Jakšić, Đura - PROZA
kojoj je kućni starešina preminuo: niko nikoga nije vređao, ni mlađi starijega, ni stariji mlađeg, svi su se u golemoj žalosti složili; svi su bili bez otačastva, bez rodbine, bez kuće i kućišta — sve sami gonjeni mučenici!...
Obradović, Dositej - BASNE
Da od kog dpygoga to strada, ne bi joj ni po žalosti bilo, no od prijatelja i komšije svoga! Ne mogući ništa drugo, činila je to što svi slabi tvore kad im od silnih obida
kad vidi onu slavnu biblioteku, za koje su grečeski cari milione potrošili i| koju sva učena Evropa nikada bez velike žalosti ne spominje. Sultan upita svoje derviše stoji li što u tolikoj sili ćitapa šta u alkoranu nejma.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Suvo, ukočeno oko gledalo je u hladan puhor na ognjištu... A napolju je svitao dan.. Prođoše tri meseca u Tuzi I žalosti. Aleksi je osvrtao jedan dan kao i drugi... Gotovo izvećao od tuge, više se nije ni obraćao ljudima.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Sede svi i jedu. Niko ništa ne govori, nego ćute i jedu i piju pogruženo, kako pravoj tuzi i žalosti i priliči. Piju za pokoj duše.
— Moj Proko — nastavlja Gliša, a glava mu pala od žalosti na grudi, — da je sreće da ti menikana ovako piješ za spokoj duše, a ne ja tebikana!
Najradije je mislila o tome: kad bi umrla, ko bi je sve žalio, i kako bi je Šaca tek žalio! I da l’ bi se od teške žalosti za njom iz pištolja ubio, ili bi u Tisu skočio?
— Tu pesmu više da nisam čula! Jesi l’me razumela? Vi’š ti to nje!! — viknu gđa Sida, a steglo joj se u grlu od silne žalosti. — Da mi više nisi zalevala! Gledaj ti to nje samo! Kad ne umeš pametniju kakvu da nađeš, bolje nemoj ni pevati!
»Prolivajte barem vi, drage sestre Srpkinje, suzu žalosti nad nesretnim udesom našega Ljubinka; pokažite time da cenite i uvažavate požrtvovanje za rod, a srpska vila upisaće mu
će vam priznati da je ubica deteta svoga, da je ubica žene svoje, i ona je naskoro posle smrti Draginjine svisnula od žalosti: a vi ćete, gledajući gorko al’ kasno kajanje samovoljna oca, i sećajući se tih nevinih žrtava samovoljnih, uzdahnuti, te
, ona Kakaš-Verka — pita ga Rakila đavolasto. — ... Pa sam i propao od derta i od jedne teške žalosti za Pelom — zabašuruje Nića i oglušuje se prema Rakilinom pitanju — pa... eto tako ot’šlo sve, — reče Nića i manu rukom.
Znate, ponekad to začudo ide od ruke!!! I još htede frau Gabriela pripovedati o svojoj žalosti, ali je sujeverna gđa Sida prekide i okrenu razgovor na drugu stranu, i frau-Gabriela nastavi posao.
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
Ljuba ostane kod kuće. On je za ovom partijom žalio, ali za nekoliko dana nestane mu žalosti. Opet razmišlja i reši se da staru ljubav obnovi. Koju staru ljubav? — Poslednju — sa frajla-Julkom.
Prođe godišnji parastos Jefti. Po varoši se govori da će Alka, kako crninu skine, venčati se sa Milivojem. Mica od žalosti bolesna. Ona se drugom čemu nadala. Doktor joj odavno kazao da Marko neće živeti.
Afrika
Ja ću biti strašan četvrti partner, nemoguć, i to ih unapred žalosti. Šetnja ima da bude pravo kroz brus–savanu, preko trave, do potoka i rečice gde Fransis Bef zida most i prokrčuje drum.
i misao da je ovo poslednji put da sam sa crnima, poslednji put da delim s njima njinu gozbu, žalosti me neobično. Evo trebalo je preći samo iz Dakara na ostrvce, pa da čovek opet sretne ljude, srdačne, gostoljubive i
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Bilo joj je toplo, pa ih je premeštala, kao da su vetrenjače. Kraj sve te veselosti, u toj ženi bilo je i žalosti. Ona je, preko čardaka, dovikivala svom mužu: „Ajme, Petre, što kukate? Nije siromah Pavle dite! Pa da ne zna šta radi!
To jutro, kad je Isakovič polazio, on se od tog prolaza kroz Budim kao razboleo. Bio se od žalosti kao skrhao. Seo je tu na prag tuđe kuće, kao da se bio nekud izgubio, zauvek. Fenjer ga je samo do poprsja osvetljavao.
Kao i svi plahoviti, i oholi, ljudi, i Isakovič je brzo menjao svoja duševna raspoloženja. Kraj sve žalosti, koju je u sebi osećao, on poče da se teši, pri prvim zracima Sunca, da će on, ma kako, stići, ipak, do Bestuševa.
Za njih su ga vezivale ne samo veze srodstva, nego i iste muke koje je u ratovima bio prepatio. Iste žalosti kakve je i on imao, iste nade, kao u onih, koje je lično znao, i iste žudnje, kao u onih, koje nije poznavao, ali za
Mnogo više Bečlija i Bečlika umire od konstipacija, nego od nesretne ljubavi, ili žalosti za ženom, ili muževima. Kod serbskih oficira, koji su, u to vreme, stanovali u Engelbirti, očekujući pašport za
Toliki su u bedi i žalosti u svetu. Ceo njegov nacion je, stolećima, molitve molio. Pa, je li Bog čuo? Mlađi fratar se pomami na to.
Selja je to, seljanka, pa i u žalosti ostaje dobra, i sa smehom u suzama. Ona druga, njegova, na žalost, ćerka je kapamadžije Grozdina, ćerka zanatlijska,
najmlađe, tek odbijeno od sise, u kolevci, u kući – koje je dotle sisalo palac na nozi – jauknu, kad ču opštu dreku. Žalosti ljudske, tako, počinju, rano. Praštajući se od gospože Kumrije, brzo, Pavle je zagrli i poljubi kao neku sestru.
Isakovič, kaže, mnogo tuguje nešto. A to nije dobro. Duša je uzrok žalosti u životu. Sreća je posledica dobrog vaspitanja.
žene, i njenih vrlina, on je ženu bio, ne samo otuđio od sebe, nego i ućutkao, tako, da mu više, ni svoje radosti, ni žalosti, nije poveravala.
