka, štogla! — reče žalosnim glasom gđa Gabriela.
Al’ ljudi, pa još popovi! Ah, — reče odbijajući odlučno, — kakva štogla, bog vas vidio!! — Pa štogla, slatka, štogla! — reče žalosnim glasom gđa Gabriela.
Al’ ljudi, pa još popovi! Ah, — reče odbijajući odlučno, — kakva štogla, bog vas vidio!! — Pa štogla, slatka, štogla! — reče žalosnim glasom gđa Gabriela.
— reče žalosnim glasom gđa Gabriela. — Uostalom, — trže se pa nastavi, — sad vam ja baš ne umem kazati otkud mu baš štogla... al’ tako sam čula... pošto sam kupila, po to vam, što kažu, i prodajem... — Otkud samo štogla!
al’ tako sam čula... pošto sam kupila, po to vam, što kažu, i prodajem... — Otkud samo štogla! — čudi se jednako gđa Gecininca. — Pa onda...