Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Znaš već! — Znam! Dosta! Budi mene miran! Kad bismo na 'noj okuci u gaju, jeknu štuc kô nebeski grom; za štucom ciknuše dvije mâle, pa se razdera ostraguša kô sveti Ilija. Zuji kuršum oko ušiju.
— pita ga Simeun, pa na svakom ćošku zastanu. Bradara se kukavni pokloni, a on ga drmne štucom među pleći. — E, ne mereš, brate, drukčije. Ovo je jerusalimsko vjenčavanje. Devet puta valja obići oko kotla.
— Aman, dosta. — Nije dosta, nije. To se tebi čini, Asan-beže, da je dosta, a nije dosta! — drmnu' ga štucom među pleći i viknu': — Nek sjaše asker da uzjaše bašibozuk! Nek sjaše bašibozuk da uzjaše carski redip!
To je pred večeru, pa ćeš bolje i slađe jesti. To je, Asan-beže, i zdravo u jednu ruku. — Drmnu' ga jope' štucom i podviknu': — Nek sjaše suharija da uzjaše subaša! Nek sjaše subaša da uzjaše paša! Nek sjaše paša da uzjaše vezir!
Prostrije on serdžadu i poče da sjeda. — Ne šjedaj, Asan-beže! — viknu' ja, i drmnu' ga jope' štucom među pleći. — E, baš ti ja ništa ne znam, Asan-beže! Bolje ćeš se na konju odmoriti. Jaši! — Livše će mi biti na travi.