Ušao je u kuću Trandafilovu dozivajući domaćina, tiho. Bio je željan mira, žalosti, bio je željan da provede, dan, dva, u razgovoru sa Trandafilom, koji mu je bio pomogao da svrši svoje črezvičajne
Zašto da čitav njegov nacion bude tako nesretan? Čemu ljudska nada? Zašto tolika nepravda u svetu? Zašto toliko žalosti i u životu Trifuna, i Petra, i Đurđa?
Teodosije - ŽITIJA
njen, oboje u skrbi i žalosti zbog ovoga, jer im je duša veoma žudela da dobiju još jedno čedo, noću stavši na molitvu svemogućem Bogu, za se, sa
A roditelji, čuvši ovu iznenadnu i neprijatnu vest o sinu svome, od žalosti umalo ne svisnuše. Došavši k sebi, razumedoše da ga niko drugi nije odveo nego onaj Rus monah, govorahu, u Svetu
I svi plakahu i ridahu mnogo i neutešno; roditelji sina, braća brata, sluge gospodara sa krikom dozivahu radi utehe u žalosti, padajući sve više u očajanje, jer ih do bezumlja dovođaše stradanje njihova gospodara i krasota mladoga uzrasta.
sin velikoga župana, vladara srpskoga, sa svakom žurbom neka se vrati ocu svojemu, da ne bi kako otac njegov, zbog žalosti za njim, ljubav prema nama promenio u mržnju, pa ćeš sve nas i mnoge ožalostiti.“ I tako otpusti vojvodu.
Kako ga ne vezasmo uzama, kao što nam je i zapoveđeno, pa bismo se oslobodili ove smrtne žalosti? Šta sada da učinimo? Kako da se javimo gospodaru našem?
i bez pakosti kući stignu, govoreći: — Bog nam je, reče, utočište i sila, i postade pomoćnik našavši nas u velikoj žalosti.
Kada je sve ovo tako svršio, napisa pismo roditeljima i braći ovako: „Vašim milosrdnim pismom, zbog žalosti za mnom, dušu moju iz mene vadite, jer i mene to dira, i ja zbog toga bolujem.
Moju pak dušu od žalosti zbog rastanka s tobom svojom ljubavlju i vuđenjem utešićeš, kao i ja tvoju, o gospodine! A dobra gospođa i mati moja na
A on poklonivši se ocu, ne htede da ga žalosti pa se odmah obu i uzjaha konja. A došavši u Mesi, to jest u središte Svete Gore, u mesto zvano Kareja, ušavši u crkvu
i sa presvetlim vencem svetlijim od sunca, i njega kao od uninija podižući i veseleći ga reče: — Više ne tuguj i ne žalosti se zbog mene, sine vazljubljeni, nego se raduj i veseli, jer evo po molbi tvojoj javio ti je Bog o meni, roditelju tvome.
Izlivanjem mira uveri decu i narod svoj na zemlji, kojim pomazavši se i obogaćeni obradovaće se, a moju dušu od žalosti neposramljenu pred njima, oče, sačuvaćeš! Posle ovoga zapovedi da se udari u bilo.
Poboja se da brat njegov što očajničko ne preduzme od žalosti zbog rastanka, i milosrđem pobeđen odmah se povinova njihovoj molbi, govoreći: — Volja Gospodnja sa nama molbu će vašu
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
Toplo učešće se vrlo živo pokazuje kako u radosti tako i žalosti i ne samo prema članovima zadruge već i prema čitavom narodu, pa i prema strancima.
Ta su osećanja još življa u žalosti nego u radosti. Ona se saopštavaju i prenose izvanrednom brzinom. Izražavaju se očima punim sjaja ili suza, zlih ili
podnositi samo tužnu i monotonu ali umirujuću muziku gusala, muziku koja može postati energična, pa čak i besna, u žalosti, pod rukom guslara koji je obuzet uzbuđenjem.
Gotovo samo žene rade i staraju se o svakidašnjim potrebama. One su ostale bliže životu, gotovo su čovečnije. Uvek u žalosti za nekim od svojih, obučene su u crninu, kako kaže u spomen nesrećne bitke na Kosovu.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Ja sam pobedu održao, a devojka vrati prsten Miloradoviću, koji posle naskoro od žalosti za Sofijom umre. Siroma’ momak, ipak žao mi ga je bilo, al’ šta ćeš, kako će da se bode šut sa rogatim.
No usred takovih planova nešto veliko se dogodi. Gospođa Soka, otkako je Pelagija mrtva, ne može od žalosti da se razabere. Njeno srce vene. Padne u bolest, i to bolest srca; užasno žalosno joj kuca srce.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
To nije bilo prvi put da je odlazio i ostavljao je, ostavljao je kao i svoje konje i sluškinje, bez nežnosti, bez naročite žalosti, bez smisla.
Rađala je decu, seljakala se, ali ne znajući nikad ni kuda će, ni zašto. Radosti njene i žalosti dolazile su potpuno slučajno, a najmanje po volji njenoj.
došlo mu je da je ipak slabačak i oronuo, i, ležeći u kolima, što su ga lagano vozila za pukom, on se sve više podade žalosti što se sve to događa, tako, uludo.
Oseti međutim da klizi, zajedno sa sedlom, držeći se očajno za grivu. Bio se napio kao i svake noći, od žalosti da će možda kogod iz puka poginuti, uskoro, i da će ginuti i ostali, pa se tek sad treznio, od muke i straha.
Proidu, izčeznu vsja zemnaja blaga i slava carstvujuščih. Ako žalostan, k grobu približihsja, vinovnik žalosti moje nije ćesarka carstvujušča, nego črevo moje bolestno Poidite“– dreknu na njega, okrenuvši mu leđa.
Tako je bez neke naročite radosti, ali i žalosti, propustio izaslanstvo što je tražilo barona Berenklau, da mu preda varoš i jedna kola, na koja behu natovareni mrtvi,
Pri tom uz četu ide neki katolički pop, koji ispoveda i pravoslavne, tako da oni plaču od žalosti dok ih vešaju, nemajući kome da se mole i kome da preporuče svoje, u dalekom zavičaju.
Spazivši pod jednim razastrtim čaršavom svoje devojčice, ona je, pogledom u kom je bilo više gnušanja nego žalosti, okrenula glavu od one manje, sve krastave, i zadržala pogled na starijoj, koja, držeći za ruku jednu sluškinju, jednako
zelenim, drečećim svilama koje je volela, sa svojim snažnim, krasnim nogama i pravim ramenima i oči joj poplaviše od žalosti, za sobom. Bila je i tad još željna ljubavi.
Sav potresen mišlju da će je naći mrtvu i da će živeti u žalosti svakako godinama, oseti, kao i njegov brat Vuk, da je sve što je činio kao san.
Naježivši se od žalosti i milja, ispruži ruku iz kola, iznad travuljina, i steže šaku tako da su mu dukati probijali se kroz prste i kapali
Kao i njegov brat, u snu, i on je nad njom video, van sebe od straha i žalosti, plave krugove i u njima zvezdu. Boja njenih očiju beše se razlila i on je nad njenim mrtvim telom gubio svest, mrmljajući
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
tabuisanim emocijama jeste i zabrana ometanja trudnice da ispuni svoje želje, budući da osujećenje i dovodi do ljutnje, žalosti ili straha.
njegovi roditelji dočekaju da i’ odmeni u svakom poslu i teretu, da im bude od svake pomoći, u radosti veselje i sreća, u žalosti uteha i razgovor; i pomozi, Bože, da dočekam i da venčam i opet i njegovo da krstim!
Matavulj, Simo - USKOK
znaš, u žalosti, jer mi mlađi sin pogibe u četi ima dvije godine, a još nije osvećen! Knez huknu i obori glavu. Zapucaše puške
Kneževo se lice razvedri, i reče: — Valaj, Jošo, rijetko me kad ko obradovao, kao ti sad, još u ovakoj žalosti! Zato, Jošo, osim vidarine, poklanjam ti najbolje june koje od mojih izabereš!
Takvim razgovorima započe posjedak pred ručkom. Đakon Ivo, iz obzira prema njihovoj žalosti, ne izbaci nijednu šalu. Ručak je bio prost, pečene jagnjetine, skorupa, sira i vina; sovra bješe u dvorištu.
Zbog žalosti za Krcunom, u brastvu ne bješe ni pjesme ni igre, ali su bila slobodna viteška vježbanja omladini. Ojađena Stane Serdare
Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI
Pogodite. NANČIKA: Valjda je palo jedno tri hiljade. MILČIKA: Oho! Petnaest. Mesaroš skočio je od jeda i žalosti u vodu da se udavi, i jedva su ga spasli. NANČIKA: Vidiš, pa srdiš se što ti otac drži sa Srbljima.
ZELENIĆKA: Ništa, samo ako je mnogo Madžara palo. ŽUTILOV: Palo i je, te se broja ne zna. Zato od jeda i žalosti svo selo spale. LEPRŠIĆ: Varvari! ZELENIĆKA: Ništa zato; platiće se sve to iz dobara buntovnika.
Milićević, Vuk - Bespuće
zelenilom, u taj bujan život koji svojom krepkošću i punoćom preziraše i ismijavaše smrt, sprovod ne unašaše nimalo žalosti do jednog neprijatnog i izlišnog nesklada. To je bio pogreb njegovog oca.
je obraćao oči prema njoj, vidio ju je gdje ide pored oca ozbiljna i bez riječi, i on se korio da nije trebalo da je žalosti.
da mu nešto potvrdi, ona lagano klimnu glavom i pogleda ga ponovo, i on jasno vidje da u tome pogledu bijaše više žalosti, više neke mirne, ozbiljne tuge nego prijekora.
Radičević, Branko - PESME
“ Ovo rekla pa noža spopala, U srce se živo udarila, Pa kraj dragog na zemljicu pala, — I ubi se od teške žalosti, Al' što znade, Bože mi oprosti!
Ruka danka vrućinu je dala, Drva niču, šire svoje grane, Od žalosti, svakojaki zala, Te me tako veseloga brane. Sanče, ti mi diže pramaleće, I oživi uvenuto cveće. 59.
Kada tamo, oh žalosti! Ode, ode rastić mladi, U slabačkoj što mladosti Za spomenak tu usadi, Ode, gori, plamti, puši, Gnjev se boži na
Bez popa je, bez opela On sa sveta očo bela; Samo jedna što proplaka Nada njime stara baka, Zvaše Boga od žalosti, Da mu grdne greje prosti. Može biti sina svoga Oseti se jedinoga, U tuđinu kog otprati, Pa joj nema da se vrati.
“... Ovo rekla, pa nože spopala, U srdašce živo se udrila, Te panula ukraj svoga mila. I ubi se, da velje žalosti, Al' što znade, Bože mi oprosti!... Zora zori, eto dana bela, No mani se jađana opela.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Nagleda se moj djed Rade raznovrsnih čuda, i radosti i žalosti, stiže i da krsti, i da vjenča, i da ukopa, naradi se i posusta.
Kako mene lijepo počituje moj unuk. I antresu mi zna: selo Gornje Kalinje, veli. O, žalosti moja, i sela se sjetio. Starac poče da šmrkuće. Zavodni očima i Car Dušan i pođe po džepovima da traži maramicu.
Tamo sam se ja s njom i u radosti i u žalosti, toliko puta sita narazgovarala. Tu mi neće biti žao ni umrijeti. — Pa pustiše li je u štalu?
Šta ja znam napamet ko je on. Nek on meni pokaže crno na bijelo da je taj i taj, pa nek ide kud mu drago. — E, e, žalosti moja — zaklima glavom seljak. — Evo mene moje rođeno kumče ne poznaje. Gleda, a ne poznaje.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
pošlje sluge na sve strane da ih traže, a pošto se sluge vrate i kažu da ih nigde nisu mogli naći, car se razbole i od žalosti umre. Iza cara ostane carica trudna, i kad dođe vreme da se breme ima, ona rodi muško čedo, i nadene mu ime Stojša.
On, siromah, kad to čuje, ne zna šta će od sebe da radi: sve čupa kosu s glave od muke i žalosti. Kad treći dan osvane, on se opet opravi na jezero, usedne na konja, pa sve pokraj jezera, ali nije hteo šetati, nego
Posle dođu sluškinje n kažu carevom sinu šta je i kako je, a on siromah od žalosti nije znao šta će raditi; najposle naumi opet da ide u svet da je traži.
da vidi svoj zavičaj, pa kad ne nađe ništa već samo dvije topole gdje su nikle iz njegovog kućišta, presvisne i on od žalosti. NEMUŠTI JEZIK U nekakva čoveka bio jedan čoban koji ga je mnogo godina verno i pošteno služio.
Pošto čoek sina svoga sa najvećom žalosti više kuće zakopa, i pošto mu vrijeme žalost malo utiša, onda dođe jednom zmiji pred rupu, i dozvavši je stane joj
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Ne čuju vode svoje izvore. Jagnjetov lelek preko gudure, što nagon budi zvjerki, moriji, žalosti bile, sjeni usnule taj bolak drevni, najiskonskiji. Razroko svjetlost s bunike grije a bratstvo hita put Panonije.
začuje hor se: Prašumo smrti ogluhlih čula, gluvila stvrdlog, razgranat bor se saborno spušta s prestonih tuja; žalosti davne palme se pale: uzlazno nose gonjene, klane, gurnute s puta, žive pečene, presvislu nejač, žrtve bolèsti,
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
Nema u meni nikakve žalosti za tim, nikakve žalosti ali uzbuđenja: da. Da li mogu da napišem to jednom sad i više nikada?
Nema u meni nikakve žalosti za tim, nikakve žalosti ali uzbuđenja: da. Da li mogu da napišem to jednom sad i više nikada?
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
) Bog neka ga prosti! MIĆA (kad mu priđe Danica, on ustaje na noge ushićeno): Ko bi to rekao, u kući punoj tuge i žalosti jedan tako vedar i očaravajući pogled! (Služi se.
Znao je dobro on šta radi. Kô veli: ja ću mojoj familiji četrdeset dana, pa da sebi obezbedim tih četrdeset dana žalosti, a ne da me od prvog dana posle smrti grde i ogovaraju. SARKA: Iju, a ko bi ga grdio?
SARKA (ženama): Pravo da vam kažem, sestre, ja sam na čistoj šteti kad nosim crninu. Svako misli da sam u žalosti, pa me gleda s nekim poštovanjem. A što će meni poštovanje, marim ti ja za poštovanje... VIDA: Pa jest!
MIĆA: Pa tu, dugu žalost. DANICA: Meni neće biti duga. MIĆA: Vama, ali... I mislite li vi za sve to vreme trajanja žalosti da se ne udajete? DANICA: Svakako ne, ali ne razumem šta se to vas tiče? MIĆA: Pa zaboga, tiče me se kao rođaka.
(Ščepa se za kosu.) I još i njoj ste govorili; mogu misliti koliko je to uvredilo u trenutku najveće žalosti. Vi joj se morate izviniti... ne, ne, ja ću joj se izviniti, ja ću joj se izviniti.
AGATON: Pa rekoh... al' eto, i sam uviđam da nema smisla govoriti za vreme žalosti. Simka, ni reči više o tome! SIMKA: Bože, sačuvaj!
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Šta mu bi odjednom!... Polude, svete mi Petke!... Kâ da mu je sestra, ili ti žena... Mišljah i on će se preturiti od žalosti ... O, časni ga, i te žene !«...
Ni sam ne zna, da li oseća prema njoj još što osim žalosti. Srce mu jednako nekako pusto, ali mu se čini da ništa ne želi, ne oseća...
Ona gledaše Gojka, koji stajaše uz nju, uznemiren, začuđen ovom iznenadnom srećom, i ne osećaše prema njemu ni žalosti, ni mržnje, ni raspoloženja.
jasno vidi... »O, ala mi je dobro ! «... veli ovo, smežurano i ispijeno teškom bolešću, lice. Ni tuge, ni žalosti, ni žudnje, ni patnje i stradanja, ni prekora, ni radosti... ničega, ničega!...
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
JELISAVETA: Treba da skinete crninu, gospođo Simka! SIMKA: Šta vam pada na pamet, ja sam u žalosti! JELISAVETA: Baš zato i kažem što ste u žalosti! Obucite nešto belo! Što pre! I to belo naglasite nečim crvenim!
SIMKA: Šta vam pada na pamet, ja sam u žalosti! JELISAVETA: Baš zato i kažem što ste u žalosti! Obucite nešto belo! Što pre! I to belo naglasite nečim crvenim! I stavite u kosu belu radu! SIMKA: Zašto?
Što pre! I to belo naglasite nečim crvenim! I stavite u kosu belu radu! SIMKA: Zašto? JELISAVETA: Zato što ste u žalosti, zato što je rat, zato što hapse, zato što ubijaju, zato što pale!
možda u njoj i može da se nađe paučine i prašine, ali ja je ne zapuštam zato što sam lenja, nego zato što sam u dubokoj žalosti! I što mi možda nije ni do života!
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Zgasnuo žar za Tobom sija mi još na grudi, ali pun žalosti i očajnog razdraženja. Neću sačuvati ni misao, da sam cvetnu granu udisao.
Nebesa Bosne, na kojima se događaju, jutrom, tolika čuda, čije uzroke oko ne može da sagleda. A pred suton, tolike žalosti, čije posledice ostaju nečujne. Nebesa Mostara.
Odosmo po ćilimovima dragih tela u nebesa, što nas izmeniše. U blage žalosti pređe zanos ludi, u tišine jutarnjih oblaka, razočarano telo, vitko od žudi.
Sa žena plodnih, pijanih vinograda, iz kojih jastrebovi izleću u jesen, naša bi tela, golubovi beli, u beskraj, bez žalosti, iščezla.
Rascvetane voćke stiskam na rebra, kroz vazduh blagoveštenski. Nestaje noć, puna žalosti i bolnog razvrata, a ja ostajem u vedrom vidiku, modrim vodama, i rujnim šumama, kao sen trske, lišća, rosnog vlata.
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
I njemu se zemlja u suzama molila da je ne dira. — Ne plači, zemljo, i ne žalosti se! Ja ću ti ovaj prah vratiti!... I Anđeo smrti zahvati od zemlje pregršt praha i odnese Bogu.
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Kad je tako suđeno, bolje što pre, jer manje i žalosti!” — tešio je opet onaj govornik. Mnogi hramlju i gegaju, neki zavili marame preko glave i hladne obloge metuli na
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
VUK TOMANOVIĆ Hvala Bogu, velike žalosti što nas nađe danas iznenada! SVAK ĆUTI I PLAČE. VUK MIĆUNOVIĆ Oh do Boga, a oh dovijeka, da čudno li s glave
SERDAR JANKO Ne zbori nam, kneže, za te jade! Ni ovakve jošt nije žalosti na mnogo se mjestah događalo; no joj puče srce u prsima a obrnu svijet naopako za onijem sivijem sokolom, pa ne moga
se mjestah događalo; no joj puče srce u prsima a obrnu svijet naopako za onijem sivijem sokolom, pa ne moga odoljet žalosti, nego život uze sama sebi. KNEZ ROGAN Nevolja je, braćo, da s' ubije!
KNEZ ROGAN Nevolja je, braćo, da s' ubije! Kam bi crkâ od ove žalosti, a ne sestra za onakvim bratom, e predivan bješe, jad ga našâ!
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Nastadoše one jesenske duge kiše, lapavice i mećave. I nešto zbog toga rđavog vremena, a najviše zbog žalosti u kojoj su bili, ostadoše potpuno usamljeni, odvojeni od sveta i komšiluka.
Nazepšćeš, razbolećeš se — počela bi je tada Sofka na sav glas koreti, ne mogući od | žalosti već da je gleda tako izgužvanu, izgubljenu i potonulu u neki strah, trepet.
Pandurović, Sima - PESME
STUDIJA Osmesi ljudski, — gledam vas k’o smene Svetlosti i mraka, žalosti i sreće, Kao čudnu, istu masku što se meće Na sve tajne misli i želje skrivene.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
gospođe rukovaše se s njim isto preko volje, djevojka ga samo poglednu, ali jednijem pogledom iskaza mu toliko ljubavi i žalosti. Sad bi zbora nekakva, sve stojećke. Zatijem nakloniše se malo, kao da mu kažu neka polazi.
Ona ponese obje ruke na grudi. Serdar se sad promjeni u licu. Mjesto žalosti obuze ga srdžba i pregnuće, pa kliknu: „A sokolovi osvetite me! A, Janko, Janko...“ No mu Stana ne dade da dovrši.
Majaka obesinjenijeh, ljuba udovica, sestara bezbratnica, braće od skoro inokosne, ele bješe naroda u žalosti, kao što ga je uvijek tušte bilo u Crnoj Gori.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Pošto čovjek sina svoga s najvećom žalosti više kuće zakopa i pošto mu vrijeme žalost malo utiša, onda dođe jednom zmiji pred rupu, i dozvavši je stane joj
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
” On siromah kad to čuje ne zna šta će od sebe da radi: sve čupa kosu s glave od muke i žalosti. Kad treći dan osvane, on se opet opravi na jezero, usedne na konja, pa sve pokraj jezera, ali nije hteo šetati, nego
Posle dođu sluškinje i kažu carevome sinu šta je i kako je, a on siromah od žalosti nije znao šta će raditi; najposle naumi opet da ide u svet da je traži.
pošlje sluge na sve strane da ih traže, a pošto se sluge vrate i kažu da ih nigde nisu mogle naći, car se razboli i od žalosti umre. Iza cara ostane carica trudna, i kad dođe vreme da se breme ima, ona rodi muško čedo, i nadene mu ime Stojša.
cijelo po dana razabrati se nije mogao, dok njegova | šćer u to skoči i kao da ga rukama potkrijepi i zagrli, počne od žalosti nad njim plakati, dok se na jedan put osvijesti i reče šćeri: „Ti si moja žena, tako je zar Bog osudio, i ti ćeš biti
Čoek padne s konja i vrisne od muke i žalosti da se do neba mogaše čuti, i zaviče: „Moli Boga, čoeče, te si ti mene viđeo priđe nego ja tebe.
svome jadu dosjeti, te obije vrata i stane ridati i naricati nad mrtvom glavom ždrebećom, a najposlije od teške tuge i žalosti otide pa se umrtvi na putu.
ovce đe neprestano njega u oči gleda, okolo noga mu se uvija i neprestano bleji, stavi se da je zamađijana, te on od žalosti da sam sebe ubije, i tražeći nož kroz kamaru, vidi oni udesni prsten u kamari, i pruži ruku da ga uzme, a ovca na njega
Tada se prepade te od straha i velike žalosti stade vikati i plakati, dok evo ti odnekud doleće na krilima predanj oni čovjek, uhvati ga za ruku i reče: „Ne boj se,
“ Kad ovo ču carev sin, smrtni ga znoj dopade od velike tuge i žalosti, te poleti s nožem u tamnicu, da zakolje i ženu i štenad.
Sveti Sava - SABRANA DELA
nedeljno da se pričešćuju, koliko znaju sebe da su se očistili od nečistih misli i slaganja sa njima, od gneva i roptanja, žalosti i ogovaranja, laži i smeha nezaustavnog, te još i zlomišlja, pa čak i jarosti nečistih reči i ovome sličnog.
Blaženi da ste u toj žalosti i kao revnitelji! Jer dobra je molitva, i veoma dobra: sa Bogom da besedimo ona nas osposobljava, sa zemlje na nebo nas
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Mogao je imati oko pedeset godina. On ne pokaza prevelike žalosti. Najbolje ga uteši Dundak, s kojim je do podne osušio oku mučenice. — Viš! — reče mu Dundak.
Duša moja nije živa, Ako tebe ne uživa! Ti si rados u žalosti, Ti si sunce u tavnosti... — Poslušajte redovnici, Svete crkve odvitnici...“ — Stani! Vidiš li da ne znaš!
Ćosić, Dobrica - KORENI
rakijski žagor rabadžija, i krupan smeh zasipa mu glavu, tuče po moždanoj opni; vilice mu jače zacvokotaše od žalosti, a u dubini grudi zakrvari i zacvile nešto malo, goluždravo i živo, jer se smeje Tola, nadničar, što je u njegovoj kući
Ponižavajuće, i surovo. Ne, ne, tako se i mora u životu. Jedino tako. Od gorčine i žalosti magli mu se strah i oseća neko bolešljivo zadovoljstvo sobom. — Stoj!
Neće kod mene. Noćas ja nikome ne trebam. Zagušljivo je od žalosti u mraku među kacama, u podrumu. To dugo traje. Neće i ne može nepotreban da bude. Ni zbog Aćima, ni zbog nje.
ne Govori on dugo, panduri ga požuruju i prete, vidi mrku mrlju na Đorđevim usnama i oseća da će mu srce prepuknuti od žalosti što nije video Vukašinovu decu. Znao je da ima ćerku i sina.
I kad je, obesvešćen od žalosti i zanosa što čuje da plače to muško u kome mora da teče njegova krv, hteo da jurne, polomi gvozdenu kapiju, porazbija
Iz poslednje kuće nariče lampa. Naricanje je isceđena suva komina. Ni kapi žalosti nema u njemu. U mraku, kroz granje, žuti se rasprsla rana lampe. Tamo dale, u selu, nema ni pasa ni petlova.
Zna da će ovde ostati ako je pod drenom gomilica vlažne zemlje. Jedva pronosi glavu i prigušen hropac. Ne od žalosti. Od straha. Nema kud. Nešto ga vuče uz neravnu uzbrdicu ka drenu. A pobegao bi. Ne može. Mora da se dovuče Do drena.
Samo poneka zakuka, više kao od nemoći nego od žalosti. Od tih lampi buknuće noć i selo i izgoreće sve, i vazduh zaudara na izgorelo meso, i vazduh je pun pepela od kose,
— Samo da Adam ozdravi... — Hoće li? — Đorđe se zagleda u njega odozdo, lica izobličena od žalosti. — Hoće. Vraća mu se krv. — Tola se spusti na pod i leđima se nasloni na krevet. Toline reči ga ohrabriše.
Nauči me i da pišem. Baš je dobro što je to učinio. Kad dorastoh da se na konja popnem, on mi ispriča da mi je mati od žalosti za ocem poludela i izgubila se negde. Niko mi nije rekao gde joj je grob, a ja se nisam ni raspitivao.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Sva se mračila od žalosti, ali šarani nisu znali kako da joj pomognu. — Umreće od tuge naša reka! — zabrinu se najmlađi šaran i pođe najvećem
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Umro je 28. marta 1811. godine, tiho. U celoj Srbiji je žalost zbog ove smrti bila velika i, valjda u toj žalosti, niko nije obratio pažnju na poslednji starčev spis, Jastuk groba moga, koji je ostao među Dositejevim hartijama.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
A ja pijem, pevam, plačem, Od žalosti, od milina, Pa kad pođem, ja posrnem, Od ljubavi - i od vina. Al' s prozora tvoja majka Gleda, pa se osmehiva, - „Ne
Da ljubav ne ide?... Da zloba nije?... Možda se krade, da nam popije I ovu jednu čašu radosti? Il' možda suza ide žalosti, Da nas orosi tužna kapljica? Ili nam mrtve vraća zemljica? Vrata škrinuše... O duše! o mila seni! O majko moja!
No svanu i dan žalosti. U Tihi Korintski Zaliv Stigoše jednoga dana sinovi gordoga Rima, Sa galijama svojim. A kad se kretoše dalje Uzeše i
Devičanstvo večno, o duboka tugo! O pobedna silo, čista jalovosti! O žalosti opšta, - žrtvo, sestro, drugo, O krinom venčana kneginjo, oprosti!
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
se jako od pogleda, bježe hitro u mračnim vrstama u ljetopis opširni vječnosti; samo što mu tamnijem prolaskom trag žalosti na dušu ostave, te se trza badava iz lanca, da za sobom pronikne mračnosti.
ko l' pučini zabranit kipjeti? ko l' granicu želji naznačiti? U čojka je jedan hram vozdvignut, zla obitelj tuge i žalosti; svaki smrtni na zemlji rođeni ovom mračnom obitelju vlada pod koje se svodom otrovnijem mučenija vremena gnjijezde.
“ Poj mi dakle, besamrtna tvari, strašno tvoje s neba padenije i vremeno tvoje zatočenje u judoli tuge i žalosti! Kakva te je sila nečestiva da sagr'ješiš Bogu prevlastila, da vječnoga popireš zakone?
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Ala je to sramno i gadno. Čovek! Čovek što u najvećoj žalosti, da bi je izdržao i da bi se umirio, eto pristaje i na utehe koje su tako stidne...
Ja zajecah tako bolno, tako patnički i sa toliko razdiruće žalosti, da mi je taj čas, i posle i celoga moga života, bio i ostao kao najčistiji od svega u njemu, po plemenitoj nežnosti
onom čudnom silinom što čini da se čovek potpuno zaboravi u sadašnjici i da se živo povrati u stvarnost svih nesreća i žalosti što ih je doživeo. I tada zaplakah.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
I dijete, se smije toj kukavnoj izmišljotini priglupih, pozemljušnih ljudi. Gledao sam plavokosu devojčicu u žalosti zbog smrti dobre bake. Plakala je uz majku rastrljavajući stisnutom šačicom suze po licu.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
On siromah, kad to čuje, ne zna šta će od sebe da radi: sve čupa kosu s glave od muke i žalosti. Kad treći dan osvane, on se opet opravi na jezero, usedne na konja, pa sve pokraj jezera, ali nije hteo šetati, nego
Posle dođu sluškinje i kažu carevom sinu šta je i kako je, a on, siromah, od žalosti nije znao šta će raditi; najposle naumi opet da ide u svet da je traži.
Svaki čas je pipa, svaki čas je miluje, al̓ kako nije, dosta da se baš ta višnja osuši. Otac, kad je to vidio, od žalosti ne zna šta će, već uzô sikiru pa od te višnje napravi veliku batinu, i svako jutro trči po sokaku pa mlati s njom po
Kad su tikve propale, i vilištanjac je od žalosti umro, i tako to sad niko ne zna osim mene, jel je sav onaj svit izumro, a samo sam ja još ostô.
svome jadu dosjeti, te obije vrata i stane ridati i naricati nad mrtvom glavom ždrebećom, a najposlije od teške tuge i žalosti otide pa se umrtvi na putu.
Pošto čoek sina svoga sa najvećom žalosti više kuće zakopa, i pošto mu vrijeme žalost malo utiša, onda dođe jednom zmiji pred rupu, i dozvavši je stane joj
KREĆI, OČE IGUMANE! Umirao jedan stari iguman u zenđilu manastiru. pa od žalosti, kad vidi da će umrijeti, počne plakati.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Kao i njegov brat, u snu, i on je nadnjom video, van sebe od straha i žalosti, plave krugove i u njima zvezdu. 252 Povežemo li sada u mislima pojedinosti koje smo izbliza razgledali, dobiće se
I u tom magnovenju: „Kao i njegov brat, u snu, i on je nad njom video, van sebe od straha i žalosti, plave krugove i u njima zvezdu”.
sasvim samog, sa onim što je još bilo ispred njega, do smrti”; „Sav potresen mišlju da će je naći mrtvu i da će živeti u žalosti svakako godinama, oseti, kao i njegov brat Vuk, da je sve što je činio kao san.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Ti da si zdra– vo! Budi junak!.. Eh, nije to ništa što je moj sin poginuo na tvojem pragu. Podigni glavu i ne žalosti se, jer ja imam još sinova a ti pobratima, a valjda će i kakav Srbin doći otuda... iz Soluna...
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
FEMA: Ja opančarova žena, u ovi aljina opančarica? Ah, same daske moraju od žalosti plakati! VASILIJE: Ali zaboga, koliko ste me puta nazvali vašim zetom? FEMA: Ti moj zet, s ovim izdrtim laktovima?
Petrović, Rastko - AFRIKA
Ja ću biti strašan četvrti partner, nemoguć, i to ih unapred žalosti. Šetnja ima da bude pravo kroz brus–savanu, preko trave, do potoka i rečice gde Fransis Bef zida most i prokrčuje drum.
i misao da je ovo poslednji put da sam sa crnima, poslednji put da delim s njima njinu gozbu, žalosti me neobično. Evo trebalo je preći samo iz Dakara na ostrvce, pa da čovek opet sretne ljude, srdačne, gostoljubive i
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
Gde sanka nema, gde danka bela Po setnom licu blede ropkinje Zatrepti zračak kao izgubljen, I tu na hladu ljudske žalosti Toplinu gubi žara sopstvenog; Gde mača nema da se zarije U bele kosti crnog tirana; Gde hrpe nema zemlje grobovske,
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
A ja što im reći htedoh, To slavujak pevnu prije: Od radosti ništa slađe; Od žalosti ništ’ svetije. XXXVIII Od detinjstva, od jedva-sećanja, U vremenu nevina golublja, Imao sam, uz koje prianja’, — Tad
“ I tog je glasa tako Rajski utešna moć, Od glasa tog se vedri Žalosti moje noć! I čitav vrt se stvori, U njemu cveća šar, — I ja po vrtu hodim I berem cveće, star.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Po tolikoj ja slavi i mojoj hrabrosti, porugana stala sam, — o, moje žalosti! Sav se duh moj u meni pregorko vazmuti, terzajući s', utroba srce mi prevrati.
Potoke već ot suza lijet oko moje, jerbo srce žalosti ispuštana svoje: iznemogla snaga sva, pun je svak žalosti, jer sam se ja lišila moje sve hrabrosti.
Potoke već ot suza lijet oko moje, jerbo srce žalosti ispuštana svoje: iznemogla snaga sva, pun je svak žalosti, jer sam se ja lišila moje sve hrabrosti.
na sablju vrazi moji vijut i nogama tlaču me, a po licu bijut; čada moja progone, Marsu ljutu daju, i tim srcu mojemu žalosti zadaju.
Prođe mnogo svetlih noćnih meseca, A ja tvojeg divnog, umilnog lica Poželiću, srce, ljubit, — žalosti moje! A kako ćeš i ti vreme provodit svoje? Kao i grlica kad izgubi svoje.
Zato želim, serce, videti vreme, Da bi skoro sije žalosti breme Odložiti, i videti tebe ja zdravu, Voleo bih neže l' rimsku celu deržavu, Ili slovom reći, svu zemnu slavu.
Draga dragog, ah žalosti, javno prodaje, Noćne tajne za poljubac jedan izdaje, Čista ljubov tri dni, više ne traje. Igle i kudelje skoro
blagodenstvo, Najveće na svetu, pervoje blaženstvo, Da ja skoro kući dođem, u moju otčiznu (Ah, ovde mi moje serce ot žalosti briznu!
Đorđe pak, stegnuv od žalosti srce, poče: „Mili roditelju! Šta ti reče, da od Boga nađeš? Malo li zar nam je stradanja, tuge i nevolje teške?
Nije lako pogoditi Čega više u osmejku, Il’ žalosti il’ veselja. Lice mu je tako mutno Kao nebo kad je kiša, A oko mu tako svetlo Kao sunce posle kiše.
Zato Sjetovanije i donosim ovde u celini: Mladije ljeta skoro prohode, u meni bjednom žalosti plode što bespolezno žizn svoju slezno prekraćavam, prekraćavam.
povoda da protestuje protiv ovakvog načina prisvajanja tuđih pesama, a „naočigled sočinitelju”: „Ta nije li dosta žalosti, braćo”, obraćao se on Ilircima u Serpskom narodnom listu, 1842, 118, „što nam vi bratskom rukom ta mila čeda naša
Jakšić, Đura - JELISAVETA
Biserjem sitnim divno okićen, Suzicom, možda, tuge majčine; Izvezen onim crnim slovima, Svedokom mrtvim žive žalosti — Što je za ćerkom majka oseća, Idi, golube! — I jastrebu bih tako tepala — Izved’ mi duše mila glasnika!
JELISAVETA: Blagoslov kletva?.... A suza mi je smrt?... E ja ću molit boga višnjega Da svaku kapku crne žalosti U groznu kletvu meni pretvori; Te ću bar tako proklet sudbinu, Što me u ovu zemlju dovede; Prokleću majku, što me
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
darom svojijem velikijem i milošću svojom neizmjernom, jer će mi srce svenuti, jer će mi se duša od prevelike tuge i žalosti razgubati! JABLAN Odavno se uhvatio sumrak.
Zaspao je, da se nikad ne probudi. Malo srce, puno velike, djetinjske ljubavi, prepuklo je od pregoleme žalosti za svojim Jabom. I prva se nosila krenuše iz Reljine kuće. Iza toga čeljad se poče pobolijevati i padati kao snoplje.
Ljudi moji, mene obuze nekakva žalost. Ali, kad se šjeti' nji'ovije' zuluma i bezakonija, nestade žalosti, ko da je rukom odnese. Osveta, osveta! Kakva milost! Ono, istina, jevanđelje i sveto pismo... ama, čojek je čojek.
Jakšić, Đura - PESME
Da ljubav ne ide?... Da zloba nije?... Možda se krade da nam popije I ovu jednu čašu radosti? Il’, možda, suza ide žalosti Da nas orosi tužna kapljica? Ili nam mrtve vraća zemljica? . . . . . . . . . . . . . . Vrata škrinuše... O, duše!
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
Grančice od m. zabadaju se u česnicu (ZNŽOJS, 20, 36). Prilikom svadbe, ako je mladina ili mladoženjina kuća u žalosti, nosila se u Risnu mesto barjaka grana m. (Vuk Pjesme, l, str. 10, i TRĐ, NNŽ, 3, 53).
Pelen. U narodnoj pesmi p. je znak nesreće i žalosti — v. npr. Vuk, Pjesme, 1, 609: devojka koja vraća prsten junaku (zato što ga njen »rod ne ljubi«), obraća se pelenu kao
Ćipiko, Ivo - Pauci
— Nije moguće, valja slušat'! — odgovori Marija odlučno. U taj čas on osjeti kako mu u dušu silazi silni mlaz žalosti i nekako kao da ga je svega vatra obrvala.
Ilić, Vojislav J. - PESME
1890. U SPOMENICU PRIJATELjU J. M. M. H. U času radosti slatke, il' gorke žalosti svoje, Kad duša tvoja strepi, kô burom dirnut cvet, Ukrasi gordošću sebe.
I tavni spomen sreće zle Žalosti suzu sprema, I tajnom rečju zbori sve: Jakšića ovde nema! Parnasa našeg Tirtej sêd, Glavaša pesnik dragi, Uvelih dana
No svanu i dan žalosti. U tihi Korintski zaliv Stigoše jednoga dana sinovi gordoga Rima Sa galijama svojim. A kad se kretoše dalje, Uzeše i
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
tom vešću, pisah Kepenu i dobih od njega odgovor da su on i Vegenerova porodica utučeni tom vešću, ali u svojoj velikoj žalosti gaje još zračak nade da se Vegener, koji je poznavao Grenland bolje no iko, ipak možda spasao sa svojim pratiocem u
Stari Kepen, koji je sem svog zeta izgubio još u ratu dva svoja sina, tražio je utehe svojoj žalosti u besprekidnom naučnom radu.
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
Sve što oko božije, Sa nebesa gledi, To ne živi nikada U žalosti, bedi. PODACI O PISCIMA Zaharije Orfelin (1727–1785), prezivao se Stefanović, a sam se nazvao Orfelin.
Stanković, Borisav - TAŠANA
I vidiš, kako su od tada svi veseli, razdragani, kao da nikad ovde nije bilo žalosti, pokojnika, crnine. Vidiš kako se svi utrkuju ko će te više razveseliti. E mislim se ja: »Znam ja vas.
I tako nisam onda ničiji. I uvek tako, celog života. I još ti! Ti da me naružiš, kako zbog žalosti nisam dolazio! TAŠANA (upada, više kao sebi, idući po sobi): Da, da, baš zato što sam znala da nisi ničiji, da nemaš
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
u razgovoru s posetama, neki raslabljeni ton, poznat ton bezmalo neke prijatne malaksalosti onih udovica koje ostaju u žalosti bez ikakvih životnih briga; kojima je sa imanjem došla i vrsta slobode; koje su zdrave i jake karakterom i osećaju da i
” kako kaže naša pesma, naposletku umiranje bez dostojanstva i žalosti, smrt poslednjih, smrt poslednjega... — Ako hoćeš tragedija, ako hoćeš komedija skitalicâ...
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
— Kud se znam okrenuti? Mogu li ocu od žalosti? Ah, zašto kukavne devojke veruju junaku, zašto momci onako devojke ne varaju kao što devojke nji varaju?
Dalje, na suze koje od žalosti proističu, i na suze koje u prezjelnoj radosti postanak svoj nalaze. Govori se da čovek od suza nema ništa
Ona dakle, počem se uveri da Roman ne dolazi, i da joj nikakve nadežde da će se ikad vratiti ne daje, ostavi mesto žalosti i pečali svoje, ne mogući ga više mačijim svojim očima gledati, i u očajaniju pođe šumom, nimalo ne motreći na sudbinu
Hodeći tako po njojzi nepoznatom predelu, i šibljem mereći tabarku tela svoga, za uvideti koliko je od žalosti spala, najedanput opazi jedno suščestvo koje mi gimnosofistom nazivamo. — »Šta je to gimnosofista?
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
i sve moje tetke, upalio pod stolom raketlu te se napravila takva jedna gužva da bi se čovek morao prosto zaplakati od žalosti.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Gledaju ga s tugom otac i majka: na tankom vratu, kao balončić na tanušnome koncu, njiše se dečakova čudovišna glava. Žalosti crna! Zar će im sinak kao nakaza ići svetom? Gde da mu nađu leka? Šta da rade?
Uze ga u naručje i unese u kolibu, šapćući: — Ne žalosti se, sine! Sagradićemo novi čamac, oplesti mreže... Ali, dečak nije mogao, a da ne kori samoga sebe i ne prizna kako
Šantić, Aleksa - PESME
17 Sva kô bela pena vala Blista moja draga smerna, Sad je ona izabrana I tuđincu ljuba verna. Srce, ti se ne žalosti, Spram nevere mirno budi; Trpi, snosi i oprosti Sve to miloj slatkoj ludi.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
bi s velikom mukom podizala decu, „na preslicu i desnicu ruku“, ili bi se preudavala protiv svoje volje i umirala od žalosti za ostavljenim porodom.
Kad je sreo devet bratskih konja bez jahača, kad je video da su braća izginula, toga trenutka su mu malaksale ruke „od žalosti za braćom rođenom“ i više nije bio u stanju da se bori.
“ A kad joj je knez rekao šta se dogodilo, „od tuge joj sarce raspuknulo, od žalosti čarnoj zemji pade“. Kao što se vidi, to su situacije vrlo slične onima koje nalazimo u nekim pesmama o kosovskom boju.
Odista, slikovitije se ne može iskazati nadolaženje snage iz žalosti i gneva. A takvo nadolaženje snage, to herojsko prevazilaženje ljudskih moći radi pobede čoveštva nad nečoveštvom,
To kad viđe vojvoda Momčilo, u junaku srce prepuknulo od žalosti za braćom rođenom, bijele mu malaksaše ruke, te ne može više da siječe, već udara konja Jabučila, udara ga čizmom i
A rasla si na kriocu mome, ustrgnuta na Kosovu ravnom!“ Al' tu majka odoljet ne mogla, prepuče joj srce od žalosti za svojije devet Jugovića i desetim star-Jugom Bogdanom.
Ja sramote podneti ne mogu, ni žalosti velike trpiti, da Arapi taki zulum čine i da ljube mlade i devojke. Danas ću vas, braćo, osvetiti, osvetiti, ili
Nisam, babo, aga od Ribnika, ja sam, babo, tvoje čedo Iva“. Od žalosti junak i ne čuje, on ne čuje što besedi Iva, već saleti svoje čedo Ivu, saleti ga da odseče glavu, Eto Ivi goleme
Ide s vode, nosi vode ladne, hoće mene staru zam’jeniti!“ Ni bi snahe, ni od snahe glasa, veće majka kuka od žalosti, kuka tužna kako kukavica, a prevrće kako lastavica, i kukaće do suđena dana!
“ Kad to čula Hasanaginica, b’jelim licem u zemlju ud’rila, uput se je s dušom rastavila od žalosti, gledajuć sirote. 80 JETRVICA ADAMSKO KOLENO Hrani majka dva nejaka sina u zle dane, u godine gladne, kad je bila
da majci odnesem vest (muštuluk znači prijatnu vest, a ovde je ona žalosna). Naopako koplja okrenuše — u znak žalosti (kao što se u nekim slučajevima prevrće i odelo). Naopako kolo povedoše, tj. kolo zdesna nalevo, tzv.
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Oficir nam se od žalosti ubio. — A kud ćeš sad ti s tom puškom? — To ćemo još vid jeti — prijetio je vojnik. — Biće još dana za megdana.
— poče da šmrkuće Stric i teške ga suze obliše od puste žalosti nad mrtvim sobom. Plakao je sve neutješnije, poče najzad glasno i da jeca tako da se i ono troje s raskršća prenuše i
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
« I posle toga i sam Dimitrije jedva od žalosti malo progovori k njima te reče: »Istinom li pravo tako se je izvolilo i takva li bi o tom vola gospodu i vladiki
im otac začu i vide ih što se od njih učini, napokon ih k sestri poslao, ispuni se jeda i luta čemera velike tuge i žalosti uze gaskati i plakati jecajući, derati se gorko, s naricanjem izgubljena se zatrena i mnogo što šta.
Pak već potom malo vremena i poživi te u toj mu žalosti i spokoji se. A mlađi mu sin Lazar odespoti se nad Srblji a ciglo jednu godinu mu u toj vladi, — više ne bi živ; ode s